Devet komadića iz devet mozaika

1

Postoji jedan jezik, čini mi se da se zove Meskalero. U tom jeziku glagoli se ne menjaju po vremenima. Čini mi se, kada bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže...

2

Kada bih te zgrabio
I stopalo ti izljubio
Da li posle toga malo hramala
Da mi poljubac ne zgnječiš

3

Jedini trenutak kada u svemiru nastaje gvožđe je onaj kada neka zvezda na kraju svog života eksplodira i postane supernova. Jedino tada nastaje gvožđe, kao i mnogi drugi elementi. Svako od nas ima gvožđa u svojoj krvi. To znači da smo svi nekada bili deo jedne supernove... Mi smo već vanzemaljci. Postali smo to pre nego što smo počeli da ih tražimo...

4

- O, kako je velik i divan ovaj okean...
- (mala riba, vrteći se u krug ispod površine okeana) A gde je taj okean, gde je?

5

Jedan je Atlantski, drugi je Tihi, treći je Indijski,
a četvrti je najveći – okean u nama.

 

6

- Sada mi je žao što nisam slušao majku šta mi je govorila dok sam bio mlad.
- A šta ti je govorila?
- Ne znam. Nisam je slušao!

7

Čitao sam Ustav. Knjiga je bez veze – nigde ne piše ko je ubica!

8

Mala riba je progutala veliku jer joj niko nije rekao da je to nemoguće!

9

Sanjajte! Bez sna život više nema smisla i ne nudi
više zanimljivosti. Tako je korisno i lepo biti sanjalica,
naročito ako čovek ume da dogradi svoje snove i da im
naučnu strukturu. Sanjajte i, oh, ne budite suviše razumni!
Ne budite mudrica. Mudrovanje je najniža vrlina.
Sanjajte i ne plašite se da ćete graditi kule u vazduhu,
da će vas smatrati utopistima...
Utopist! To je uobičajena uvredljiva reč koju
ograničeni duhovi bacaju velikim duhovima
i kojom se gone gospodari misli –
oni koji svojom maštom dostižu neslućene visine! 

 

 

Epilog prvi

Kažu, dokazano je, da zvezda u svemiru ima više nego zrnaca peska na svim plažama sveta. A ovakvih „komadića“ sveukupne književnosti ima sigurno za ceo jedan svemir pisane reči. To su mali odlomci (pasusi, stihovi), svojevremeno odvojeni iz celine knjige (priče, pesme) željom tadašnjeg čitaoca (inače, sadašnjeg pisca ovih redova). Ovakve deliće mozaika-knjige ispisujemo na papirićima, stranicama neke nama važne sveske, po nekom zidu... Tako su stihovi Eriha Frida završili na Berlinskom zidu u obliku grafita: Nekada sam bio uobražen, ali sam se toga oslobodio i – sada sam savršen!

Uvek kada mi na pamet padnu knjige prvo mi u misli dođu ovakvi odlomci rasuti po sećanju, koji predstavljaju male reklamne spotove za pojedine naslove. Stižu ovi komadići potpuno nekontrolisano, bez bilo kakvog reda ili tematskog ustrojstva. Prolete tako aktuelnim mislima po ko zna koji put i nateraju me uvek da uzmem neku novu knjigu u ruke.

Čovek u životu treba da oduži tri stvari – dugove prema zemlji, čovečanstvu i nebu. Dug prema zemlji vratiće tako što će da posadi drvo, dug prema čovečanstvu rešiće dobijanjem deteta, a dug prema nebu biće „vraćen“ tako što će da napiše knjigu! Tako vele stari kineski mudraci. (Rečenica van konteksta: Vele da u Kini danas ima 26 miliona blogera)

Moj drugar prodaje knjige na ulici. Automobil parkira na mesto gde prolazi veliki broj ljudi, postavi knjige na haubu i krov vozila i – čeka kupce. Vremenom je shvatio da mnogi ljudi samo gledaju knjige, uzimaju ih u ruke, pogledaju prvih nekoliko stranica, eventualno sadržaj i potom palcem prevrte stranice izdanja po sredini knjige. Posle nekoliko takvih „mušterija“ belina papira između korica knjige postaje crnkasta, a to znači da je takvu „previše upotrebljenu“ knjigu teže prodati. On se dosetio i sredinu svih knjiga je omotao papirom na kojem je napisao cenu. Ljudi su i dalje uzimali knjige u ruke, okretali ih u rukama, odmeravali i, pošto nisu mogli da stranice prevrte po sredini knjige, to su sada činili po donjem rubu, opet palcem. Da li ovo pomalo erotsko dodirivanje knjiga znači da nam je ona upisana u gen i da je nikakav elektronski medij ne može pobediti?

Epilog drugi (pravi)

Sede dva miša, jedan stari i jedan mladi, u bunkeru Jugoslovenske kinoteke i grickaju traku filma „Odiseja u svemiru 2001“. Najednom mladi miš reče: Baš je dobra je ova „Odiseja“. Između dva zalogaja, stari miš mu odgovori: Da, ali knjiga je bolja!

 

Otkud to da nam već nekoliko godina unazad sa severa kontinenta stigne nekoliko vrhunskih trilera i da su baš ti pisci uspeli da pogode ukus čitalaca širom sveta? U čemu je tajna iznenadne popularnosti skandinavskih pisaca krimića? Kada se početkom godine u bioskopima širom zemlje pojavio...

ceo tekst

Skribomanija je svoje najnovije utočiste našla u neselektivnom i sistematskom tweetovanju svega što u tweet može da stane – po principu „redom“. 1. Twitter je skup tweetova. 2. Tweetove tweetaju twitteraši. 3. Twitteraš uglavnom nije uzrok tweeta. 4. Tweet je uglavnom...

ceo tekst

„Kraj je odličan, on mi se najviše sviđa. U stvari, da je cela knjiga kao kraj mislim da bi mi više legla“, kaže mi jedna gospođa, nakon što je završila sa čitanjem mog  romana Magični teatar ljubavi i smrti. „Da me ne shvatiš pogrešno, mislim sviđa mi se i ovako...

ceo tekst

Vojska pod Osmanom nije bila redovna, nju su činili dobrovoljci, a koliki će njihov odziv biti i kolika će velika biti vojska nekog vladara, zavisilo je od njegovog imena i ugleda. Kada bi hteo da zarati, vladar bi nekoliko dana preko telala, javnih vikača, pozivao ratnike i oni bi se okupili na...

ceo tekst

Možda je za sve kriva izreka “Ko čeka taj dočeka”. Verujem da joj je namera bila da potakne strpljenje. Ali, stvarnost pokazuje da se ta namera nije ostvarila. Naprotiv, protumačena je tako da većina žena i muškaraca provede život čekajući na sreću koja će stići jednoga dana,...

ceo tekst

Definicija: Gradski, odnosno javni prevoz je usluga čijim korišćenjem možeš da se prevezeš iz jednog dela grada u drugi. Postoje tri vrste vozila kojima se usluga gradskog prevoza obavlja, i to su: autobus, trolejbus i tramvaj. Ukoliko živiš u Beogradu na raspolaganju ti je i voz, tj. Beovoz. I....

ceo tekst

„Live in the sunshine, swim the sea, drink the wild air...“ ( Ralph Waldo Emerson) Prema popisu iz 2003. Godine u Gornjoj Lastvi bilo je 6 stanovnika. Danas postoje samo dva. Ovo mestašce se nalazi na brdu Vrmac koji razdvaja Tivatski i Bokokotorski zaliv. Vrmac je zanimljiv jer je i...

ceo tekst

Svaki dan u prevozu provedem približno sat vremena – od kuće do posla i nazad. Negde u decembru, 2009. godine, u povratku sa posla svratio sam do knjižare i kupio knjigu „Ne daj mi nikada da odem“ Kazua Išigura. Nakon toga otišao sam do Slavije da sačekam prevoz do kuće. Na...

ceo tekst

Simboli, crteži, znaci – sve sami drevni načini saopštavanja, ispovijedanja, obznane, ali i hiljadugodišnjeg načina čuvanja sebe od zaborava. Bješe tako u vremenima kada je strah bio za tri prostora veći od današnjeg. A onda se svemir malo skupi i nastadoše slova. Rijetki su posjedovali...

ceo tekst

Prošle godine srednja škola u koju sam išao slavila je sedamdeset godina postojanja. Tom prilikom objavljena je monografija u okviru koje su objavljeni tekstovi bivših učenika u kojima smo pisali o svojim sećanjima na školske dane – zastupljeni su učenici gotovo svih sedamdeset generacija....

ceo tekst