Da li ste nekad pogrešili put? Pretpostavljam da jeste, ali ako je to put prema Igumenici, tada greška postaje noćna mora. Dakle, umesto autoputa ka Atini sa skretanjem prema Trikali, brat mog ortaka i ja odabrali smo težu varijantu: Janina, Kozani, Gravena, pored albanske granice, sa pentranjem na više od 1000 metara visine i naravno, spuštanjem, putem bez mostova i tunela...

Sada se privodi kraju novi put koji će putovanje od Soluna do Igumenice, luke u Jonskom moru odakle kreću trajekti prema Krfu, skratiti na pristojnih šest sati, ali onda... Rodili smo mečku, priznajem, i mi i naša „zastava 128“ koju smo hladili na svakom parkingu, dok je posebnu poslasticu predstavljala poslednja etapa od Florine, ukrug, ukrug... Šta je, bre, ovo, put ili ringišpil?

I kao što se more otvorilo pred Mojsijem, razmiču se planine i put vodi u malopre spomenutu, simpatičnu luku, u kojoj „smeša Orijenta i Zapada“ jeste jedini mogući opis boja, mirisa, zvukova i gde čekanje na trajekt jeste početak zadovoljstva. Feribot putuje nešto manje od dva sata i iskrcava vas u Kerkiru, glavni ostrvski grad. Plovidba do Krfa je ispunjena povicima Italijana „ćentoventoto“, osmesima kao da su videli najrođenije, željom da se slikaju pored našeg auta… A mi, a mi?! Niko nas ne čuje, stodvajesosmica je, definitivno, prava zvezda ovog putovanja.

Krf je jedno od ostrva koja vas „kupuju“ za ceo život. Činjenice da su ga spominjali Gete i Oskar Vajld, zatim Viljem Šekspir u svojoj Buri, ovekovečili na svojim slikama Alfred Sisli i Edvard Lir, verovatno jesu pravi razlozi što su i Džerald (Moja porodica i druge životinje) i Lorens Darel vezali parče svog života za ovo rajsko ostrvo. Štaviše, i danas postoji kuća u Kalamiju, sada taverna – a šta bi drugo – u kojoj je napisana Prosperova ćelija, remek-delo moderne književnosti.

Grci i ostrvo i grad nazivaju istim imenom, po prelepoj nimfi Kerkiri, ćerki rečnog boga Asopa, u koju se zaljubljuje bog mora Posejdon, pravi joj decu (ovo je bio lepši deo posla) i stvara narod – Feačane, Bog neka mu je na pomoći. Legenda kaže da je Odiseja, na povratku kući, gde mu je Krf bio spas posle brodoloma, probudio glasan smeh princeze Nausikaje, dok je prala rublje na obližnjem potoku, grčka verzija „sedela sam za mašinom, šila sam“. Ista ga privodi na gajbu i upoznaje s tatom, kraljem Alkinojem. To što je brod za povratak kući dobio za dž jeste, verovatno, pravi razlog za dužno poštovanje prema lepoj Feačanki, za razliku od mačo odnosa iz bivših šema s Kirkom i Kalipso. Elem, Posejdon, ljut na Alkinoja zbog pomoći Odiseju, nasukava brod pri povratku i pretvara ga u stenu.

By the way, Odisej je, verovatno, najinspirativniji lik grčke mitologije koji će, na različite načine, postaviti večna pitanja lutanja, borbe i povratka kući, od Homera, Sofoklea (Ajant), Vergilija (Eneida) koji ga neće nimalo štedeti, preko Dantea (Pakao) i imena kao što su Tenison, Kavafi, Jorgos Seferis, do Odiseje Nikosa Kazancakisa i Džojsovog Uliksa.

Druga legenda govori da ime ostrva potiče od demonskog bića Gorgire ili Gorgo, mitološkog prethodnika Artemide, boginje lova, čiji se hram nalazi na ostrvu. Za razliku od Grka, ostatak sveta ostrvo naziva Korfu, od reči korifi što znači vrh.

Istorija Krfa prepuna je obrta i lomova. Počev od bitke sa gradom-majkom Korintom koja predstavlja prvu pomorsku bitku u grčkoj istoriji, „taktiziranja“, čitaj useravanja od straha – po Herodotu – u bici kod Salamine sa Persijancima, do učešća u Peloponeskim ratovima, na strani Atinjana, protiv Korinćana, koji se bore na strani Sparte...

Za vreme Rimljana, ostrvo posećuju Neron, Julije Cezar, Vespazijan i Ciceron, zatim dolaze Vizantinci, Goti, Vandali, Saraceni. Tu su i Normani u XI veku, zatim IV krstaški rat koji, padom Konstantinopolja, rezultira i pripajanjem Krfa Mletačkoj Republici. Ostrvom je „prošetao“ i Manfred, Ahajski Princ i Kralj Dve Sicilije koga smenjuje napuljska dinastija Angevina. Mlečani, konačno, kupuju ostrvo od Napolitanaca i Napolitanki, Viva Kondiva – period poznat kao Druga mletačka vladavina, i upravljaju njim, uz male probleme, sve do 1797. godine. „Mali problemi“ su Đenovljani, tadašnja pomorska velesila, zatim moćna turska flota koja kontroliše sve važnije morske puteve i Barbarosa, gusar u službi Sulejmana Veličanstvenog, sa posebnim statusom i kod same Porte. Sveti Spiridon štiti ostrvo, ne samo od kuge – dva puta – i gladi, već i od Turaka i Riđobradog, dočim je 11. avgust, praznik pomenutog sveca, dan koji nikako ne treba propustiti ukoliko se u to vreme zateknete negde u blizini.

Elem, živeli bi oni srećno do kraja svojih života, da se nije pojavio Napoleon koji tera Mlečane. Krfljani ga dočekuju sa oduševljenjem sve do trenutka dok pismenost nije postala obavezna, izdavaštvo procvetalo, i sve dok porezi nisu počeli da rastu i bujaju bolje od krompira i paradajza koji je Bonaparta doneo. Hmm, imam osećaj da se i nisu mnogo odupirali napadima rusko-turske flote koja im donosi Republiku Sedam Ostrva. Ali, sve što je lepo ima kraj, posle mira u Tilzitu Francuzi se vraćaju i, od kultura, sem malopre pomenutih poljoprivrednih, donose i Jonsku Akademiju. Posle Napoleonovog pada, na ostrvo stupaju Britanci. Janis Kapodistrijas, poreklom iz Istre, vrlo je uspešan na Pariskom kongresu, za razliku od kongresa u Beču, i rezultat su Sjedinjene Države Jonskih Ostrva. Konačno, Krf postaje deo Grčke 1864. godine, ali punu cenu plaća hrabri Istranin svojim životom, u atentatu izvršenom 1831. godine. Sličnosti sa nama jesu više nego slučajne, priznajem...

Nalazimo hotel u samom centru, „Stela“, nazvan po gazdarici. Ulica jednosmerna, cvetovi oleandra celom dužinom, nestvaran mir u gužvi koju stvaraju sve nacije ovog sveta. Cena je, neverovatno, niža nego u sličnim hotelima u poznatim srpskim turističkim enklavama tipa Platamon, SAO Paralija ili Stavrovce. To što nas nikad nema u hotelu poseban je plus kod gazdarice koja svako jutro, oko dva po podne, kuva kafu za zajedničko ćutanje. Provalila nas matora, jasno joj je kako teško zagrevamo motore, imajući u vidu da ih gasimo u sedam ujutru, dabogda kupila još tri hotela...

Krf je ostrvo sa neformalnom zabranom da u lokale gde su Englezi ulaze Italijani, et vice versa. Hoćete šminku, tu je red diskoteka sa italijanskim kao maternjim, u samoj Kerkiri, ili želite oblokavanje za male pare do ujutru, u liniji engleskih pabova u Ipsosu? U jednom od pabova, „Shooters“, nalećemo na dvojicu barmena iz Beograda. Kako je, auu, što smo slični Ircima, pa, to je strašno, obavezan bakšiš i pizdarije pred jutro, ako ne nađu žrtve za lemanje, šibaju se međusobno – nije valjda – ostajemo do fajronta, pozdravljamo se i preskačemo Engleze, odvaljene od piva, koji leže nasred puta. Odlazimo do dancing bara „Hektor“, gorile ne dozvoljavaju pijanom Italijanu ispred nas da uđe. Apo pu ise, apo Servia, ulazimo bez karte i dovršavamo tankiranje. Napadamo dva engleska mesa, onako engleski, s krila. Toliko su pijane da se jedna uspavala na plaži dok je druga povraćala, što je mnogo, mnogo je, see you later, vrati se, mama-Stela, sve ti je oprošteno...

Šetnja za vreme popodnevne sijeste liči na nekadašnja letovanja u Splitu ili Dubrovniku (za mlađe čitaoce objašnjenje – gradovi u Hrvatskoj koje nikada neće videti zahvaljujući jednom čiki iz Požarevca) – atmosfera opuštenosti koja vas vodi u ulicu Nikolaos Teotokos i podseća da su Krfom vladali i Rimljani i Mlečani, i Francuzi i Englezi, a da ostrvo ipak ostaje grčko. Celim gradom caruje, iznad svega, osećaj da Krf čine i englesko igralište za kriket i trg Esplanada, i natkriljene terase Listona (kopija francuske Rue de Rivolli) i vizantijske građevine, i mletačke ulice i pravoslavne crkve, u jedinstvenoj i neponovljivoj simbiozi istorije, kulture, arhitekture i mora. Kupujemo kumkvat, ušećereno voće sa ostrva, i nerafinisano maslinovo ulje od uličnih prodavaca. Verujem u kvalitet jer ostrvo sa više od četiri miliona stabala maslina nema razloga da folira bilo šta.

Veče u starom gradu sastavljeno je od performansa putujućih glumaca, uličnih svirača, slikara, trgovaca i, nažalost, onih turista koji bi da sa fotoaparatima protrče kroz vekove zaboravljajući da je manje važno da li su oni prošli kroz Kerkiru od toga da li je ostrvo prošlo kroz njih. Ali, to je već neka druga priča. Odlazimo na predstavu pozorišne trupe „Teatronovo“ iz Venecije, izvode Karla Goldonija, koga ni Italijani ne razumeju više od mene. Dva šlepera kulisa, igra se u maloj luci uz opštinsku zgradu, mrak, pun mesec, odjednom – prava galija sa dvanaest vesala uplovljava s mora, aplauz se ne stišava do samog kraja, bravo, majstori. Da li da im pričam o našim predstavama koje postaju nerentabilne ako sve – kulise, kostimi, rekvizita, zajedno s glumcima, ne može da stane u „zastavu 101“? Drugi put, da se ne nerviram, a i zašto da ljudima kvarim ovo divno veče.

U stvari, poludivno. Divno je postalo tek posle večere: punjene lignje i file od sabljarke, grčka salata, od vina „Hadžimihalis“ sa severa. Nažalost, ostrvo nema svoje vino koje bi pronosilo slavu Kerkire onako kao što to čine istorija i arhitektura, za razliku od bliske Kefalonije koja je od svoje robole napravila mit, još od XVIII veka. Posle večere odlazimo u diskoteku „Hipodromio“– ne treba da prevodim – italijanski „kanton“, opet obezbeđenje na vratima, sad je važno da nismo Englezi. Sa zakašnjenjem uviđam sve prednosti pokreta za nesvrstanost – umiljato jagnje ide i u diskoteku i u pab da sisa, ili tako nešto. Izvodimo dve maloletne Italijanke i vodimo ih do kola. Odjednom čujemo u horu: „Ćentoventoto!“ Neće valjda?! Vraćaju se po fotoaparat – ipak hoće, traže da ih slikamo. Zar opet? Dođe mi da istetoviram „128“ na stomaku, postaće im simpatičniji. Gracije mile, ćao, ćao, opet o ledinu. U glavi mi odzvanja „čiko, čiko“. Nisam ja Čiko, ja sam Zagor, bre...

Rešili smo da, zbog posete Ahileonu, ustanemo malo ranije, kirija-Stela ne može da veruje svojim očima, pita je l’ nam dobro, ne nudi nas kafom koliko je zbunjena. Lagano se vozimo i utovarujemo dve Nemice, čekamo hoće li početi da povraćaju ili da se slikaju pored legende. Ništa. Dobro je. Ne znaju da beknu engleski. Još bolje.

Ahileon je letnjikovac (čitaj: kraljevski kompleks zgrada i vrtova) koji je sazidala austrougarska carica Elizabeta fon Gliksburg, 1892. godine, želeći da u njemu provede najlepše dane ostatka svog života. Nažalost, s njenim planovima za budućnost nije se slagao italijanski anarhista Luiđi Lukeni koji vladarku dobrog parčeta Evrope ubija u Ženevi, 1898. godine. Palatu kupuje nemački car Vilhelm II, od Hoencolerna, kajzer sa tesnim rođačkim vezama s ruskim carem Nikolajem i unuk engleske kraljice Viktorije. Prvi čin novog vlasnika bio je uklanjanje biste pesnika po imenu Hajnrih, iz „Hajneovog hrama“, da bi umesto nje postavio kip prethodne vlasnice, poznatije kao Sisi, inače, kopiju dela vajara Helmersa iz Salcburga. Padaju mi na pamet Hajneove reči uklesane u pločnik frankfurtskog trga Remer – „ko spaljuje knjige, spaljivaće ljude“. Veliki romantičar, očigledno, nije razmišljao ni o skulpturama ni o aroganciji vladara. Kajzer zatim postavlja statuu Ahila, visoku dvanaest metara i, najzad, vajarski najvrednije delo, Umirućeg Ahila, poznatog skulptora Ernsta Hertera. Vilhelm II je od Ahileona uspeo da napravi raj na zemlji nastavljajući tamo gde je Sisi stala, ukrštajući raskoš antičke Grčke sa cvetovima u hiljadu boja kojima klima ostrva daruje blagoslov i spajajući mit o junaštvu s remek-delima prirode. Pod takvim okolnostima, nijedna cena, u svrhu zaštite carske svojine, nije bila previsoka. Boravak srpskih vojnika na Krfu, u Prvom svetskom ratu, jeste posledica džentlmenskog dogovora o nenapadanju ostrva zbog palate, s jedne, i obećanja, s druge strane, da će ostrvo biti naseljeno samo ranjenima i bolesnima. Dakle, opet su se carevi malo zajebavali. Noge, ruke i creva, to može, ali nemoj da nedostaje jedna pločica iz palate, onda ćemo stvarno da ratujemo, kao da čujem. Posle ratne bolnice, Ahileon je, jedno vreme, bio kazino u okviru svetskog lanca kockarnica da bi, kasnije, bio pretvoren u muzej. Dakle, šta smo imali – kasapnicu, kockarnicu, kafanicu, ludnicu...

Vraćamo se prema hotelu još sporije, uživamo u putovanju, pitamo Nemice gde da ih odvezemo. Svejedno. Šta to znači? Dajn hotel oder unzere. Pa što ne kažete?! Saputnik me ostavlja s jednom od njih dve u našoj sobi, on nastavlja sa ostatkom dvojca do njihovog hotela.

Sledeći dan je bio predviđen za odlazak na Vido. Jedno od malih ostrva, koja kao sateliti okružuju Krf, beše mesto u kome su, svakog dana, srpski mladići poklanjali živote otadžbini. Ono što nisu uspeli Nemci, glad, hladnoća i arbanaške bande, ovde su dovršavali tifus i iznurenost. Stravično zvuče stihovi iz Bojićeve Plave grobnice, uklesani u spomen-ploču, upravo zato što, ne optužujući nikoga, podsećaju da se istorija pijanstva, u krčmi nasred druma, mora ponavljati sve dok ne naučimo nešto iz grešaka koje činimo.

Vraćamo Nemice u hotel, opet podela, red je da izjednačimo skor iz dva rata. Osećam da bi se moj deda, nosilac Albanske spomenice, u grobu prevrtao da ga ne osvetim, o ćaletu i da ne govorim. Opraštamo se od vekovnih neprijatelja, nimalo neprijateljski, vozimo se do našeg hotela, Stela nas čeka s kafom i ratlukom, ah, pusto tursko. Ostavlja nam vizitkarte, dođite opet, nekst jirr morr bjutiful prrajs. Važi, kevo, ako ti tako kažeš. Putujemo do luke, milimo po asfaltu želeći da upijemo svu blagost koju ovo ostrvo zrači, stajemo u liniju automobila čekajući na trajekt „El Greko“ koji će nas odvesti do Patre. Nešto sam zaboravio, osećam. Pasoši? Tu su. Pare takođe. A, da, odgovor na pitanje da li sam dostojno osvetio pretke...

Šta ćete, najlepše priče uvek ostanu neispričane...