Odlazak najvećeg i najprevodjenijeg savremenog srpskog pisca Milorada Pavića stvara osećaj trajne tuge i kod čitalaca i kod njegovih prijatelja...Bila je ovo izuzetno tužna godina...Prvo je otišao Tirke, pa Olja i sada Miša...Tri kulturna stuba Beograda, ali i tri osobe koje su ovaj grad činile megalopolisom, mestom prijatnim za život...

Kada ode neko drag onda počinjete da sabirate šta vam je ostalo u glavi...Koliko sećanja, koliko rečenica, koliko misli, koliko slika, mirisa...Prosto, gotova je jedna era, a bez obzira na sve knjige i njihovu trajnost i sve misli koje čuvaju u sebi oni vam ne vracaju prijatelje. Ne. One podsećaju i teše ali kada nema pisca, kada nema živog čoveka sve je drugačije... Danas svako od Mišinih prijatelja i čitalaca pohranjuje u sebi sećanja na druženja sa piscem koje će da čuva kao i njegove knjige... Kada nam ode neko drag onda počinjemo histerično da ga vraćamo u misli i pokušavamo da se setimo svakog razgovora, ispovedi, smejanja, druženja... Neke slike koje neću zaboraviti i do mog napuštanja ove dimenzije jesu - Miša i Jasmina daju mi savete kako da optimistično preživim bombardovanje... Druga slika Jasmina i Miša u našem malom stanu na Čukaričkoj Padini gledaju prvu verziju našeg filma pre nego što smo je prikazali bilo kome drugom...

Treća slika, zima, krštenje moje male Vile Evandjeline izuzev kumova i sveštenika tu su još samo njih dvoje i Miša priča o deci 21 veka o tome koliko se rezlikuju od nas...Nekoliko meseci kasnije njih dvoje su i prvi prijatelji koji su došli da vide naše potkrovlje koje smo tek kupili u centru grada... Miša se penje stoički na četvrti sprat bez lifta onda sedi u oblaku prašine i teši nas da ćemo izdržati sa radnicima, propalim krovom, stotinama knjiga koje treba vaditi iz kutija i slagati i mi se smejemo i smejemo... Miša je bio dendi, netipično za srpskog pisca... Fensi, odmeren, duhovit i neverovatno mlad. U početku mi je bilo čudno kako neko može da ima prijatelja koji je duplo stariji ali onda sam shvatila da je zapravo duhom Miša znatno mladji od mene... Bolje je razumevao i internet, i sajber tehnologiju, i kosmos, i modu, i ezoteriju... Vremenom sam shvatila da je Miša moj najmladji prijatelj. Zato se tako dobro razumevao sa mojom malom Vilom. Od trenutka kada je doneo svoju knjigu za decu posvećenu njegovoj preslatkoj unuci Teodori, moja kćerka Vila je rekla da je Miša njen drug, a ne moj... I  bilo je istine u tome... Ne samo kroz svoj rukopis, već kroz svaki pokret, gest, rečenicu, misao Miša je dokazivao koliko je mlad...

Nije slučajno da je Pavić bio tako omiljen u inostranstvu... On ne samo da je menjao sliku o našoj književnosti, da je bio pisac budućnosti već je osećao svet na potpuno drugačiji način. Ipak , uvek sam se osećala postidjeno kada bismo posle priče o Njujorku, Meksiku, Singapuru, Havajima prešli na srpska sela i mestašca i on je o njima pričao sa istim uzbudjenjem kao o ovim metropolama. Ja to nisam umela ni osećala...Kada sam mu poklonila prsten koji meri raspoloženje bio je očaran. Posle kada sam pronašla taj prsten u njegovom "Drugom telu" bila sam strašno srećna... Onda sam počela da lovim u njegovim knjigama delove naših razgovora, tajni, rasprava, smejanja, njegovu i Jasmininu mistiku ljubavi koja je postajala literatura... Miša je za razliku od mene više voleo književnost od stvarnosti. Ja sam uvek išla putem Oskara Vajlda koji je tvrdio da je život najvažnije umetničko delo. Znajući da Pavić ništa ne čini obično, ni dosadno ni stereotipno slučajno sa otkrila i njegovu poslednju oproštajnu literarnu tajnu... To je kao neki zadatak koji je ostavio onima koji još ostaju na ovom teškom mestu... Otkrivajući tu tajnu oproštaja sa Beogradom još jednom sam shvatila kakva je privilegija biti i mali deo kosmičke životne slagalice najvećeg srpskog pisca. Kod Pavića je sve bila veličanstvena literarna igra i život, i pisanje i na kraju i odlazak sa ovog sveta...Kada sam kao student prve godine došla na književno veče M. Pavića, na promociju Hazarskog rečnika u Sarajevu, nisam ni slutila, ni pretpostavila da će petnaest godina kasnije taj neobičan čovek mističnim kosmičkim okolnostima deliti komadiće svoje čarobne stvarnosti sa mojom malom porodicom...Poslednji pozdrav najvećem srpskom piscu i zahvalnost za sve sate provedene u zajedničkoj stvarnosti... Jer Miša nije bio samo najveći i najuspešniji pisac, ne on je bio literarni šaman, ono što je Tesla radio kroz nauku, on je radio kroz književnost... Spajao nas sa budućnošću i stvarao čuda...