Kako god da tumaram po svetu, gde god da krenem uvek nabasam na Ernesta....

Neverovatno je to, kako za razliku od onih dosadnih, sobnih pisaca i njihovih praznih biografija, Hemingveja je prosto nemoguće izbeći...Odem u Carigrad, na Taksim, hotel Pera Palas, mistični hotel stvoren za putnike Orijent ekspresa tek tamo izmedju tolikih zvezda, kraljeva, špijuna koji su ovde spavali, voleli, živeli , tik uz Titovu sobu Ernestova....Neverovatno...I to ne samo da su jedna uz drugu nego su i spojene tajnim balkonom jer su kažu Ernest i Stari voleli da zajedno puše na balkončiću ovog hotela sa pogledom na Bosfor i Plavu Džamiju...

Liftboj koji je preubočeni kustos, uprkos tome što ima toliko da priča i o Mata Hari i o Agati Kristi i Ataturku nekako se fiksira baš na Hemingveja...Celi Pera Palas, istambulski hotel sa najviše tajni ostaje u Ernestovoj senci...

Preko trideset puta boravila sam u Španiji i gde god da mrdnem Ernest je već tu bio. Negde se borio, negde je bančio, negde se zaljubio. Nema te koride koju sam obišla ili u kojoj sam se borila da nisu ponosni da je Ernest bar jednom bio ili je opisao u nekoj svojoj rečenici...Pre tri godine bili smo na nekom neobičnom kruzu iz Majamija po Karibima...Redaju se jedno po jedno ostrvo, bele plaže sent Martina, dugini topazi u Portoriku, tirkizne plaže divlje Granade , dan heroja na Barbadosu, Srbi otvaraju of šor firme na Tortoli, sve to nekako prolazi i zabavno je, ali zapravo svi čekaju Antigvu...Zašto? Zato što je tamo živeo Hemingvej...Istina, stara drvena crkva Svetog Jovana, sada obložena kamenjem jeste atrakcija, ali skoro nikakva prema kafani u kojoj je jeo, pio i pisao Ernest...Stotinjak koraka od luke i eto vas u belo-plavoj kafani sa pogledom na zaliv kakav je imao Ernest...

Ako ostanete bar dva dana duže nego što vam je potrebno da obidjete opšte topose grada svetlosti onda već ima vremena za Ernestovu topografiju. Čak sam pre dve godine srela frajera koji je napravio pravu atrakciju praveći ture izgubljene generacije po Parizu sa težištem baš na Ernestu...Od kafane do kafane...

I na kraju Havana...Havana toliko neobična, zaledjena u vremenu sa šarenim ševroletima iz pedesetih koji klize začaranim bulevarima...Iako je očekivano da ćete naići bar ikonički na kult ličnosti Fidela ili Če Gevare, uopšte nije tako. Kastra retko vidjate na bilbordima i panoima, tek na ponekoj majici, a Če je prisutan kao rok ikona na suvenirima ali ni na koji način ne mapira Havanu kako to radi Hemingvej...

Prvo što će vam svaki Kubanac reći kada dodjete u Bodegita del Medio, legendarnu kafanicu u kojoj se skupljao sav intelektualni i politički krem je da je tu bio Ernest. Onda je i na zidu najveća Ernestova fotka...Ako ste raspoloženi da lutate starom Havanom, onda morate i da otpešačite do El Floridite mesta u kome je Hemingvej sa svojim već legendarnim konobarom smislio koktel daikiri.
Floridita je i danas gotovo okultno skupo mesto u kome možete da jedete najbolju klopu i fotografišete se sa Ernestovim likom...Tri dana lutanja po Havani i deset daikirija i onda će vam reći da ste amater i kreten ako ne uzmete taksi i ne odete trideset kilometara van grada da vidite Hemingvejevu kuću...Skoro sat dosadne spore vožnje, uz razgledanje ševroleta iz Batistinog perioda i zaprežnih kola i nalazite se nadomak mestašca-San Francisko de Paula iznad koga se nalazi Hemingvejeva kuća...Naš Šofer, izvesni Raul, za koga dan danas nisam sigurna da li je provokator ili ludak, sa okačenim dolarom o retrovizor neprestano priča o teorijama zavere...Pitam ga na španskom da li je pročitao ijednu Hemingvejevu knjigu, on kaže da nije, ali da mu je žena prepričala i da je zanimljivo...

Na ulazu u kuću morate da platite i pravo na fotografisanje...Čudna bela, prozračna kuća daleko i od Havane i od mora opasana je posebnim zaštitnim plišanim , gotovo pozorišnim konopcima preko kojih možete da virite unutra ali ne i udjete. Veoma ponosne Kubanke, koje su valjda čuvari, šetkaju se med Ernestovim stvarima i prstom pokazuju da ne možemo da udjemo...Tako da karta za razgledanje Hemingvejeve kuće zapravo znači da je razgledate spolja...Da virite kroz prozore i vrata u njegove knjige, krevete, ogromne glave životinja koje je koknuo u Africi i koje preparirane, i dalje u najboljoj formi stoje na zidovima i gledaju u prazne Hemingvejeve stolice, fotelje, krevete...Nedaleko od nimalo glamurozne, nekako muške, lovačke bele jednospratnice je ispražnjen neverovatno dubok bazen, i barka koja je dovučena iz ribarskog mesta u kome je voleo da peca...Od kuće do brodića aleja svetložutih palmi neobičnog sjaja...Kakva neobična nedodjija...Kakvo mesto...Daleko od svega...U maloj prodavnici fotke, Ernest i Kastro, pa Ernest na brodu, Ernest puši tompus...

Vozimo se nazad i naš taksista opet priča i priča, molim ga da nas vozi do hotela Nacional, gde je Ernest voleo da puši i gleda u daljinu...To je ono mesto gde su svi slavni i bogati bar popili jedno piće a gde je Laki Lučijano držao kockarnicu...Pa, Jinger i D Anuncio su jedva avanturisti za Ernesta

...Teraju nas da idemo na Ki Vest, kažu bez toga nismo videli ništa...Jedan fensi tip koji puši kohiba tompus mi objašnjava da neću shvatiti Ernesta dok ne odem u crkvu u koju je odneo nobelovu nagradu i poklonio Bogorodici da je čuva za sve Kubance, dok se drugi Kanadjanin kune da su sve tajne u Americi u kući u kojoj se koknuo kad je njegovom hedonizmu došao kraj...

Vozimo se nazad na aerodromu i pitam muža a kada ćemo na safari, jebeš malarične komarce, ako je Ernest tamo bio moramo i mi.....Pisao je podjednako duhom i telom koje je ništa manje snažno ostavilo trag na svakom kraju sveta gde je uzdahnuo, opipao, pomirisao, popio, voleo...Kažu da su različiti mediji za dejstvo harizme...Njegova još zrači na svakom mestu na kome je bio...I šofer Raul zna da je veliki pisac iako ga nikad nije čitao, to se vidi iz svake slike iz svakog predmeta, žena mu je prepričala knjigu i on ga voli...Pisac nekada deluje kroz reči, a nekada kroz duh i telo koji osvajaju prostor i ljude, Ernest je svako mesto na kome je bio pretvorio u začarani lovački poligon svoje literature i harizme... Pola sveta je Ernestlend...