Izgledalo је kao da se sa neba spustio Divlji lov. Vetar je boksovao sitna koplja kiše na našu kuću, tako da se oko starih ljuštećih prozora ubrzo napravila vlažna fleka natopljenog maltera. Zbog nevremena, teško se videlo, iako je bilo oko tri časa posle podne, leto. Kroz razne rupice na kući, vetar je šištao poput pare. Iritirao me je.
„Sve odlazi dođavola!“, ne znam zašto sam ovo naglas rekla. Nisam ni sigurna da sam to pomislila.
Bebac je tupo gledao u mene. Treptao je, bečeći crne oke. Iz bezubih usta, tekli su beskrajni slapovi balica, vlažeći mu odškrinuta ustašca.
Nisam mislila da ćeš tako izgledati. Uopšte... Svi kažu da izgledate ko veknice. Ali nije tako. Uopšte ne ličite na hleb. Ni na šta mekano. Samo vas babice ufašluju u one bele krpe, pa podsećate na veknu hleba. U stvari, izgledate kao mali smežurani ljudi. Kepeci. Ošureni patuljci, odvratno crveni. Upravo tako, kao da ste ošureni. Smežuranci. Kao one vudu ili kojom-već-magijom-smanjene glave. Ošureni, ošureni, ošureni.
I, gotovo iz čista mira, postavim desnu šaku bebi na vratić. Mali se vrpolji. Smeška. Bale mi cure na moju nadlanicu, na prste. Nokte sam tek ofarbala i kao da je njegova pljuvačka aceton - brzo sklanjam ruku. Zadaviću ga drugi put.
Sparno je. Veoma je sparno. Toliko odvratno kuvajuće, da osećam kako sam umorna. Možda je to i zbog bebe? Ko zna? Ali, i pored toga što je tako odvratno toplo, iznutra, spolja se čini kao da je prohladno. Valjda zbog sveg tog vetra koji struji kroz kuću. Bradavice su mi tvrde, a nisam ni najmanje uzbuđena. Dlake mi se kostreše. Koža je sva u sitnim tačkama. Kao mačka. Imali smo jednu pre no što sam donela na svet ovu malu fabriku govana. Onda smo je se ratosiljali. Piše da nije dobro držati životinje oko bebe. Da smo čitali neku drugu knjigu o dobrom roditeljstvu, sigurno bi pisalo kako su kućni ljubimci prava stvar za derište u razvoju. Nikada, zapravo, nisam ni volela tu mačku. Bila je samo pokretni deo nameštaja. Ništa više. Ionako ju je on stalno hranio.
Ali, kome se ti to pravdaš?
I dalje sam nakostrešena. I dalje isijavam iznutra. Mora da sam bolesna. Nemam, doduše, drugih simptoma. Ipak, oblačim majicu. Veliku majicu koja bi nekom tristakilašu bila mider, meni stoji kao spavaćica. Ne. Bolje kao majica starijeg brata. Svi mi, i tako i tako, govore da sam mladolika. Da izgledam kao da imam dvadeset, umesto dvadeset i šest. Možda je i tako. Nije bitno kad si stvarno rođen; bitno je kako stvarno izgledaš, kako se stvarno ponašaš. Nema to veze sa onom glupošću star si onoliko koliko misliš da si star, jer, bitno je samo šta drugi misle.
U majici je pretoplo. Smeta mi. Kao da me svako vlakno štipka za kožu. Skidam je. Bacam besno u ugao kraj dečjeg kreveta.
Moj sin se buni.
Ne znam šta mu je. Možda je gladan? Odbija da sisa. Možda mu je hladno? Plače još više. Možda... Do đavola i taj materinski instinkt. Nisam ja majmunica da ga teglim unaokolo po ceo dan, bištim i dajem mu da sisa kad se njemu svidi. Ima palac, pa nek njega sisa. Ja sam, prvenstveno, ja. Moram to i ostati, inače ću završtiti kao sve te debele žene masne od ulja i oznojane od stalnog bdenja nad krčkavom vodom. Taj crveni gnom ne sme gospodariti mojim životom. Prasnem u smeh - sada je malo kasno za takve misli.
Vetar i dalje šišti. Kao da ga je on opario. Skuvano dete u velikoj šerpi koju zovemo dom. Dom je tamo gde je srce. Ko još piše takva sranja! Stvarno, treba zatući gomilu tih piskarala. Ionako ih je previše. Uvek ih je bilo previše. A ljudi jednostavno ne mogu čekati dvesta godina da se to samo isfiltrira. Fizički je nemoguće. Fizički je nemoguće i odupreti se ostalom đubretu. Samo te zatrpavaju i zatrpavaju, pa ti nađi nešto što je slučajno bačeno, a dobro je! Kao i imati dete. Od malena sam znala da ću to uraditi sa čovekom kojeg volim; ali ja nisam htela dete, a tog čoveka sve manje volim. Samo sam mu privržena, ništa više. O, da, i sad sam vezana za njega – bez posla, sa ovim ošurenim sranjcem u kolevci. Još da imam pravu kolevku, bila bih kao prava veštica. Ovako sam samo zla. Ili nisam?
Priđem polici i uzmem prvo parče poezije koje vidim. Sa obe ruke rasklopim stranice, gurajući palce među njih. Ovaj čovek je, na prvu loptu zao, ali zao čovek ne može tako da piše. Ili baš zbog toga tako piše? Glavno, čitam od sredine, sve ja to već znam. Želim samo malo da čujem sopstveni glas.
 

Ako hoćeš nemilosna,
Opet da me vija gad,
Više voli duša posna
Nebu ići, inokosna:
Da se smirim ja sam rad.
Smrti!

 

Mali je zakmečao. Tako mali, nema ni zuba, ni misli u svojoj ćelavoj vlažnoj glavi; nema ničega u njemu, do iskonskog. Zato je i zacmizdreo na poslednju reč. Idiot. Biće idiot, to se vidi. Ne pravi, po definiciji, već onaj što se čini kao normalan čovek, a nije. Kao i njegov otac. Njegova mati. No, na mene uopšte ne liči. Tako kažu, iako ne vidim da se išta još uvek može primetiti. I volela bih da ne liči na mene. Tada bih mogla misliti - kako sam bila samo surogat - i odahnuti.
Tako mali, a već... Tako mali, a već...
Ostale knjige su se obrušile na prazno mesto koje se napravilo na polici. Redovi žutih, smeđih, plavih, crnih, smeđih, žutih, crnih, plavih, crvenih korica. Stavljam knjigu vodoravno, na vrhove ostalih. On ih ionako ne dira, mislim da ih i ne gleda. Mene nije briga za red.
“Ne voliš Francuščiće, a? Ni mama ih ne voli.” Prilazim mu, kao senka. „Ali nije bitno što je čovek unesrećen time u kojoj se državi rodio.“ Nadnosim se na njega, kao senka. „Bitno je ono što je on od nje izvukao, a da joj ništa nije dao.“ Prilazim mu raširenim prstima, kao senka. Zlo. „Bitan si samo ti.“ Sklapam šake oko njegove glave. „Bitna sam samo ja.“
Mali je ubrzo miran. Oluja se stišava. Sve je i dalje mračno. Na prilazu kući čuju se gume kako, teške i crne, lome parčiće stakla pivskih i vinskih flaša koje su neki klinci sinoć lomili. Mali se zbog njih probudio i pola noći cmizdreo. Sada, valjda, spava. Miran je.
Čujem kola kako odlaze. Čujem odzvanjanje potpetica u prolazu. Čujem škripu uleglih drvenih stepenica. Čujem pomeranje ogromne drvene vratnice. Čujem još štošta, ali se trudim da ne mislim o tome. Lamentiram. Nije bitno nad kim i čim. Smrt je trenutak i u tom trenutku se sve zacrni u jednoj tačkici; uopšte nije bitno gde si, tada je to tako nebitno.

Smak sveta će, eto, takvo je vreme. Nisam siguran da li sam to glasno rekao, pa pogledam ka ženi koja vozi kola. Mirna je, šminka joj se nimalo ne pomera. Samo su joj oči stisnute od naprezanja da vidi kroz mokri zid sivih kapi. Kažem žena, jer nikako i nikada ne mogu da se setim da li se zove Milana ili Milena. Ona to i ne traži od mene. Kao što ni ja ne tražim od nje da pamti moje ime. Naša imena su nebitna. Kao i naše ostale priče, životi pogotovo. Važna su nam samo tela. Meso i trenje, to je ono što nas zanima. Ostalo je, rekoh već, nebitno.
Milimo. Kola koja nam idu u susret takođe su usporena. Sfumato farova gega se ka nama, jedva nas mimoilazeći. Toliko su spora. Mi isto tako izgledamo njima.
U celom tom metežu vetra i vode, uspem da nazrem jednu mesaru. Izlog blešti poput utvare u tom natprirodnom mraku. Po izlogu, komadi mrtvih životinja: slanina, kobasice, razne šunke i salame... Setih se nečega što sam jeo samo kao dete.
„Jesi nekad jela debrecinere?“, pitam je.
„M?“, odgovara mi, ne skidajući oka s druma.
“Znaš šta su debrecineri?”
“Jok.” Šmrcka. Stalno šmrcka. I kad smo u krevetu šmrcka. Naglo, gotovo me plašeći, drekne: “Ne, čekaj! To je ono kao kad imaš debele prste?” Posmatra me jednim okom. Plavim, bleštavim okom iz kog je iscureo Pacifik.
Uspem da se nasmešim. Odmahujem glavom, pa je naslonim na hladan prozor. I ja sam našao koga da pitam, sa kim da pričam. Mi i nismo zajedno zbog priče i inteligencije. Mi smo tu zbog mesa i trenja. Mesa i trenja!
Mesara je davna prošlost, misli o debrecinerima čine me melanholičnijim no što sam bio. Teram se da razmišljam o kući, ali to me još više slama. Stresam se. Ne znam ni sam zašto, ponekad me, iz čista mira, prođu sićušni grčevi. Možda bi trebalo da odem kod doktora. Ali to bi značilo da moram do njenog oca. Taj mi nikada ne bi oprostio odlazak drugome.
I opet misli o kući. O porodici koju sam pravio po ljudskoj inerciji.
Stresem se, ponovo. Poskočim u sedištu, a sivi pojas mi nezgodno pritisne stomak. Zaječim, pa olabavim stisak. Nije me ni pogledala. A voleo bih da jeste. Te njene oči. Prosto svetle! A tamne su, tamne. Baš kao sama dubina. Njene su isto plave, ali razvodnjene. I opet ona!
Okrećem se po kolima da nađem sebi neku zanimaciju kako bih promenio tok misli. Sem ako ne bih poželeo da se našminkam, nema tu mnogo toga. Spazim buket cveća na zadnjem sedištu. Uhvatim se za njega, davljenik na dasci raspalog broda.
„Šta ti je ovo?“, pitam je.
„M?“, pita ona mene, pa šmrkne. Mukanje i šmrckanje.
„Odakle ti buket?“, menjam pitanje.
Baca brz pogled na desetak cvetova žutih latica, pa slegne ramenima. “Ne sećam se.”
Čudim se: “Ne sećaš se ko ti je poklonio cveće?”
“Ne.”, zamišljeno će. “Ili da! Čekaj...” U licu joj se vidi da razmišlja, ali to teško ide bez mozga. Uspeva, najzad, da iscedi nešto smisleno: “Mislim-da-mi-ga-je-dao-onaj-što-radi-pored-tebe.”
Klimam glavom. To „ga“ lebdi mi po mislima sasvim izbačeno iz konteksta. Ili nije? Sigurno nisam jedini koji uživa u njoj. Najmlađa je tamo, ima dvadeset, dvadeset i jednu najviše. Od nas ostalih nema nikoga mlađeg od trideset. Verovatno misli da smo iskusni i da sve to tako treba. A većinu tamo već spopada impotencija; drugi su žrtvovali sve zbog posla, pa i to da nauče kako se postupa sa ženom; ima i nas previše depresivnih da išta radimo, do da legnemo i pustimo je da sama sve uradi. Da, sigurno nisam jedini.
Ni ne shvatam da se parkirala. Dok shvatam gde sam tačno, naže se i poljubi me. Kratko, za rastanak.
“Rekao sam ti da to ne radiš ovde”, istisnem, pokupim aktovku što mi se crni među nogama. Izađem. Kiša se smirila. Vetar i dalje besni. Čujem kola kako odlaze. Tek tada shvatim da mi je buket ostao u ruci.
„Ćao“, kažem. Ona ćuti. Kao da je mrtva. Možda i jeste. Poljubim je, a ona se namršti. Napredak - nije se izmakla. Možda je, ipak, mrtva. Ne smem to da je pitam. Nipošto - smrt je najveća javna tajna o kojoj pričaju samo najhrabrije piljarice. Mi smo miševi, uplašeni mišići koji cijuču i ne smeju ništa jedno drugome da kažu.
Ne smem.
Samo piljim u nju. Pokušavam nazreti pomeranje grudi ili stomaka. Ali ona je tako mirna. Uvek je tako mirna, kao statua. Mermer koji se ne bi usudio dotaći i da nema table na kojoj piše: „Ne diraj eksponate!“
Ponovo je poljubim. Ovog puta se izmiče.
Dok joj stavljam cveće na kolena, mrmljam kako je to za nju. Kažem joj i da obuče nešto, nismo egzibicionisti.
Ćuti.
Ostavljam tašnu kraj kreveca i naginjem se nad bebu. Gledam ga. Upinjem se da nazrem tu sličnost o kojoj svi pričaju. Bilo šta što je moje. Zaključujem: nije on moj sin. Ja sam samo donirao spermu. Ona ga je rodila, ona ga čuva, doji. Ona brine o njemu i voli ga. Za mene je kao i mačka koje smo se ratosiljali pri porođaju – samo pokretni nameštaj, estetska đinđuva modernog čoveka.
Idem do kuhinje, žedan sam. Ona pilji u bebu i mene, verovatno zamišljajući da me nema. Nisam siguran da li joj se baš ja gadim ili svako živo biće.
Pravim kuckajući zvuk dok hodam. Zato sednem na kuhinjsku stolicu. I dok se ona uvija i škripi poda mnom, stavljam levu, pa desnu nogu, na desno, to jest, levo koleno. Na desnom đonu, duboko usečen u crnu gumu, viri zeleni komadić stakla. Vadim ključeve iz džepa i izbijam staklo iz cipele. Pažljivo ga podignem sa patosa i bacim u kantu za đubre, kraj česme.
Vode, najzad.
Ispijam pet čaša, isperem čašu, pa je vratim na komodu. Vratim se u sobu i sručim na dvosed. Prašina se digne u teškom vazduhu. Pada, pada, pada...
I dalje je gola. Skamenjena. Stavila je ruku preko buketa, ali sam ubeđen da ga nije pogledala. Razgledam sobu, kao da sam se prvi put obreo u njoj. Sličan osećaj imam i kada ležemo da spavamo. Kao da je pored mene stranac i da se moram brinuti da li ću se mnogo okretati, hrkati, ispuštati gasove.
Primetim da jedna knjiga nije na mestu. Nervira me kada stvari nisu na svom mestu. Knjige kao knjige me ne zanimaju, ali moram priznati da mi je prijatno da gledam u njih. Stoga prilazim polici i pravim red. Prevlačim kažiprstom po dve-tri knjige, duvam prašinu sa jagodice. Okrenem se da pogledam da li je i dalje u istom položaju, ali pogled mi se zaustavi na ogledalu. Izgledam užasno – bled, neobrijan. Za avet-ten, ne znam odakle mi. Brijanje jutros nije dolazilo u obzir; da sam se brijao, presekao bih sebi vrat. Ni sad mi nije do toga. Moram da odahnem. Da ne gledam sebe niti svoju porodicu. Skoro da istrčavam napolje. Sedam na stepenice; ivicom krova zaštićene su od smirene kiše. Gledam na zelenu travu dvorišta. Sve boje su lepše posle kiše. Tamnije, izraženije, mirnije; kao, uostalom, i ceo svet što je spokojniji nakon pljuska. Onda mi pogled padne na zid. Visoki zid od cigle i raspadnutog sivog maltera. To je jedino što nas deli od groblja. Jedan zid, jednih trideset centimetara, deli nas od pokopanih ljudi; jedan komad zemlje, jednih trideset centimetara, deli nas od pokopanih ljudi; samo nas vazduh deli od njih i imam te tremore, svaki put kada pijemo limunadu u ležaljkama koje su pokisle, nasred dvorišta. Ali, bolje i sa stvarno mrtvima, nego sa mrtvo-živom ženom i detetom koje nije moje.
Osećam kako mi se košulja natapa znojem.