Smeštena među sedam smrtnih grehova zavist pripada grupi negativnih emocija gde se takođe nalaze ljutnja, mržnja, tuga... Moje mišljenje je da je veoma nekorisno nazivati emocije dobrim ili lošim, pozitivnim ili negativnim jer svaka emocija nečemu služi, odnosno, kada je osvešćena, može pomoći našem razvoju, sazrevanju i napredovanju.

Najveći problem sa zavišću je taj da je to emocija koju je najteže priznati, makar i samom sebi, a kamoli drugima jer izaziva najviše stida. To je zato što zavist svoj koren ima u osećanju inferiornosti i nesigurnosti zbog čega priznavanje osećanja automatski vodi priznavanju sopstvene nemoći. A to je ono čega se najveći broj ljudi najviše plaši / da prizna sopstvenu slabost. Mislimo da će nas tada rastrgnuti zveri iz ove asfaltne džungle. Na žalost, nismo svesni, da napad drugih više provocira naša moć nego naša nemoć...

Upravo kao što nema čoveka koji se barem u nekoj oblasti ne oseća nesigurnim ili inferiornim, tako mislim da nema čoveka koji nikada ne oseća ili nije osećao zavist.

Nekada zavist nije lako prepoznati. Ona ume da se preruši, pa ponekad nekoga ne trpimo ili ne podržavamo ili ispričamo nešto loše ili na bilo koji način odbacimo, potpuno nesvesni da je naš osnovni motiv zavist. A zavidan se može biti na sve: od materijalnih stvari, spoljašnjih- poput novca, slave, lepote, zdravlja, do unutrašnjih – ljubomora na nečije talente, znanje, kreativnost, spokoj, sreću...

Ipak, nije svaka zavist istovremeno i negativna, niti je svaka negativna odmah i zla... Hiljade je načina ispoljavanja i ovu emociju je, kao i druge, teško posmatrati van konteksta i skoro nemoguće definisati.

Moguće je da nekome zavidim na učinkovitosti, organizaciji, sportskom telu... i da me to osećanje stimuliše da i sama budem takva jer vidim da je to moguće, procenjujem da i ja to mogu, pa se potrudim da dosegnem cilj koji želim. Neka vrsta impulsa da svoju želju pretočimo u htenje.

Nešto negativnija je ona zavist kada ne želimo ništa loše onom koji ima nešto što verujemo da pripada i nama, ali nismo u stanju da delimo njegovu radost jer je dominantnija emocija tuga što mi to nemamo.

Sigurno je opasna ona vrsta zavisti koja u nama budi ljutnju što taj neko nešto, a mi ne, pa onda tu ljutnju potkrepimo nekom akcijom sejući otrovno seme zla.

Osim osećaja inferiornosti, zavisti doprinosi sveprisutna komparacija na koju nas teraju od malena rečenicom – vidi kako tvoj drug može ili ume, a ti ne..., i ta komparativnost je praćena često nepravednim sistemom nagrade i kazne... Neuspeh se ne oprašta... A kada odrastemo, ni uspeh...

Kain je ubio Avelja jer se Bog osvrnuo na Aveljeve darove, a na njegove ne... Ali, zar nije logično i pitanje: A zašto se Bog osvrnuo samo na Aveljeve darove? Možda zato da bi mi ljudi shvatili da su ti gresi iskonski, te da bismo lakše živeli sa svojim nesavršenostima, ali sa žudnjom u srcu da se razvijamo i obožujemo.

Najteže je onome ko zavidi... jer um njegov je zatrovan, srce puno gorčine i jeda, a njegova dela činjena pod prisilom uspeha, prestiža, nadmetanja i izazivanja zavisti u drugome... Takva dela nikada ne mogu da donesu dobar plod i onda evo novog razloga da se drugome zavidi. Tako nastaje đavolji krug iz kojeg je na svu sreću moguće iskoračiti.

Ključna reč za napuštanje ovog kola je zahvalnost! Zahvalnost za sve ono što imamo ( a što nam nije bogom dano i bez čega možemo ostati); usmeravanje pažnje ka onome što imamo, a ne ka onome što nemamo, kao i svest da ni ti kojima zavidimo sigurno nemaju sve... Moguće da baš isti oni, zavide nama na nečemu što mi posedujemo, a mi to ni ne znamo.

I na kraju, ne može se ni imati sve. Imati sve bio bi tužan kraj. Jer kada pronađemo sve, tada se završava traganje. Tada život zamire...