Los Anđeles, noar, meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba.
Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Ellisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao.
Onda sam na fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Chandlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta.
Nisam preterani fan Ellisaovog ranog pisanja, tako da „Less Than Zero“ nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik „Imperial Bedrooms“, Clay, protagonista LTZ, opet sam oklevao.
Zašto?
Ellis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenja bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod „Scarfacea“, Vidimo se u čitulji, i kod pesama „Beogradskog sindikata“), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.
Dalja faza?
U „Glamurami“ se mogao primetiti, doduše razuđeni, zaplet paranoičnog špijunca (visoka moda i terorizam). A u „Lunar Parku“ je zaplet bio još čvršći i inspirisan horor arhetipom – ukletom kućom. Mogu slobodno da kažem da je „Lunar Park“ do sada bio Ellisovo najzrelije ostvarenje. Iako se temeljio na gomili stereotipa i opštih mesta, Ellis mu je dodao taman toliko dekonstrukcije i ironije da sve to sasvim fino profunkcioniše.
Ali, tek u „Imperial Bedrooms“ postigao je idealan brak zapleta i svog stila.
Šta sam onda imao protiv Claya?
Noar po pravilu, ko god bili protagonisti, obećava (i traži) junaka koji je u priči do poslednje čestice bića. Bio on i detektiv (znači, neko ko radi za pare), već u prvoj trećini romana biće do grla lično isprovociran i emotivno umešan. A tek ako je civil?
Međutim, Clay je nezainteresovan za sve, pa i za ono što mu se dešava?
Na prvi pogled, da. I dalje bogat (sad u četrdesetim godinama), trenutno scenarista (mada se time bavi više da bi nešto radio, nego što ga stvarno zanima ili što, ne daj bože, mora), i dalje na kokainu, alkoholu i u pohodu sa žurke na žurku.
Međutim, ubrzo vidimo da Clay, mada nije bitno promenio život, istinski čezne za ljudima i bliskošću, ali se boji ljudi jer ih je upoznao u najgorem izdanju (seks na drogama je bolji jer sve perverzije izgledaju nevinije). A i kad pomisli da je našao nekoga ko je drugačiji (a to je naravno žena, jer šta je noar bez fam-fatal?), pokazaće se da njegov strah možda i nije toliko iracionalan.
Ellisov svet je svet ljudi koji se međusobno druže ali nisu prijatelji. Svet ljudi koji jedni drugima gotovo da ne znaju imena i često se pamte po brendovima koje nose. Svet ljudi koje ništa ne interesuje, a i kad ih zainteresuje nismo sigurni da li je to stvarno tako ili samo žele da probaju još nešto novo (problem hedonizma?).
Zamislite šta paranoja radi čoveku okruženom ljudima koji mu nisu prijatelji i kojima ne može da veruje. Šta paranoja radi čoveku koji se ne seća imena devojke koju je sinoć kresnuo, a nije siguran ni da li ju je kresnuo.
A ako pri tom paranoja nije iracionalna (kako već kažu: zovu je paranojom samo ako ne možete da dokažete)? Ako su svi vaši „prijatelji“ deo zavere u čiji cilj niste sigurni? E onda čak i ellisovski nezainteresovani lik postaje emotivno umešan. Možda čak i više nego klasičan junak noara.
Ellis je ovde uspeo da isplete odličan noar zaplet koji poštuje pravila, ali pri tom ni po čemu nije izneverio elemente stila po kojima je postao poznat i koji su svih ovih godina prisutni u njegovom pisanju. I dalje je tu prvo lice, mnoštvo referenci (pominje se čak i Lost!), brendovanje, apatični likovi, novac, beskrajni i često besmisleni dijalozi... i „krem“ El Eja?
Neko vam provaljuje u stan za vreme kad ste odsutni. Po stanu se mota duh pokojnog mladića/prethodnog vlasnika (ili možda samog Claya kakav je nekad bio?). Nepoznata kola vas prate gde god da pođete (i to ne jedna, nego dvoja) ili čekaju ispod prozora kad ste kod kuće. Devojka za koju pokažete interesovanje ispostavi se ne samo da nije to što ste očekivali nego je sve suprotno i još mnogo toga. Psihijatar više neće da vas leči jer smatra da ne može da vam pomogne, a i njemu (kao i svim ostalim likovima) je poznata zavera čiji deo postajete a jedino vi je niste svesni. Ljudi oko vas nestaju, snimci njihovih egzekucija se pojavljuju na internetu, a vas mrzi da odete i na sahranu.
A onda vas pukne i shvatite da je šala na vaš račun.
Ako kažem da je ovo najbolji Ellisov roman verovatno neću biti u pravu i mnogi se verovatno neće složiti (iako za mene jeste). Ali, ako kažem da je najzreliji, ajde baš da vas čujem?
Ili, hajde da se zakačimo Stephena Kinga. King je za „Američkog psiha“ rekao da je to loš roman odličnog pisca. Ellis je za „Lunar Park“ rekao da ga je napisao pod uticajem Kinga, a King je rekao da je upravo ovakav roman očekivao u Ellisovom razvoju.
Ja sam očekivao „Imperial Bedrooms“. Hvala mu što ga je napisao. A mislim da će i King revidirati iskaz.

P. S. I „Less Then Zero“ i „Imperial Bedrooms“ su pozajmljeni iz pesama Elvisa Costella.