Tek izašlo drugo izdanje knjige „Dvadeset i četiri zida“ predstavlja, praktično, njen drugi recepcijski popravni ispit. Prvi je bio oličen u istoimenoj pozorišnoj predstavi u režiji Žanka Tomića i dramatizaciji Saše Markuš. Premijera je bila zakazana za 12. mart 2003; atentat koji se dogodio tog dana valjda govori o mentalnim uslovima u kojoj je kasnije drama igrana i dodatno objašnjava njenu nemoć da išta promeni u lokalnom pristupu njenoj temi, i pored edukativnih tribina koje su organizovane uz zasebna izvođenja predstave.
Sam roman u izvornom izdanju nije imao recepcijsku šansu: posle samo pet meseci njegov književni život je prekinut NATO bombama. A i da nije, teško da bi mogao iukoliko da utiče na lokalno neprikosnoven odnos prema njenoj temi: AIDS-u. Naime, po Slobodanu Vladušiću, „Marojevićev roman želi nešto drugo: da bolesnici budu priznati za ljude“, a vreme u kom je taj roman objavljen bilo je tipično po netrpeljivosti prema svemu Drugom kao osnovi naše državne politike, samim tim i društva. Paradigmatični su bili primeri iz ovdašnjih osnovnih škola kad su deca, i na nagovor svojih roditelja, odbijala da pohađaju nastavu zajedno s vršnjacima kojima su njihovi roditelji preneli AIDS. I delovanje najznačajnije strukovne organizacije, JAZAS-a, i najvažnija srpska pozorišna predstava koja se bavila fenomenom side nudili su tretman iz pozicije majoriteta: JAZAS se obraćao pre svega zdravima učeći ih kako to da i ostanu; Siniša Kovačević je u „Virusu“ opisivao ličnu dramu zaraženog Saše koristeći kategoriju tragičke krivice. A kad se taj lik zarazi, kažnjava ženski rod šireći virus polnim odnosima: u pitanju je krajnje negativan lik, osim što je HIV-pozitivan. (Mogao bi biti uzgredno pomenut i jedan od onih romana koji su dobili najvažniju srpsku književnu nagradu ali su posle kratkotrajne recepcijske buke i besa uglavnom zaboravljeni: u njemu je simbolički i emotivno potencijalno snažan, pa tako i obavezujući motiv side sveden na ad hok rekvizit radnje, kao da je posredi na primer motiv picajzli.)
Osim što se odlikuje bizarnim osećajem za humanost, odnos u kom je kliconoša sveden na ono, na nešto za izbegavanje ili za puku pouku Prvog, naprosto ne može biti prikladan temi jedinstvene bolesti kakav je AIDS. Svaki njen pripadnik je za početak suočen sa zasebnom kombinacijom simptoma pada imunog sistema. Takođe, za razliku od pripadnika svih do sada poznatih zaraznih bolesti, kliconoše AIDS-a se pojedinačno kreću među zdravima: ne možemo znati ko je u prividno običnom svetu s kojim čekamo prevoz na stanici, zaražen.
Možda ipak postoji nekoliko razloza zbog kojih bi tekuće izdanje „Dvadeset i četiri zida“ moglo da posluži koliko-toliko boljem tretmanu zaraženih/obolelih od ejdsa čak i u sredini kakva je naša. Prvi i najmanje važan je što knjige ovog pisca čita višestruko brojnija publika nego 1998. ili 2003, i što je on bio u stanju da ispravi neke greške prvobitne verzije koje su otežavale komunikaciju. Valjda se iskristalisalo da ovaj pisac uvek piše u stvari romane o ljubavi – ne ljubiće gde se do nje stiže lagodno i nekritički, nego narative o preprekama sa kojima se ljubav nosi: bilo da su u pitanju ljubavni trougao i ratni kontekst („Šnit“, „Žega“), tranziciona otuđenost i impotencija („Parter“) i, na kraju krajeva, društveni kontekst devedesetih i sida („Dvadeset i četiri zida“). Zatim, medicinski tretman HIV-a je napredovao, a društvena klima u Srbiji je ipak pogodnija no 1998. ili 2003. JAZAS je u međuvremenu postao značajnija institucija koja, sem što se obraća zdravima, integriše zaražene i obolele, a poslednjih godina je u većim gradovima Srbije organizovala Marševe solidarnosti kao simboličnu podršku licima koja žive sa HIV-om.
Tu je, na kraju, i aktuelna tranzicija Srbije iz izrazito zatvorene i neintegrisane sredine u nešto podnošljivije. Njeno stavljanje na listu Belog šengena volens-nolens utiče na veće mentalno otvaranje njenih žitelja. S druge strane, njihova dosadašnja zatvorenost i nemogućnost da putuju bez većih komplikacija – pa čak i da opšte sa žiteljima sredina propusnijih na HIV – bitno je uticala na nisku stopu HIV infekcije u državi. Ali, i to što su sankcije a potom i otežan vizni režim i u kom kontekstu mogle da budu zdrava pojava, možda samo dodatno svedoči o tome koliko je AIDS jedinstvena medicinska pojava.