Zateknu se u lovu Tito i Čaušesku. Obojica strasni lovci, obojica neprikosnoveni vladari, a i zvanična je poseta, pa je red da se nešto i upuca. I tako, zauzmu pozicije u blizini jedan drugog, i čekaju. Lovačko pravilo kaže da puca onaj kome je divljač bliža. Ali glupa divlja svinja naiđe tačno između njih, pa obojica zapucaju. I tako nastane problem. Kako utvrditi čiji je trofej? U knjizi Tito-lov-politika, Danila Todorovića, ova priča se završava kao zanimljiva anegdota: „To se određivalo na osnovu toga na kojoj se strani nalazila ulazna rana. Rana je bila na strani odakle je pucao Tito, ali je Čaušesku bio uporan da pronađe ranu i sa svoje strane. Pošto je to potrajalo, Tito je malo izgubio živce, digao je svinji rep i rekao: ‘Evo ovde ima jedna rupa’, i odmah krenuo dalje tako da više nije bilo komentara.“

I kaže Todorović još: „Tito se, bez obzira na to što se desilo u lovu, i pored toga što Čaušesku nije uživao njegove simpatije, trudio da bude što bolji domaćin. Od Tita sam čuo dosta o Čaušeskuu, nakon njegovog odlaska, ništa povoljno.“
 

Baš me je zainteresovalo šta je to Tito mislio o Čaušeskuu, možda zato što je propaganda njihov odnos uvek predstavljala kao veliko prijateljstvo, a možda i zato što je bliskost sa rumunskim diktatorom bila tako kompromitujuća. Međutim, autor, kao i na nekim drugim mestima u knjizi, taman kad bi hteo nešto da kaže digne ruke. Meni se ova transparentna ambivalentnost dopala

Nevešt pisanju uzbudljivih i provokativnih priča, ili možda naučen da bude uzdržan, Danilo Todorović, bivši generalni direktor Lovno šumskog gazdinastva Jelen, napisao je knjigu koja ima paradoksalne karakteristike. U pomalo haotičnoj dramaturgiji, nepotrebnim ponavljanjima i meandrima ponekad birokratskog razmišljanja, ipak, negde u osnovi, teče jedna dosledna priča koja je i zanimljiva i ekskluzivna, i kojoj se, što je, najvažnije, može verovati.

To je i razlog što sam ovu knjigu izdvojio iz hrpe novih knjiga o Titu. Sedim i sve to čitam, a osećam se kao da pratim neku manje važnu utakmicu svetskog prvenstva u fudbalu. Svako ima mišljenje i lako ga iznosi, a emocije se utrkuju s argumentima. I tako, kad naiđeš na lovca iz drugog ešalona nekadašnje najviše nomenklature, koji niti glorifikuje, niti mnogo kritikuje, i koji pazi šta piše i o čemu ćuti, onda to bude kao neko osveženje.

Ali, evo još jedne zanimljive knjige: Tri diktatora: Staljin, Hitler, Tito – psihopolitička paralela, Vladimira Adamovića. Poznati beogradski neuropshijatar upustio se na najklizaviji teren, ali onako pošteno, za široke mase. U knjizi ima svega, od naučnih do pseudonaučnih analiza i zaključaka, od istorijskih činjenica i pozivanja na pouzdanu literaturu, do trača i iskaza tipa „nemam dokaze ali tvrdim“. Dakle, čitalac koji se upusti u čitanje preko 600 stranica ove knjige može silno da se zabavlja, i da ne strepi od sopstvenog mišljenja, jer Adamović nije strog autor. Njegova analiza ne pretenduje da bude teorijski umivena i da plaši običnog čitaoca, več je više nekako razbarušena. Uz malo opreza prema nategnutoj tezi o sličnosti Staljina, Hitlera i Tita, i uz blagonaklon odnos prema iskazima tipa „bilo kako bilo, jedno ili dvoje dece možda bi neutralisalo negativnu energiju koja se u Jovanki godinama nakupljala“, čitalac iz ove knjige može dosta i naučiti.

Ipak, ako bi trebalo praviti „top 10“ listu svih knjiga o Titu, onda će na njenom vrhu svakako biti Tito – strogo poverljivo: arhivski dokumenti, Pera Simića i Zvonimira Donata. Ono u čemu stručna istoriografija i dalje tapka u mestu, obavila su dvojica novinara-istoričara, prikupivši ogromnu količinu arhivskih dokumenata, od koji su mnoga apsolutno ekskluzivna. U prašumi emotivnih razmišljanja o Titu, u kojima se o njemu sudi sa pozicija ogorčenosti ili divljenja, ili na osnovu ličnog iskustva koja se kreću od stradanja do privilegija u dobu njegovog mekog totalitarizma, ova knjiga konačno daje najbitnije okvire za shvatanje Titove ličnosti i njegove uloge u istoriji dvadesetog veka. Sve kontradiktornosti i antinomije su tu, od nežnog, pragmatičnog i prevrtljivog ljubavnika, beskrupuloznog karijeriste koji se odlično snalazi u čistkama, harizmatičnog borca za slobodu koji 1943. godine pregovara sa Nemcima o primirju, čoveka koji se suprotstavlja Staljinu ali pri tome nije ni tako odlučan ni tako hrabar kako se mislilo, do čoveka koji se neumorno obračunava sa političkim protivnicima, i do državnika svetskog ugleda.

I sad razmišljam: kako takav čovek sa svom tom harizmom, bilo pozitivnom bilo negativnom, nije postao ikona bar za neku malu grupu zanesenjaka bilo gde u svetu. Možda zato što je živeo raskošno, ili što je po stajlingu podsećao na južnoameričke diktatore, ili zato što je umro u poznoj starosti, ili zato što mu se zemlja tako krvavo raspala.... I setim se kako je Klinton, obraćajući se srpskom narodu u vreme bombardovanja, napravio ključnu grešku pominjući Mister Tita, koji je bio „mudar državnik u čije vreme ste živeli u miru“. Nikakav efekat nije mogao da postigne.

A onda, odložim sve ove knjige o Titu, izađem na ulicu i naletim na „baskerfest“, veselu karnevalsku kolonu. Među njima i „Tito“ u beloj maršalskoj uniformi, leva šaka, osim palca, u džepu, u desnoj ruci cigara, pored njega „Jovanka“, drži ga pod ruku. Neko iz mase vikne „Eno ga Tito, živeo drug Tito!“. I svi počnu da aplaudiraju, a „Tito“ sporim pokretima, samo iz zgloba, odmahuje svojom cigarom.

Tekst izvorno u objavljen u listu Blic, dodatak Blic knjiga (11. 07. 2010)