Požar je blistao poput vaskrsenja.
Činilo se da će vatreni jezici progoreti noć.
Krst se dizao ka nebu, zarobljen u modrom prstenu plamena, poput Hrista u kamenoj grobnici, čekajući na ruke anđela koje će doneti Vaskrsenje.
Ali Vaskrsenja nije bilo, ni nade, ni reči da opravdaju surovost.
Oči igumana Jovana bile su uprte ka tom istom zvezdanom nebu i ka tom istom krstu ali ga nisu mogle videti jer su ta slika, metež zapaljene prolećne noći, čas u kome je goreo manastir Svetog Vida, obest i surovost akindžijskog buljuka koji ga je poharao, pripadali svetu čiji on više nije bio deo. Njegove mrtve oči, odmah iznad grla koje je rasekao akindžijski handžar zurile su negde preko, iza krsta, kroz plamen, u drugu stranu noći. Opružen nasred manastirske porte po kojoj su rasuta ležala mrtva trupla monaha i leševi životinja iguman čije su ruke u samrtnom grču posegle za krajevima monaške rize možda bi podsetio vođu akindžijske izvidnice na mrtvog Cezara koga su zaverenici izboli bodežima i ostavili na sred foruma da se ogleda u sopstvenoj krvi i pročita sudbinu iz sopstvene utrobe... Ali Idriz Malkočoglu nije nikada ni čuo za rimskog vojskovođu koji je nekad davno, dok je svet još bio mlad, a Muhamedova reč nepoznata čoveku, pokorio carstva istoka i zapada isto onako kako poslednjih godina to radi njegov gospodar Amurat, sin Orhanov i miljenik božji.
Sve što je Idriz želeo da zna ticalo se svetog rata u koji ga je poslao njegov gospodar. I sve što mu je trebalo bili su brzi konji i putevi koji vode ka srcu hrišćanskih carstava. Jer, nisu to bile samo zemlje nevernika kojima treba sabljom i plamenom doneti reč islama, bile su to ivice na kojima truli i nestaje zapadni svet. Granica koju treba svakog dana pomerati iznova, ka tvrdim zidinama Beča i visokim katedralama Pariza, sve dok ne ostane ni stope zemlje koja neće pripadati Muhamedu i njegovoj deci.
U noći u kojoj je zapaljen manastir Svetog Vida, nakon što je poharana riznica, a njegovi ljudi uzeli ono što im po ratnom pravu pripada, Idriz Malkačoglu je sedeo oslonjen o nagoreli zid. Pred njim, ispred grimiznog plamenog pročelja, bila je postavljena sofra sa hranom. Zgrabio je pečeni but iz zdele sa mesom i prineo ga ustima. Pre nego što je stigao da zagrize, prenuo ga je glas.
"Čuo sam da su vama iz porodice Malkačoglu srca toliko hladna da morate paliti nebo i zemlju kako bi ste ih ogrejali."
Podigao je glavu i pogledao preda se.
Na samoj ivici porte, odmah kraj ograde za koju je jedan od mrtvih monaha bio prikovan kopljem, samo nekoliko metara od mesta gde su se on i njegovi ljudi gostili, stajao je čovek u dugačkoj rizi, glave pokrivene kapuljačom. Desna ruka mu je držala dizgine prelepog, belog ata.
"Imaš lepog konja, stranče...", reče Idriz, nakon nekoliko trenutaka odmeravanja. Zatim se obrati akindžiji levo od sebe:
"Ajnure. Dovedi mi njegovog konja."
Visoki ratik ustade sa mesta gde je sedeo, izvuče krivu sablju iz kanija i krenu ka čoveku u senci.
"Ajnure...", oglasi se stranac opet. "Baš šteta što nema meseca da nas obasja večeras. Pobegao je... Uplašili ste ga vatrom."
Ajnur ne mari za ove reči, iako su izgovorene na njegovom jeziku, iako njegovo ime znači "mesečev sjaj", samouvereno korača napred, ali Idriz Malkačoglu koji sedi desetak koraka iza njega može da vidi kako se strančeva ruka neznatno pomera dok pruža dizgine i kako se ispod monaške rize nazire nešto...
Tren ili dva potom, Idriz shvata da je to korica mača.
Ajnur pravi još jedan laki korak, posežući oprezno ka pruženim dizginama i čuje stranca kako tiho govori:
"Na tvoju nesreću... mene niste."
Kratak bljesak metala seče purpurom obojenu noć, Ajnur to ne može da vidi niti da oseti, negde u pola koraka on zastaje pred strancem, poput diva koga je okamenilo jutarnje sunce... A onda, gotovo nečujno, njegovo mlitavo telo pada u desnu stranu, a odrubljena glava se kotrlja u levu.
Idriz Malkačoglu još uvek u ruci steže pečeni kozji but, bolni grč kreće iz njegovog želuca, uz ždrelo, ka ustima i izlazi napolje kroz silinu mahnitog vriska:
"Na noge, psi! Ubijte ga! Posecite kaurina!"
Bio je u najljućim bojevima, pratio je još kao dečak sultana u pohod na Galipolje, gledao janjičare kako seku kroz redove persijskih kopljanika, buljuke azapa kako padaju zdrobljeni naletom oklopne konjice, čuvene borce, agarjanske i neverničke, kako se ogledavaju u megdanima...
Ali nikada nije video ništa slično.
Činilo mu se... Činilo mu se kao da se stranac prošetao kroz njegove ljude.
Prvi je do njega stigao Kabir, plećati div iz Smirne, silovito zamahujući sabljom, stranac je napravio korak, i posekao ga jednim zamahom odozgo na dole, Jednooki Jakub je nasrnuo na njegovu desnu stranu, stranac je napravio drugi korak, i Jakubova ruka koja je stezala jatagan više nije bila deo njegovog tela. Stranac ja zatim napravio još jedan korak da bi zadao ubod Latifu pravo u srce, dok je Mahmud lukavo to iskoristio i ustremio svoju sablju pravo ka njemu ali ona je udarila u oštricu kratkog mača koji je stranac izvukao levom rukom ispod odore.
Mahmud zastade zbunjen, zureći u sečivo koje kao da se stvorilo ni iz čega.
Stranac napravi još jedan korak.
Mahmud ispusti sablju koju je držao i poče da posrće unazad posežući rukom ka posekotini na grlu iz koje je liptala krv, zatim se sruši nazad pravu o sofru postavljenu pred zapovednikom.
Njegovo beživotno telo ostalo je da leži u sofri, među sinijama s hranom, dok mu je glava bila položena u veliku ovalnu zdelu sa pečenjem. Krv iz njegovog vrata punila je drvenu posudu mešajući se sa komadićima mesa i povrćem.
Idriz Malkočoglu ispusti iz ruke kozji but.
Stranac napravi još dva koraka i zastade pred njim. Oba mača, i kraći i duži, držao je uprte ka zemlji, sa njihovih čeličnih oštrica slivala se sveža krv.
"Ko si ti?", promuca Irdiz glasom studenim od straha.
Stranac podiže levu ruku i njome skinu kapuljaču koja mu je prekrivala glavu.
Idriz Markačoglu nikad nije video lepšeg čoveka.
"Ja sam vojvoda Ivan Kosančić", reče on glasom od koga Idrizu zadrhta utroba.
"A ti...", osvrnuo se oko sebe prešavši pogledom preko zapaljenog manastirišta i mrtvih telesa.
"...ti ćeš zažaliti što si se rodio."

Odlomak je izvorno objavljen u Kulturnom dodatku Večernjih novosti.