Reizdanjem romana „Dvadeset i četiri zida“ pisac Igor Marojević je iznova pokrenuo mnoga pitanja o ljubavi, vremenu, savremenom društvu, bolesti… Ova potresna priča o ljubavi pod neobičnim okolnostima prvi put je predstavljena čitalačkoj publici pre dvanaest godina, u doba nemira koji su našu zemlju tresli tih godina.
 

Marojević godinama živi na relaciji Beograd–Barselona, a trenutno učestvuje u prevodu tri svoja dela na španski jezik. Roman „Dvadeset i četiri zida“ pretočen je i u predstavu 2003. i 2004. godine. Kaže da voli da vidi reakciju na svoje delo, što je nemoguće kada je čitanje u pitanju. Trenutno priprema etno petoknjižje u kome su za sada knjige „Šnit“ i „Žega“, a treći je roman na kome trenutno radi. To je priča sa radnim naslovom „Majčina ruka“, a govori o stradanju Nemaca 1945. godine u Vojvodini, kada su naši dobili rat, a Nemci postali ratni plen. Kako kaže, pripremajući se otkrio je neke jezive stvari koje su ovde prećutkivane, uključ­ujući postojanje koncentracionih logora za Nemce na teritoriji Vojvodine do oko 1950. godine. Prvo izdanje romana očekuje se 2011. godine.

Roman „Dvadeset i četiri zida“ je nastao krajem nemirnih devedesetih. Kada se osvrnete na taj period, koliko se društvo promenilo?

Bojim se da se društvo promenilo minimalno u odnosu na ono što smo očekivali. U Srbiji je danas bolji život nego tada samo iz dva razloga. Jedan je što više nema ratova u okruženju, naročito onih u kojima Srbija aktivno ili pasivno učestvuje, a drugi je što policija više ne može da maltretira ljude bez povoda. Ostalo je isto. Na vlasti je i dalje kleptokratija, čak i veća nego pre. Osvrćući se na ovaj roman, bolje je što se više priča o sidi, homoseksualcima, gej paradi i što su ta pitanja uvedena u državne priče. Ali mislim da je odnos ljudi prema manjinskim grupama i dalje isti, jedina je razlika što mora da se uradi nešto više nego pre, jer smo sada bliži ulasku u Evropsku uniju.

Da li je ljubav drugačija kada se razvija pod neobičnim okolnostima ili je ona sama po sebi neobična okolnost?

Ljubav je uvek neobična i drugačija u svim okolnostima, a onaj ko piše o njoj mora da prikaže što više arhetipova. Vodim se time da uvek pišem romane o ljubavi, a ne ljubavne romane. U ovoj knjizi sam pokušao da glavnim junacima, i pored prepreka s kojima se suočavaju, dam dostojnu šansu da prožive zajedno koliko mogu jer osim side nemaju nijednu drugu prepreku. Zato sam namerno dao otvoren kraj da čitaoci sami odluče da li je Ina, glavna junakinja koja boluje od side, na kraju umrla ili se izlečila ili je glavni lik i sam posle završne scene dobio sidu. U skladu sa svojim kulturnom pozadinom, unutrašnjim optimizmom, pesimizmom i ljubavnim iskustvima, svako može da odluči da li će priča imati srećan ili tragičan kraj.

Koliko pomaže u pisanju romana to što živite na relaciji između dve kulture?

Pomaže dosta jer je teško je da pišete ako ne upoznate druge kulture. Kada posle nekog vremena iz Beograda odem u Barselonu, posle dva, tri dana sa distance tačno vidim šta su neke naše lokalne gluposti. Tamo kada odem ne mogu da pišem, mogu da gledam rukopis koji sam ovde uradio, a ovde pišem uz pomoć svakodnevice koja je zaista puna priče, groteske i paradoksa, onoga što je neophodno za prozu. Toga ume i da bude previše, pa mi boravak u Barseloni služi kao filter. Otkako živim na ovoj relaciji to se ispostavilo kao moguće i savršeno mi odgovara.

Pošto su tema svih vaših romana problemi savremenog društva, šta mislite da je naš najveći problem?

Da bi se u ovom društvu nešto promenilo nabolje, mora se početi od nule. Srbija trenutno liči na ženu koju na samrti plja­čkaju i siluju. Jedino što možemo da uradimo, a mi to nećemo, jeste da departizujemo vladu, dovedemo najveće stručnjake iz svih oblasti i da razvijamo ruralni turizam. Tu se krije šansa Srbije. Ovde ima puno banja, prirode koja je lepa, ali zapuštena. Ne vidim napredak, jer ovo društvo nema kadrova, snage, volje, kao ni moralnog poleta da radi na sebi. Čak ni mladi ljudi nisu mnogo drugačiji, generalno gledano. Ne vidim da su mnogo obrazovani, niti da imaju šire vidike.

Šta može da uradi pojedinac da pomogne sebi, jer promena društva kreće od pojedinca?

Čovek treba da ima više vere u svoj individualizam u pogledu svega. Da ne obraća pažnju na opšti ukus ili da se odnosi prema njemu kritički. Da bira ljude koji mu odgovaraju po senzibilitetu, da obrati pažnju u izboru posla, posveti više poverenja internetu nego tračevima, više da putuje, da sa grupom istomišljenika napravi neku akciju, možda neki sajt pomoću koga će zarađivati. Mora da bude hrabar i da ne obraća pažnju na zahteve rodbine, drugara i natpise senzacionalističkih novina. Čovek koji ne gleda filmove, ne čita i ne sluša muziku i misli da sam može da dođe do zaključaka, na dobrom je putu da prilično otupi. Sve bi bilo bolje kad bismo imali više individualaca koji bi smeli da kažu svoje mišljenje bez obzira što je drugačije.

Autor: Marijana R. Ilić
Izvor: Blic