“Veličina glave je manja nego što bi trebala da bude. Žao mi je što ovo moram da kažem, ali Vaše dete će se roditi sa mentalnim poremećajem koji…” Doktorove reči ih prate iz bele kocke zgrade bolnice.
On vadi paklicu cigareta i zapali jednu, trudeći se da ne gleda u svoju ženu. Želi da izgleda ležerno, smireno – onako kako misli da treba da izgleda muškarac u ovakvoj situaciji.
„Daj mi cigaru.“ Njen hladni glas tera ga da se zagleda u nju duže no što treba.
„Ne smeš da pušiš. Zbog bebe.“
Ona spusti pogled na ispupčenje u haljini, pa se nasmeje. Nasmeje se i on. Zatim, naglo stanu, uplašeni da bi neko mogao da ih vidi i osudi.
On vadi novu cigaretu i pali joj. Ona nije pušila šest meseci, pa joj prvi dim tera kašalj kroz grlo.
„Gladna sam.“
„Šta ti se jede?“
„Ne znam.“ Brzo povuče dim. Kašljucne, pa baci cigaretu. Utapka je vrškom svoje espadrile o beton.
“Ćeš na pljesku?”
“Rekla sam da ne znam! Je l’ slušaš ti mene?“ I krene, neodređeno.
On je stigne kod metalnih vratnica bolnice. Pokuša da je zagrli, ali mu se ona otme. Priča joj, pokušava da joj se dodvori, samo da njen nalet loše volje prestane što brže. Uzalud. Jer ona samo ide sve dalje i dalje, ubrzava tempo, gotovo da trči; on viče za njom, govori joj da je dete; ona u jednom trenutku pada na drvenu klupu bez naslona, legne, i zavrišti od bola koji narasta u njoj.

Sede tik uz izlog kafića. Uživaju u hladnoći klima uređaja, ispijajući bućkuriše od kafe. Ljudi spolja prolaze i zagledaju u kafić. Njih dvoje ih ne primećuju. Guckaju pića, ćute. Ali jedno dete, koje pokazuje svojoj mami na njen stomak oduševljeno se smejući, natera je da zaplače.
„Šta ti je?“, pita, iako zna šta joj je i da njegova priča neće pomoći.
Ona odmahne glavom. Uspe da smiri suze. Grozničavo pretura stvari po torbi, u nadi da će naći papirne maramice. Kada ih ne nađe, besno raspali torbu o stolicu, ustane i nestane u vratima WC-a. Brzo se vrati, očiju podbulih i crvenih. Sedne na mesto, ne reaguje na njegov dodir; samo položi dlanove na stomak i pokuša da oseti život u njemu.
Iskreno očajna – uplašena – pokuša da nađe odgovor kod njega: „Šta ćemo da radimo?“
Uhvati je za dlan, kao da time daje odgovor. „Ništa. Nema šta da radimo. Mislim, mi... Mislim da nema šta tu da se uradi, sem da pokušamo da prihvatimo to dete...“
„Ne želim da rodim to dete!“ Preglasno, naglo.
Šanker mirno priđe muzičkoj liniji, pojača zvuk, pa nastavi da čita novine.
Načinje njihovu tišinu: “Neću da ga rodim, shvati.”
“Ali nemamo više izbora.”
“Imamo.”

Sa njihovog prozora vidi se kamenorezac zahvaćen u oblaku prašine spomen-ploče koju obrađuje. U njegovom dvorištu još dosta glatkog mermera čeka mrtva imena da im daju smisao. Ona pilji u kamenoresca tek da bi nešto radila. On se pojavljuje na ulaznim vratima. U ruci mu je dugački predmet u ukrasnom papiru, finiširan ljubičastom mašnicom. Ona napravi zbunjen pogled i uputi ga ka poklonu.
“Ne znam zašto sam rekao da je za poklon.” Nasmeje se nervozno, pa odloži predmet na stočić za kafu. Priđe joj. Sve držeći je za ruke: “Kako si?”
“Hoću to što pre da obavimo.”
On je gleda u oči. Miruje neko vreme, ne znajući kako da počne; kontrolišući pljuvačku da glatko sklizne niz grlo; ali pljuvačka se zaglavi, adamova jabučica se neprirodno izvije ka njoj i on se zakašlje. Pusti joj ruke, priđe poklonu.
“Ne, čekaj. Hoću ja da skinem papir.” Ona uzima predmet i odmotava ga, vrlo nežno; jezivo za njega koji je gleda kako se ponaša kao da je to nešto lepo i kao da ne zna šta će zateći ispod šuškavog skrivača.
Zgužva papir i mašnicu i baci ih na dvosed. Zagleda se u bejzbol palicu od aluminijuma. Ima nečeg privlačnog i odbojnog u njoj – hirurški čistog; savršeno glatkog i obrađenog do zlokobnosti.
On juri bilo kakvu misao po glavi. Samo nešto da kaže. Uspeva mu: “Da ja odmah pozovem hitnu pomoć?”
Ona skrene pogled sa palice, slegne ramenima. “Ne znam. Možda neće da uspe.”
“Uspeće u jednom trenutku.” Oboje su ukočili svoje poglede jedno na drugome. Nije im, ni za tren, palo na pamet da će stvar možda morati da ponavljaju iznova i iznova; ponavljaju sve dok crveno ne poteče kroz njen otvor i obelodani pobedu.
“Moraću da legnem.” I već se hvata jednom rukom za ivicu dvoseda i spušta svoje bremenito telo na njega. Jedan jastuk stavlja pod glavu, dok drugi drži čvrsto između vrata i grudi, stežući ga rukama. Zažmuri čvrsto, čvrsto. Mrmlja.
“Šta?”
Kroz vrisak koji je dugo taborio u njoj: “Udari me!”

Dok joj doktor kružnom testericom rovari po utrobi – seckajući, a onda vadeći ostatke onoga što bi bio neželjeni gost u njenom životu – razmišlja da li je ikada bila srećnija što je sa njim, ili je to samo sreća što nije sama, sreća koja nema veze sa samim mužem.
Često sanja taj san.
Probuđena, brzo traži svoje novo dete – bolje dete, dete bez deformiteta: devojčurak od tri godine slaže kocke na podu, zajedno sa njim. Njegov pogled je zbunjen dok posmatra ćerkicu. Pomalo odsutan.
Čudno je tih.
Ona je zadovoljna, tako barem misli, dok gleda u njega i zamenu.