Neka iskonska, neobjašnjiva, mala a opet tako konkretna i zaokružena srećica koja obuzme čoveka kada nađe paru ili malo više para na ulici je zaista jedna od onih sitnica koje život znače. Koliko je to često i zastupljeno, i koliko bi jednom ovakvom tekstu značila neka konkretna anketa je očigledno, ali u nedostatku iste, autoru se mora verovati na reč da stvar i nije tako rasprostanjena, naročito ne u obimu na koji je isti navikao.

U stvari, dok kuca ove redove, sve više uveren u neku kosmičku silu koja ga navodi da u pravom trenutku pogleda pod noge i pokupi novčić koji je nekome ispao malo pre, i koji se tu neće zadržati duže od nekoliko minuta, pita se da li ovom ispovešću krši neki nepisani zakon, da li će odgovorna lica koje izdaju ovlašćenja za dosadašnje poklonjene lepe trenutke imati negativan stav prema delimičnom razotkrivanju ove rabote i da li je to nešto što se ne valja komantarisati i analizirati. Ukratko, da li će mi dozvoliti da ih i dalje nalazim tako često, ili uopšte?

Ipak, reči se lepe, i potreba da se makar pomenu i podele ti trenuci kada život deluje makar malo zanimljiv(ije) je jača od bilo koje iracionalne bojazni. Pare na ulici nalazim otkad znam za sebe, i ne pamtim da je prošla nedelja kada ih nisam nalazio. Čak i par dana je bilo dovoljno razmaka da se zabrinem nisam li izgubio osećaj za filing, naravno, govoreći o dobu kada su noge prevladavale nad točkovima u prelaženju od tačke A do B.

Cela stvar nosi u sebi i mali ritual, jer kada vam se desi neka neočekivana i tako mikrosudbonosna stvar, iako zaista nisam čuo da ikakvu takvu moć sadrže, obično pohranim pronađeni novčić u zadnji džep farmarki ili pantalona, ili pak odela, sa nekom paganskom uverenošću da će me, makar za neko vreme, ta amajlija držati pod malecnim, niklenim kišobranom dobre sudbine.

Kritične mase sa ipak nalaze po teglicama i ćasama po kući, iako se iz istih neretko zahvata kad nastupi opšta dekintaža te je mala verovatnoća da ću jednog dana moći da se u njima kao Baja Patak i okupam. Inače, po gore navedenoj logici trebalo da mi odavno obezbede dobitak na lutriji, mada bih kao u onom vicu, mogao nekad ipak i da kupim loz.

Ako bih baš hteo da analiziram uzroke prednosti koje ljudi koji nalaze pare po zemlji imaju u odnosu na druge, moglo bi se reći da je potrebno da je taj neko u prethodnom životu bio svraka, te ga privlače i kadar je da uoči sve svetlucave predmete, od čepova pivskih flaša do folije sa cigareta, dok u ovom životu nije zgoreg ostaviti detinjstvo za Nintendo konzolama na kojima Super Mario besomučno skakuće za novčićima, mada je to opšte mesto i još tuceta kasnijih igrica.

I kad smo kod čepova i drugih nekorisnih a opaženih predmeta, iliti moša, valja pomenuti i navlakuše namerno ili slučajno utisnute u asfalt ili beton iz kojeg se ne daju iščeprkati a privuku vas baš svaki put, naročito kad su vam na redovnim trasama. Zatim one ugažene do neprepoznavanja u žljebovima tramvajskih šina, pa i stare i nepriznate pare, sa imenima nepostojećih država koji nekako, samom činjenicom da ne nose monetarnu vrednost nisu ni zanimljive. Konačnu provokaciju čine novci na dnu WC šolje u kafani, naročito ako je očigledno da su zbog na keramiku puštene rđe već dugo tu.

Korisne stvari koje nalazite kojekuda (a bez zavirivanja u kontejnere, dakle po zemlji) ne moraju biti samo novac. Kada mi je bio neophodan žeton za menzu u studenjaku na kojeg kao meštanin nisam imao pravo, koliko sutradan sam isti našao usred grada, kilometrima od bilo kojeg doma. Neotkucana karta za prevoz je takođe vredno otkriće, kao i srebrni lančići i druge poluvredne đinđuve. Najveći lični biser je predstavljao okrugli šraf uočen i pokupljen na podu Arene tik posle Bajaginog koncerta za koji se ispostavilo da je ključni deo narukvice poznanika kojem sam se pohvalio kada sam ga slučajno sreo napolju posle čega je usledilo čašćavanje roštiljem.

Podvrsta ove zanimacije mogu predstavljati i otkrića u sopstvenom domu, od parica koje se uvek nađu u onoj gumi na vratima veš mašine, do novaca koji se idetifikuje u postavi kaputa, ali tek kada dobije društvo za zveckanje. A da ne pominjemo prava indijanadžuonsovska otkrića konkretnih a zaboravljenih para, sem naravno, kada se već prešlo na drugu valutu i iste se mogu upotrebiti samo kao tapete koje se lepe suzama. Pa čak je i legendarni Homer Simpson proglasio najboljim danom u životu onaj kada je na podu svoje kuće našao peni.

Ovim dajemo šlagvort za prave pare, koje se takođe daju naći, a potpisnik izdvaja slučaj jedva prepoznatih, u blatu utabanih 50€ pronađenih na parkingu jednog boljeg beogradskog hotela. Ovde već dolazimo na teren poznatog sujeverja da se takve par moraju odmah potrošiti. Ili beše dati prosjaku? Ili možda to zavisi od neke kritične količine, tipa, da se troše ako za njih nešto zaista može i kupiti?

Vrlo je zanimljivo i indikativno da sam u inostranstvu, preciznije onom zapadnoevropskom i severnoameričkom, nalazio pare na ulici jako retko, skoro pa nikad. Mada sam nekom prilikom u Rijeci na autobuskoj našao najviše novčića odjednom, što bi se moglo protumačiti da još nisu toliko inostranstvo. Da li ih pokupe ubogi, ili oni više paze na svoje pare, može se razglabati onoliko.

Kada se neko ovako čim zanima toliko dugo, zapati mu se i malčice numizmatike, i jedna velika srećica me je nedavno strefila kada sam usred Bgd-a našao odavno željenih danskih 5 kruna, odnosno legendarni prelepo dizajnirani novčić sa rupom, što znači da mi od liste želja ostaje još samo da pronađem kinesku srećnu paru, takođe sa rupom, ali četvrtastom.

Povremene vesti da se kovani novac polako povlači iz upotrebe, jer npr. izrada novčića od 1 centa košta 1,2 centa su možda loše vesti za nas, slučajne tragače sa optičkim detektorima novčića, ali dok i nas ne izbace iz opticaja, pazićemo gde hodamo (što je bonus ove zanimacije sam za sebe) i nastaviti da nonšalantno skeniramo tle pod nogama za našim malim srećicama.