U traganju za uzrocima bede, priča o ljubavi nužno znači priču o preprekama (do) ljubavi. Pokušaću da uprem prstom u prepreke za koje mi se čini da se, po mom ranijem i po iskustvu meni bližih osoba, možda najčešće isprečuju prisnosti dvoje ljudi i njenom očuvanju. Simptomi ovih univerzalnih prepreka su univerzalni u meri u kojoj je ova sredina uopšte u dosluhu sa svetom. Nije baš mnogo, ali je zanimljiva. U njoj se s jedne strane vodi neviđeno mnogo računa o tome šta misle oni koji ne misle (čaršija). S druge strane, i najbliži nas kroz savete često, što svesno što nesvesno, svode na sopstvenu meru. U najmanju ruku, manje vode računa o tome šta je bolje za naše emocije nego o tome kako da se sa našom vezom uklopimo u njihov vidokrug i, na kraju krajeva, interese. Ali nisu nam ni članovi porodice, ni kumovi, ni jarani neprijatelji ako im ostavimo previše prostora. Svako je sebi najveći neprijatelj i najbolji savetnik.

Ako je reč o osvešćenim pojedincima, problem ideoloških razlika se u ljubavnoj vezi mnogo teže može prevazići nego što bi moglo da se nasluti. Ima jedna naizgled statična pričica u kojoj se ne dešava ništa osim što je tip koji nije bio „teško obuzet bogom“ po prvi put izašao sa vrlo pristojnom curom za koju se pokazalo da petkom redovno posti. Bio je petak i stvarno se nije desilo ništa.

Drevna a još uvek atipična prepreka ljubavnog trougla s jedne strane razara ljubavnu vezu a s druge može da je učvrsti, ako se kao problem prevaziđe. Na kraju krajeva, ha, više ljubavi ima u ljubavnom trouglu nego u „normalnoj“ vezi, jer ima više učesnika. Ovim problemom, koji je za tu priliku pojačan ratnim kontekstom, bavio sam se u romanima „Šnit“ i „Žega“.

U tranziciono-posleratnom društvu, i depresija je vrlo „in“ pojava. Nije toliki problem ako je od njih dvoje depresivno „samo“ jedno, i ako to oseti i, za početak, prizna sebi. Ako su depresivni oboje – sve je gotovo. Međutim, u sredini u kojoj se – da li zbog siromaštva, da l’ zbog mentalne zavisnosti od tuđih predrasuda – nerado ide kod psihijatra, to jedno postaje neiskreno, agresivno pri svakom pokušaju da se ustanovi problem, i često aseksualno odnosno impotentno – faktički bespolno. O tome ima reči u „Parteru“.

Pošto je većina lekara neljubazna i neefikasna a službenici birokratski iznuruju zdravstvene osiguranike, i srazmerno manja bolest od depresije može da znači ozbiljan problem. Već po svojoj prirodi, teška bolest je i u sređenijim uslovima kardinalno iskušenje za vezu. Ako na Zapadu nije čudno da sretnete par od kojih, na primer, samo jedno ima sidu, ovde je to još uvek žešći raritet. O tome sam pak pisao u “Dvadeset i četiri zida”.

Svi pobrojani romani nose, makar i manje ili više uslovan, hepiend.