Pozorišnoj publici i javnosti,

23. septembra 2010. predstava KNKNPNKN je skinuta sa repertoara pre no što je i ugledala svestlost dana. Predstavu u izvođenju Trupe Jorik iz Novog Sada (prvobitna produkcija Belef Centra) je na repertoar stavio Atelje 212, a premijera je bila planirana za 16. oktobar. Međutim direktor Ateljea 212 Kokan Mladenović je zvanično obavešten da je predstava u sporu pred Privrednim sudom u Beogradu zbog toga što je jedna izdavačka kuća tužila BELEF oko autorskih prava u vezi sa Leksikonom YU mitologije, i da je čak istaknut zahtev za zabranu javnog izvođenja KNKNPNKN. To je nagnalo Atelje 212 da uz žaljenje odustane od predstave.
Ovog puta taster za zabranu da se mladi umetnici i njihovo delo susretnu sa svojom publikom nije bio u rukama nekog političkog moćnika. Sada je totalitaristički manir i iživljavanje nad umetnošću i slobodom izražavanja egzercirala izdavačka kuća pod imenom Rende, koja je baš negde oko pominjanog datuma slavila 10 godina postojanja.
Predstava KNKNPNKN je nastala 2008. godine u okviru BELEF-a i igrana je uz opšte odobravanje publike i stručne kritike (recenzije se mogu naći na www.joriktrupa.org ). Pošto je Trupa Jorik formalno jedno malo udruženje građana koje okuplja mlade pozorišne umetnike, te nema salu, tehničko osoblje i uopšte uslove za dalje prikazivanje predstave, strpljivo smo čekali da se pojavi institucija koja sve to ima i koja bi stavila ovu predstavu na svoj repertoar. Konačno, Atelje 212 sezonu 2010-2011 tematski posvećuje Jugoslaviji, njegov direktor je prepoznao kvalitet predstave, kao i njenu tematsku bliskost sa konceptom sezone i odlučio da je stavi na repertoar.
Uz svu dobru volju i iskrene umetničke i kolegijalne namere prema KNKNPNKN, Kokan Mladenović obustavio je sve radnje vezane za stavljanje predstave na repertoar Ateljea 212 dok se ne okonča proces pred sudom, i to na samo tri nedelje od zakazane premijere. Tako predstava nije formalno zabranjena, ali de facto jeste, jer bi sve pozorišne ustanove u ovim okolnostima verovatno postupile kao Atelje 212. Bez obzira na to koliko pravni razlog za proces bio bespredmetan, niko ko poštuje svoje vreme ne želi da ima posla sa srpskim pravosuđem. Ovakvi sporovi mogu trajati i po deset godina, pogotovo ako pretekne para od skupih proslava da se plaćaju advokati i bezobzirnosti i bahatosti da dok posežeš za tuđim, još kukaš da si pokraden.
Naš tužilac i cenzor je, nema šta, izdao Leksikon YU mitologije. Od tridesetak pesama, pojmova, biografija, ličnosti koji čine osnovni tekstualni sloj predstave KNKNPNKN, moj saradnik na dramatizaciji pozorišni reditelj Ninoslav Šćepanović, za samo pet je našao građu u Leksikonu (radi se o jednom promilu građe!).
Pošto po zakonu o autorskim pravima u članu koji se odnosi na kolektivna dela (zbirke, antologije,leksikoni), jasno stoji da priređivač i izdavač nemaju nikakva prava nad pojedinačnim delima koji čine kolektivno delo, mi smo se obratili izvornim autorima članaka i od njih dobili saglasnost da njihove tekstove koristimo u sklopu predstave KNKNPNKN.
Iako upozorena da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo, naš cenzor direktorka Rendea Slađana Novaković je na sudu rekla da sa autorima ima ugovore o prenosu „prava na isključivo iskorišćavanje ovih dela“, doduše usmeno. Ovim je Slađana Novaković svesno obmanula sud, a prethodno i javnost, jer ovih petoro autora tako nešto ni na koji način nisu učinili, tj.nisu se odrekli svog autorstva u korist Rendea niti gospođice Novaković lično, niti bilo koga. Dakle, Slađana Novaković zabranjuje predstavu u ime autora bez njihovog odobrenja i znanja, a koji su dali saglasnost da se koriste njihovi tekstovi u sklopu KNKNPNKN, i još polaže prava na njihovu neotuđivu autorsku svojinu tražeći za sebe pola miliona dinara odštete!!!
Da je moja cenzorka lepo rekla istinu, tj. da nema nikakva prava nad tekstovima koji se koriste u predstavi, sudija bi odbacio tužbu kao neosnovanu, a mi bismo 16. oktobra izašli pred publiku i odigrali našu predstavu.
Pa šta je onda moglo da nagna jednog izdavača knjiga da zabranjuje predstavu?
Prvo, direktorki Rendea Slađani Novaković se po svemu sudeći ne dopada da se temom bivše Jugoslavije bavi iko drugi sem nje i njenih saradnika. (Izgleda da bi ona volela da ima copyright na bivšu Jugoslaviju.) Mada bi to ona nekom i dozvolila samo kada bi ispunio njene standarde moralno političke podobnosti. Međutim, takav se još nije rodio jer, kaže Novakovićeva u sudu, bilo je još ponuda za bavljenje jugoslovenskim mitovima ali „s obzirom na škakljivu temu i vreme kao i način izvođenja mi nismo dozvolili“. A što se tiče KNKNPNKN, naš moralno politički greh je ironija, ili njenim rečima: „mi ne bismo dozvolili korišćenje u svrhu dokazivanja postojanja ironije u ironičnom tonu“. Osim što ova izjava više liči na Roršahovu mrlju nego na rečenicu, ipak se može razaznati da glavešina Rendea toliko ne voli ironiju da mora da je dva puta u negativnom kontekstu ponovi u sintagmi. Pa neka napiše pozorišnu kritiku,ako joj se ne sviđa. Ali i tu postoji problem jer...
Drugo, ona zabranjuje predstavu zato što je nije gledala. Ili kao što je u sudu - pod zakletvom! - na dva mesta izjavila: „Nisam prisustvovala izvođenju predstave“. Ovde moram da stanem u odbranu Slađane Novaković jer čak ni veliki Stane Dolanc nije gledao baš sve predstave koje je zabranio.
Treće. U obrazloženju osnove za tužbu svemoguće Rende kaže: „BELEF je organizovao pripremu i izvođenje predstave KNKNPNKN koristeći naslov dela Leksikon Yu mitologije“. Dakle, Rende tuži BELEF što je produkcijom predstave pod naslovom KNKNPNKN ukrao naslov Leksikon Yu mitologije. Od ovoga teško da ima dalje. Tako su mogli da tuže i zabranjuju i Crvenkapu.
Četvrto, izdavač knjiga smatra da predstava koju uopšte nije gledao „predstavlja nelojalnu konkurenciju“ enciklopediji koju je objavio, pa se stoga ima zabraniti. Možda trust mozgova oko Rendea nije primetio da postoji razlika između proizvoda, kad sam već prinuđen da pređem na ekonomske termine, koji se proizvode u pozorištu i onih koji se proizvode u štampariji. Ko zna,možda bi Rendeu sutra mogao da predstavlja nelojalnu konkurenciju i neki proizvođač suhomesnatih proizvoda.
Peto, s obzirom na, kako vidimo, groteskno nepotkrepljen povod za tužbu, Novakovićeva najverovatnije zna da proces ne može da dobije, ali i da će kampanjom u medijima oko ovog spora dobiti publicitet i poboljšati prodaju Leksikona. Drugim rečima, ona tuži i zabranjuje jer joj se može i samo po sebi isplati. Napominjem da sam prethodno pokušao da lično, kao što su to pokušali i Belef i trupa Jorik, da ubedim Slađanu Novaković da nema osnova da pokreće ovakvu pravnu kampanju, uz predočavanje svih pomenutih argumenata, i da će time naneti nenadoknadivu štetu predstavi, ali i publici kojoj bi ovo pozorišno iskustvo možda nešto značilo. Ona je to ipak učinila, iz po svemu sudeći isključivo komercijalnih motiva, uz ciničnu upotrebu opšteg načela da svako ima pravo da tuži svakog.
U trenutku kad su naše pravo, sudstvo, institucije i opštedruštvene norme u stanju primordijalne mase, kad se za svako novo pravo i normu moramo iscrpljujuće dugo boriti, ne bi trebalo da zaboravimo da i zloupotreba prava čini jednaku štetu društvu kao i njegovo gaženje i nepriznavanje. Zloupotrebe prava ovakve vrste ozbiljno podrivaju ionako slabu volju našeg društva da prihvati i postojeće, a kamoli da se menja u pravcu otvaranja novih sloboda i prava. U ovom slučaju je zloupotreba opšteg prava da svako može da tuži svakoga efektivno dovela do onemogućavanja osnovnog prava na slobodno umetničko izražavanje. Za razliku od drugih umetnosti, pozorišni čin je neodvojiv od konteksta vremena i društva u kom je nastao i za koji je nastao. KNKNPNKN je već čekao 2 godine da nastavi svoj život pred publikom. Bude li čekao još pet ili deset godina da se okonča besmisleni proces, verovatno će izaći van svog konteksta i sam će postati besmislen koliko i muziciranje u bezvazdušnom prostoru. Zbog toga, a ne iz marketinških razloga, sa najdubljim umetničkim uverenjem kažemo: KNKNPNKN JESTE ZABRANJEN.
Autorski tim predstave KNKNPNKN se sa time neće pomiriti i zakinutu slobodu izražavanja će od danas nadoknađivati slobodom govora i postavljanja pitanja. A što se tiče zahteva za zabranu izvođenja, predstavu ćemo bez obzira izvesti čim budemo imali tehničke uslove za to.
Kada su Ateljeu 212 nekada davno komunistički cenzori nameravali da zabrane neku predstavu, Mihiz bi ih ubeđivao da to ne čine rečima: Pustite da svaka predstava doživi svoju sudbinu. Kažu da mu je uglavnom uspevalo.

Žanko Tomić, reditelj i autor predstave KNKNPNKN