„...you know I'm a forgiver. Reach out and touch faith...“

Los Anđeles, grad u Americi teritorijalno je veliki kao Belgija, država u Evropi. Razlika između LA i Belgije je u tome što u Belgiji, očigledno ne živi toliki broj Meksikanaca.

Kao što sam jednom prilikom mislio da me neko zajebava dok sam se muvao po predgrađu Pariza, čekajući na avion za Beograd. Nisam video belca tih dvanaestak sati provedenih u okolini Šarl De Gol aerodroma. Šalterski službenici na aerodromu, vozač i kondukter u busu, osoblje hotela, prodavci u supermarketu, sve crnac do crnca.
Moram da otkrijem da sam bio razočaran jer ne videh ni jednu dobru Francuskinju bele puti o kojoj sam čeznuo tijekom šestomesečnog boravka u Africi. Kod mene je sve obrnuto, svi moji prijatelji i poznanici maštaju o seksu s crnom ženom, a ja sa belom. Pri tom Francuskinjom. A čak se uopšte ne ložim na mršave, kratko podšišane, pegave žene sa obrijanim međunožjem. Barem je tako izgledala ona jedna jedina pripadnica Galskog plemena s kojom sam spavao.

"Monika Beluči je Italijanka. Ona je Francuskinja po mužu", odgovaram svojoj psihi!

Gde sam ono stao?! A, da...

Dok smo u nekoj Kalifornijskoj tripizdini, pored LA, čekali da nam dva debela Meksosa nameste šoferšajbnu koju su nam njihovi zemljaci ciglama razbili veče pre toga na Vinsent bulevaru, negodojući što im je Majmun uvalio novčanicu od 50 papirnih SFRJ dinara, umesto konkretne sume, za par grama vutre, igrali smo školice koje smo nacrtali na žutom pesku.

’Hop-hop-hop’, skakutali smo kao da smo u parkiću kod skupštine u Beogradu. Meksosi su se vukli kao da ih čeka smrt po izvršenoj zameni šoferke. Sunce je nemilosrdno pržilo. U jednom trenutku jedan podebeli brka nam je prišao, objavio: „lunch brake“ i uputio se ka kafeteriji u daljini. Da se ne bismo pravili mnogo pametni i odvalili višečasovni ’čekić’ u Sahari, uputismo se i mi tamo na pokoji takos, buritos ili šta god.

Bolje bi smo prošli da smo gutali plamen. O bolu na prestolu toaleta, neću ovom prilikom. Ustvari, moram. Sedite tako na šolji, i između dva izbačaja morate bolno mesto da hladite vodom. Eto! Jebo nas takos, jebala nas pedesetodinarka, vutra i šoferšajbna. Sve na gomili, nas jebalo!

Kasnije, istog tog dana, vozili smo se po leđima beskonačne zmije (Ameri je zovu free-way), spuštajući se ka dolini i civilizaciji. Duvali smo ono malo trave što nam je ostalo, i igrali KALADONT udobno zavaljeni u ogromna sedišta.

„Prerija-jabuka-kaladont. Indija-jabuka-kaladont. Hemija-jabuka-kaladont. Istorija-jabuka-kaladont. Oklagija-jabuka-kaladont.“ Ne mogu više da se setim svih poena koje sam na isti način zaradio. Sve vreme sam tražio pojmove i reči koje se završavaju na ’JA’, pošto je naduvani Majmun u tom trenutku znao samo jednu reč na slovo ’JA’. Jabuka! Na svaku njegovu ’jabuku’, sledio je ’kaladont’ od mene i tako satima. On je žestoko pizdeo ali vutra je bila jača. U kolima smo slušali radio stanicu koja je emitovala samo jednu pesmu i reklame.

I tako satima, danima, godinama.