(Žanr, podžanrovi i srpska izdavačka scena)

 

„Detektivska priča nije ništa drugo nego Aristotelova ’Poetika’, svedena na svoje osnove (Umberto Eko: „O literaturi“ – esej o ’Poetici’)

 

    U članku povodom objavljivanja gore navedenog dela u Velikoj Britaniji, kritičar londonskog Sandej Tajmsa Džon Keri pominje, između ostalog,  Ekov inicijalni prezir prema piscima beletristike „kao ’zatočenicima sopstvenih laži’, sve dok, u 46.godini, nije osetio neobjašnjivu potrebu da se i sam oproba na romanu“. Tako je, kaže Keri, nastalo „Ime ruže“ i Eko kao romanopisac, koji  „tvrdi da je pričanje priča ljudska biološka potreba i da je Aristotel, u četvrtom veku pre nove ere, otkrio naučna pravila za kreiranje zapleta koja se još primenjuju ...“.

   I tu je, možda, odgovor: apetit je postojao, ali on nije negovan. U dodatku na to što neki od najboljih autora u Srbiji nisu prevedeni, oni prevedeni neretko su pali kao žrtva loših prevoda (lično sam svedok ’svetogrđa’ u jednom romanu Dašiela Hameta  gde je his china blue eyes prevedeno kao ’njegove kineske plave oči’, a his fair face kao ’njegovo fer lice’; što je, naravno, učinilo da roman, tada, ostavim nepročitanim). Kako smo, onda, mogli da ’negujemo ukus’, kada nam nije bila dostupna ni ’osnovna lektira’? Situacija se, doduše, u poslednje vreme popravlja, ali potrebno je još mnogo rada da bi se popunila rupa nastala zanemarivanjem tog obima. Čitaoci moraju i tražiti i dobiti kvalitetna dela ovog žanra – počevši od njegovih ‘klasika’ kao što je Hamet (’otac’ Sema Spejda i autor ’Malteškog sokola’) – jer to je, na planu kulture, u istoj meri njihovo ‘ljudsko pravo’ kao što je to pravo da vide Hičkokove filmove. Dozvoljavajući da u svemu, naravno, postoji ono što se zove ukus ili afinitet, istinski ljubitelj dobrog filma najverovatnije neće ‘otpisati’ Skorsezeove filmove na račun, recimo, filmova Majka Njuela (“Četiri venčanja i sahrana”), samo zato što su to ‘dve različite šolje čaja’. Te tako ni istinski ljubitelj dobre knjige neće apriori ‘otpisati’ romane P.D. Džejms na račun, recimo, romana Paula Koelja. ‘Dobar čitalac’ bi –  čak iako nije deklarisani ljubitelj krimića – trebalo da bude u stanju da istovremeno i uživa u fabuli i percipira autentičnu književnu vrednost ‘iza nje’, onu koja stiže sa, između ostalog, sjajnom percepcijom, sjajnom karakterizacijom i savršenim književnim izrazom dobrog pisca, od koga bi mnoge njegove mainstream kolege mogle mnogo da nauče. Dame  P.D. nije postala član Kraljevskog  književnog društva, Kraljevskog društva za umetnost, dobila počasne akademske titule nekoliko britanskih univerziteta i počasno plemstvo – bez razloga.

 

 

KLASIČNI WHODUNIT (U bukvalnom prevodu: ko je to uradio?)

   Sam naziv govori o čemu se u ovom podžanru radi: počinjen je zločin, ali identitet zločinca je nepoznat. Sledi istraga.

 

 

P.I. (private investigator) PRIČA

 Robert B. Parker (Spenser) i Dik Fransis (Sid Hali) nude nešto ’mekšu’ varijantu privatnih detektiva. Kompleksnije portretisanim – sa sve povremenih moralnih dilema kada je posao kojim se bave u pitanju – njima je dozvoljeno da mimo kratkih avantura sa fatalnim plavušama imaju i malo sadržajniji privatni život.

 

 

PRIČA KOJA UKLJUČUJE POLICIJSKU PROCEDURU (police procedural) ...

Primer: Ed Mek Bejn (Stiv Karela i ostali detektivi 87. policijske stanice), Žorž Simenon (Inspektor Megre), Kolin Dekster (Inspektor Mors).  

 

 

... ILI PRAVOSUDNI SISTEM (courtroom drama) ...

 

Primer:Erl Stenli Gardner (Peri Mejson), Džon Grišam, Skot Turou, Ričard Nort Paterson.

 

 

... ILI FORENZIČNU NAUKU

 

 

 

TRILER

 

Primer: Džon Le Kare, Frederik Forsajt, Robert Haris, Den Braun.

  Podžanrovi, naravno, nisu nužno ’čiste’  kategorije. Stvar može biti samo u ’akcentu’, a on je, ponekad, prilično fluidan. Romani iz ’Milenijum’ trilogije Stiga Lašona pokrivanju nekoliko podžanrova (od whodunit-a do internacionalnog trilera), a Le Kareovi, kao svojevrsni presek i implicitni komentar izvesnih društvenih sistema, izlaze i iz okvira samog žanra. Podžanrovi postoje kao ’putokazi’: ako je u pitanju cozy (vrsta whodunit-a bez eksplicitnih, triler-scena, kao što su oni sa Mis Marpl) ne treba očekivati da se negde u priči pojavi šverc uranijuma iz Ukrajine, ili detaljni prikaz autopsije. Podžanrovi su nastali zato što, kao što postoje razne vrste pisaca – koji pišu u skladu sa sopstvenim afinitetima – postoje i razne vrste čitalaca: neko više voli intelektualni izazov pogađanja ubice, neko bi radije da, pri čitanju, oseća  thrill.

 Važno je da postoji izbor. Kvalitetan.