Iako oboje radimo još od tinejdžerskih dana, a sada gazimo duboko petu deceniju, suprug i ja smo podstanari. Kao i sve drugo, to ima prednosti i ima mana. Očigledna prednost - za selidbu nam nikada nije potreban kamion – osim escajga i posteljine nemamo ništa od pokućstva. Mana – kada pronađemo stan koji nam se dopada i usaglasimo se oko cene, ne postoji ni jedan način da saznamo u kakav smo komšiluk dospeli.

Pre useljenja, neko od prijatelja nas je podsetio na zlatno pravilo iz vojničkih dana: “Kada dođeš u kasarnu, odmah nekoga premlatiš, nije važno zašto. Posle te se klone, ostvaljaju te na miru, a neki te i poštuju. Kad se uselite, odmah svima pokažite zube”. “Kakve crne zube”, mislim se ja koja na sva zvona udaram o ljubavi za sebe i bližnjeg svog. Umesto toga nosim se mišlju da im svima poklonim po primerak svoje knjige, ali odustajem zbog pretencioznosti, pa se zadoovoljavam širokim osmehom i cvrkutanjem: “Mi smo vaše nove komšje, veliko nam je zadovoljstvo...bla bla bla...” Šta nam je veliko zadovoljstvo? Što nemamo svoj stan? Ili što smo konačno pronašli pristojan za iznajmljivanje? Ili što su nam baš oni komšije?

Već u drugoj nedelji, sa još uvek neraspakovanim kutijama i koferima, izgledalo je da ćemo morati ponovo da se selimo. Zvučna izolacija u našoj zgradi ne postoji, a mama i dve odrasle ćerke iznad nas hodaju u nanulama po ceo dan dok ja gorim od želje da saznam gde se i zašto toliko užurbano i dinamično kreću. To što im svakog časa uz glasan tresak nešto ispada na pod, bih podnela, ali to što su odlučile da postave traku za trčanje iznad našeg bračnog kreveta nisam mogla da izdržim. Pozvonila sam na vrata i objasnila razlog dolaska. Odgovorile su da im ne pada na pamet da menjaju svoje navike. Drugi put sam im ispred vrata ostavila odštampan Zakon o kućnom redu i miru. Kada sam treći put pokušala da intervenišem i na poklon odnela primerak svog bestseler romana, zapretile su policijom.

Frustrirane zbog ovog neuspelog pokušaja u uspostavljanju dobrosusedskih odnosa, u garaži nas je susreo komšija iz stana broj 2, vlasnik debele persijske crne mačke koja svojim blatnjavim šapicama veselo skakuće po krovu, haubi i šoferšajbnama naših automobila i ostavlja mrlje, tragove i ogrebotine po čistoj, ispoliranoj, crnoj limariji naša dva prevozna sredstva. Suprug se javio, predstavio i ukazao na problem koji je na njegovom, mesec dana starom aurisu izazvala komšijina crna Persijka. “Šta ja mogu? Ne mogu da joj zabranim da skače. Vi je ubijte ako imate srca.” – odgovorio je komšija i postavio pitanje zašto moj muž nije raščišćavao sneg ispred garaže pre neki dan, kad je tako uredan, čist i fin.

Vrhunac se dogodio nekoliko dana kasnije kada je komšija sa prvog sprata, misleći da smo mi ti koji nisu zatvorili vrata od garaže, pa mu zbog toga duva, pozvonio na interfon i osuo paljbu uz rečenicu: “Sit sam svih vas koji ste došli ko zna odakle”. Kada mu je moj muž rekao da spusti ton, povikao je “ma nemoj sad da ti dođem gore”, na šta je dobio još glasnije “ma sići ću ja tebi dole” i sledeće što sam čula je tresak vratima i urlanje na hodniku u koje sam se, brže-bolje, ubacila ne bih li sprečila fizički obračun, pa k’o velim, neće preko mene.

To je bila dobrodošlica u ulicu koja se, veroveli ili ne, zove: Slogina.
“Gadan neki svet”, pomišljala sam, istovremeno se pitajući koji moji sadržaji privlače takve energije, ljude i reakcije i tiho žaleći što nismo poslušali prijateljski savet s početka priče...

Prošlo je skoro dve godine od kako smo ovde. Na sve se čovek navikne. Dame su odustale od trčanja same, komšiji ispod nas se nismo javljali na hodniku, a mačku smo odlučili da ipak ne kidnapujemo i snabdeli se vlažnim maramicama za brisanje fleka od mačjih šapica.

Pre nekoliko dana ulazim u zgradu i vidim stoličicu na kojoj stoji komšija iz stana br 2, vlasnik buckaste mace, i menja pregorelu sijalicu. Pozdravim ga i zahvalim se što to čini za sve nas. “Nije mi teško. A i neko mora”, odgovara on. Niz stepenice silazi komšija kojeg nisam do sad pominjala jer s njim nismo imali baš nikakvih sukoba, i ja ga pitam: “Kako ste komšija”. “Dobro, hvala, evo unučićima nosim palačinke što je baka napravila, pa žurim, da se ne ohlade”. “Svaka čast, komšija”, kažem ja i gledam deku od sedamdeset i pet godina kako preskače po dva stepenika, zbog unuka.
Na prvom spratu stoji komšija “ispod nas”, onaj što ne voli one što odnekud dolaze”. Razgovara sa komšinicom koja više ne trči na trenažeru. Pričaju o psu lutalici koji se pre nekog vremena doselio u našu zgradu i kojeg svi hranimo, ali on, komšija ispod nas, najviše. Čujem, udrila ga kola. Zastanem, javim se, pitam šta je bilo. Komšija mi ispriča, nosili su ga kod veterinara, ukrpili, sad ga je primio kod sebe, dok se ne oporavi. Pitam da li mogu da učestvujem finansijski jer znam koliko veterinar košta, upravo sam Medinu operaciju platila skoro 200eura. Komšija kaže: “Ne treba, hvala, dala je komšinica” i pokazuje na mamu u nanulama, mamu čije ćerke hoće da zovu miliciju kada im nova komšinica zvoni na vrata.

I penjem se do svog, drugog sprata, i sve što mogu da čujem je glas koji mi govori:
“Nisu ljudi loši! Samo su dobri na različite načine”!