Delfi knjižare - Sve dobre knjige na jednom mestu - Blog - Duge noći i crne zastave - odlomak iz romana

delfi.rs

Uskoro strip „Konstantinovo Raskršće“

Promocija romana „Imam tvoj broj“ Sofi Kinsele

Laguna predstavila svoje novo izdanje, svetski bestseler „Stiv Džobs“ Voltera Ajzaksona

Promocija nove knjige Vanje Čobanova „Ready to wear“

Novi naslovi u okviru Lagunine prolećne akcije

Blog

(0)

Duge noći i crne zastave - odlomak iz romana

Piše: Dejan Stojiljković

28.09.2011.

Vojska pod Osmanom nije bila redovna, nju su činili dobrovoljci, a koliki će njihov odziv biti i kolika će velika biti vojska nekog vladara, zavisilo je od njegovog imena i ugleda. Kada bi hteo da zarati, vladar bi nekoliko dana preko telala, javnih vikača, pozivao ratnike i oni bi se okupili na zbornom mestu. Najčešće u sedištu valije, oblasnog upravnika. Osmanovu vojsku činila je konjica, Akindži - visoki borci, svaki odeven i naoružan po svojoj volji. Više su ličili na pljačkašku bandu nego na pravu vojsku.

Pod Orhanom, vojska je bila bolje ustrojena, jednoobrazno odevena, a od tada nose bele kape na glavi, za razliku od običnih građana koji nose crvene. Ovu reorganizaciju vojske sproveo je njegov brat i veliki vezir Ala-edin. Pošto se carstvo uvećavalo, zbog dužine i udaljenosti granica skupljanje akindžija išlo je sporo, pa je zato po prvi put uvedena stajaća vojska. Pijade ili Jaje su bili pešaci, u svakom trenutku na službi emiru, primali su platu po jednu akču dnevno, bila je to ideja Ala-edinovog prijatelja Čanderli Kara-Kalila, i bili su podeljeni na desetine, stotine i hiljade.

Ala-edin podeli dalje akindžije u dva korpusa redovne konjice i nadenu im ime Sipah- konjanik i Silihdar - nosilac oružja. Njihove starešine nazva sipah-aga i silihdar-aga, oni su bili podeljeni na beilike čiji su se starešine zvali beilik-baši.

Kako je carstvo raslo i kako se prorokova reč širila zemljama tako se javila potreba za novom vrstom ratnika. Oni su bili birani među zarobljenicima, prebezima ili verootpadnicima, neretko bi se nalazili i među otetom hrišćanskom decom. Njihov život bio bi posvećen borbi, njihova sudbina visila bi na oštrici sablje, njihova vernost poklonjena isključivo sultanu a njihova sudbina ležala bi na bojnom polju. Oni nisu imali oca, majku, prijatelja ili brata. Oni su imali sultana i bili njegova deca i njegovi zaštitinici.

Orhan je želeo da ova vojska bude Alahova predstraža na ovom svetu i zato pozva čuvenog derviša Hadži-Bektaša da ovu ustanovu osveti. Ovaj je položivši deo svoje haljine na glave prvih starešina izgovorio sada već legendarne reči:

"Neka Svemogući dade da vaše lice uvek bude svetlo, vaše mišice čvrste i snažne, vaša sablja oštra i strele smrtonosne, a vi samo uvek pobedonosni."

Tako su nastali Janjičari.

Jer derviš ih je blagosloveći ih nazvao "novi ljudi" - jeni čeri.

U početku ih nije bilo više od hiljadu i bili su pešadinci. Ali kasnije su dobili na značaju i za to je najzaslužniji upravo emir Murat. On je pre više od trideset godina obrazovao adžemi oglan školu u Gapipolju i ona je popunjavana tako što je uziman peti deo zarobljenika. Ti robovi, prebezi i otpadnici tamo su bili obučavani da budu savršene mašine za ubijanje, njihova jedina porodica bili su njihovi saborci a emir im je bio i otac i majka. Za razliku od ostalih muslimana, bilo im je zabranjeno da nose bradu, nisu mogli da imaju odnose sa ženama, sva njihova imovina pripadala je državi. Bili su izvanredni strelci, a najveštiji su bili sa sabljom i sekirom. Vremenom su postali najbolja sultanova vojna jedinica i njegova lična garda. Nije im bilo ravnih u carstvu, ne samo po veštini ratovanja nego i po pobožnosti i askezi.

Ali-paša je gledao u janjičarsku zastavu koja se sa ostalima vijorila iznad šatora. U rukama mu je bilo pismo u kome mu je javljeno da će se još jedan janjičarski odred uskoro pridružiti njegovoj vojsci. Pismo nije bilo od emira, niti od nekog drugog vezira, niti od bilo kog dostojanstvenika sa dvora u Jedrenu. Pismo je poslao derviš Edhem Ibn Musafir.

To je imalo smisla, jer derviši su oduvek bili neka vrsta janjičarskih zapovednika iz senke. A sam Edhem je bio padišahov miljenih, i sigurno jedan od najuticajnijih božijih ljudi na dvoru. Opet, njemu se on nije dopadao, baš kao ni princu Bajazitu i mnogim drugima. Edhem je očigledno imao veliki uticaj na emira, sa svim tim svojim mudrim i mističnim pričama, sa sanovnicima i tumačenjima sudbine, sa zloslutnim pogledima i rečima punim lažne mudrosti.

Derviš je pisao da će im se podno Pirota pridružiti još jedan janjičarski odred. I da taj odred dolazi iz Makedonije. Nije napisao šta taj odred traži i koja je svrha njegovog dolaska ali Ali-paši to nije bilo važno. U ovom trenutku, svaki nova sablja je dobrodošla.

Jedan od beilik-paša mu priđe i reče.

"Poklisar se vratio iz grada."

"Dovedi ga."

Mladi glasnik bio je jedan od spahi-oglana, gospodskih sinova, nije imao više od dvadeset godina, ispod skupog oklopa i lepo ukrašene odeće i dalje je to bio samo razmaženi dečak iz imućne porodice, prišao mu je i pokonio se. Zatim je pružio svitak koji je doneo sa sobom, Musićev odgovor na njegovu ponudu da preda tvrđavu bez borbe.

"Gde je tumač?", upita Ali-paša.

"Neće ti trebati tumač, presvetli veziru.", reče spahi-oglan. "Pismo je napisano na našem jeziku."

"Imaju tamo u tvrđavi nekog od muhamedanske vere?"

"Ne, jedan od njegovih slugu ga je napisao."

"Vlaški sluga zna da piše našim pismom?"

"Ne samo to. Njegov gospodar zna da govori naš jezik."

"Stefan Musić zna turski?"

"Da, gospodaru."

"I? Šta ti je rekao?"

"Ni... nismo mnogo razgovarali."

"Zar?"

"Da. Rekao je...", mladom poklisaru je bilo neprijatno dok je ovo govorio. "Rekao mi je da će sledeći put kad uđem u njegove odaje u blatnjavim čizmama da mi odseče stopala."

"Kakav drznik! Tako se ne razgovara sa sinom jednog bega! I šta si mu ti odgovorio?"

"Ni... ništa."

"A zašto?"

"Zato što je potegao nož, stavio mi ga pod grlo, i zapretio da će mi odseći jezik progovorim li još samo jednu reč."

"Kaurski divljak! Poklisarstvo je svetinja. Ti si carev glasnik. Niko ne preti glasniku!"

"E, pa on...", mucao je poklisar. "...preti."

Ali-paša razvi svitak koji je dobio i poče da čita pismo, za tren njegovo lice dobi crvenu pa onda gotovo modro-tamnu boju.

"To vlaško pseto!", zagrme gnevno. "Kako se samo usuđuje! Okačiću ga na čengele zbog ovog!"

"Izgleda da ludi Stefan rešio da održi svoju reputaciju.", promrmlja jedan od begler-begova iza njega.

Veliki vezir jednim besnim trzajem pocepa pismo i okrenu sa ka svom prvom zapovedniku, Sarudže-paši.

"Reci telalima da sazovu zbor. Imam nešto da objavim."

"Šta ćeš objaviti, čestiti pašo?", upita ga Asad-beg.

"Mislim da već znaš, Asade."

"Pogledaj samo svoje ratnike... umorni su, izgladneli... kako ćeš probuditi njihovu uspavanu hrabrost?"

"Neću buditi njihovu hrabrost, Asade... nego ću je kupiti."

"To neće biti dovoljno."

"Došli su ovde za malo zlata, krvi i pokojeg roba koga će dobro unovčiti kad se vratimo... Mislim da će biti sasvim dovoljno."

"Zlato, krv i roblje...", mrmljao je Asad. "Zaboravio si na nešto."

"A na šta to, mudri moj Asade?"

Asad-beg pogleda značajno u pravcu tvrđave koja se daleko napred uzdizala na steni.

"Krv koja će poteći...", reče mirno. "...neće biti samo nevernička."

| Podeli

Komentari

BlogVi ste ovde: Naslovna

Blog

1 2 3 4 5 6

Najbolji trileri stižu sa severa
Piše: Maša Rebić
05.03.2012.

Otkud to da nam već nekoliko godina unazad sa severa kontinenta stigne nekoliko vrhunskih trilera i da su baš ti pisci uspeli da pogode ukus čitalaca širom sveta? U čemu je tajna iznenadne popularnosti skandinavskih pisaca krimića? Kada se početkom godine u bioskopima širom zemlje pojavio...

ceo tekst

Tractatus Twittero-Facebookus: Bog društvenih mreža
Piše: Aleksandar Ilić
22.12.2011.

Skribomanija je svoje najnovije utočiste našla u neselektivnom i sistematskom tweetovanju svega što u tweet može da stane – po principu „redom“. 1. Twitter je skup tweetova. 2. Tweetove tweetaju twitteraši. 3. Twitteraš uglavnom nije uzrok tweeta. 4. Tweet je uglavnom...

ceo tekst

Duša slovenska i Lady O.K. (Ili profil srpske čitateljke)
Piše: Verica Vinsent Kol
17.10.2011.

„Kraj je odličan, on mi se najviše sviđa. U stvari, da je cela knjiga kao kraj mislim da bi mi više legla“, kaže mi jedna gospođa, nakon što je završila sa čitanjem mog romana Magični teatar ljubavi i smrti. „Da me ne shvatiš pogrešno, mislim sviđa mi se i ovako...

ceo tekst

Duge noći i crne zastave - odlomak iz romana
Piše: Dejan Stojiljković
28.09.2011.

Čekanje ljubavi
Piše: Ivana Kuzmanović
11.08.2011.

Možda je za sve kriva izreka “Ko čeka taj dočeka”. Verujem da joj je namera bila da potakne strpljenje. Ali, stvarnost pokazuje da se ta namera nije ostvarila. Naprotiv, protumačena je tako da većina žena i muškaraca provede život čekajući na sreću koja će stići jednoga dana,...

ceo tekst

Uputstvo za upotrebu gradskog prevoza
Piše: Aleksandar Ilić
01.07.2011.

Definicija: Gradski, odnosno javni prevoz je usluga čijim korišćenjem možeš da se prevezeš iz jednog dela grada u drugi. Postoje tri vrste vozila kojima se usluga gradskog prevoza obavlja, i to su: autobus, trolejbus i tramvaj. Ukoliko živiš u Beogradu na raspolaganju ti je i voz, tj. Beovoz. I....

ceo tekst

Život na moru
Piše: Maša Rebić
01.07.2011.

„Live in the sunshine, swim the sea, drink the wild air...“ ( Ralph Waldo Emerson) Prema popisu iz 2003. Godine u Gornjoj Lastvi bilo je 6 stanovnika. Danas postoje samo dva. Ovo mestašce se nalazi na brdu Vrmac koji razdvaja Tivatski i Bokokotorski zaliv. Vrmac je zanimljiv jer je i...

ceo tekst

Utorak, 7. jun 2011. godine
Piše: Aleksandar Ilić
07.06.2011.

Svaki dan u prevozu provedem približno sat vremena – od kuće do posla i nazad. Negde u decembru, 2009. godine, u povratku sa posla svratio sam do knjižare i kupio knjigu „Ne daj mi nikada da odem“ Kazua Išigura. Nakon toga otišao sam do Slavije da sačekam prevoz do kuće. Na...

ceo tekst

Zapisi
Piše: Milisav Popović
20.05.2011.

Simboli, crteži, znaci – sve sami drevni načini saopštavanja, ispovijedanja, obznane, ali i hiljadugodišnjeg načina čuvanja sebe od zaborava. Bješe tako u vremenima kada je strah bio za tri prostora veći od današnjeg. A onda se svemir malo skupi i nastadoše slova. Rijetki su posjedovali...

ceo tekst

Srednja škola
Piše: Aleksandar Ilić
06.04.2011.

Prošle godine srednja škola u koju sam išao slavila je sedamdeset godina postojanja. Tom prilikom objavljena je monografija u okviru koje su objavljeni tekstovi bivših učenika u kojima smo pisali o svojim sećanjima na školske dane – zastupljeni su učenici gotovo svih sedamdeset generacija....

ceo tekst

1 2 3 4 5 6

0.00 din