„Kraj je odličan, on mi se najviše sviđa. U stvari, da je cela knjiga kao kraj mislim da bi mi više legla“, kaže mi jedna gospođa, nakon što je završila sa čitanjem mog  romana Magični teatar ljubavi i smrti. „Da me ne shvatiš pogrešno, mislim sviđa mi se i ovako ...“ Itd. itd., sledi ono što misli da bih volela da čujem.

 

 

 Logično sledi da je druga pomenuta gospođa predstavnik ženske čitalačke manjine kada je Srbija u pitanju. Nju ću nazvati Lady O.K., što je bio nadimak moje profesorke engleskog u gimnaziji ( što na račun inicijala njenog imena, što iz nekih drugih razloga), zato što je ona bila savršen primer ovog tipa žene i čitateljke (Engleska škola?). Svaki školski čas bi započela bacanjem dnevnika na sto i odlučnom izjavom: „Neću da se uzbuđujem.“

  Te tako i kada bira knjige, Lady O.K. u principu zaobilazi priče smišljene za to da udaraju direktno u srce i radije se hvata onih koje angažuju njene mentalne procese. Zato će radije pogađati ko je ubica ili, zajedno sa autorom, pokušavati da demistifikuje tajne masona, templara i drugih zagonetnih redova,  nego da uzdiše nad neostvarenim ljubavima i roni suze nad tuđim tužnim sudbinama.