BITI ROKENROL

ODRONITI OSEĆANJA

Veruje se, dobar naslov mora da odražava suštinu sadržaja knjige, da privlači pažnju čitalaca i bude sročen jezgrovito, kako bi se lakše pamtio. Prema tome, jasno je, dugački naslovi ne ispunjavaju makar treći uslov. Osim toga, dugački naslovi nisu „zgodni“, jer slova moraju da se umanje kako bi sve „stalo“ na koricu. Mala slova, pak, nisu dobra, jer naslov tada nije uočljiv u ovom svetu lažnog izobilja, gde se štedi samo na rečima.

Čitalac, po pravilu, zna za onaj naslov knjige koji je konačan, koji je i štampan. Ostali mogući naslovi, koji su razmatrani, a nisu usvojeni, za čitaoca ostaju tajna. Nije mi poznato da su urednici „opterećivali“ čitaoce dilemama koje su imali tokom „procesa naslovljavanja“. To niti je običaj, niti ostavlja povoljan utisak o uredniku. Jer, suština uredničkog posla jeste da uređuje, da sve postavi kao „nesumnjivo“, baš tako i nikako drugačije. Počevši od naslova!

Ipak, zašto ne priznati, ovaj urednik se predomišljao između tri naslova: BITI SLOBODAN, BITI ROKENROL i BITI KAMEN KOJI SE KOTRLJA. Prvog se lišio zato da ne bi bio „samo“ citat čuvenih stihova, a trećeg jer je predugačak i nije lak za izgovor. Mada bi poruka rokenrola mogla biti upravo to: biti čvrst i postojan kao kamen, a opet pokretan, makar toliko da se pokrene drugi kamen, a drugi kamen pokrene treći... do pravog „odrona osećanja“.

Primećujete, ono biti, kao postojati, živeti ili imati stav, u sve tri varijante bilo je nesumnjivo. Tekstovi Petra Pece Popovića i Mihajla Pantića u knjizi o srpskom rokenrolu to saopštavaju na najlepši mogući ‒ prisan način. Reč je o mestu gde se ne treba čuvati od „odrona osećanja“.