MUNJE

Roman Munje, zajedno sa Ravelom i Trčanjem spada u trilogiju biografskih romana koje je Ešnoz nazvao „imaginarni životi“. To je „fikcija bez biografskih skrupula“, inspirisana životom Nikole Tesle.

Svi mi volimo da znamo, ako je ikako mogućno, kada smo rođeni. Volimo da nam se jasno kaže u kom je trenutku krenula čitava priča s vazduhom, svetlošću, perspektivom, noćima i razočaranjima, sa zadovoljstvima i danima. Ako ništa drugo, taj nam broj služi kao početna odrednica, njoj zavaljujući znamo kad valja da slavimo sopstvene rođendane. Počev od tog detalja, možemo da formiramo sopstveno viđenje vremena, na čiji značaj jedva da treba podsećati: ogromna većina odluči i pristane da ga neprestano nosi uza sebe, izdeljeno na manje-više vidljive, katkad čak svetlucave brojke, koje kaišem vezujemo za zglob, češće za levi nego za desni.
Upravo taj, jasno utvrđen trenutak, Gregor nikad neće pouzdano saznati, jer je rođen između jedanaest uveče i jednog sata po ponoći. Da li tačno u ponoć ili nešto ranije ili kasnije, to niko neće umeti sa sigurnošću da mu kaže. I zato, dok je živ, neće znati kada da slavi svoj rođendan, dan pre ili dan kasnije. Ovo sveprisutno pitanje vremena, biće u njegovom životu od ključnog značaja. S druge strane, činjenicu da niko neće umeti da kaže tačan sat njegovog dolaska na svet valja objasniti haotičnim okolnostima u kojima se odigrao pomenuti događaj.
Najpre se, samo nekoliko minuta pre no što će se otrgnuti od majke, u trenutku kad su se u velikoj kući svi uzmuvali – gazde podvikuju, sluge se sudaraju, sluškinje guraju, babice se prepiru a porodilja jauče – podiglo silno nevreme. Gusta, krupna kiša donosi sveprisutno, stameno hučanje koje, onako prigušeno, šaptavo i bespogovorno, kao da pokušava da svuda nametne tišinu, izobličenu makazastim kretanjem vazduha. Upravo tada, jedan razoran vetar udara na kuću. Ne uspeva da je obori, ali zato, dok lupa raskriljene prozore na kojima stakla odleću u paramparčad, ramovi udaraju o zidove a zavese uzleću ka plafonu ili, isisane, beže van, nasvaja sav unutrašnji prostor u nameri da zdrobi sve što mu padne pod ruku i da omogući kiši da ga potopi. Protresa sve na šta u kući nailazi, pomera nameštaj i podiže tepihe, lomi i razbacuje predmete poređane na kaminima, uvrće raspeća okačena po zidovima, zaokreće svećnjake i okvire slika u kojima se tumbaju krajolici i posrću portreti. U ljuljaške pretvara lustere na kojima smesta utuljuje sveće, gasi u jednom dahu sve lampe po kući.