KOSOVO, EVROPA, DEMOKRATIJA

Rukopis pod ovim naslovom nastao je na osnovu radova Bogdane Koljević pisanih u periodu od 2007. do 2010. godine. Reč je o autorkinim analizama događaja i pojava koji obeležavaju našu stvarnost kao političkih ljudi. Koljevićeva nesumnjivo ide putem Aristotelove definicije politke i sledi ne samo definiciju, već i predmetnu obuhvat delanja političkih ljudi. To je, analoški gledano, i polis i grčka politička civilizacija i kosmopolis. U njenom (i našem) političkom svetu to su Srbija, Evropa i svet kao povezani predmeti analize u punoj savremenosti događanja i međuuslovljavanja. Iako je reč o posebno pisanim i neposredno objavljenim radovima, rukopis deluje sistematično i celovito, što je posledica jasnog stanovišta i dosledne metodologije posmatranja. Pri tome, autorka manifestuje uzoran balans uverenja i argumentacije, što predstavlja nepisani ideal pisanja o političkim stvarima, najčešće praktično nedostižan u relativnoj obimnoj međunarodnoj i domaćoj produkciji.

U dosledno izvedenoj analitičkoj međupovezanosti, tema o Kosovu i Metohiji obuhvata i državno pitanje Srbije i političko pitanje Evropske unije i geostrateško pitanje Sjedinjenih Država. U tom smislu Koljevićeva jasno ističe svoju glavni nit vodilju – o Kosovu se ne može govoriti a da se ne govori o evropskim vrednostima i demokratiji. Takođe, ne može se tematizovati Srbija a da se to čini mimo pitanja Kosova i srpskog državnog pitanja u celini. Shodno tome, ne može se raspravljati o američkoj, ili evroatlanskoj geopolitici a da se izbegne ključni slučaj (primer) intervencije na Kosovu. Ceo rukopis sadržan je u ovim relacijama kao živim temama savremene međunarodne situacije i njenih unutrašnjih paradoksa. Autorka koristi visoku kotu Kosova kao vidik evropski i svetski relavantnih događanja. Sa tog vidika ona verno opisuje odnos sile i prava u međunarodnim odnosima, odnos vrednosti, principa i prakse u evropskim relacijama, preobražaje normativizma u pragmatizam u glavama učesnika, varljiva postmoderna opravdanja upotrebe golog nasilja u rešavanju teških pitanja, samozavaravajuće koncesije domaćih učesnika i mnogo šta drugo.

Bogdana Koljević brižno neguje svoj opozitni odnos prema stihiji događaja u koju je upala Srbija i srpski narod. Ona, najpre, razvejava maglu te stihije analizom koja ne dopušta iracionalizam. Njena nepisana poruka je: i kada je najteže, racio leči. Najbolje oruđe za intelektualnu nepotkupljivost je skepsa prema zvaničnoj interpretaciji, i kada je reč o svetskim silama i kada je reč o Srbiji. Ukratko, ovaj rukopis uliva nadu u staru dobru ulogu intelekta (ne samo saznajnog nego i etičkog) u javnim poslovima kao sigurnoj brani protiv svake proizvoljnosti i zloupotrebe.

Pogovor Slobodana Samardžića: Između polisa i kosmopolisa