IZABRANE TRAGEDIJE

Kroz ovaj izbor čitalac će imati priliku da ponovo pročita tragedije jednog od trojice najboljih antičkih tragičara, u novom prevodu kojim su prevodioci ostvarili težak zadatak osavremenjivanja jampskog stiha, kastinskih, vojničkih i božanskih odnosa, prilagođavanja horskih deonica, približavanja današnjem govoru filozofskih, psiholoških i retoričkih misli koje izgovaraju Euripidovi junaci. Osavremenjivanje Euripida, proizlazi, međutim, iz samog tkiva njegovih drama. U njima se uvek pronalazi bogat psihološki sloj - složeni međuljudski odnosi, protivrečna osećanja, razdiruće strasti, problematizovani porodični odnosi, dugo skrivane tajne koje postaju kobne za protagoniste... Euripidov junak jeste čovek svog doba, ali on nije apologeta, naprotiv otvoreno osporava vrednosti svoje kulture, političkih odluka, zvanične bogove Godinu 480. pre n.e. - godinu čuvene bitke kod Salamine, učeni svet drevnih vremena uzimao je kao beleg na kome su se ukrstili životi tri velika atinska tragičara: 45-godišnji Eshil bio je učesnik u ratu, a Sofokle horovođa koji je nakon pobede pevao hvalospev, pean pobednicima. Za Euripida vele da je tog pobedničkog dana ugledao svet, što je pre legenda, jer se on zapravo - prema Marmu Pariju - rodio četiri godine docnije. Podaci govore da je pripadao klasi imućnih građana Atine. Za njega se kaže da je istorijski gledano bio prvi vlasnik jedne biblioteke. U širem smislu reči, Euripid je bio učenik sofista Anaksagore, Protagore i Prodika, kao i Sokrata, koje je verovatno sreo, i čiji je uticaj sigurno pretrpeo, premda se ne vezujući za neko posebno filozofsko učenje. U njegovim delima primetni su odjeci pitagorejskih teorija, sećanja na Heraklita i Parmenida, što svedoči o njegovom radoznalom duhu i meditativnoj prirodi, otvorenoj svim strujama. Vezan tesno za knjige onog vremena, u Euripidovim tragedijama nisu retki pozivi na Homera, Solona, Teognisa, ali i Hesioda, i liričara, na nekim mestima, možda čak i logografa. Za razliku od Sofokla, Euripid nije uzimao aktivnog učešća u političkim zbivanjima; suprotno od Sofokla, međutim u svojim delima nije se libio osvrtanja na političke događaje. Slovio je kao ženomrzac. Ali o njegovome životu ne znamo mnogo. Sem datuma nekih njegovih tragedija, godine rođenja, njegovog odlaska iz Atine u Magneziju, i zatim u Pelu, na dvor makedonskog kralja Arhelaja (406), gde je i umro (408). Sreća koja ga nije pratila za života, nije mu bila uskraćena posle smrti: malo nagrađivani tragičar (svega četiri pobede na tragičarskim natecajima), postao je otac književnosti sledećeg stoleća i veliki uzor za podržavanje. Latinski tragedi od Enija do Seneke sledili su njegove tragove, dok su hrišćani, koji su ga citirali, načinili od njega takoreći preteču hrišćanstva. Njegov uticaj doseže do srednjeg veka, gde je još živ jezik Medeje i Hekabe; do renesansnog cinquecenta i italijanskih tragičara; do velikih tragičara XVII v. iz ostalih evropskih književnih žarišta. Makar i preko Senekinih preobražaja, nastala dela u ovim razdobljima nose pečat Euripidovog dramskog opusa. Rasin, Lesing, Šiler, pa i sam Gete, pomno su čitali i osluškivali Euripidovo štivo. XIX vek nije bio sklon Euripidu, koji u Šlegelu i Ničeu nije imao velike prijatelje, ali je kritika u licu Vilijamovica, u XX veku obnovila ugled antičkog tragičara. * Za Euripida se, ne bez razloga kaže da je pesnik-psiholog: čak pesnik psihijatar. Svako novo doba tako u 18 očuvanih Euripidovih drama ima šta da nađe. Kod ovog dramatičara postoje zameci gotovo svih psihičkih poremećaja. Od nečega što bi moglo da se oceni kao opsesivno-kompulzivna neuroza (u Alkestidi), preko depresivnog stanja (u Ifigeniji u Aulidi) do shizofrenije (u Heraklu i Medeji) i manijakalne psihoze (u Bahantkinjama). Ako se ovome doda i socijalna patologija bračnog neverstva, verolomstva i intriga, onda je jasno da Euripidove tragedije liče na psihološke drame. Po mome gledano, lako je danas prevoditi Euripida, no uprkos tome prevodioci su često na muci. Mnogo toga valja sagledati na nov način: počev od inoviranja jampskog stiha, preko osavremenjivanja naziva kastinskih, vojničkih i božanskih odnosa, do novog sagledavanja Euripidovih psiholoških, filozofskih i retoričkih pogleda. Sve to trasiralo je trnovit put, jer trebalo je sići na dno ljudske duše i današnjim jezikom opisati užase ljudske psihe koji nisu nepoznati ni XXI veku. Uza sve to valjalo je današnjim rečnikom prevesti misaone refleksije, kao i brojne pouke u horskim partijama. Težak zadatak, dakle, za one koji uza se nemaju ni jedan stariji srpski prevod kao uzor, ali i veliki izazov. Poput starih pustolova i novi prevodioci Euripida nisu se mogli osloniti ni na stare karte, ni na busole, već im je kao jedini orijentir stajao sam Euripid. A zar je to malo za navigaciju, kad je pred prevodiocima stajao veliki pisac kod koga se dijalozi, karakteri i dramski zapleti uklapaju kao u idealnoj slagalici?