MESNEVIJA II

"Mesnevija", remek-delo najvećeg mističkog pesnika islamskoga sveta, Mevlane Dželaluddina Rumija (1207. – 1273.), napisana u 13. veku, nesumnjivo spada u red nepatvorenih literarnih, duhovnih i kulturnih spomenika čovečanstva uopšte. S više od 25.000 stihova ona je najrafiniraniji duhovni jezik, himna Bogu i čežnja za susretom s Jednim i Jedinim. U svojim nepreglednim dubinama, poput oceana ona je udomila sva dokučiva i nedokučiva znanja, i o svetu, i o transcendentnome. Posve u skladu s kuranskim viđenjem sveta, ona je monument metafizičkog i pučkog jezika, jezik duhovnih visina i jezik biljaka i životinja, jezik skritog i otkritog, jezik mikrokosmosa, jezik duhovnog srca i univerzalni jezik, ali istovremeno – i hijerokosmički i metapovesni. Njen pesnički imaginarij i spev o smislu ljudskog postojanja, njen zov da se nadiđe vlastito jastvo u potrazi za vinom božanske Ljubavi, koje naravno nije od loze i čokota nego vino duhovnog sjedinjenja, neponovljiva je građevina duha. M. Iqbal nazvao je Rumija svetiljkom na putu slobodnog čoveka. Iako je bio biser s Istoka, njegovo je srce nadilazilo geografiju. Ono je pripadalo, i sve više pripada, i Istoku i Zapadu, i Severu i Jugu. Uostalom, otkako je 1995. američki pesnik Coleman Barks objavio engleski prevod izbora iz njegova dela, široj javnosti dotad slabo poznat, Rumi u samo nekoliko godina postaje najčitaniji pesnik u Americi nakon W. Whitmana. Iako je živeo u srednjem veku, snaga njegovih stihova zvoni i dan danas – 2007. u svetu je označena godinom Rumija.