O PISCIMA I GRADOVIMA

(...) Književnost ne oponaša stvarnost, ona ne prepričava, ne imitira, ne kopira, ona nema nikakav original. Čuveni „predložak" književnog dela je tek budalaština suviše zdravog, birokratskog razuma. Književno delo je svet za sebe, ono je svoj sopstveni predložak, svoj vlastiti original. (...) - (Iz eseja „Granica, identitet, literatura")

(...) Svakako je umetnost moćnija od stvarnosti, jer u njoj prebiva neprolazni oblik te stvarnosti koji nam u životu stalno izmiče, jer uvek stižemo kasno, toliko kasno da ono što tražimo ne prepoznajemo kad mu se približimo. Ulica u kojoj smo odrasli i koju smo napustili, da bismo se nakon tri ili četiri decenije ponovo vratili, nije ista ulica, zatrpana je životima koji su se odvijali u našem odsustvu, i zalud ćemo u detalju sa fasade neke kuće koji je ostao nepromenjen i lebdi u bezmerju našeg pamćenja kao parče jarbola nakon brodoloma pokušavati da uspostavimo ulicu koje više nema. Samo prostori koje smo kao čitaoci naseljavali, ostaju za čitav život pouzdana kopna na koja se uvek možemo vratiti. (...) - (Iz eseja „Teleskopska usamljenost Ernesta Sabata")