DNEVNIK PRVOG SRPSKOG HAŠKOG ZATOČENIKA: slučaj Tadić - br. IT-94-1-T

Ovo je autobiografska knjiga prvog haškog zatvorenika.

Dušan Tadić, Srbin iz Kozarca kod Prijedora, ušao je u istoriju svetskog pravosuđa kao prvi čovek osuđen za etničko čišćenje. Haški sud ga je 7. maja 1997. proglasio krivim za progon nesrpskog stanovništva u Potkozarju na rasnim, političkim i verskim osnovama i osudio na robiju dugu 20 godina. Izvođenje Tadića na “crnu klupu” i drastična kazna označili su “pravno rođenje” Haškog tribunala, stvorenog da bi progonio odgovorne za najteže ratne zločine posle Drugog svetskog rata.

Presuda Tadiću obrazložena je na 343 stranice. Sud ga je proglasio krivim za zločin protiv čovečnosti - prebijanje i ubijanje zatočenih civila u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje, za masakr Muslimana u Kozarcu. Ti zločini, po oceni suda, “izvršeni su u ratnim uslovima, kao deo rasprostranjenog i sistematskog napada na civilno stanovništvo, a u cilju stvaranja velike Srbije”.

Suđenje Dušku Tadiću imalo je planetarni publicitet. Mediji na Zapadu su se utrkivali u otkrivanju zlodela “Ajhmana iz Kozarca”. Tadićeva slika nije silazila sa stranica listova i TV ekrana. Vest da je on osuđen za CNN bila je vest godine. Emitovana je na svakih deset minuta. Od trenutka kada je uhapšen u Nemačkoj (12. februar 1994.) pa do puštanja na slobodu (18. jul 2008.) Tadić je iza rešetaka proveo 14 godina, četiri meseca i šest dana. Danas živi u Srbiji sa suprugom i dve ćerke, i kaže:

- Na mojim rukama nema tuđe krvi. Nikoga nisam ubio, nikog zaklao, nikog silovao, nikog obesio. Optužili su me i osudili za zlodela koje je mogao da počini samo monstrum. Moćna zapadna propaganda prikovala me je za stub srama. Aludirajući na “Lorensa od Arabije”, mene su zvali “kasapin od Srbije”. Bio sam dugo prepušten sam sebi, a bez adekvatne pomoći moje države nisam mogao da se uspešno oduprem strašnom žrvnju haške pravde.