Slavoljub Stanković je sa solidnim uspehom položio "ispit druge knjige", one koja razlučuje je li neko zaista pisac, ili mu se samo omaklo...

Ne umem da ponovim sadržaj njegovih reči. Znam ton. Kad bih čuo taj ton, nije mi bilo bitno šta govori. Od tog tona nisam mogao da čujem ni jednu jedinu reč. Taj ton je brisao eventualna drugačija, bolja značenja njegovih reči. Čuo sam samo njegov gnev.

Gnev je životinja koja ubija i kad nije gladna. Gnev hoće gnev. Gnev traži za protivnika gnev. Ništa manje. Gnev ne želi da izađe iz gneva. Gnev hoće da ostane zauvek u gnevu. Pod gnevom čovek živi kao motorista na zidu smrti. Gas mora da je do daske. Inače gine.

Nije neka osobita retkost da se nekome ko nije "prevashodno" pisac – šta god to, je li, značilo biti "prevashodno pisac" – omakne jedan dobar, ili makar zanimljiv roman(čić), ponajčešće s jakom autobiografskom potkom, a da nakon toga ili, na žalost, prestane da piše ili, na žalost, ne prestane da piše... Zato je druga knjiga onaj pravi test za ljude dokazane u nekim drugim (ponajčešće takođe kreativnim) profesijama: je li njihov flert sa književnošću samo ugodan izlet koji, za obostrano dobro, ne bi trebalo ponavljati, ili je pak dokaz da tu ima nečega mnogo ozbiljnijeg, tj. da imamo Pisca.

Slavoljub Stanković, po obrazovanju profesor filozofije a po zanimanju kopirajter iliti pisac marketinških slogana (to je ono za šta dolepotpisani konzervativac odbija da poveruje da može da bude profesija...) i obavljač tome sličnih zadataka u advertajzing industriji, na književnu je scenu stupio šarmantnim romanom The Box (v. Vreme br. 911) i doživeo vrlo solidan prijem. Sada je pred nama ta The druga knjiga, nakon koje bi stvari trebalo da budu jasnije...

Stankovićev drugi roman Split (Geopoetika, Beograd 2010) stavio je pisca pred nesumnjivo složenije zadatke od prvenca. Priča je to o Beograđaninu Miši, kopirajteru (!) i ne-baš-više-tako-mladom fićfiriću koji ne mari ni za šta osim kratkotrajnih poslova i još kratkotrajnijih veza sa (polu)slučajnim ženama (što bi ga učinilo potencijalno bliskim nekim ranim Kunderinim likovima, ali za njih vam ipak treba Kundera...) koji kreće u Split ne bi li konačno raspetljao porodičnu misteriju i upoznao polubrata (po ocu), svega tri dana starijeg, o kojem zapravo ne zna ništa osim da postoji – mada ni to nije baš tako sigurno. A možda je još i manje sigurno je li mu on uopšte brat...

Kako god bilo, Miša stiže u (savremeni, ovodanski) Split i upoznaje brata Niku, ovisnika o drogama, na lečenju i oporavku u jednoj pomalo bizarnoj hrišćanskoj, mada duhom pomalo harekrišnolikoj religijskoj komuni. Ne, zapravo, Niko ga prestiže, pa prvo on dolazi k njemu u BG, a tek onda sledi sudbinski i dubinski Uzvratni Susret... Kako god, Stanković u ovom romanu čije i samo ime ima dobro pogođeno i ozvučeno duplo dno (jer, Split je grad u Hrvatskoj, ali i engleski izraz za razlaz, raskol, za nešto što je rastavljeno) uranja u svet traumatičnih, povređujućih, tako prečesto bolesnih porodičnih odnosa, a onda posledično, i donekle metaforično, i u koloplet večitih srpsko-hrvatskih zapetljancija, u kojima ima tako mnogo od "porodične psihopatologije": što je uzajamna (jezička, kulturološka etc.) srodnost veća, to lakše dolazi do trajnih, odlično zalivanih i održavanih nesporazuma i tvrdokornih naslednih omraza kojima se niko više ni ne seća početnog povoda...

Ipak, porodični je milje onaj koji bitno senči ovu knjigu, određuje njen tok i ton. Sumnjivi, dvosmisleni, svakojakim dvojbama protkani, ali na kraju krajeva ipak nepovratno uspostavljeni međubratski odnos Miše i Nika ipak je izveden, on je posledica, a ono što je izvorno, što je centralno Mesto Traume jeste odnos oca i sina, tj. Dušana (mrgodnog kamiondžije koji nikada nije kod kuće, osim kada treba da grdi i preti) i Miše, jednog od onih sinova koji bi – ako ne odustanu na vreme – mogli provesti ceo život na razne načine uzaludno dokazujući svenatkriljujućoj Očinskoj Figuri da i oni nešto vrede... No, osnovni sastojak ove porodične priče jeste tajna. Miša vremenom shvata da o očevom životu zapravo ne zna ništa važno, suvislo, upotrebljivo: taj je život protkan tajnim mestima, nedostupnim teritorijama, nepreglednim vremensko-prostornim belinama i prazninama, dovoljno velikim da se iz njih "izrodi" i ceo jedan daleki brat, ali i štošta drugo. Naravno da će Miša u Splitu vredno popunjavati te beline, ne bez uspeha... E sad, donose li te i takve spoznaje spokojstvo ili samo još više miniraju temelje na kojima je Miša zasnovao kakvu-takvu kolibicu svog identiteta, te može li uopšte biti pouzdanih saznanja o životu nekoga tako bliskog, a tako nepoznatog, drugo je pitanje.

Osim "izvorne", beogradske porodične priče, Stankovićev Split lociran je mahom u gradu po kojem nosi ime; na drugoj strani, najprisutniji ženski lik Mišina je koleginica i usputna ljubavnica (koja, gle, želi dete s njim...) Zagrepčanka Renata (BTW, Stanković je – uz pomoć dobrih savetnika, predmnijevam – uložio dosta truda u beogradsko-zagrebačko-splitsku jezičku koloritnost romana, retko bitnije grešeći); njihova veza ipak je jedna od onih "nemogućih", ne dakako iz geografsko-nacionalnih razloga, nego zato što su im želje isuviše neuskladive... Miša je inače serijski zavodnik i tip koji sistematski beži od "ozbiljnih veza", što je sa stanovišta karakterizacije sasvim u redu, ali samo do one tačke u kojoj shvatamo da, ene srećnika, teško da na ovom svetu ima žene koja ne bi dala sve da se poda našem trajno haj-nehajnom veseljaku Miši, što već počinje da liči na onu vrstu nedozrelih muških snova kojoj ipak nije mesto u iole ambicioznijem književnom delu... No, vratimo se Splitu u Splitu: Stanković portretira Grad i njegove ljude duhovito i lepršavo, uglavnom izbegavajući izlizane klišee. Jak metaforički potencijal njegove bratske priče na ukupni "srpsko-hrvatski kompleks" nije uopšte sakrivan, niti za to ima razloga, ali nije ni prenaglašavan na onaj način koji bi prozni tekst nepotrebno odvukao ka nekakvom plemenitom pamfletizmu i sličnom.

Pa dobro, kako je na koncu prošlo to s drugom knjigom? Ovo je čitak i pitak, ne i plitak roman(čić) na koji vredi potrošiti nešto čitalačkog vremena. Splitu nije mesto u književnom vrhu, ni srpskom ni hrvatskom, a Stanković nije "veliki stilista" ili nešto takvo; on, međutim, ima predispozicija da se etablira kao uvek solidan prozni pisac koji u potpunosti isporučuje value for money. A to je i u reklamnom biznisu dobitna formula, zar ne?

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme