Maja Uzelac, autorka kultne emisije „Kulturni nokaut“, uskoro će početi da snima svoj debitantski film „Plava krv“, priču koja prati dve devojke, Laru i Katarinu, koje se bore za naklonost jednog muškarca - Bilija. U ovom vestern - noir filmu, glavne role tumače Sergej Trifunović, Jovana Stipić i Jelena Gavrilović. Pripreme za snimanje su pri kraju, a rediteljka u razgovoru za „Blic“ otkriva po čemu će ovaj film biti poseban i zašto se odlučila da baš tu temu ekranizuje.

- Borba za početak snimanja je velika i još traje. Još pla­niramo oktobar, ali spremni smo i na neko pomeranje. Meni je samo bitno da imamo sve što nam treba jednom kad uđemo u snimanje. Ovaj posao je maraton, nestrpljenje je besmisleno. Snimaće se najvećim delom u Beogradu, po najlepšim i najupečatljivijim prostorima koje svi znaju, i najskrivenijim i najuzbudljivijim prostorima čijeg postojanja su retki svesni - kaže Maja Uzelac.
 

 

Jednom prilikom ste spomenuli da će sve biti stilizovano. Na koji način? Otkrijte nam neku pikanteriju?
- Vračara svoj posao obavlja u upeglanom poslovnom prostoru, utegnuta u kostim, a u gatarinoj šatri, u luna-parku, prodaje se oružje. Prvi oružani obračun između suparnica dešava se u šopingu. Plaćeni ubica je seksi Crnogorka. I još svašta...

Po onome što se do sada pisalo, film „Plava krv“ će biti drugačiji od naših filmova. Šta je to što ovaj film čini posebnim?
- Optimistički stav prema životu i kad je najužasniji. Strašno je slikovita ta drama ovdašnja, kad se bolje pogleda, i inspiriše, ozbiljno. A Srbi nisu od onih naroda koji bi bili skloni to da vide. Više vole odmah da počnu da pate. Pa i filmovi su onda takvi nekakvi. Ovaj nije. Bez obzira na krv, znoj i suze.

Radnja filma prati priču o Brankoviću i dve suprotstavljene strane, Obrenovićima i Karađorđevićima. Kako oružani sukob između dve suparnice eskalira, Bili, muškarac oko kojeg je sve i počelo, pretvara se u nevažnu figuru. Odakle vam ideja za takvu radnju filma?
- To je realan prikaz stanja na beogradskim ulicama. Ovo će možda nekima izgledati kao bajka zbog boja i zbog muzike, ali u svojoj suštini se dešava češće nego radnja većine srpskih filmova ovih dana, koje bez problema prihvatamo kao stvarnost samo zato što su nam te ulice poznate, i to sivo i ti kontejneri.

Zašto „Plava krv“?
- Zato što su u mom filmu ove krvoločne žene u stvari jedine koje su još uvek iskrene, jedine koje jure za idealima koji zaista nešto znače, duboko, ozbiljno, njima lično. One se na kraju iskupljuju za svoj fanatizam i zapravo odrastu u one prave plemenite predstavnike svog naroda.

Kakav je Beograd u filmu?
- Beograd je grad mađije i modernih stremljenja, tačka gde se spajaju prošlost i budućnost na način sumanut dovoljno da predstavlja scenografiju za najzanosniji film. Beograd je onakav kakvim može da ga zna samo neko ko je u njemu odrastao, a uspeo je da ga ne zamrzi.

Kako teku pripreme za snimanje?
- Ekipa je velika i zanimljiva i mnogo toga smo uradili. Ono što je najvažnije, upoznali smo se kako treba i sad svi znaju šta je tačno cilj. Zajedno smo proizveli neke slike koje nas „rade“. To je najbolji početak.

Film je vestern-noir, kakav je to žanrovski spoj?
- Duhovit, izazovan, novi, a primenjen na Beograd danas i sasvim neočekivan. Nije to vestern kao „konji i krčma“, niti je noir kao „šeširi i detektivi“. Neki suptilniji osvrti na žanr su u igri.

Da li ste zatvorili glumačku podelu? Najavili ste Sergeja Trifunovića u ulozi Brankovića, potom Jovanu Stipić, Jelenu Gavrilović, Katarinu Radivojević, Anđeliju Vujović…
- To je to. Tu su još mladi glumci Ana Jovanović, Maša Dakić, Ivan Jevtović, Vlada Aleksić, Suzana Lukić, Sofija Juričan, Joana Knežević... pa velika imena našeg glumišta - Feđa Stojanović, Miki Krstović, Olivera Katarina...
 

 

Uticajni režiseri

Koji reditelji su vam bili inspiracija, kojim filmadžijama se divite?
- Moji omiljeni reditelji su toliko različiti kao Antonioni i Džon Vu. Fascinira me kreiranje novih, prepoznatljivih realnosti toliko specifično filmskim sredstvima kao što su kadriranje ili montaža. Antonioni je spor i kontemplativan, Vu brz i sklon patosu. U mom sistemu, to se slaže u kontri. Nisu mnogo različito razmišljali ni Leos Karaks kad je pravio „Ljubavnike sa Pont Neufa“, ili Kalatozov kad je radio „Lete ždralovi“. To bi možda bili neki moji omiljeni filmovi. Jedinstvo suprotnosti.

Izvor: Blic