Roman „Split“ Slavoljuba Stankovića priča je o ocu i sinu, i još jednom sinu. Ta dva sina/brata nikada se nisu upoznala. Jedan živi u Beogradu, drugi u Splitu, između njih je porodična tajna, ćutljivi otac, tek završen rat i stabilna mržnja dva naroda. Miša i Niko gotovo istovremeno kreću u potragu jedan za drugim.

Grad Split biće scena za ubrzano odrastanje, za prihvatanje različitosti, opraštanje ocu. Velike reči ne bi trebalo da vas uplaše, jer Stanković je duhovit pisac koji, uprkos osetljivoj temi, nijednog trenutka nije dozvolio da patetika zavlada njegovim romanom. Roman je istovremeno objavljen u Srbiji („Geopoetika“) i Hrvatskoj („Algoritam“), kod nas je bio najčitaniji u maju i prvo izdanje je rasprodato za tri meseca. Knjiga neodoljivi šarm duguje i činjenici da je priča o kasno pronađenom bratu i životna priča pisca.

Kažete da je nepotrebno objašnjavati udeo autobiografskog u romanu, ali ipak učinite to.
- Sve što sam napisao „uzeo sam iz života“. Nema ničega što sam napisao da se nije desilo. To ne znači da se nužno desilo meni. Umetnost je specifičan odnos prema stvarnosti i reakcija na nju. Vrlo često i obrnuto. Za umetnost nije važno da li i kako je to zaista bilo sa Hamletom. Da ne petljam dalje, istina je, imam brata u Splitu koga nisam video četrdeset godina i koji je imao određenih problema, ali „Split“ nije ni biografija, ni autobiografija. Moji roditelji su dobri, živi i zdravi, brat i njegova mama su dobri, živi i zdravi, i sve je bilo i jeste u redu među nama. Ja sam, da tako kažem, „zloupotrebio“ delove naših života da napišem neku drugu priču koja za temu ima nesrećnu ljubav i podelu. Druga je stvar što „Split“ deluje kao gola istina. To shvatam kao kompliment svom zanatu.

Zanimljivo je da je bivši narkoman i bivši borac taj koji ume da voli, koji je naučio da veruje. Šta se desilo Splićaninu pa je rešio da postane dobar?
- Duško Kovačević u „Svetom Georgiju“ kaže otprilike ovako: Lako mi je da budem dobar, kad mi ništa drugo nije preostalo. Kad čovek padne, kad dođe do dna, njemu ostaju samo dve opcije – ili da nestane, ili da ustane. Tu metamorfozu je doživeo Niko. Kad dođe do graničnih situacija, čovek se može pretvoriti u bubu. Ali i u najlepšeg leptira. Nikša je, u stvarnosti, ovo drugo.
Zašto beogradski frivolni kopirajter nije taj koji je zavoleo, već boluje od hroničnog cinizma? Da li to ima veze sa onim: „Beograd je tih ratnih godina živeo kao i ja, ubeđujući sebe da rata nema. Odnosno, verujući da ga ima tamo gde ga žele.“

- Miša ne može po prirodi stvari da izađe iz te maske. Da je drugačije, njemu onda i ne bi falio otac. Onda nema sukoba, pa nema ni romana. Dodatna je priča Mišino okruženje. Ko normalan može da prihvati za realno to što se nama događa od devedesete?! Da je to neko napisao, rekli bismo da nema pojma, da mu je priča nerealna i da ide da se leči. Čovek se maštom brani od stvarnosti. Ali šta kad je stvarnost tako „maštovita“?! Dobro da smo živi. Mi smo u crnom periodu srpske istorije, možda najcrnjem. Nismo hteli zajedno kao SFRJ, ali hoćemo zajedno kao EU?! Jedan komunista postane kapitalista, drugi komunista postane četnik?! Velike su pare bile u igri kad su mogli tako radikalno da se prevrću. Kad komunisti postanu kapitalisti, a kriminalci poslanici, logično je da dođemo do ovog sada. Jer oni nemaju pojma da rade te svoje nove poslove. I logično je, da izvinu svi majstori, da autolimar ubije filozofa. Zato u mojim romanima nikada nećete naći nijednog političara. Voleo bih da im se ni imena ne zapamte.

Reklo bi se da je Beograd jedini nevini lik u vašem romanu. Branite ga, mnogo, i od onih koji ni sanjali nisu da će u njega doći, da će u njega biti naterani da dođu.
- Politički gledano, za mnoge u svetu on je, zbog svih ratova i gluposti, Beogad. Sociološki, on je za mnoge naše građane Beorad. U njemu imaju samo radna mesta, ili dođu u njega zbog studija. Ali Beograd je, pre svega, glavni grad, centar jednog sveta, ni malog, ni velikog, ali autentičnog i zanimljivog. Ja sam prve godine svog života proveo u Grockoj. Tamo se od davnina Beograd zvao Grad. To veliko slovo govori o svesti tih ljudi o važnosti Beograda. Beograd obavezuje na kulturu i lepo ponašanje. Beograd su „napali“ nevaspitani i nekulturni. Od njih jedino treba da se branimo. Od njih sam u romanu „Split“ branio Beograd.

Da li vi to na kraju opraštate naiskap, gutajući sav čemer, shvatajući da može da se voli i posle mržnje?
- Nema oproštaja ako nije naiskap. Niko neće osetiti puninu života ako ne prihvati sve svoje dobre i loše strane. Pogledajte ovaj svet, ovaj život. Niko ne zna čemu sve ovo. Život je pun suprotnosti, pun splitova. Nema dana bez noći, nema ljubavi bez mržnje, nema života bez smrti. Ko god da je, šta god da je, otac svih nas o tome - ćuti. Ta tišina nas obavezuje na budnost.

Sloboda nema cenu
„Korto Malteze sam sebi urezuje liniju sreće u dlan.“ Koliko je čovek koji živi ovde u mogućnosti da promeni zadatu putanju na svom dlanu?
- Ta divna Pratova scena je nešto najlepše što sam pročitao o ljudima. Čovek od pamtiveka hoće da se oslobodi nesreće, zla, smrti. Makar sebi naneo bol. Dirljivi su ti pokušaji. Pokazuju da sloboda nema cenu. To su znaci beskonačnog u nama. Neka iskra, neka luča večnog tinja u nama.