Vaš treći roman „Poranio Milorad“ donosi čitaocima potpuno novu i nepredvidivu priču?

Nova jeste, i u odnosu na moje ranije teme je potpuno različita, ali sada sam na „domaćem terenu“ i bilo mi je lako da prepišem vekovnu svakodnevicu jedne porodice. Srbija i Beograd su neiscrpne teme, naročito živopisni likovi koji svojim karakterima fizički popunjavaju teritoriju zapadnog Balkana. Kada sam počeo da pišem „Poranio Milorad“ nisam uopšte znao gde će priča da me odvede. Znao sam samo kako miriše šumadijsko selo u poznu jesen, njegova polja i vinogradi i tu sam na početku romana smestio mog Milorada, da šeta i prepusti se životu. Konje da jaše, žene da ljubi. S druge strane, njegov potomak Aleksandar, stotinu godina kasnije, predstavlja vernu sliku naše svakodnevice. Da sam ostao samo na Miloradovom karakteru ovo bi bila srceparajuća, nostalgična priča na granici nesnosne poetičnosti. Međutim, pojavom Aleksandra u priči kreće paralela o osobama koje s vremenskom distancom od jednog veka muče istu muku.

Ko je Milorad a ko Aleksandar?

Najlakše bi mi bilo da odgovorim da je Milorad moj deda, a ja Aleksandar. Nije to baš tako, mada ima neka tajna veza. Meni ne polazi za rukom da vešto depersonalizujem svoje likove, tako da ima dosta autobiografskog u celoj priči. Naravno, govorim o sadašnjem vremenu i Beogradu. S druge strane, dosta sam vremena kao dete proveo kod babe u selu Moravci, u kome je smeštena priča o Miloradu, i tamo se na tzv. prelima, pod svetlošću sveća, naslušao najrazličitijih ljudskih sudbina koje maltene dotiču mitove. Naročito sam voleo izraz „nadlagivanje“. Seljaci se posle rada u njivama malo zaperu, nešto pojedu, i pođu kod nekog od njih da se nadlaguju. To mi je svakako lepše, duhovitije, smislenije, socijalno prihvatljivije od današnjih monopola i jambova. Međutim, sveprisutna istorijski nametnuta frustracija ruši idiličnu sliku. I tada, i sada. Tu se, praktično, na tanjiru dobija materijal za knjigu.

Kroz roman se provlače istorijske činjenice, narodni običaji, tradicionalizam. Kakav je Vaš odnos prema tim stvarima?

Ja imam svoj lični odnos s religijom uz koju se najčešće vezuju istorijske činjenice. Poštujem iznad svega porodicu kao nosioca tradicije i kulture pojedinca. I to je dosta od mene u ovom životu. Sve ostalo potpada pod nostalgiju, to jest, sećanje i želju za životom u nekim lepšim vremenima, koja u Srbiji, ruku na srce, nikada nisu bila, samo smo mi bili mlađi, jači, poletniji. To je prokletsvo sredovečnih ljudi kojima ja pripadam. U tim godinama su i moji književni likovi u romanu. Milorad je na ulaznom pragu sredovečnosti, Aleksandar na izlasku. Divno životno doba za psihofizičke lomove. Nadasve inspirativno za pisca. Provokacija je sveprisutna. Obojica ne žive po šablonu svog vremena. To je odlika literalnih junaka, čiji su životi dovoljno intrigantni da svako poželi da ih odživi na barem jedan dan.

Da li se kao jedna od tema iz Vaše knjige, homofobija, nametnula kao posledica ponašanja našeg društva kada su ljudske slobode u pitanju?

Nije homofobija primarna crta u romanu. Ona je naznačena kao samo jedna od metastaza u bolesnom organizmu. Duboka je frustracija pojedinaca kada shvate da od njih apsolutno ništa ne zavisi. Da ima neka viša sila koja se dobro zabavlja ljudskom sudbinom. Ja sam pokušao da se na sebi prihvatljiv način obračunam sa demonima prošlosti i sadašnjosti. Moja knjiga je usmerena svom snagom protiv nevidljive sile objedinjene u jednoj reči – marketing, i nametnutog sistema vrednosti u kome obitava današnja ljudska zajednica. Ako barem jedna osoba koja pročita knjigu „Poranio Milorad“ pređe na moju stranu ulice, ja ću biti zadovoljan čovek.

Više nego uspešno nastavljate nezvaničnu i možda nikad zapisanu, ali zato ništa manje uzbudljivu, svetsku tradiciju furiozno brzih, hiperdinamičnih rollercoaster romana.

Ogromna je mudrost u Vukovim rečima „piši kao što govoriš – čitaj kako je napisano“. Ja se samo držim toga. Verbalnu energiju uspeo sam da prebacim na papir. Zamenio sam mikrofon i radio-stanicu, knjigom, u interakciji s publikom. U vreme kada su sredstva za masovnu komunikaciju dominantna, knjiga dobija definitivni status underground heroja. Meni je taj izazov neviđeno inspirativan. Moje knjige su kao pesme od dva-tri minuta, urađene u moćnoj produkciji. Nikako, neki tamo, hard ili simfo rok. Meni je to dosadno. Ne mogu da slušam, a kamoli čitam opširne ljude. Moje more se ne peni i ne udara o stenje na petnaest stranica knjige, nego u jednom redu. Što bih nekome oduzimao dragoceno vreme.

Knjiga „Poranio Milorad“ je...

To je klasični „ljubavni vikend roman“ lišen patetike i sretnih zalazaka sunca. Surova, cinična, ogoljena priča koju ostavljam kao oproštajno pismo usnulom potomstvu, kao neplaćen dug njihovih predaka. Nije život što i poljem proći.