Pišem pre svega za žene - intervju sa Igorom Marojevićem

U nedelju, 13. maja, s početkom u 19h, u kultnom beogradskom klubu „Jovanka bez razloga“ (Skadarska 9) biće održana promocija prve knjige eseja poznatog srpskog pisca Igora Marojevića „Kroz glavu“. Osim autora o knjizi će govoriti i pisci Predrag Čudić i Dušan Veličković, i novinar Dragan Stošić. U ime izdavača publici će se obratiti Mirko Milićević, a medijator će biti književnica Dragoslava Barzut u ime „Poezina“, institucije koja organizuje promociju.

„Kroz glavu“ je konačni, izmenjeni oblik izbora iz sociokulturnih Marojevićevih eseja koji se nedavno u izdanju „Dosijea“ pojavio u prodaji. Autor je takve eseje objavljivao poslednjih petnaestak godina u štampi i časopisima, pisanim i elektronskim, duž bivše Jugoslavije, ali i u Španiji, Danskoj, Engleskoj, Bugarskoj i Nemačkoj. Sada je odlučio da njihov pročišćen izbor ukoriči. U „Uvodu koji se nije mogao izbeći“, Marojević objašnjava da je tema ove knjige „kontekstualna zbrka kultur-izvedenica mešovito ’strukturisanog’, sinkretičkog srpskog društva“…

Pošto se u kritičkom fokusu zbirke eseja „Kroz glavu“ našao širok spektar aktuelnih tema – populizam, nasilje, javašluk, savremena usmena kultura, crkva, ugrožene manjine .. – da li bi Vam smetalo da počnu da Vas nazivaju angažovanim piscem?

I ranije je bilo tih tvrdnji, uzrokovanih obeleženošću nekih mojih romana tabu-temama. O tome da li sam zbilja angažovan pisac nisam mnogo razmišljao, sem što sam siguran da to nisam u sartrovskom poimanju. Ne bih baš da budem nikakva savest opšteg ljudstva, srpstva ili bilo koje slične skupine. Kad čujem da je pisac probuđeni deo čovečanstva, pomislim najpre na jutarnju kafu.

Ovo je zbir eseja od individualca za individualce. Jednostavno, među mojim spisateljskim potrebama našla se i ona da na ovaj način progovorim o savremenom srpskom društvu prepunom paradoksa. To je socijum u kojem se i sistematski i proizvoljno sudaraju 21. i 19. vek i u kojem, samim tim, nije čudna ni sintagma poput „savremena srpska književnost na prelazu iz 20. u 19. vek“. Ali to ne znači angažman do kraja, samim tim što smatram da bi jednako legitimno bilo da uopšte nisam pisao o svemu tome. Tako bi bilo da sam osećao potrebu da o svemu tome ćutim. Sa druge strane, smatram da zbog naznačenih paradoksa aktuelna Srbija, iako nije dobro mesto za život, jeste dobro mesto za pisanje. Drugim rečima, pošto njenu stvarnost i u svojim proznim knjigama koristim kao građu – eto knjige eseja „Kroz glavu“ kao izvesnog teorijskog zaokruženja i u isti mah finog estetskog otpada moje, pre svega, proze.

Književna pitanja u Vašoj knjizi eseja ne zahvataju samo tretman „savremene srpske književnosti 19. veka“ nego i složenost pisanja ratnog romana o ovdašnjim 90-ima ali i način na koji se u srpskoj literaturi i kulturi upotrebljavaju cinizam i parodija. Budući da govorite i o tranziciji, možemo li govoriti o tranziciji srpske književne scene?

Osim što su „Laguna“ i još nekoliko privatnih izdavača uspeli da teoriju tržišne logike sprovedu u praksu, ne može se baš mnogo govoriti o tranziciji književne scene. U „cyber“ doba srpska književnost je i dalje mahom „unplugged“ a književna kritika još uvek mahom prilično nesvesna vremena u kojem živi. Ali i to što imamo u nekoj meri reformisanu publiku no ne i, na primer, kritiku, samo je jedan od neizbroja paradoksa koji čine srpski XXI vek.

Iako pričate pohvalno o tržišnoj logici, objavljivanje knjige eseja u Srbiji verovatno nije naročito tržišan potez…

S aspekta potreba i održivosti izdavača pričam pohvalno o tržišnoj logici, koja s aspekta istinskih potreba pisca može da bude poželjna samo onde gde ne kvari suštinu. U konkretnom slučaju, izvesno izoštravanje sluha za čitaoce je samo učinilo moj prozni iskaz pratljivijim na površinskom nivou priče a dramaturgiju mojih narativa, nažalost, tačnijom. Siguran sam pak da moji romani i knjige priča ne bi bili značenjski bogatiji sve i da pišem kudikamo hermetičnije. Ima pisaca koji su eksperimentalni po opredeljenju, ali i onih koji su to samo zato što ne vladaju dramaturškim pravilima. Ako sam pak imao potrebu da zaokružim svoje bavljenje žanrom eseja, i ako za to nije bilo drugog načina do da objavim manje čitanu knjigu, nije dolazilo u obzir da je samo stoga ne objavim jer bi takva odluka kvarila suštinu. Eto, previše je nijansi da bi odgovori mogli da budu jednoznačni. Pa, pretpostavljam, i zasnovana pitanja.

Jedna od tema kojih se dotičete u knjizi „Kroz glavu“ je i koncertna ponuda u Srbiji u poslednjih petnaestak godina. U pomerenom kontekstu skoro svih pojava, i recepcija nekih svetskih grupa u Srbiji je paradoksalna. A, za promociju spremate ličnu plejlistu svetskih alternativnih hitova iz 2011. i 2012. godine?

Ova knjiga nije samo kritička, već ima i pozitivne orijentire. Takav je, uostalom, i naslov završnog eseja. Pozitivni orijentiri knjige dati su, između ostalog, u vidu navođenja nekih od retkih književnih, pozorišnih, muzičkih i kulturpolitičkih primera iz novije srpske umetnosti koji su usklađeni sa merilima duha vremena, tj. 21. veka. Uloga plejliste na promociji jeste da po duhu naglasi razliku između potonjeg, i lokalnog mejnstrima, lokalnog vremena kako to zovem. Napomenuću da još od 2004. godine u principu ne pravim promocije svojih knjiga izvan multimedijalnog koncepta. Ako su druge oblasti učinile književnost inferiornom služeći se njenim sredstvima, jedini način da literatura i dalje bude društveno koliko-toliko važna jeste da, u promotivnom pa čak i ne samo promotivnom smislu, uzima od drugih oblasti. To verovatno zadire u ovde još uvek omiljene predstave o vračkoj prirodi literate ili o piscu kao o povučenom i simpatično-zastrašujućem mušičavom umetniku, predstave koje su najpre sa elementarnom demokratizacijom znanja a zatim i s enormnim uvećanjem broja informacija u razvijenijim kulturnim sredinama po pravilu nestale.

Pošto se svake godine pojavljujete sa novim odnosno ponovljenim naslovom, neki će Vas možda „optužiti“ za hiperprodukciju?

Tomas Bernhard je, recimo, za 25 godina književne karijere objavio oko 50 knjiga. Roberto Bolanjo je pisao prozu manje od deset godina i za to vreme objavio 15 proznih naslova. Samo navodim najlegitimniji mogući primer, ne poredim se niti oponašam utoliko pre što, konkretno, „Kroz glavu“ čine eseji već objavljivani duž 15 godina. Meni je bilo potrebno jedno mesec dana da proberem među njima i da one, probrane, doradim. Pretpostavljam da je to zaista neukusno mnogo posla. Ali, ova sredina je i inače specifična po tome što ko je zaista posvećen radu, sistemski smeta.

Ako tako kažete, sigurno radite na novom rukopisu?

U pitanju je knjiga priča „Mi Beograđanke“. Reč je o 12 pripovesti pisanih iz ugla bivših ili sadašnjih žiteljki našeg grada od 14 do nešto manje od 50 godina, single, udatih, neuspešno razvedenih, žena vrlo različitih obrazovnih profila. Pošto već, praktično, pišem za žene, koje po nekim istraživanjima čine gotovo 80 odsto moje publike, biće to knjiga posvećena njima. Nadam se da će se pojaviti tokom iduće godine, naravno s izdavačkim pečatom „Lagune“.

Autor: Aleksandar Sale Ilić