Utorak, 1. januar 1991.

Započeo sam godinu s tutnjavom u glavi i drhtavicom u udovima zahvaljujući prekomernim količinama alkohola koji sam bio primoran da sinoć ispijem na žurki moje majke.
Bio sam sasvim srećan dok sam sedeo na trpezarijskoj stolici, posmatrao prisutne kako igraju i srkutao svoje niskokalorično bezalkoholno piće, ali mi je majka neprestano dovikivala: „Pridruži se, ne kvari raspoloženje“, i nije htela da prestane sve dok nisam popio čašu i po lambruska. 
Dok mi je nalivala vino u plastičnu čašu, dobro sam je pogledao izbliza. Oko usana su joj se ucrtale bore poput brojnih rečnih korita koja se slivaju ka ljubičastocrvenom jezeru; kosa joj je bila crvena i sjajna skoro sve do temena, a onda je sedi sloj otkrivao istinu: vrat joj je bio mlohav, dekolte naboran, stomak joj je štrčao ispod male crne haljine (veoma male) koju je obukla. Jadna žena, ima četrdeset i sedam godina; dvadeset i tri godine je starija od svog drugog supruga. Znam sigurno da je on, Martin Mafet, nikada nije video bez šminke. Sramota na šta joj liče jastučnice: ne vide se od karmina i maskare. 
Nije prošlo mnogo pre nego što sam se našao na improvizovanom podijumu za ples u dnevnoj sobi, igrajući uz The Birdie Song  zajedno s Pandorom, ljubavi mog života, Pandorinim novim ljubavnikom – profesorom Džekom Kevendišem, Martinom Mafetom – mojim klinac-očuhom, Ivanom i Tanjom – Pandorinim roditeljima boemima i drugim pijanim prijateljima i rođacima moje majke. Kako je pesma uz dernjavu dostizala vrhunac, ugledao sam sebe u ogledalu iznad kamina. Lepršao sam rukama i kezio se kao umobolnik. Odmah sam stao i vratio se na stolicu. Bert Bekster, koji je prošle godine napunio sto godina, izvodio je neki nespretni ples u kolicima koji je za posledicu imao nekoliko ranjenih; levi gležanj mi je i dalje modar i natečen zahvaljujući njegovom nehatu. Na prednjoj strani nove bele košulje imam i veliku fleku od cvekle koju mi je napravio kada je zabunom bacio preko sobe sendvič sa cveklom umesto kesice s konfetama. Ipak, jadni matori kreten će sigurno ove godine umreti – dobio je telegram-čestitku od Kraljice – tako da neću da mu naplatim hemijsko čišćenje koje će mojoj košulji skoro sigurno biti potrebno.
Staram se o Bertu Beksteru već deset godina, dolazim mu u posetu iz Oksforda, kupujem mu one njegove gadne cigarete, sečem njegove užasne nokte na nogama, itd. Kada će tome doći kraj?
Moj otac je upao na žurku u 23.30. Izgovor mu je bio da hoće hitno da razgovara s mojom bakom. Ona je sada veoma gluva, tako da je bio primoran da se dere ne bi li nadjačao muziku. „Mama, ne mogu da nađem libelu.“
Kakav patetičan izgovor! Ko još koristi libelu za vreme dočeka Nove godine, osim dežurnih vodoinstalatera? Bio je to jadan vapaj jednog usamljenog četrdesetdevetogodišnjeg razvedenog čoveka čijem je mornarski plavom odelu kroja iz sredine osamdesetih bilo potrebno hemijsko čišćenje i čije su braon mokasine bile zrele za bacanje. Učinio je sve što je mogao sa onim što mu je ostalo od kose, ali to nije bilo dovoljno.
„Imaš li pojma gde bi mogla da bude libela?“, bio je uporan moj otac gledajući ka stolu s pićem. Onda je dodao: „Postavljam neke pločice ispred ulaza.“
Glasno sam se nasmejao na ovu njegovu očiglednu laž.
Baka je napravila zbunjenu facu i otišla u kuhinju da u mikrotalasnoj rerni podgreje rol viršle, a moja majka je učtivo pozvala svog bivšeg muža da se pridruži društvu. Nije mnogo prošlo a on je već skinuo sako i počeo da se baca po podijumu za ples s mojom osmogodišnjom sestrom Rouzi. Smatrao sam da je stil igranja mog oca krajnje blamantan za posmatranje (uzor mu je i dalje Mik Džeger), tako da sam otišao na sprat da promenim košulju. Usput sam prošao kraj Pandore i Plavobradog Kevendiša koji su bili u strastvenom zagrljaju napola zavučeni u plakar s ventilacionim instalacijama. Toliko je star da bi otac mogao da joj bude.
Pandora pripada meni od moje trinaeste godine, kada sam se zaljubio u njenu kosu boje melase. Jednostavno, tvrdi pazar. Udala se za Džulijana Tvizlton-Fajfa samo da bi me napravila ljubomornim. Ne može da postoji nijedan drugi mogući razlog. Džulijan je biseksualni poluaristokrata koji povremeno nosi monokl. Svim silama se trudi da bude ekscentričan, ali mu nikako ne ide. U suštini, on je samo jedan običan čovek s akcentom više klase. Nije čak ni zgodan. Liči na konja s dve noge. A što se tiče njene ljubavne veze s Kevendišem, čovekom koji se oblači kao klošar, i sama pomisao na to me zapanjuje. 
Pandora je izgledala naročito lepo, u haljini sa golim ramenima iz koje su grudi neprestano pretile da izlete. Kada je ovako pogleda, niko ne bi ni pretpostavio da je ona sada dr Pandora Brejtvejt koja tečno govori ruski, srpskohrvatski i još neke jezike koji se malo koriste. Više je ličila na neku vrhunsku manekenku koja krstari modnim pistama nego na doktora filologije. Svakako je ovoj žurki dodala glamur: za razliku od svojih roditelja, obučenih kao i obično u bitničkom stilu iz pedesetih – rolke i rebrasti somot. Nije ni čudo što su se oboje obilno znojili dok su igrali uz Čaka Berija.
Pandora mi se nasmešila dok je vraćala levu sisu u haljinu. Taj osmeh mi je srce probio. Zaista je volim. Spreman sam da sačekam dok se ne urazumi i ne shvati da za nju na ovom svetu postoji samo jedan čovek, a to sam ja. Zato sam i krenuo za njom u Oksford i privremeno se nastanio u njenoj ostavi. Živim tamo već godinu i po. Što je više izložena mom prisustvu, pre će shvatiti moje kvalitete. Podvrgnut sam svakodnevnim poniženjima posmatrajući je s njenim suprugom i ljubavnicima, ali ću plodove ubirati kasnije, kada ona bude ponosna majka naše šestoro dece, a ja čuveni pisac.
Kako je otkucalo dvanaest, svi se uhvatiše za ruke i zapevaše Auld Lanng Syne . Pogledao sam unaokolo: Pandoru, Kevendiša, svoju majku, oca, svog očuha, baku, Pandorine roditelje – Ivana i Tanju Brejtvejt, i psa. Suze mi ispuniše oči. Približavam se dvadeset i četvrtoj, pomislih, a šta sam uradio sa svojim životom? I kako se pesma završavala, odgovorih sebi – ništa, Mole, ništa.
Pandora je želela da prvu noć nove godine provede s Kevendišem u Lesteru u kući svojih roditelja, ali sam je u 00.30 podsetio da su ona i njen matori ljubavnik obećali da će me odvesti natrag u Oksford. Rekoh: „Za osam sati moram da budem na svom radnom mestu u Odseku za zaštitu životne sredine. Tačno u 9.30.“
Ona reče: „Zaboga, možeš li bar jedan jebeni dan da odsustvuješ bez dopuštenja? Je l’ baš moraš da se ulizuješ onom bednom Braunu, koji se ponaša kao neki ruski komesar?“
Odgovorih joj, nadam se dostojanstveno: „Pandora, neki od nas svoju reč i održe, za razliku od tebe koja si u utorak drugog juna 1983. godine obećala da ćeš se udati za mene čim položiš veliku maturu.“
Pandora se nasmeja tako da je prosula onaj čisti viski iz svoje čaše. „Imala sam šesnaest godina“, reče. „Ti si se jebeno izgubio u vremenu.“
Ignorisao sam ovu uvredu. „Hoćete li me odvesti u Oksford kao što ste obećali?“, brecnuo sam se brišući kapljice viskija s njene haljine salvetom na kojoj su bili crteži irvasa.
Pandora preko sobe viknu Kevendišu koji se zapričao s bakom o tome kako je pas izgubio apetit: „Džek! Adrijan insistira da ga vratimo u Oksford!“
Plavobradi prevrnu očima i pogleda na sat. „Adrijane, imam li vremena za još jedno piće?“, upita. 
„Da, ali samo kiselu vodu. Zar ne voziš?“, rekoh.
Ponovo je prevrnuo očima i uzeo flašu perijea. Moj otac mu priđe pa on i Kevendiš počeše da se sećaju „starih dobrih vremena“ kada su mogli da popiju po deset piva u pabu, uđu u auto i odvezu se a da im „zakon ne nalegne na kičmu“.
Bilo je dva sata ujutru kada smo napokon napustili kuću moje majke. Onda smo morali da svratimo kod Brejtvejtovih po Pandorinu torbu. Sedeo sam na zadnjem sedištu Kevendišovog volvoa i slušao njihov banalni razgovor. Pandora ga zove „Baja“, a Kevendiš nju „Majmunče“.
Probudio sam se na periferiji Oksforda čuvši je kako šapuće: „Pa, Bajo, šta misliš o veselju u mezonu  Molovih?“
Čuo sam ga kako odgovara: „Majmunče, kao što si i obećala, očaravajuće vulgarno. Strašno sam uživao.“ Oboje su se okrenuli da me pogledaju, pa sam se pravio da spavam.
Počeo sam da razmišljam o svojoj sestri Rouzi koja je, po mom mišljenju, potpuno razmažena. Bista s perikom iz kompleta Mala frizerka koju je tražila za Božić stajala je zanemarena na prozorskom pragu još od drugog dana po Božiću, okrenuta ka takođe zanemarenoj bašti. Plava umetnuta kosa joj je bila očajno zamršena, a lice izmazano drečavom šminkom. Večeras je Rouzi igrala s Ivanom Brejtvejtom na način koji uopšte ne dolikuje jednoj osmogodišnjakinji. Ličili su na Lolitu i Hamberta Hamberta. 
Nabokove, kolego po peru, da si samo živ na ovaj dan. Čak bi i ti bio šokiran kada bi video Rouzi Mol kako se šepuri u crnoj mini suknji, ružičastim hulahopkama i ljubičastoj kratkoj bluzi!
Odlučio sam da redovno vodim dnevnik u nadi da će moj život možda delovati interesantnije ako se zapisuje. Živeti ga svakako nije interesantno. Ne možete ni da verujete koliko je monoton.
Sreda, 2. januar
Jutros sam zakasnio na posao deset minuta. Autobusu je otpao auspuh. Gospodin Braun uopšte nije imao razumevanja. Rekao je: „Mole, trebalo bi da nabaviš sebi bicikl.“ Podsetio sam ga da su mi za osamnaest meseci ukradena tri bicikla. Ne mogu više sebi da priuštim da oksfordske kriminalce snabdevam ekološki opravdanim prevoznim sredstvima.
Braun se brecnuo: „Onda, Mole, idi peške. Ustani ranije i idi peške.“
Otišao sam u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Na stolu me je čekala poruka kojom me obaveštavaju da je u Njuport Pegnelu otkrivena jedna kolonija vodenjaka. Stanište im je nasred već isprojektovanog zaobilaznog puta. Nazvao sam Kancelariju za ekologiju pri Ministarstvu za saobraćaj i upozorio izvesnog Pitera Pitersona da bi moglo da se desi da izgradnja saobraćajnog puta bude odložena.
„Ali to je, jebote, smešno“, rekao je Piterson. „Preusmeravanje tog puta bi nas koštalo stotine hiljada funti, i sve to samo da spasemo nekoliko ljigavih gmizavaca.“
Ovo je takođe i moje lično mišljenje o vodenjacima. Muka mi je od njih. Ipak, plaćen sam da se borim za njihovo pravo na opstanak (bar u javnosti), tako da sam Pitersonu održao svoje standardno predavanje o očuvanju vodenjaka (i istakao da su vodenjaci vodozemci, a ne gmizavci). Ostatak jutra sam proveo pišući izveštaj o ovom slučaju u Njuport Pegnelu.
Za vreme pauze za ručak izašao sam iz Odseka za zaštitu životne sredine i otišao da podignem blejzer s hemijskog čišćenja. Zaboravio sam da ponesem priznanicu. (Os-tala mi je kod kuće; njom sam obeležavao mesto gde sam stao u knjizi Kolina Vilsona  Autsajder. Gospodin Vilson je, kao i ja, rodom iz Lestera.)
Žena koja je tamo radila odbila je da mi preda blejzer, čak i kada sam pokazao na rafu koji je moj. Rekla je: „Taj blejzer ima na sebi oznaku Britanske legije. Vi ste premladi da biste bili u Britanskoj legiji.“
Neki student iza mene se zakikotao.
Razjaren, rekoh toj ženi: „Vi ste očigledno ponosni na svoju moć opažanja. Možda bi trebalo da napišete za televiziju jednu epizodu Inspektora Morsa .“ Međutim, moj smisao za humor nije dopro do ove cepidlake.
Student se progurao i predao joj neki smrdljivi dušek, zahtevajući da bude gotov za četiri sata.
Nisam imao drugog izbora nego da odem do kuće i uz-mem priznanicu, vratim se do radnje za hemijsko čišćenje, a zatim s blejzerom uvijenim u neku mušemu i prebačenim preko ramena odjurim natrag u kancelariju. Večeras imam sastanak naslepo, a taj blejzer je jedino što imam da obučem.
Moj poslednji sastanak naslepo završio se ranije no što je trebalo kada je gospođica Sandra Snejp (nepušač, dvadeset i pet godina, vegetarijanac, tamna kosa, smeđe oči, 165 cm, privlačna) u žurbi napustila Burger king tvrdeći da je zaboravila čajnik na šporetu. Sada sam, međutim, ubeđen da je čajnik bio izgovor. Kada sam se to veče vratio kući, ustanovio sam da mi je pukao porub na leđima vojničkog zimskog kaputa. Žene ne vole aljkavost.
Na posao sam zakasnio dvadeset i pet minuta. Braun me je čekao u mojoj kancelariji. Mahao je mojim izveštajem o Njuport Pegnelu. Izgleda da sam napravio grešku u proceni novorođenih vodenjaka za 1992. godinu. Umesto 1200, napisao sam 120000. Do takve greške lako dođe.
„A, Mole, sto dvadeset hiljada vodenjaka 1992. godine?“, osmehivao se Braun podrugljivo. „Dobri građani Njuport Pegnela sigurno će biti poplavljeni vodozemcima.“
Zvanično me je opomenuo zbog zakašnjavanja i naredio mi da zalijem svoj kaktus. Onda je otišao u svoju kancelariju ponevši izveštaj sa sobom. Ako izgubim posao, pukao sam.
23.30 Devojka se nije pojavila. Čekao sam dva sata i deset minuta u Burger kingu u centru grada. Hvala ti, gospođice Trejsi Vinkler (tiha plavuša, dvadeset i sedam godina, nepušač, voli mačke i šetnje u prirodi)! Ovo je poslednji put da se javljam na oglase iz Oksford mejla s brojevima post restanata. Od sada ću da koristim samo lične oglase u Londonskom književnom prikazu.
Četvrtak, 3. januar
Imam strašnih problema sa svojim seksualnim životom. Sve se svodi na činjenicu da ja nemam nikakav seksualni život. Bar ne s nekom drugom osobom.
Ležao sam budan prošle noći i pitao se zašto? Zašto? Zašto? Da li sam smešan, prljav, odbojan? Ne, nisam nijedno od ovoga. Da li sam normalnog izgleda, čist, prijatan? Da, jesam sve ovo. Pa u čemu onda grešim? Zašto ne mogu da odvedem neku devojku prosečnog izgleda u svoj krevet?
Lučim li neki odvratni smrad koji svi osim mene mogu da namirišu? Ako je, bože, tako, nadam se da će mi to neko reći pa da potražim medicinsku pomoć od specijaliste za žlezde.