I SVESKA

Stoto Ime


Još četiri duga meseca nas dele od godine Zveri, a ona već je tu. Njena senka nam zakriljuje grudi i prozore naših kuća.
Oko mene, ljudi više ne umeju besediti ni o čemu drugom. Godina koja se bliži, znaci što joj prethode, predskazanja… Ponekad sebi kažem: nek već jednom dođe! Nek izruči najzad iz svojih bisaga sva ta čudesa i pošasti! Potom se presaberem, prizovem u sećanje ona valjana obična leta kada je svaki dan proticao u iščekivanju večernjih radosti. I punim ustima proklinjem obožavaoce smaka sveta.
Kako je otpočelo ovo ludilo? U kakvom je duhu najpre proklijalo? Pod kakvim nebesima? Ne bih mogao tačno da kažem, pa ipak, na neki način to znam. Sa ovog mesta gde se nalazim, video sam strah, čudovišni strah, kako se rađa i raste i širi se, video sam kako se uvlači u glave, čak i u glave mojih bližnjih, čak i u moju glavu, video sam kako obara razum, gazi ga, ponižava, a zatim ga proždire.
Video sam kako se udaljavaju lepi dani.
Dosada sam živeo u spokoju. Napredovao sam, zdravo debeljuškast i bogat, svakoga leta pomalo; šta god bih poželeo, već mi beše nadohvat ruke; susedi su mi se više dodvoravali no što su mi zavideli.
A onda, najednom, sve se oko mene ruši.
Ta čudna knjiga koja iskrsava, pa nestaje mojom krivicom…
Smrt staroga Idrisa, za koju me niko ne optužuje, istina… sem samoga sebe.
I taj put na koji se moram otisnuti već u ponedeljak, uprkos svome opiranju. Put za koji mi se danas čini da nema povratka.
Ne ispisujem, dakle, bez strahovanja ove prve redove u novu svesku. Još ne znam na koji ću način iznositi događaje što su se zbili, ni one što se nagoveštavaju. Obično pripovedanje zgoda i nezgoda? Intimni dnevnik? Putničke beleške? Zaveštanje?


Možda bi najpre trebalo da govorim o onome koji je, prvi, probudio moje strepnje povodom godine Zveri. Zvao se Jevdokim. Hodočasnik iz Moskovije, koji je zakucao na moja vrata pre nekih sedamnaest godina, otprilike. Zašto kažem otprilike? Kad imam tačan datum u svom tefteru. Beše to dvadeseti dan decembra 1648.
Oduvek sam sve beležio, a pre svega najsitnije pojedinosti, one koje bih verovatno na koncu zaboravio.
Pre no što je prekoračio moj prag, čovek se prekrstio s dva ispružena prsta, zatim se sagao da ne udari o mali kameni svod. Imao je debeli crni kaput, ruke drvoseče, mesnate prste, gustu plavu bradu, ali sićušne oči i usko čelo.
Putujući u Svetu zemlju, kod mene nije svratio slučajno. Adresu mu behu dali u Carigradu, rekavši mu da ovde, jedino ovde ima šanse da nađe ono što traži.
„Hteo bih da govorim sa sinjor-Tomazom.“
„To mi je bio otac“, rekoh. „Preminuo je u julu.“
„Neka ga Bog primi u Svoje carstvo!“
„I neka primi takođe svete pokojnike vašega roda!“
Ove reči razmenili smo na grčkom, našem jedinom zajedničkom jeziku, iako ga ni ja ni on nismo govorili tečno. Reči pune ustezanja i nesigurnosti, usled gubitka koji za mene beše još jednako bolan, za njega neočekivan; a uz to, budući da se on obraćao „papističkom otpadniku“, a ja „zabludelom šizmatiku“, svaki od nas dobro je pazio da ne izgovori nijednu rečcu koja bi mogla povrediti uverenja onog drugog.
Posle kraćeg obostranog ćutanja, on nastavi:
„Duboko žalim što nas je vaš otac napustio.“
Rekavši to, pogledom je prošarao po dućanu, žudno pretražujući hrpu knjiga, starinskih figurica, staklarije, oslikanih vaza, punjenih sokolova, i pitajući se – u sebi, mada je to mogao i glasno da izgovori – može li imati od mene, pošto oca više nema, ikakve vajde. Bilo mi je već dvadeset i tri godine, ali moje lice, okruglasto i izbrijano, mora da je još nosilo detinje tragove.
Bejah se isprsio, isturene brade.
„Zovem se Baldasar, ja sam sve ovo nasledio.“
Posetilac ne dade nikakvog znaka da me je čuo. I dalje je šarao pogledom po hiljadu divota koje su ga okruživale, s nekom mešavinom očaranosti i strepnje. Od svih prodavnica retkosti, naša je bila, već sto godina, najsnabdevenija i najglasovitija na Orijentu. Mušterije su nam dolazile odasvud, iz Marseja, iz Londona, iz Kelna, iz Ankone, kao i iz Smirne, iz Kaira, iz Isfahana.
Pošto me je poslednji put odmerio, moj Rus mora da se pomirio s novonastalom situacijom.
„Ja sam Jevdokim Nikolajevič. Dolazim iz Voronježa. Čuo sam hvalospeve o vašoj kući.“
Istog časa obratih mu se poverljivim tonom, što beše moj način da pokažem ljubaznost.
„Mi se ovom trgovinom bavimo već četiri naraštaja. Moja porodica potiče iz Đenove, ali još veoma davno nastanila se na Levantu…“
On više puta klimnu glavom, želeći mi staviti do znanja kako mu sve to nije nepoznato. Naime, ako su mu u Carigradu o nama pričali, to mora da beše prvo što su mu saopštili. „Poslednji Đenovljani u ovom delu sveta…“ Uz pokoji pridev ili znak rukom što nagoveštava ludilo i krajnju originalnost koja se odvajkada prenosila sa oca na sina. Nasmeših se i ućutah. On se pak smesta okrenu prema vratima, riknuvši neko ime i naređenje. Dotrča jedan sluga, dežmekast čova u crnoj buhavoj odori, s ravnom kapom na glavi, oborena pogleda. Podiže poklopac kovčežića koji je doneo, iz njega izvuče jednu knjigu i pruži je svome gospodaru.
Pomislih da mi ju je naumio prodati, i smesta postadoh podozriv. U trgovini retkostima, čovek veoma rano nauči da zazire od onih ljudi koji se prave važni, recituju svoj rodoslov, nabrajaju otmena poznanstva, izdaju naređenja levo i desno, a koji, u stvari, samo hoće da vam utrape neku tobože dragocenu dranguliju. Jedinstvenu za njih, i prema tome jedinstvenu na celom svetu, zar ne? Ako im ponudite neku cenu koja ne odgovara onoj što su je zacrtali u svojoj glavi, oni se dure, kažu da su ne samo opelješeni već i duboko uvređeni. I na kraju vas, odlazeći, zasipaju pretnjama.
Moj posetilac nije oklevao da me razuveri: nije kod mene došao ni da prodaje ni da se cenjka.
„Ovo delo je sveže odštampano u Moskvi, pre nekoliko meseci. I već su ga pročitali svi koji znaju čitati.“
Pokaza mi prstom naslov sa ćiriličnim slovima, i stade deklamovati sa žarom: „ęśčăŕ î âĺđč…“, pre no što se doseti da mi mora prevesti: „Knjiga o veri, jednoj, istinitoj i pravoslavnoj.“ Pogleda me krajičkom oka, ispitujući je li ova najava uskomešala moju papističku krv. Ostadoh ravnodušan. Spolja kao i iznutra. Spolja, prijazni osmeh trgovca. Iznutra, podrugljivi osmeh skeptika.
„Ova knjiga objavljuje da nam je smak sveta pred vratima!“
Označi mi jednu stranicu, pri kraju.
„Ovde doslovce piše da će se antihrist pojaviti, shodno Svetom pismu, u papskoj godini 1666.“
Ponovio je taj broj četiri ili pet puta, svaki put sve više smunđavajući ono „hiljadu“ s početka. Potom me lukavo osmotri, očekujući moje reakcije.
Naravno da sam pročitao, kao i svi, Jovanovo Otkrovenje, i bio sam se nakratko zaustavio na onim tajanstvenim rečenicama iz trinaestog poglavlja: „Ko ima um neka izračuna broj Zveri. Jer je broj čovekov i broj njezin šest stotina i šezdeset i šest.“
„Rečeno je 666 a ne 1666“, natuknuh snebivljivo.
„Treba biti slep pa ne videti jedan tako očigledan znak!“
Znak. Koliko li sam samo puta začuo tu reč, kao i reč „predskazanje“! Sve postaje znak i predskazanje za onoga ko budno vreba, spreman da se oduševi, spreman da protumači, spreman da zamisli saglasja i sličnosti. Svet je krcat tih neumornih vrebača znakova – sretao sam ih ja u ovom dućanu! Od onih najčarovitijih do najzlokobnijih!
Činilo se da je takozvanog Jevdokima nervirala moja mlakost, koja je u njegovim očima odavala u isti mah neznanje i bezbožnost. Ne želeći da ga povredim, moradoh uložiti natčovečanski napor kako bih izjavio:
„Sve je to, uistinu, čudno i zabrinjavajuće…“
Ili dve-tri rečenice u tom smislu. Umiren, čovek nastavi:
„Upravo zbog te knjige sam došao čak ovamo. Tražim spise koji bi me mogli prosvetliti.“
Tek sada mi je postajalo jasno. Biću mu od pomoći.
Moram reći da je bogatstvo naše kuće poslednjih decenija sticano na oduševljenju hrišćanskog sveta starim istočnjačkim knjigama – naročito grčkim, koptskim, hebrejskim i sirijskim – koje, izgleda, skrivaju najstarije istine o veri, a kojih su kraljevski dvorovi, a posebno francuski i engleski, nastojali da se domognu kako bi poduprli svoje stanovište u svađama između katolika i pristalica reforme. Moja porodica je bezmalo čitavo stoleće pelješila manastire Orijenta u potrazi za ovim rukopisima, kojih danas ima na stotine u Kraljevskoj biblioteci u Parizu ili u oksfordskoj Bodleian Library, pomenuo sam samo one najznačajnije.
„Nemam mnogo knjiga koje govore posebno o Otkrovenju, niti pak o poglavlju koje navodi broj Zveri. No, imate ovo…“
Te izređah nekoliko dela, deset ili dvanaest, na raznim jezicima, potanko izlažući njihov sadržaj, nabrajajući tu i tamo naslove poglavlja. Nije mi mrska ova strana mog posla. Mislim da imam i stila i manira. Ali posetilac nije pokazivao zanimanje koje sam mislio da ću probuditi. Kad god bih pomenuo neku od knjiga, on bi kratkim micanjem prstiju i odbeglim pogledima izražavao razočaranje, nestrpljenje.
Napokon shvatih.
„Pričali su vam o nekoj određenoj knjizi, zar ne?“
On izgovori jedno ime. Zaplete se u arapskim sazvučjima, ali nisam imao nikakve muke da razumem. Abu-Maher el Mazandarani. Istinu govoreći, to sam već neko vreme i očekivao.
Oni koji strasno žude za starim knjigama znaju za Mazandaranijevu. Samo po čuvenju, jer veoma malo ljudi imalo ju je u rukama. Uostalom, još ne znam da li ona istinski postoji, ni da li je ikada postojala.
Biću jasniji, kako ne bi uskoro izgledalo da pišem protivrečnosti: kada se udubite u dela izvesnih slavnih i priznatih autora, zapazite kako oni često pominju ovu knjigu, iznoseći da ju je jedan od njihovih prijatelja, jedan od njihovih učitelja, onomad imao u svojoj biblioteci… Nikada, naprotiv, nisam otkrio, pod nekim štovanim perom, nedvosmislenu potvrdu o prisustvu ove knjige. Niko da jasno kaže „imam je“, „listao sam je“, „čitao sam je“, niko da navede neko poglavlje. Tako da su najozbiljniji trgovci, kao i većina učenih ljudi, ubeđeni da ovo delo nikada nije ni postojalo, a da su retke kopije koje s vremena na vreme iskrsnu zapravo tvorevina falsifikatora i mistifikatora. Ta legendarna knjiga nosi naslov Obznana skrivenog imena, ali obično je zovu Stoto Ime. Kada budem precizirao o kojem imenu je reč, biće jasno zašto je oduvek bilo toliko priželjkivano.
***

Nikome nije nepoznato da je u Kur’anu navedeno devedeset i devet Alahovih imena, neki više vole da kažu „atributa“. Milostivi, Samilosni, Silni, Izvor mira, Vladar koji svime upravlja, Onaj koji daje zaštitu, Onaj koji apsolutno pravo na osvetu drži, Onaj koji je uvek svega svestan, Darovatelj svih stvari… A taj broj, koji potvrđuje Predanje, oduvek je navodio ljude radoznalog duha na pitanje koje se samo po sebi nameće: što ne bi bilo, da bi se zaokružio ovaj broj, i stotog, skrivenog imena? Izreke Poslanikove, koje neki doktori vere osporavaju ali koje drugi priznaju kao izvorne, tvrde da uistinu postoji jedno vrhovno ime koje čovek treba samo da izgovori pa da otkloni bilo koju opasnost, da od Neba dobije kakvu god hoće milost. Vele da ga je znao Noje, i zato je za vreme Potopa mogao da spase sebe i svoju porodicu.
S lakoćom zamišljamo izuzetnu privlačnost dela koje navodno odaje toliku tajnu, u ovim smutnim vremenima kada ljudi strahuju od novog Potopa. Video sam kako kroz moj dućan defiluju svakojake ličnosti, jedan bosonogi karmelitan, jedan alhemičar iz Tabriza, jedan otomanski paša, jedan kabalista iz Tiberijade, koji svi behu u potrazi za ovom knjigom. Oduvek sam smatrao svojom dužnošću da objasnim tim ljudima zašto je, po mom osećaju, u pitanju puka opsena.
Obično, kada odslušaju moju argumentaciju, moji posetioci se pomire sa sudbinom. Jedni prevareni u nadi. Drugi umireni; ako već ne mogu da imaju tu knjigu, više vole da veruju kako je niko drugi na svetu neće imati…
Reakcija Moskovita ne beše ni jedna ni druga. U početku je pokazivao da mu je sve to zabavno, kao da mi je želeo staviti do znanja kako ne veruje ni jednom jedinom slovu mojih vašarskih hvalisanja prevejanog trgovca. A kada, iznerviran njegovom mimikom, odlučih da prestanem, on prošaputa, iznebuha smrtno ozbiljan, skoro preklinjući:
„Prodajte mi je, i daću vam istog časa sve zlato koje imam!“
Jadni moj prijatelju, poželeo sam da mu kažem, sreća vaša što ste naleteli na jednog poštenog trgovca. Ali zato će kojekakvi lupeži uskoro jedva dočekati da vam poharaju vaše zlato!
I strpljivo stadoh da mu objašnjavam zašto ova knjiga, koliko ja znam, ne postoji; i kako suprotno tvrde jedino naivni i lakoverni pisci, ili pak prevaranti.
Kako sam iznosio argumente, tako se njegovo lice grčilo. Kao kod bolesnika osuđenog na smrt kome bismo hteli da objasnimo, mirno, sa osmehom na usnama, da lek od kojeg očekuje ozdravljenje nikada nije napravljen. Video sam u njegovim očima ne razočaranje ili mirenje sa sudbinom, ne više nevericu, već mržnju, kći straha. Skratio sam svoja objašnjenja, došavši do mudrog zaključka:
„Bog jedini zna istinu!“
Čovek me više nije slušao. Beše mi se približio. Svojim snažnim ručerdama zgrabio me je za odeću, privukao k sebi, prignječivši mi bradu na svojim džinovskim grudima. Pomislih da će me zadaviti, ili da će mi smrskati glavu o zid. Na svu sreću, priskoči njegov sluga, dodirnu mu ruku i šapnu mu nešto na uho. Umirujuće reči, pretpostavljam, jer me njegov gazda istoga časa pusti, odgurnuvši me prezrivim gestom. Potom izađe iz dućana mrmljajući neku kletvu na svom jeziku.


Nikada ga više nisam video. I bez sumnje bih mu čak i ime zaboravio da njegov prolazak nije označio početak jednog neobičnog defilea posetilaca. Trebalo mi je vremena da ovo shvatim, ali danas sam siguran: posle tog Jevdokima, ljudi koji su dolazili u dućan više nisu bili isti, više se nisu ni u kom slučaju ponašali isto. Nije li hadžija iz Moskovije nosio u očima onaj užasni strah, koji bi neki protumačili „svetim“? Sada sam ga otkrivao u svim pogledima. A sa njim i onaj izraz nestrpljenja, hitnje, ono teskobno navaljivanje.
Nisu to samo utisci. Ovo sada govori trgovac, s prstima na svojoj poslovnoj knjizi: nakon posete tog čoveka više nije protekao ni jedan jedini dan a da neko nije svratio da me gnjavi pričom o smaku sveta, o Antihristu, o Zveri i njenom broju. 
Zašto da ne kažem krajnje otvoreno, upravo je smak sveta osigurao glavninu mog pazara ovih poslednjih godina. Da, mene oblači Zver, hrani me Zver. Čim se njen broj ukaže u nekoj knjizi, kupci pohrle sa svih strana, odrešenih kesa. Sve se prodaje kao suvo zlato. Najučenija kao i najmaštovitija dela. Imao sam čak na svojim policama izvesni Podrobni opis Zveri i brojnih čudovišta Apokalipse, na latinskom, sa četrdeset crteža u potvrdu…
No ako taj morbidni zanos obezbeđuje moje blagostanje, sasvim izvesno me i zabrinjava.
Nisam čovek koji se povodi za ludorijama svoga vremena, znam da sačuvam zdrav razum i kada se oko mene sve komeša. Ali nisam ni od onih tupih i nadmenih bića koja grade svoje mišljenje kao što ostrige grade svoj biser, a potom se zatvaraju nad njim. Imam svoje ideje, svoja uverenja, ali nisam gluv za disanje sveta. Taj strah što se širi nisam mogao ignorisati. Čak i kada bih bio uveren kako svet postaje lud, ni to ludilo ne bih mogao ignorisati. Uzalud se smeškam, sležem ramenima, psujem glupost i lakoumnost, ta pomama mi remeti mir.
U bici koja u meni suprotstavlja razum i bezumlje, ovo poslednje je steklo poene. Razum protestuje, ceri se, joguni se, odoleva, a ja još posedujem dovoljno lucidnosti da posmatram ovaj okršaj sa izvesnim ustukom. Ali, baš zato, taj ostatak lucidnosti sprečava me da priznam kako me bezumlje osvaja. Jednoga dana, ako se ovo nastavi, više neću biti sposoban da pišem ovakve rečenice. Možda ću se čak vratiti na ove stranice, bistreći ih i brišući sve što sam upravo napisao. Jer ono što danas nazivam bezumljem možda će postati moje verovanje. I gnušam se jednog takvog stvora, tog i takvog Baldasara, ako jednog dana, ne daj bože, bude postojao, i prezirem ga i proklinjem ga svim onim što mi je ostalo od inteligencije i časti.
Moje reči, znam, nisu prožete sa mnogo vedrine. Stoga što su se zvuci koji zaglušuju svet uvukli i kod mene. Reči poput Jevdokimovih odsada čujem i u svojoj sopstvenoj kući.


Svojom krivicom, uostalom.
Pre godinu i po dana, pošto moja trgovina nije prestajala da cveta, odlučih da pozovem dva sina svoje sestre Plezanse da mi pomažu, da polako uđu u poslove retkim predmetima i pripreme se da me jednoga dana naslede. Od starijeg, Džafera, naročito sam mnogo očekivao. Jedan prilježan, pedantan, učevan momak, gotovo pravi erudita čak i pre no što je zašao u zrelo doba. Suprotnost svome mlađem bratu, Habibu, nesklonom učenju, koji bi samo da šalabaza sokacima. Od njega nisam mnogo očekivao. Jedino sam se nadao da ću ga malo opametiti poveravajući mu njegove prve odgovornosti.
Ćorava posla. Habib je postao, odrastajući, nepopravljivi ženskar. Neprestano sedeći u dućanu pored pendžera, s očima navrh glave, on šakom i kapom deli komplimente i osmehe, i malo-malo pa nestane zbog tajanstvenih sastanaka čiju svrhu s lakoćom gonetam. Koliko li mladih žena iz čaršije, krenuvši na izvor da napuni krčag, zaključi da im je put što prolazi ispred tog pendžera najkraći… Habib, „voljeni“, imena su retko bezazlena.
Džafer je, naprotiv, večito zavučen udno dućana. Njegovo lice ne prestaje da beli, toliko je nedostupno suncu. On čita, prepisuje, pravi beleške, sređuje, proverava, poredi. Ako mu se oči katkada i ozare, to nije zahvaljujući obućarevoj kćeri koja se maločas pojavila na kraju sokaka, i koja nailazi nehajnim korakom; to je stoga što je upravo otkrio, na dvesta trideset sedmoj strani Tumačenja tumačenjâ, potvrdu onoga što je verovao da je dokonao, sinoć, čitajući Poslednju egzegezu… Meni je dovoljno da ta zakukuljena, suvoparna dela samo preletim, iz čiste dužnosti, i to uz sijaset predaha i otpuhivanja. Njemu ne. Čini se da se baš njima naslađuje, kao da je reč o najsočnijim đakonijama.
Utoliko bolje, govorio sam sebi u početku. Nisam bio nezadovoljan videvši koliko je marljiv, navodio sam ga za primer njegovom bratu, i čak sam počeo da mu prebacujem neke svoje poslove. Nisam oklevao da mu poverim najveće cepidlake od mušterija. Provodio je sate i sate besedeći s njima, i mada mu trgovina nije bila glavno zanimanje, na kraju bi ih uvek naveo da pokupuju brda knjiga.
Preostalo bi mi još samo da sâm sebi na tome čestitam da nije počeo i meni da drži, sa žarom svojstvenim njegovim godinama, nervirajuće pridike o koncu sveta koji se navodno bliži, i o predznacima koji ga najavljuju. Je li to bio uticaj pročitanih knjiga? Ili nekih mušterija? U početku sam verovao kako je dovoljno da ga potapšem po ramenu i zamolim da ne veruje previše tim budalaštinama; momak je bio naizgled pokoran, i mislio sam da će me i u tome poslušati kao i u drugim stvarima. Ali pokazalo se da sam ga slabo poznavao, i da sam slabo poznavao naše doba, njegove strasti i opsesije.
Ako je verovati mom sestriću, susret sa koncem sveta bio je zakazan odiskona. Oni koji danas hodaju po zemlji imaće sumnjivu privilegiju da prisustvuju tom mrtvačkom krunisanju Istorije. On sâm zbog toga ne oseća, kako mi se čini, ni tugu ni utučenost. Pre bi se reklo da ga je obuzela nekakva gordost, pomešana sa strahom, ali i sa izvesnim likovanjem. Svakoga dana otkrije u nekom novom izvoru, latinskom, grčkom ili arapskom, potvrdu svojih predviđanja. Sve se stiče, tvrdi on, ka jednom jedinom datumu, onom istom koji je već navela – kako sam pogrešio što sam mu o njoj govorio! – ruska knjiga o veri. Godina 1666. Godina koja dolazi. „Godina Zveri“, kako je voleo da je naziva. Kao potporu svojih uverenja, on niže seriju argumenata, citata, proračuna crkvenih kalendara i drugih učenih računanja, kao i beskonačnu litaniju „znakova“.
Kada tražimo znakove, nađemo ih, takav je oduvek bio moj osećaj, i stalo mi je da ga još jedanput ovde zabeležim, svojim mastilom, za slučaj da ga, u vrtlogu ludila koji se dočepao sveta, na kraju zaboravim. Očigledni znakovi, rečiti znakovi, uznemirujući znakovi, sve što nastojimo da dokažemo na kraju se potvrdi, a našli bismo ih isto toliko kada bismo nastojali da dokažemo suprotno.
To pišem, to mislim. Ali zbog toga nisam ništa manje uzdrman približavanjem pomenute „godine“.
Još mi je u pamćenju jedan događaj koji se zbio pre dva ili tri meseca. Morali smo da radimo do kasno u noć, moji sestrići i ja, na popisu robe uoči leta, i sva trojica smo bili iscrpljeni. Bejah se sručio na stolicu, blago obujmivši rukama otvorenu trgovačku knjigu na stolu, a uljanica pored mene počela je posustalo da žmirka. Kad, odjednom, Džafer se nadvi s druge strane nad sto, dotičući svojom glavom moju, i oslonivši se rukama na moje laktove da me je skoro zabolelo. Celo lice mu je plamtelo, a njegova gromadna senka prekrivala je nameštaj i zidove. On prošaputa nekim zagrobnim glasom:
„Svet je kao ova svetiljka, potrošio je ulje koje mu je bilo dodeljeno, ostala mu je još poslednja kap. Gledaj! Plamen se povija! Svet će se uskoro ugasiti.“
Zbog umora, a i zbog svega što se oko mene govori o predskazanjima Otkrovenja, iznenada se osetih kao smrvljen olovom njegovih reči. Pomislih kako neću imati snage čak ni da se pridignem. I kako ću morati da čekam, tako satrven, da se plamen uguši na moje oči, i da me proguta mrak…
A onda se iza mene razlegnu Habibov glas, šaljiv, posprdan, razdragan, spasonosan:
„Buljino! Hoćeš li već jednom prestati da kinjiš našeg ujaka?“
„Buljina“, „sovuljaga“, „ptica zloslutnica“, tako mlađi brat zove starijeg još od detinjstva. I pridižući se, te noći, odjednom gotovo oduzet od iznurenosti, zakleh se da ga više nikada neću zvati drugačije.
Međutim, uzalud vičem „Buljina!“, i psujem, i gunđam, ne mogu da se oglušim o njegove reči, koje svijaju gnezdo u mome duhu. Tako da sada i ja počinjem zapažati znakove tamo gde sam, koliko juče, video samo podudarnosti; tragične ili poučne ili zabavne podudarnosti, ali na koje bih samo promrmljao par glasova čuđenja, dok danas poskočim, uzvrpoljim se, uzdrhtim. I čak se spremam da skrenem mirni tok svoga življenja.
Istina je da događaji iz ovih poslednjih godina nisu mogli da me ostave ravnodušnog.
Nije li to zbog one priče sa starim Idrisom!
Da sam samo slegnuo ramenima kao da me baš briga za sve, to ne bi bila mudrost, već nesvesnost i zaslepljenost duše.


Idris beše došao da potraži utočište u našoj kasabi Žiblet pre nekih sedam ili osam godina. U ritama, skoro bez poputnine, izgledao je siromašan koliko i star. Nikada nismo tačno saznali ni ko je, ni odakle se otisnuo, ni od čega je pobegao. Progon? Dug? Porodična osveta? Koliko ja znam, nikome nije poverio svoju tajnu. Stanovao je sam, u jednoj udžerici koju je uspeo da unajmi za male pare.
Elem taj đuturum, koga nisam često sretao, i s kojim nikada nisam razmenio više od dve reči zaredom, pojavi se prošlog meseca u dućanu privijajući na grudi jednu debelu knjigu koju mi, nevešto, ponudi da kupim. Ja je prelistah. Najobičnija zbirka nepoznatih stihotvoraca, drhtave i nepravilne kaligrafije, loše uvezana, slabo očuvana.
„To je blago kome nema ravna“, reče međutim starina. „Ostalo mi je od moga dede. Nikada se ne bih od nje rastao da me nije beda u kojoj živim…“
Kome nema ravna? Mora da postoji isto takvo barem u polovini kuća ovog vilajeta. E, ta će mi knjiga ostati u rukama sve do mog sudnjeg dana! Ali kako sam mogao da odbijem ovog siromaha koji je progutao svoj ponos i stid kako bi izvukao koju paru za golo preživljavanje?
„Ostavite mi je, hadži Idrise, pokazaću je nekim mušterijama koje bi ona mogla da zanima.“
Već sam znao kako mi valja postupiti. Isto onako kako bi postupio moj otac, neka mu Bog čuva dušu, da je još na mom mestu. Da bih umirio savest, naterah sebe da pročitam nekoliko pesama. Kao što sam video na prvi pogled, bezvredna delca, tu i tamo pokoji lepo sročen stih, ali u celini najobičnije, najbanalnije i najneprodavanije delo što se može zamisliti. U najboljem slučaju, kada bih našao mušteriju koja luduje za arapskom poezijom, mogao bih od nje iskamčiti šest majdina, ili verovatnije tri do četiri… Ne, namenio sam ovoj knjizi bolju upotrebu. Nekoliko dana nakon Idrisove posete, jedan otomanski velikodostojnik u prolazu svrati kod mene da pokupuje raznovrsne stvari; i pošto je navaljivao da mu dam mali popust, poklonih mu ovu knjigu, što ga je zadovoljilo.
Sačekah nedelju dana, zatim pođoh da potražim starca. Bože, kako mu kuća beše mračna! Mili Bože, kakva fukara! Gurnuh oronula drvena vratanca i nađoh se u jednom ćumezu gologa poda, golih zidova. Idris je sedeo na zemlji, na asuri boje blata. Sedoh podvijenih nogu pored njega.
„Jedan visoki dostojanstvenik svratio je u moj dućan, i bio je presrećan kad sam mu ponudio vašu knjigu. Evo sume koja vam sleduje.“
Nisam mu rekao ništa netačno, znajte dobro! Nepodnošljivo mi je da lažem, mada sam, prećutkujući neke stvari, malčice varao. Ali konačno, samo sam nastojao da sačuvam dostojanstvo ovog sirotana, načinivši od njega isporučioca a ne prosjaka! Izvadih dakle iz svoje kese tri novčića od jednog majdina, zatim tri novčića od pet majdina, tobože vodeći računa da se ne zabrojim.
On razrogači oči.
„Nisam očekivao toliko, sinko. Čak ni polovinu…“
Zavitlah podignutim kažiprstom.
„To nikada ne valja kazati trgovcu, hadži Idrise. Došao bi u napast da vas opelješi.“
„Od vas mi ne preti nikakva opasnost, efendi Baldasare! Vi ste moj dobrotvor.“
Krenuh da ustanem, ali me on zadrža.
„Imam još nešto za vas.“
On na tren iščeze iza zastora, zatim se vrati noseći u ruci neku drugu knjigu.
Zar opet, pomislih? Možda ima celu biblioteku u drugoj prostoriji. U šta sam se to, do đavola, upetljao?
Kao da je čuo moje nemo negodovanje, on požuri da me razuveri:
„Ovo je poslednja knjiga što mi je ostala, i stalo mi je da vam je poklonim, vama i nikom drugom!“
I položi mi je na dlanove, kao na crkveni nalonj, otvorenu na prvoj strani.
Blagi Bože!
Stoto Ime!
Mazandaranijeva knjiga!
Nikad ne bih ni sanjao da ću je pronaći u jednoj ovakvoj čatrlji!
„Hadži Idrise, to je retka knjiga! Zar ćete se tek tako od nje rastaviti!“
„Ona više nije moja, sada je vaša. Čuvajte je! Čitajte je! Ja je nikada nisam mogao čitati.“
Grozničavo prevrnuh nekoliko listova, ali bilo je suviše mračno, i ne mogah razabrati ništa sem naslova.
Stoto Ime!
Gospode Bože!