1

Džek

Ideal
Recimo da ste devojka. Recimo da ste devojka i da ste na žurci, ili u pabu, ili u klubu. Recimo da ste devojka, da ste na žurci, ili u pabu, ili u klubu, i da vam ja priđem.
Recimo da me nikada ranije niste videli.
Neke stvari ćete odmah shvatiti. Videćete da sam malo niži od metar i osamdeset i da sam prosečno građen. Ako se budemo rukovali, primetićete da imam jak stisak i čiste nokte. Videćete da imam kestenjaste oči, koje su u skladu sa mojom smeđom kosom. Videćete i da imam ožiljak na sredini leve obrve. Procenićete da mi je negde između dvadeset pet i trideset godina.
Recimo da vam se to što vidite dovoljno dopadne da biste se upustili u razgovor.
Proćaskaćemo i, ako sve krene kako treba, saznaćete još ponešto. Reći ću vam da se zovem Džek Rositer. Ako me pitate za ožiljak, reći ću vam da me je to moj najbolji drug Met Dejvis pogodio iz vazdušnog pištolja kada nam je bilo dvanaest godina. Reći ću vam da je malo nedostajalo da izgubim oko i da moja majka godinu dana nije htela da vidi Meta u kući. Reći ću vam da je Met danas mnogo miroljubiviji i da mu toliko verujem da smatram da je bezbedno živeti s njim pod istim krovom. Reći ću vam da on radi u jednoj advokatskoj firmi, ali vam neću reći da je kuća njegova i da mu plaćam kiriju. Ako me pitate kako izgleda ta kuća, odgovoriću vam da je u pitanju adaptirani pab u zapadnom Londonu i da smo, nego šta, sačuvali bilijarski sto, metu za pikado i šank, ali da ne, ne puštamo unutra napadne pijance koji su ranije gunđali u uglu. Reći ću vam i da je vrt velik i zapušten.
Pitaćete me čime se bavim, a ja ću odgovoriti da sam umetnik, što jeste tačno, i da tako zarađujem za život, što nije tačno. Neću vam reći da tri dana u nedelji radim u jednoj galerijici u Mejferu kako bih sastavio kraj s krajem. Pogledaćete moju odeću, koja će verovatno biti Metova, i pogrešno pretpostaviti da sam bogat. Kako za sve ovo vreme nisam pomenuo devojku, pretpostavićete da je i nemam. Neću vas pitati imate li dečka, ali ću baciti pogled na vaš prst da vidim jeste li vereni ili udati.
Recimo da na kraju odemo do vas ili do mene.
Imaćemo seks. Uz malo sreće, možda ćemo čak i uživati. Ako budemo uživali, možda ćemo čak i poželeti da to ponovimo. A onda ćemo zaspati. Sutradan ujutru, ako je to bilo kod vas, verovatno ću se iskrasti pre no što se probudite. Neću ostaviti broj telefona. A ako smo kod mene, onda ćete vi učiniti isto. Nećete me poljubiti na rastanku. Ono koje ostane u krevetu na kraju će se probuditi. I shvatiće da tu nema više nikoga. Ali, to će biti baš lepo, jer upravo to i želi.

*         *         *

Ispovest br. 1: Kontracepcija 
Mesto: toalet između vagona B i C, u vozu koji u 14.45 polazi sa bristolske stanice Parkvej ka londonskom Padingtonu.
Vreme: 15.45, 15. maj 1988.
Iza vrata toaleta, jedan mladić, sedamnaestogodišnjak, stajao je pred ogledalom, s pantalonama i boksericama spuštenim do članaka, i u jednoj ruci držao najnoviji kondom s ukusom karija, a u drugoj penis – svoj penis – u erekciji.
Potpuno sam siguran u sve ovo. I to ne zato što sam s bešikom na granici pucanja sedeo u vagonu C, piljio u znak ZAUZETO na vratima toaleta i nagvaždao kako neko može da bude toliko sebičan da kenja dvadeset minuta. Niti zato što je vibriranje na ulazu u Reding postalo tako snažno da sam otišao do vrata toaleta i šutnuo ih dovoljno jako da vidim šta se dešava unutra. Ne, već zato što sam taj mladić bio ja.
Dobro, u ovom trenutku bi bilo sasvim u redu pretpostaviti da sam ja jedno, ili možda sve, od navedenog:

a) perverznjak; 
b) ljubitelj karija;
c) ludak.

Na osnovu do sada izloženih informacija, ovo su sasvim osnovane pretpostavke. Svaka porota bi me verovatno osudila po svim tačkama. Mada bi u optužnici za ljubav prema kariju činjenica da ustima jedva mogu da dotaknem koleno, a da ne pominjem neki drugi organ, verovatno izazvala priličnu sumnju.
A sada, da čujemo i odbranu.
Sedamnaestogodišnjaci su, kao i svi muškarci koji uspešno i ne bez zahvalnosti Svevišnjem dosegnu godine o kojima pričamo, čudna stvorenja. Negde u procepu između adolescencije i zrelosti, sa hormonima koji šikljaju na sve strane, to je doba samospoznaje, kada se postavljaju pitanja i traže odgovori, a učestale masturbacije da i ne pominjemo. Ni ja nisam bio drugačiji. Postavljao sam uobičajena pitanja. Postoji li Bog? Može li se ikada ostvariti mir u svetu? Zašto stidne dlake imaju konačnu dužinu, čime je onemogućeno friziranje donjih spratova? Zar ne bi bilo bez veze kada bi traženje dlake u jajetu upravo to i značilo? I tako sam ja jalovo čekao odgovore. A u međuvremenu sam onanisao.
I to mnogo.
Verovatno su postojale rasne krave muzare čiji bi dnevni učinak bio manji od mog (što ne bi bilo tako neobično, ako se uzme u obzir da njih muzu samo dva puta dnevno). U proseku sam, ako izostavimo požare, poplave, zemljotrese i ostale vidove ispoljavanja volje božje, drkao tri puta na dan. A raznolikost mi je bila poseban gušt. Šamarao sam pitona nad lavaboom. Tamburao sam đitru na zadnjem sedištu autobusa. Davio sam pevca ispod čaršava. Bacao majmuna za vreme velike mise. Drkao sam, izdrkavao, cimao, navlačio, natezao, drmao i drndao. Ali, u čitavom tom periodu onanističkih eksperimenata postojalo je nešto što nikada nisam probao: bogataški drk.
Za one kojima ovaj termin nije poznat, BD je, prosto rečeno, izvođenje masturbacije sa kondomom. Kakve to tačno veze ima sa bogatašima, ne bih znao da kažem. Mogu samo da nagađam da je to nastalo kao posledica viška slobodnog vremena. Ili viška nečeg drugog. Za mene je, međutim, tog 15. maja 1988, u nimalo erotičnoj atmosferi toaleta između vagona B i C u vozu Britanske železnice, sve to imalo potpuno drugačiju svrhu. Sâm kondom je, a ne njegova svrha, bio predmet mog interesovanja. 
Prosta je činjenica bila da ga nikada ranije nisam stavljao. Najbliži kontakt s njim svodio se na zadivljeno posmatranje mog druga Kita Raulingsa dok izvodi svoj čuveni trik sa žurki, a koji se sastojao u navlačenju kondoma preko gornje polovine glave i intenzivnom disanju kroz nos sve dok se kondom ne naduva poput cepelina i na kraju završi kao Hindenburg, eksplodirajući uz zadivljeni pljesak publike. Međutim, iako sam bio svestan nemalog uspeha ove tačke, toga dana nisam nameravao da impresioniram društvo ni na kakvoj žurci. U pitanju je bila Meri Rajner, devojka koju sam prethodnog vikenda upoznao kod Meta, devojka koja je živela u Londonu, i devojka koja me je pozvala da budem kod nje dok su joj roditelji na Majorci. Drugim rečima, devojka u koju sam polagao velike nade da će biti dovoljno milostiva da me oslobodi balasta nevinosti. Dakle, kondom s ukusom karija. U toaletu. U vozu.
Postojala je prilična verovatnoća da ću za manje od dva sata možda biti u prilici da ga upotrebim. Trenutak za koji sam se mentalno i fizički pripremao, razvijajući pride i čelični stisak svoje desnice, bio je na pomolu. A šta sam ja učinio? Upravo ono što bi učinio i svaki punokrvni, samouvereni sedamnaestogodišnji muškarac: uspaničio sam se. Baš baš. Sedeo sam u vagonu C, dobovao prstima po novčaniku i razmišljao o paketiću sa tri kondoma koji sam užurbano uzeo iz automata u pabu. Šta ako nisu moj broj? Šta ako su previše mali ili, što bi bilo poražavajuće, suviše veliki? Šta ako se pocepaju ili spadnu? Ležaću kraj Meri i beskrajno se izvinjavati, eto šta. A ako se to dogodi, mrka kapa da će mi Meri dati drugu priliku. Ostaću nevin. Gospode, možda ću čak i umreti nevin. Vrpoljio sam se na sedištu zamišljajući svoj epitaf: UMRO U STOTOJ GODINI A DA NIŠTA NIJE KRESNUO. NEKA MU JE NEVIN POKOJ DUŠI. A onda sam zgrabio novčanik i užurbano otišao u toalet između vagona kako bih pre premijere pokušao jednom nasuvo.
Ovde se odbrana povlači.
Međutim, drago mi je što to mogu da kažem, Meri nije. Nije se povukla. Od trenutka kada smo ušli u njenu sobu, oteturali se do kreveta i bacili na njega, povlačenje je verovatno bilo poslednje što bi joj palo na pamet. Bilo mi je to prvi put da osetim ono što sam kasnije nazivao „ulaženjem“. Ušli smo zajedno. Ušao sam u sobu. Uskoro sam ušao i u nju. Osećaj laženja me je tako preplavio da je uskoro svašta izašlo iz mene.
 
*         *         *

Početak 
Petak je ujutru, jun 1998, a ja imam problem.
Još gore od problema. Ne mogu da se setim njenog imena.
Ona uzdiše i nerazgovetno mrmlja u snu, okreće sa ka meni, prebacuje ruku preko mog struka i ostavlja je da se tu znoji. Bacam pogled na ekran digitalnog budilnika na noćnom stočiću: 07.31. Potom gledam nju: jambolija od kestenjaste kose pokriva sve osim njenog nosa. Nije to loš nos, kakvih sve ima. Uhvaćen u unakrsnu vatru sukobljenih misli, vraćam pogled na plafon.
S jedne strane, ovo uopšte nije loša situacija. Ja, samac heteroseksualac, ležim u krevetu kraj gole žene, koja je, iako se informacije kojima raspolažem svode na oblik njenog nosa i nešto malo sećanja na pijanstvo, prilično dobro društvo i prilično dobra u krevetu. Ako me sećanje ne vara, ništa previše uvrnuto nije se sinoć dogodilo: nije bilo ustezanja, kajanja, niti izraza večite ljubavi. Upoznali smo se u klubu, igrali i flertovali, i u ranim jutarnjim časovima taksijem se dokotrljali dovde.
Seks je bio dobar. Znojavo klupko izvrnutih očiju i dubokih uzdaha. Dobro smo se kretali zajedno, ako se uzme u obzir da se ne poznajemo. Nismo govorili. Ponekad mi je tako lepše. Bez verbalnog kontakta. Bez mentalnog kontakta. Čitava situacija je bila ogoljena poput naših tela. Nismo se pretvarali da radimo nešto više od fiskulture. A na kraju, dok smo sedeli, znojili se i pili vodu iz ogromnih čaša koje sam napunio na slavini u kupatilu, gđica Savršena je ostala dosledna nadimku.
Dokaz za to leži u činjenici da me nijednom nije:

a) uhvatila za ruku;
b) sanjalački pogledala;
c) pitala kako to da nisam usamljen pošto nemam devojku;
d) pokušala da se familijarizira deljenjem cigarete, kao da je u pitanju džoint;
e) pitala hoćemo li se uskoro ponovo videti.

Umesto toga, ona je:

a) držala svoje ruke tamo gde im je mesto;
b) zurila u plafon;
c) izjavila da je najbolja stvar u vezi sa kresanjem za jednokratnu upotrebu to što je svaki tip drugačiji od prethodnog;
d) zapalila svoju cigaretu;
e) obavestila me da odlazi u Australiju na tri meseca.

Pošto smo popušili cigarete, ugasio sam svetlo i onda smo zaspali.
Nije loše za sada. Savršeni jednokratni kres. Kada sam se pre nekoliko minuta probudio, osećao sam se dobro. Ili bi možda bilo bolje reći: zadovoljan sobom. Svi uobičajeni samački strahovi nestali su kao rukom odneseni. Da, još uvek mogu da pokratim ribu. Da, još uvek mogu da imam seks sa devojkom koju ne poznajem. Drugim rečima: da, još uvek je sve na svom mestu.
S druge strane, nije to baš ni tako dobra situacija. Petak je ujutru i – pogledam na sat i vidim da su proletela još dva minuta – imam neka posla da obavim. Ne bi bilo ništa lakše nego ležati ušuškan u postkoitalnom dremežu, možda čak i podići njenu ruku sa mog stomaka i držati je, razvući još malo ovaj privid bliskosti, ali vreme je da ustanemo i nastavimo svojim putevima.
Pazeći da je ne probudim, uspravljam se u sed, podižem njenu mlitavu ruku sa svog tela i spuštam je na čaršav. Odavde mogu da vidim gomilicu njene odeće kraj kreveta. Čekam još nekoliko sekundi, uveravajući sebe da ona još spava, a potom se izvlačim ispod prekrivača i tiho joj pretražujem stvari, sve dok u džepu jakne ne pronađem njen novčanik. Navlačim gaće, tiho izlazim iz sobe i odlazim u kuhinju.
Met je već tamo, potpuno skockan, crne kose još vlažne od tuširanja, nadnesen nad činijom pahuljica i šoljom vrele kafe. Otvara usta da nešto kaže, a ja stavljam prst na usne. Sedam preko puta i otpijam gutljaj iz njegove šolje.
„Znači, još je tu?“ – šapuće on.
„Aha.“
„To je ona Kakoseonozvaše? Kloina komšinica?“
Kloi je devojka sa kojom smo išli u školu, ali nikada nismo išli. To je za rezultat imalo da je od potencijalne prijateljice postala prijateljica. 
„Ma da, Kakoseonozvaše. Baš ta.“
On klima, obrađuje informaciju, i potom pita: „Dobra?“
„Solidna.“
On se ceri. „Glasna.“
Uzvraćam mu osmeh. „Pričaj mi o tom!“ Nazdravljam mu njegovom šoljom kafe. „I, uzgred, srećan ti rođendan!“
„Setio si se? Hvala, druže.“
„Čak imam i poklon za tebe.“
„Šta?“
„Moraćeš da sačekaš do večeras.“
„Drugim rečima, nisi ga još kupio.“
„Drugim rečima, strpi se malo.“ Vraćam mu šolju. „Ko dolazi večeras?“
On pali cigaretu i uvlači dim. „Uobičajena ekipa i poneko sa strane.“
„Poneko žensko bez dečka?“
„Možda.“
„Pevaj!“
„Strpi se do večeras.“
„Znači, ludače i krmače...“
On se ne dâ. „Kao da bi tebi to smetalo... Možda i jedne i druge. A možda i ne.“ Spušta kažiprst na novčanik. „Gubitak pamćenja?“
Otvaram ga i prelistavam njena dokumenta. „Ne više.“
„I?“
„I šta?“
„I Kakoseonozvaše zaista zove?“
„Ketrin Bredšo“, čitam. „Rođena u Oksfordu, šesnaestog oktobra 1969.“ Izvlačim njenu povlasticu za vožnju, proučavam fotografiju i okrećem je ka Metu. „Ocena od jedan do deset?“
„Sedam.“ Naginje se da pogleda izbliza i predomišlja se. „Nek bude šest. Sinoć je bolje izgledala.“
„Uvek je tako, ali...“
„Kamera ne laže“, dovršava on moju rečenicu.
„Baš tako.“
„Ispravi me ako grešim, ali zar danas ne dolazi S&M?“
S&M je nadimak koji Met koristi za Sali Makalen, pošto smatra da moj mozak počinje da krvari čak i od razmišljanja o njenoj lepoti.
„Aha, u deset.“
Baca pogled na sat i tiho zviždi. „Nemaš još mnogo vremena.“
Odlazim do regulatora termostata i okrećem ga na najjače. „Plan A“, kažem dok nalivam sebi čašu hladne vode iz frižidera. „Skuvaj je!“
„A ako to ne uspe?“
Ispijam vodu i brišem usne. „Uvek uspe.“
Ali, za sve postoji prvi put.
Ekran časovnika treperi od 08.40 do 08.46. Grejanje je uključeno na maksimum već duže od jednog sata i mogu samo da zaključim kako je lična karta Ketrin Bredšo falsifikat i kako ona, zapravo, nije rođena u Oksfordu već u Bombaju. I to leti. Po jari. Kraj peći. U podne. Više mi ne pomaže ni ledena voda. Zahvaljujući letnjem suncu koje bije u zatvorene prozore i usijanim radijatorima, osećam se kao da sam u sauni. Znoj mi curi niz čelo. Jastuk kojim sam podupro glavu pretvorio se u bocu vrele vode a prekrivač u električno ćebe. Bredšova, međutim, prihvata to hladno, i u bukvalnom i u prenesenom značenju. Nema čak ni nezadovoljnog mrmljanja. Nema molbe da joj donesem vodu ili otvorim prozor. Nema ničega osim njenog pravilnog disanja i opuštenog izraza lica u dubokom snu. Snežna kraljica.
Plan B.
„Ketrin“, kažem i dalje sedeći. „Ket?“ – nagađam ovoga puta nešto glasnije i drmam njeno rame. „Keti?“
„Mmmmm?“ – odgovara ona konačno, ne otvarajući oči.
„Moraš da ustaneš. Moram da idem. Kasnim.“
Ona rukama trlja oči i gleda na sat. „Nema još ni devet“, negoduje dok povlači prekrivač preko ramena i ponovo sklapa oči. „Čini mi se da si rekao da danas ne radiš... Mislila sam da ćemo oboje uzeti slobodan dan... Pakt, sećaš li se? Sklopili smo pakt.“
To je tačno. Bilo je to opravdanje za gluvarenje po izlasku iz kluba. 
„Znam“, kažem. „Ali malopre su me zvali iz galerije. Došao im je neki američki kolekcionar, koji je zainteresovan za moje radove“, lažem je. „Želi da me upozna. Ovog jutra. Danas se vraća u Los Anđeles, tako da nemam izbora.“
„Dobro, dobro“, kaže ona i uspravlja se da sedne, „čula sam te.“
Dok se istuširala i obukla, već je devet i petnaest. Ulazi u kuhinju i zatiče me kako sedim i tupo zurim u površinu stola. Kakvih sve površina stolova ima, ova uopšte nije loša za glumljenje zamišljenosti. Bila je to Metova ideja da ovako iskasapimo tablu s imenom paba koja je visila iznad glavnog ulaza. Šteta što nismo mogli da je ostavimo tamo, ali neki od ne previše bistrih stalnih gostiju Čerčil Armsa nastavili bi da dolaze i traže poslednju turu. Nastavljam da zurim. Vinston Čerčil mi uzvraća prekornim pogledom. Nikada na polju međuljudskih odnosa...* Dobro, dobro, hajde da već jednom obavim to.
Ne nudim joj:

a) ni kafu;
b) ni vožnju do kuće;
c) ni čašicu razgovora.
Umesto toga, guram svoju šolju u stranu, ustajem i kažem: „Dobro, onda da krenemo.“
Dok praćen batom njenih koraka polazim ka ulaznim vratima, u mislima se vraćam njenom novčaniku. Živi u Fulamu, tako da se može vratiti i metroom.
„Stanica metroa ti je samo nekoliko minuta hoda odavde“, kažem joj kada smo izašli.
Zatvaram vrata i zajedno prelazimo dvadesetak metara, sve dok ne stignemo do Metovog spitfajera*. 
„Tvoj?“ – pita ona videvši da sam spustio ruku na krov automobila.
„Da“, kažem i brzo nastavljam. „Samo nastavi do kraja ulice, a onda skreni levo. Stanica ti je jedno četiristo metara niže.“
Umesto da se pozdravi, izađe iz mog života i vrati se u svoj, ona gleda na drugu stranu ulice. Konačno ugleda i autobusku stanicu.
„U redu je“, kaže. „Ići ću busom. Brže je.“
„Dobro“, kažem, iako tu nema ničeg dobrog, „videćemo se.“
„Stvarno?“ Gleda me s nevericom. „Ostavila sam ti svoj broj u sobi. Na kutiji cigareta. Na noćnom stočiću.“
„Mislio sam da ideš u Australiju.“
„Idem. Ali tek za šest nedelja.“
„Aha.“
Nekoliko sekundi stojimo i nelagodno gledamo oko sebe.
„Pa, ideš li?“ – pita ona.
„Naravno. Evo odmah.“ Uzaludno cimam ručicu na vratima. Pravim grimasu. „Ključevi. Zaboravio sam ključeve.“ Neodređeno mašem, izbegavajući njen pogled. „Vidimo se.“
„Da, rekao si već.“
Brzo se vraćam u kuću i zatvaram vrata za sobom. Gledam na sat: devet i dvadeset. Polako se šunjam kraj vrata dnevne sobe. Krijući se iza šanka, koji se proteže čitavom dužinom zida, virim kroz prozor ka ulici. Ketrin Bredšo sada stoji na autobuskoj stanici tačno preko puta kuće. Spuštam se na kolena i podižem pogled ka nizu praznih boca. Sranje. Umoran sam. Izmožden. Sali Makalen, žena kojom sam opsednut već dve nedelje, biće ovde za malo više od pola sata. A Ketrin Bredšo čeka na jednoj od najmanje prometnih autobuskih stanica na planeti, i uz to nema nikakav časopis, ni novine, ni knjigu ili vokmen, niti bilo šta drugo što bi je sprečilo da dokono posmatra vrata Metove kuće i čeka da se pojavim i odvezem, u kabrioletu koji nije moj, na sastanak sa američkim kolekcionarom koji ne postoji.
Unutrašnji glas mi kaže: Pa šta? Pa šta ako ne izađeš i time potvrdiš njenu sumnju da je čitava ta priča o galeriji i kolekcionaru oproban metod za otkačinjanje? Pa šta ako još bude tamo kada u deset izađeš da dočekaš Sali Makalen? Tek smo se upoznali. Ne izlazimo. Pa, nastavlja glas, zašto onda nisi mogao da budeš iskren prema njoj? U čemu je problem? Zašto joj nisi jednostavno zahvalio za snošku? Bilo je dobro. Ali, vrata su tamo. Zar ti život ne bi sada bio jednostavniji da si to učinio? A? Zar ne bi?
Ali, tu je i gomila glasova koji se ne slažu.
Jedan od njih je sebičan: ona je Kloina komšinica i drugarica, a Kloi je tvoja drugarica. Ako ispališ Ketrin, posredno si ispalio Kloi. Samo nastavi tako i posmatraj kako se krug tvojih poznanika srozava na ravnu liniju mrtvila. Nesiguran: ti nju ne želiš, kao ni bilo kog drugog, kad smo već kod toga, i samo nastavljaš dalje da širiš oko sebe uverenje, ili ga samo potvrđuješ, da si obična šupčina. Dobrica: ti si dobar momak, a dobri momci ostavljaju dobre devojke i osećaju se dobro zbog toga. 
Međutim, iako pretpostavljam da svi ti glasovi govore istinu, nijedan od njih ne govori suštinu. U stvari, suština nema baš nikakve veze sa rezonovanjem. Nije to ništa tako dubokoumno. Sve se, prosto rečeno, svodi na automatizam. Svodi se na način na koji sam programiran. Nije to nešto što činim svesno, već nagonski.
Lako je zavaravati se da ćeš po izlasku iz veze navike udvoje jednostavno zameniti samačkim. Sa Zoi Tompson sam raskinuo između četiri i sedam posle podne, u subotu, 13. maja 1995, između povratka sa vikenda provedenog u preispitivanju i suzama u kući moje majke i dolaska njenog oca da je pokupi iz iznajmljenog stana od koga smo minulih petnaest meseci pokušavali da napravimo dom. U mesecima koji su usledili, među promenama u mom načinu života i emocionalnim navikama bile su i:

a) prestanak korišćenja omekšivača za rublje i posmatranje neobjašnjivih rupa na čarapama;
b) prestanak menjanja četkice za zube svakog trećeg meseca, tako da sam na kraju imao utisak da perem zube žicom za ribanje;
c) sređivanje noktiju na nogama ne makazicama, već noktima na rukama;
d) svakih nekoliko nedelja okretanje čaršava na drugu stranu, umesto da ga operem;
e) izostanak osećaja krivice posle razgovora sa neproverenom osobom suprotnog pola (kao što su to ortakova devojka, ili moja dugogodišnja prijateljica koju je Zoi zgotivila, ili Zoina prijateljica);
f) stavljanje kondoma tokom polnog odnosa;
g) spavanje sa jastukom u zagrljaju, umesto s osobom koju sam voleo; 
h) ležanje na krevetu nedeljom ujutru sa željom da i dalje imam nekog do koga mi je stalo i s kim bih proveo dan.

Ali, bilo je tu i navika koje sam stekao za vreme druženja sa Zoi, a koje su nastavile da se ispoljavaju i kad više nije bila tu da me opominje. Neke od njih su:
a) spavanje na desnoj strani kreveta, iako sam sada mogao da se razvlačim na koju mi god na pamet padne stranu;
b) pranje posuđa posle svakog obroka, umesto desanta na gomilu tanjira i escajga krajem svake nedelje;
c) uživanje u ukusu povrća i salata, za razliku od ranijeg stava da su te zastarele namirnice prevaziđene pronalaskom vitaminskih pilula;
d) spuštanje daske u toaletu;
e) gledanje Istendera; 
f) izbegavanje razgovora o fudbalu u mešovitom društvu;
g) gledanje ženama u lice dok im se obraćam, umesto svlačenja pogledom;
h) razumevanje da su ličnosti drugih ljudi, ma kakav utisak odavali svojim izgledom, nežne i lako lomljive baš koliko i vaša.

Eh, sad, nisam ja psihijatar i ne umem da objasnim zašto su se neke od ovih zoističkih navika ukorenile, a neke sam odbacio. Znam samo da su te zaostale postale zaista moje i lične koliko i otisci prstiju. A to se pomalo odnosi i na ličnosti drugih ljudi.
Naravno, postoji verovatnoća da je Ketrin Bredšo bila srećna što mi vidi leđa isto koliko i ja što vidim njena. Postoji verovatnoća da je ostavila broj telefona samo da bih se ja osećao bolje, ili da bi se ona osećala bolje, ili i jedno i drugo. Postoji verovatnoća da bi, čak i kad bih je pozvao, ona poricala da zna ko sam ja, ili bi u trenutku kada mi prepozna glas iznenada otkrila da tečno govori litvanski. Međutim, isto tako postoji majušna verovatnoća da joj je stalo do mene. A ta mogućnost će me, ako je budem šutnuo kao krpu, naterati da se i sâm tako osetim. Drugim rečima: budi dobar prema njoj, pa ćeš se i sam dobro osećati. Nesebično i sebično, rame uz rame. Savršena kombinacija za čistu savest.
Na moju sreću, ključevi Metovog automobila vise sa strelice za pikado u kuhinji, i eto me posle samo nekoliko minuta kako preko ulice mašem Bredšovoj, ulazim u Metov spit, podešavam sedište i retrovizor i okrećem ključ. Dok se odvozim niz blok, razmišljam kako nemam osiguranje i kako bi Met verovatno reagovao prislanjanjem noža uz moje grlo i primoravanjem moje malenkosti da pojede sopstvene upravo odsečene genitalije kada bi makar i posumnjao da sam uzeo njegov ponos i diku i provozao se. Zaustavljam spit u poprečnoj ulici, podalje od autobuske stanice, gasim motor i uključujem radio.
Četiri pesme, jedan izveštaj o saobraćaju, jedan pregled vesti i dve cigarete kasnije, odlučujem da odem do glavne ulice i virnem. Dok prilazim uglu i pripremam se da izvirim i uverim se da mi Bredšo više ne stoji na putu, ulicom prolazi autobus. Ukopavam se u mestu i moj pogled se kroz prozorsko staklo susreće s Ketrininim. Gledam je dok odmahuje glavom i pozdravlja me podizanjem srednjaka.
Postoje neke misli za koje ne morate da budete telepata da biste ih primili. Šupčina je jedna od njih.


Kasno je poslepodne. Naslonjen sam na zid svog studija, pušim cigaretu i posmatram platno na štafelaju koji sam upravo približio francuskom prozoru s pogledom na vrt. Sunčeva svetlost ispunjava prostoriju i osvetljava poput reflektora.
Studio se nalazi na zadnjoj strani kuće. Belinu plafona i zidova razbijaju skice i studije u boji. Drveni pod je nelakiran, onakav kakav sam ga našao kada sam odmah posle useljenja sklonio pivom umrljani tepih. Metu to nije smetalo, delom zato što je prostorija već bila u haosu – to je bila neka vrsta skladišta za kutije koje nikako nije stizao da raspakuje kada se ovde doselio iz roditeljske kuće u Bristolu – a delom zato što je znao da nemam para da iznajmim išta drugo. Posle sklanjanja tepiha i krečenja zidova još je samo bilijarski sto ostao da svedoči o slavnim danima Čerčil Armsa. 
Bar nešto od svega što sam sinoć rekao Bredšovoj jeste tačno: ne radim petkom. Ili bar ne poslove za koje se dobija redovna plata. To radim utorkom, sredom i četvrtkom u Paulijevoj galeriji. On me naziva svojim menadžerom, ali kako sam i jedini zaposleni, to zvanje mi baš i ne hrani sujetu. U stvari, sedim za stolom u prednjem delu galerije, prelistavam časopise ili knjige i čekam da zazvoni telefon, što on retko čini – osim kada me Pauli ne proverava iz neke palate u mediteranskom stilu u kojoj se slučajno zatekao. Ponekad neko uđe da razgleda i postavi mi pokoje pitanje o nekom platnu. Nešto ređe, možda tri puta mesečno, neko odluči da kupi nešto, a onda otkucam račun, dam mu priznanicu i dogovorim se o isporuci i naplati. Uglavnom se sve svodi na čitanje ili na posmatranje ulice i prolaznika.
Ali, petak, kao i ponedeljak, predstavlja nešto moje. Petkom i ponedeljkom moram da vodim računa jedino o sebi. I trudim se da upravo tako i bude. Trudim se da ne napuštam kuću, osim ako u pitanju nije nešto od životne važnosti, kao što je odlazak do dragstora na ćošku zbog kupovine cigareta i limenki pepsi maksa ili puzanje pred bankarom zbog tamnog vilajeta (što će reći mog minusa na računu). Navijam budilnik da zvoni u isto vreme kao kad moram da ustanem kako bih na vreme stigao da otvorim Paulijevu galeriju (10 pre podne), tuširam se i uz doručak popričam sa Metom, ako je još tu. Potom odlazim u studio i uključujem radio da mi pravi društvo. Palim cigaretu, biram četkicu i nastavljam tamo gde sam stao.
Sve ja to pokušam, ali priča se prilično često završi spavanjem do kasno i obavljanjem poslova u trku.
Nastavljam da zurim u platno. Ako se ne računa jutarnja porcija besa Ketrin Bredšo, ovo je bio plodan dan. Od deset, pa sve do četiri, sa jednočasovnom pauzom za ručak. Sve je proteklo po planu. Osim potrebe za društvom radija. Nije je bilo. Ali, to je već deo drugog plana.
„I“, kaže Makalenova pošto se vratila u studio i nacrtala se između mene i platna tako da mi zaklanja pogled, „jesi li zadovoljan?“
Makalenova je visoka metar i sedamdeset i vitka je. Ima plavu, potpuno ravnu kosu, koja joj pada do sredine leđa. Ima i veoma seksi osmeh.
„Ne znam“, kažem, i to ne samo zato što ne vidim platno, već zato što sam ga predugo posmatrao. Potrebno mi je da se malo sklonim od njega, da odmorim oči dok ne budem ponovo u stanju da ga objektivno sagledam. „Šta ti misliš?“
Ona se okreće ka meni. „Dopada mi se.“
Zadovoljan sam. I meni se ona dopada.
Mnogo.
Upoznali smo se pre dve nedelje na žurci kod moje sestre Kejt, u čast njenog dvadesetog rođendana. Kejt studira istoriju i španski jezik na Londonskom univerzitetu. Dečko joj se zove Fil. Studira francuski, takođe na LU. Upoznao je Makalenovu na prvoj godini i postali su dobri prijatelji, uspeli da to i ostanu, pa su prošle godine zajedno iznajmili kuću. Kejt i Makalenova su se sprijateljile. A onda sam je upoznao. Sve je počelo razgovorom s njom u Kejtinoj kuhinji.
Kejt joj je već mnogo pričala o meni, a platno koje sam joj poklonio za rođendan visilo je u dnevnoj sobi, tako da je bilo lako započeti razgovor. Makalenova me je pitala o toj slici. U školi se bavila umetnošću i ponekad je pomalo skicirala vikendom. Pitao sam je zašto je prestala, a ona je krivicu prebacila na roditelje koji su joj ponavljali kako je bolje da joj to ostane hobi, a da u međuvremenu završi nešto ozbiljnije. Pričao sam joj o ono malo uspeha što sam do tada postigao – tri platna prodata kolekcionarima i obećavajuće kritike mog rada posle izložbe koju sam pre nekoliko meseci krišom pripremio kod Paulija. Pitala me je na čemu trenutno radim, a ja sam, zato što sam bio pijan, zato što je ona bila prelepa, i zato što je izbegla moje suptilne napade i očigledno nije imala nameru da završi kod mene, rekao da imam u planu seriju studija živih bića. Pitao sam je da mi pozira i rekao joj da je molim, molim, molim da kaže da.
A ona je, nekim čudom, to i rekla.
Tačnije rečeno, pitala me je: „Koliko?“
A ja sam odgovorio: „Nadao sam se da bi ti to učinila besplatno.“
A ona je rekla: „Nema šanse.“
A ja sam predložio: „Dvadeset funti?“
A onda je rekla: „Trideset.“
A ja potvrdih: „Odgovara mi.“
Što da ne? Stvarno mi je odgovarala.
Makalenova odlazi do kauča i ponovo vidim platno. Pogled mi šeta između nje i slike. Kao da nedostaje neka veza između njih. Nije stvar u tome da slika nije verna, već što je posle višečasovnog prevođenja njenog tela iz tri dimenzije u dve više nisam posmatrao kao celinu nego kao skup oblika i senki. A sada je, ponovo stekavši oblik, vaskrsla. Više nije predmet koji želim da proučavam, već žena koju želim da dodirnem. I to vrlo intenzivno.
Da budem iskren, ta misao mi se vrzmala po glavi još otkad je Makalenova stigla jutros, otprilike tri minuta pošto sam završio sa parkiranjem Metovog spita na potpuno isto mesto i vratio sedište i retrovizor u prvobitni položaj. Skuvao sam joj kafu, malo popričao i pokazao joj studio. Skinula je odeću u kupatilu i vratila se omotana peškirom. Napravio sam čitavu predstavu od postavljanja platna, pokušavao da je ne gledam dok je prolazila kroz atelje i na svaki način pokušao da je opustim.
„Kako me želiš?“ – upitala je.
Svakojako. Na bilijarskom stolu. Ispod tuša. Na plaži. U avionu. Pokrivenu šlagom i istopljenom čokoladom. Odgovori su se nizali. U svakoj drugoj prilici odabrao bih jedan i nastavio kako znam i umem, ali ja sam ipak profesionalac, je l’ tako? Ja sam bio umetnik, a ona model. Plaćao sam je da bude tu, a ona je bila tu da skine odeću za pare i umetnost, je l’ tako? Jeste. Kraj priče.
„Na kauču“, rekao sam joj. „Samo lezi i smesti se udobno.“
Otišla je do kauča i, okrenuvši mi leđa, razmotala peškir, složila ga uredno na pod i legla na stomak.
„Može li ovako?“ – upitala je.
Pa, sa estetske tačke gledišta, to je bilo sasvim dobro. Njena poza – slepoočnica spuštena na prekrštene ruke, pogled usmeren ka meni – izgledala je kao da se upravo probudila iz dubokog sna. Svetlo je, takođe, bilo dobro. Senka se slivala preko donje polovine njenih nogu. Bilo je gotovo savršeno.
„Ne“, rekoh. „Ne valja. Hajde lezi na bok, okrenuta ka meni...“
Pa dobro, umetnički integritet je fina stvar, ali moraju postojati i određene sitnice kao naknada za siromaštvo i samoću, zar ne?
Okrenula se i rukom pokrila grudi. „Da li je ovako bolje?“
„Malo je bolje“, rekoh, „ali možda bi trebalo da pomeriš ruku. Pokušaj da je spustiš na bok.“ Pomerila je ruku. „Tako je bolje.“ Prešao sam pogledom sa nje na platno, namrštio se i ponovo pogledao u nju. „A sada samo malo savij nogu! Još malo! Odlično. Tako je dobro. Savršeno.“ Klimnuo sam u znak iskrenog slaganja sa sobom. „Udobno?“
Ležala je nepomično. „Da, u redu je.“
I ja sam je, takođe, gledao nepomično, potpuno paralizovan. „Dobro.“
 Šta možete reći o opsesijama? To su posebne sile u ljudskom ponašanju. Ako je, a iskreno verujem da jeste, samački život kao grad pod opsadom, što će reći da ste u glavi stvorili niz zahteva i odbijate da pokleknete sve dok se ne pojavi ona prava, onda su opsesije petokolonaši koji se, baš kada pomislite da ste bezbedni i da je sve pod kontrolom, popnu uza zid i uskoče vam u sobu pucajući iz automata. Nema odbrane koja bi njih zadržala napolju.
Isto je i s Makalenovom. Od trenutka kada sam je upoznao proganjao, me je gotovo neprestani rafal slika naših približenih tela. Najviše me je brinulo što su mnoge od tih vizija gotovo jeretički, bestidno vređale samački kodeks po kome sam odabrao da živim. Zamišljao sam kako:

a) šetamo ulicom držeći se za ruke;
b) u zoru ležim kraj nje u krevetu i posmatram joj lice dok spokojno spava;
c) sedim preko puta nje u separeu nekog restorana i gledam je u oči dok nam nalivam vino.

To, drugim rečima, nisu baš najtačnije citirani odlomci iz Biblije jednog samca. Međutim, kad smo već tu, ona prava, kako je ja zamišljam, ima neke osobine za koje sumnjam da Makalenova ima potencijala. Ne mogu, na primer, da zamislim:

a) kako bi izgledalo da zbog okolnosti na koje nemam uticaja budemo razdvojeni šest meseci a da sve vreme znam da će me ona čekati;
b) život u istom stanu;
c) kako je prosim.

Ipak, uprkos svemu tome, ona je bliža onoj pravoj nego ijedna koju sam upoznao posle raskida sa Zoi. A sada je blizu postalo i dovoljno blizu.
„Pa? Jesmo li završili za danas?“ – pita ona.
„Aha. Hvala ti. Bila si veoma strpljiva.“
Ona uzima peškir sa poda i obavija se njime. „I šta sad?“
Dobro pitanje. Upravo njime sam se bavio poslednjih nekoliko časova. Odgovor koji želim da joj dam mogao bi da glasi: „Do Metovog slavlja ima bar još tri sata, pa bismo mogli da ih pametno iskoristimo u krevetu.“ Međutim, za to vreme, tamo negde u Londonu, na planeti Zemlji, Makalenova čitavog dana nije dala nikakav nagoveštaj da je to predlog koji bi oberučke prihvatila. Zato sam se umesto toga zadovoljio nečim malo uvijenijim.
„Pa, mogli bismo da otvorimo bocu vina...“
Ona se smeši. „Ne, ne mislim na sad kao sada. Mislila sam na sliku. Nije završena, je l’ tako? To znači da će biti potrebno da opet dođem da ti poziram, zar ne?“
„Ah, da. Naravno. Nego šta.“ Kao da znam da je na to mislila. „Još nekoliko puta će biti dovoljno. Naravno, ako možeš da izdržiš.“
„Nema problema. Bilo je zabavno.“ Rukom masira rame. „Ako se izuzmu grčevi i bol.“
„Nije ti bilo dosadno?“
„Ne, zabavan si. Pretpostavljam da si naviknut da zabavljaš ljude koji ti poziraju.“
To je već bolje. Napredujemo. Dopadam joj se.
„Da, valjda jesam“, kažem. „A vino? Imam bocu u frižideru, pa ako si zainteresovana...“
Ona posle nekoliko sekundi promišljanja reče: „Ne, trebalo bi da krenem. Večeras moram do svekrve.“
Stomak mi se grči. Pre nego što uspeh da se zaustavim, iz mene izlete: „Svekrva? Nemoj da pričaš da si...?“
Ona se smeje i sklanja kosu sa lica. „Udata? Zaboga, nisam. Nije mi to prava svekrva. To je majka mog dečka. Rođendan joj je.“
Dečko. Trebalo je da znam. Ne mogu da verujem da ga već nije pomenula.
„Nisam znao da imaš dečka.“ U glasu mi se oseća razočaranje. Trudim se da zvučim opušteno pa pitam: „Duga veza?“
„Tri godine.“
„Znači, ozbiljno?“
„Valjda jeste.“
Prizvuk oklevanja u njenom glasu. To mi je dovoljno da nastavim s ispipavanjem terena. „Nadam se da ti ne smeta što pitam, ali zar mu ne smeta što mi poziraš gola?“
„Smetalo bi mu kada bi znao.“
Oboje se smeškamo. „Jasno mi je.“
„Ali, ne bi trebalo. Ne dešava se ovde ne znam šta. Nisam mu neverna ili tako nešto.“
„Pa, što mu onda ne kažeš?“
„Zato što bih ga samo učinila nesigurnim i ljubomornim. Ovo, jednostavno, nije vredno gnjavaže.“
„Voliš ga?“
„Da“, kaže ona dok odlazi da se obuče, „veoma.“
Pa dobro, činjenice ne prate baš najtačnije tradicionalni scenario zavođenja. Ovo više liči na čitanje unatrag. Predmet moje žudnje je iz nagosti prešao u stanje umotanosti peškirom, sada se oblači, a uskoro će otići. Štaviše, upravo mi je vrlo nedvosmisleno stavila do znanja da je već tri godine u vezi sa čovekom koga voli. I to veoma.
To bi bilo dovoljno da ubije opsesiju većine ljudi. Ali ne i moju. Usredsredio sam se na tračak nade u tmini kosmosa: na činjenicu da je spremna da slaže čoveka koga voli kako bi bila sa mnom. I da će istu laž ponoviti i naredne nedelje. Naravno, u spektru signala to bi bilo bliže klimanju glavom u prepunoj prostoriji nego eksploziji na noćnom nebu, ali i dalje znači da imam šansu. Zaključak: njeno odbijanje mog vina da bi bila sa dečkom jeste, zapravo, korpa, ali videćemo se i za nedelju dana...
A što se ega tiče, pamtim i gore.