Preteče

15. jul 391. godine

NEZNANA ZEMLJA



Mala treperava svetlost sablasno je plesala u tami tunela. Muškarac u vunenoj tunici koja mu je pokrivala kolena, zastade i podiže uljanu lampu iznad glave. Bledi sjaj plamena osvetlio je ljudsku figuru unutar kovčega od zlata i kristala, u isti mah bacajući grotesknu, drhtavu senku na uglačani kameni zid. Muškarac u tunici provede nekoliko trenutaka posmatrajući te oči bez vida, a zatim spusti lampu i okrenu se.
Proučavao je dugi niz nepokretnih prilika koje su stajale u samrtnoj tišini; bile su toliko brojne da se činilo kako se nižu u beskraj, polako nestajući u mraku dugačke pećine.
Junije Venator produži dalje; njegove kožne sandale klizile su neravnim podom tiho poput šapata. Tunel se postepeno proširio u prostranu galeriju. Penjući se skoro tri metra u visinu, nadsvođena tavanica bila je podeljena nizom nosećih lukova. Žlebovi urezani u krečnjaku spiralno su se spuštali niza zidove, kako bi voda koja curi odozgo mogla da oteče u duboke odvodne basene. Zidovi su bili prekriveni čipkom šupljina, ispunjenih hiljadama okruglih bronzanih zdela čudnovatog izgleda. Da nije bilo velikih drvenih sanduka koji su, svi do jednog, bili naređani u središtu izrezbarene odaje, za ovo zastrašujuće mesto neko bi mogao pogrešno da pomisli da su rimske katakombe. 
Venator se naprezao da pročita natpise s bakarnih pločica prikačenih za sanduke, upoređujući brojeve na njima s onima na pergamentu, koji je razmotao na malom rasklopljenom stolu. Vazduh je bio suv i težak, a znoj je počeo da se probija kroz slojeve prašine koji su mu pokrivali kožu. Dva sata kasnije, zadovoljan činjenicom da je sve popisano pravim redosledom, on smota pergament i spusti ga u traku oko struka.
Uzdahnuvši sa žaljenjem baci još jedan, poslednji, svečani pogled na predmete u galeriji. Znao je da ih nikada ponovo neće videti ni dodirnuti. Okrenu se umorno, pruži malu lampu ispred sebe i pođe istim putem nazad kroz tunel.
Venator nije bio mlad, bližio se pedeset sedmoj godini; za to vreme, bio je starac. Sivo, izborano lice, upali obrazi, umorni i teški koraci, odražavali su iscrpljenog čoveka koji više ne želi da živi. Ipak, duboko u sebi on je osećao toplinu koja potiče od unutrašnjeg zadovoljstva. Veliki i značajan projekat uspešno je okončan, težak teret je podignut s njegovih pogrbljenih ramena. Trebalo je samo još da preživi dugo putovanje u Rim.
Prošao je pored četiri tunela koja su vodila dalje u brdo. Jedan od njih bio je zagrađen gomilom šuta. Dvanaestorica robova kopali su duboko u tunelu i nastradali kada se svod urušio. Još uvek su bili unutra, smrskani i sahranjeni na istom mestu. Venator nije osećao grižu savesti. Za njih je bilo bolje što su umrli brzo, nego da se godinama zlopate u rudnicima Carstva, skoro bez hrane, sve dok ne padnu od neke bolesti ili ne budu ostavljeni da umru kada prestare za rad.
Krenuo je najdaljim levim hodnikom i uputio se ka bledom svetlu dana. Ulaz unutar rukom prokopane male pećine, bio je širok dva i po metra u prečniku; dovoljno da propusti najveće sanduke.
Iznenada, zvuk udaljenog vriska odjeknu hodnikom, dolazeći spolja. Bora zabrinutosti pojavi se na Venatorovom čelu i on ubrza korak. Iskoračivši na svetlost, zaškiljio je zbog sunca. Proučavajući logor koji je ležao malo dalje na visoravni, oklevao je. Grupa rimskih legionara stajala je oko sedam varvarki. Neka devojka ponovo vrisnu i pokuša da se izmigolji. Skoro da je probila kordon vojnika, kada je jedan od njih zgrabi za dugu, lepršavu crnu kosu. Povuče je nazad i ona pade na kolena u grubu prašinu. 
Ogromna prilika neugodnog izgleda uoči Venatora i priđe mu. Čovek je bio div, za glavu viši od ostalih u logoru, širokih ramena i gotovo isto tolikih kukova; ruke su mu bile poput hrastovih greda, duge skoro do kolena.
Latinije Macer, Španac, bio je glavni nadzornik robova. Mahnuo je pozdrav i progovorio iznenađujuće tankim glasom:
„Je li sve spremno?“, upitao je.
Venator klimnu glavom. „Popis je završen. Možeš da zapečatiš ulaz.“ 
„Smatraj to učinjenim.“ 
„Kakva je to pometnja u logoru?“ 
Macer pogleda vojnike svojim crnim, hladnim očima i pljunu na zemlju. „Glupim legionarima je postalo dosadno, pa su poharali selo pet liga severno odavde. Masakr je bio bezuman. Bar četrdeset varvara je pobijeno. Samo deset muškaraca, ostalo žene i deca. A sve bez razloga. Nema ni zlata, ni plena vrednijeg od kravlje balege. Vratili su se sa nekoliko rugoba da se oko njih kockaju. Ništa drugo.“ 
Mišići na Venatorovom licu se zategoše. „Ima li još preživelih?“
„Rečeno mi je da su dva muškarca pobegla u šume.“ 
„Uzbuniće druga sela. Bojim se da je Severus uznemirio osinjak.“
„Severus!“ Macer ispljunu to ime zajedno sa još pljuvačke. „Taj prokleti centurion i njegova banda samo spavaju i ispijaju naše zalihe vina. Nošenje takvog prtljaga rekao bih da je nepotrebna nevolja.“
„Unajmljeni su da bi nas štitili“, podseti ga Venator.
„Od čega?“, upita Macer. „Od primitivnih pagana koji se hrane insektima i reptilima?“
„Sakupi robove i brzo zapečati tunel. I postaraj se da to bude urađeno kako valja. Varvari ne smeju biti u stanju da prokopaju ulaz kada mi odemo.“
„Ne boj se. Prema onome što sam video, niko u ovoj prokletoj zemlji još nije savladao zanat pravljenja metalnog oruđa.“ Macer zastade i pokaza na veliku gomilu iskopanih mineralnih stena, koje su bile postavljene iznad ulaza u tunel, slabo osigurane ogromnom drvenom konstrukcijom. „Kada to padne, možeš prestati da brineš za svoje dragocene antikvitete. Nijedan varvarin neće nikada do njih dospeti. Svakako ne kopajući golim rukama.“ 
Dovoljno ubeđen, Venator otposla nadzornika i ljutito se uputi ka šatoru Domicijusa Severusa. Prođe pored grba vojske, srebrnog simbola bika Taurusa na vrhu koplja, i odgurnu u stranu čuvara koji je pokušao da mu zagradi ulaz.
Centurion je, zavaljen u stolici, posmatrao nagu, prljavu varvarku koja je sedela na boku, ispuštajući niz čudnovatih samoglasnika. Bila je mlada, nije imala više od četrnaest godina. Severus je nosio kratku crvenu tuniku, vezanu preko levog ramena. Njegove gole, mišićave ruke vojnika, obučene za štit i mač, bile su ukrašene dvema bronzanim narukvicama pričvršćenim oko bicepsa. Nije se potrudio da podigne pogled kada je Venator iznenada ušao.
„Ovako provodiš vreme, Domicijuse?“, reče Venator hladnim i sarkastičnim glasom. „Prezireš volju božju silovanjem nezrele paganke?“
Severus polako upravi surove sive oči ka Venatoru. „Dan je pretopao da bih slušao tvoja hrišćanska naklapanja. Moj bog je tolerantniji od tvog.“
„Istina, ali ti obožavaš paganskog boga.“ 
„Pitanje je samo kome šta više odgovara. Nijedan od nas dvojice nije svoga boga sreo licem u lice. Ko može da kaže ko je u pravu a ko greši?“
„Hrist je bio sin pravoga Boga.“
Severus razdraženo pogleda Venatora.“Ugrozio si moju privatnost. Kaži šta imaš i odlazi.“
„Da bi ti obeščastio ovu sirotu bezbožnicu?“ 
Severus nije odgovorio. Ustao je, zgrabio devojku koja je bajala za ruku i grubo je bacio na ležaj. 
„Da li bi mi se pridružio Junijuse? Možeš prvi.“ 
Venator je buljio u centuriona. Trnci strave prolazili su mu kroz telo. Od rimskog centuriona koji vodi pešadijsku jedinicu očekivalo se da bude opasan gospodar. Ali ovaj čovek je bio nemilosrdan, pravi divljak.
„Naša misija ovde je okončana“, reče Venator. „Macer i robovi se pripremaju da zapečate pećinu. Možemo da napustimo logor i uputimo se ka brodovima.“
„Sutra se navršava jedanaest meseci od kada smo otišli iz Egipta. Još jedan dan uživanja u lokalnim zadovoljstvima ne čini veliku razliku.“
„Naša misija nije bila da pljačkamo. Varvari će tražiti osvetu. Ima nas malo, a njih je mnogo.“
„Moji legionari mogu da se mere sa svakom hordom varvara koja nas napadne.“
„Tvoji ljudi su plaćenici, omekšali su.“
„Nisu zaboravili kako se ratuje“, reče Severus, osmehujući se samouvereno.
„Ali hoće li položiti živote za čast Rima?“
„Zašto bi? Zašto bi bilo ko od nas to učinio? Velike godine Carstva došle su i prošle. Naš nekada veličanstveni grad na Tibru sada je bedan. Malo rimske krvi teče našim venama. Većina mojih ljudi su rodom iz provincija. Ja sam Španac, a ti si Grk, Junijuse. U ovim danima haosa, ko može da oseti i gram odanosti prema caru koji vlada daleko na istoku, u gradu što ga niko od nas nikada nije ni video? Ne, Junijuse, moji vojnici će se boriti zato što su profesionalci i jer im je za to plaćeno.“
„Možda im varvari neće ostaviti izbora.“
„S tim šljamom ćemo se izboriti kada za to dođe vreme.“
„Bolje je da se izbegne sukob. Kažem da krenemo pre mraka...“
Venatora prekinu glasna grmljavina koja zatrese zemlju. On pojuri napolje iz šatora i zagleda se u zid litice. Robovi su izvukli grede držače iz drvene konstrukcije, oslobađajući gromoglasnu lavinu kamenja; ono se sada gomilalo preko ulaza u pećinu, zatrpavajući ga tonama masivnih stena. Veliki oblak prašine razvio se i proširio dolinom. Odzvanjanje grmljavine pozdravljeno je radosnim povicima robova i legionara. 
„Učinjeno je“, reče Venator, svečanog glasa i umornog lica. „Viševekovna mudrost je bezbedna.“ 
Severus izađe iz šatora i stade pokraj njega. „Šteta što to isto ne može da se kaže i za nas.“
Venator se okrenu. „Ako nam bog podari bezbedan povratak kući, čega imamo da se plašimo?“
„Mučenja i pogubljenja“, reče Severus ravnim glasom. „Prkosili smo caru. Teodosije ne oprašta lako. Neće biti mesta u Carstvu gde možemo da se sakrijemo. Bolje je da sklonište potražimo u nekoj stranoj zemlji.“
„Moja žena i kći... trebalo je da me dočekaju u porodičnoj vili u Antiohiji.“
„Careva vojska ih je do sada verovatno već presrela. Ili su mrtve, ili prodate u roblje.“
Venator odmahnu glavom u neverici. „Imam moćne prijatelje koji će ih štititi do mog povratka.“
„Prijateljima se može pretiti, a mogu se i kupiti.“ 
Venatorove oči se raširiše od iznenadnog prkosa. „Nikakva žrtva nije prevelika za ono što smo postigli. Kada se ne bismo vratili sa zapisom i mapom puta, sve bi bilo uzalud.“
Severus se upravo spremao da odgovori, kada primeti da njegov zamenik Artorijus Norikus trči uzbrdo ka šatoru. Tamno lice mladog legionara presijavalo se na podnevnoj žezi; pokazivao je ka niskim liticama na obzorju. 
Venator podiže ruku, zaklanjajući oči od sunca, i pogleda nagore. Usta mu se skupiše u tanku crtu. „Varvari, Severuse. Došli su da naplate uništenje sela.“
Brdo je ličilo na mravinjak. Preko hiljadu varvara, muškaraca i žena, posmatrali su odozgo okrutne osvajače svoje zemlje. Bili su naoružani lukovima i strelama, kožnim štitovima i kopljima s vrhovima od uglačanog mineralnog kamena. Neki su stezali oštro kamenje vezano za kratke drvene drške. Muškarci su nosili samo tkanine oko bedara. 
Stajali su tako, okamenjeni u tišini, bez izraza na licima, divlji i zloslutni kao nadolazeća oluja.
„Još jedna struja varvara se preprečila između nas i brodova!“, uzviknu Norikus.
Venator se okrenu, lica sivog poput pepela. „Ovo je posledica tvoje gluposti, Severuse.“ Glas mu je bio zloban od besa. „Sve si nas pobio.“ Zatim pade na kolena i poče da se moli. 
„Tvoje božanstvo neće pretvoriti varvare u ovce, starče“, reče Severus sarkastično. „Samo mač može da donese oslobođenje.“ Okrenu se i uze Norikusa za ruku, izdajući naređenja: „Naredi trubaču da oglasi okupljanje za borbu. Reci Latinijusu Maceru da naoruža robove. Ljude formiraj u čvrst borbeni kvadrat. Tako ćemo marširati do reke.“
Norikus salutira odsečno i otrča prema središtu logora. 
Pešadijska jedinica od šezdeset vojnika brzo je formirala šuplji kvadrat. Strelci Sirijci su, okrenuti spolja, zauzeli svoja mesta sa strane između naoružanih robova, dok su se Rimljani postavljali spreda i pozadi. U središtu je bio Venator sa svojom malom grupom pomagača, Egipćana i Grka, kao i trojicom lekara.
Glavna oružja rimske pešadije u četvrtom veku bili su gladijus, mač s dvostrukom oštricom, dugačak 85 centimetara, i pilum, koplje za bacanje i probadanje, dugo dva metra. Radi zaštite, vojnici su nosili gvozdene kacige nalik džokejskoj kapi, s obodom okrenutim nagore i pokretnim delovima za zaštitu obraza, koji su se ispod brade vezivali vrpcom; zatim, prsne oklope načinjene od preklopljenih metalnih ploča, koje su obavijale telo i pokrivale ramena, kao i štitnike za potkolenice. Oružje za odbranu bio je ovalni štit načinjen od laminatnog drveta.
Umesto da pojure u napad, varvari su polako opkoljavali vojsku. Isprva su pokušavali da izmame vojnike van formiranih redova, uputivši kao prethodnicu nekoliko ljudi koji su vikali čudne reči i pravili preteće pokrete. Ali, njihov daleko malobrojniji neprijatelj se nije uspaničio i pobegao kako su očekivali.
Centurion Severus bio je dovoljno iskusan da ne oseti strah. Iskoračio je napred i pogledom ispitivao teren po kome su mileli varvari.
Prezrivo je odmahnuo rukom. Nije mu bilo prvi put da se suočava sa mnogobrojnijom vojskom. U legiju se kao dobrovoljac prijavio sa šesnaest godina. Napredovao je od običnog vojnika, zaradivši nekoliko odlikovanja za izrazitu hrabrost u bitkama protiv Gota duž Dunava i protiv Franaka kod Rajne. Nakon povlačenja iz aktivne borbe postao je plaćenik; radio je za onoga ko najviše ponudi, u ovom slučaju za Junijusa Venatora.
Severus je nepokolebljivo verovao u svoje legionare. Sunce je pozlatilo njihove kacige i isukane mačeve. Bili su to sposobni ratnici, ljudi očvrsli u borbama, koji su znali samo za pobedu i nikada nisu pretrpeli poraz.
Većina životinja, uključujući i njegovog konja, uginula je tokom mučnog putovanja iz Egipta, pa je on sada koračao na čelu grupacije, okrećući se unaokolo na svakih nekoliko koraka kako bi pazio na neprijatelja. 
Uz urlik koji se izdigao i prolomio poput talasa, varvari pojuriše niz kosinu sprženu suncem i napadoše Rimljane. Pri prvom udaru behu desetkovani, izbodeni dugačkim kopljima i strelama sirijskih strelaca. Drugi talas divljaka zatim svom silinom grunu napred, obruši se na tanke redove vojnika i pade pod mačevima poput pšenice posečene srpom. Sjaj mačeva zgasnu, natopljen crvenom varvarskom krvlju. Vođeni bujicom sočnih psovki i pod pretnjom opasnog biča Latinijusa Macera, robovi se dobro pokazaše i ostadoše čvrsto na svojim pozicijama.
Vojska se polako kretala napred, dok su varvari napadali sa svih strana, popunjavajući svoje redove ljudima iz nepresušnih rezervi. Velike crvene mrlje ostajale su u prašini jalovih obronaka. Sve više nagih telesa je padalo i beživotno se grčilo na zemlji. Oni koji su nailazili, borili su se gazeći trupla svojih saboraca, sekli bosa stopala trčeći preko slomljenog oružja, bacali se na užasna gvozdena koplja koja su im se zabadala u grudi i stomake, nakon čega su padali na rastuću gomilu smrti. U borbi prsa u prsa varvari nisu mogli da se izbore s rimskom disciplinom i taktikom.
Bitka sada poprimi drugi tok. Shvativši da ne mogu ništa da postignu direktnim napadom na mačeve i koplja stranaca, varvari se povukoše i pregrupisaše. Zatim počeše da odapinju strele i bacaju svoja nepravilna koplja, dok su žene vitlale kamenicama. 
Rimljani iznad glava podigoše štitove poput krupnog kornjačinog oklopa, i čvrstim korakom nastaviše marš ka reci i bezbednosti brodova. Samo su Sirijci bili u poziciji da nanose žrtve varvarima. Za robove nije bilo dovoljno štitova, pa su se oni nezaštićeni i izloženi borili protiv kiše projektila. Slabi od dugog, zamornog putovanja i iscrpljujućeg kopanja pećine, mnogi padoše i behu ostavljeni, a njihova tela su skidana do gole kože i užasno masakrirana. 
Severusu je ovakav način borbe bio dobro poznat; iskusio ga je protiv Britanaca. Pošto je primetio da mu je neprijatelj nemaran i neuvežban, naredio je vojsci da se zaustavi i oružje položi na zemlju. Razumevši to kao gest predaje, varvari napraviše grešku brzopletog jurišanja. Tada vojnici, izvršavajući Severusovo naređenje, podigoše mačeve i Rimljani krenuše u protivnapad.
Opkoračivši dve stene, centurion je mahao svojim mačem u skoro odmerenim, ritmičkim zamasima. Četiri varvarina padoše kraj njegovih nogu. Još jednog obori ravnom stranom mača, a drugog, koji je nasrtao sa strane, prekla. Zatim sumanuta navala prestade, a gola horda se povuče van dometa mačeva.
Severus iskoristi odmor da prebroji svoje poginule. Od šezdeset njegovih vojnika, dvanaest je ležalo mrtvo ili na samrti. Još četrnaestorica su zadobili razne povrede. Robovi su najgore prošli. Više od polovine je bilo ubijeno ili nestalo.
On priđe Venatoru, koji je komadom pocepane tunike povezivao posekotinu na ruci. Grčki mudrac je i dalje sa sobom nosio dragoceni popis, bezbedno sakriven u vrpci kaiša. 
„Još uvek si s nama, starče?“ 
Venator podiže pogled; oči su mu bile pune straha pomešanog sa rešenošću. „Umrećeš ti pre mene, Severuse.“
„Je li to pretnja ili predskazanje?“
„Da li je važno šta je? Nijedan od nas neće ponovo videti Carstvo.“
Severus nije odgovorio. Bitka je iznenada nastavljena, jer su varvari izbacili još jedan nalet kamenja i kopalja, koja zamračiše nebo i uz tupe udarce počeše da sleću na štitove. On se brzo vrati na svoje mesto ispred kvadrata koji se smanjivao. 
Rimljani su se hrabro borili, ali njihov broj ipak poče da opada. Skoro svi Sirijci su izginuli. Kvadrat se sve više osipao pred napadom koji se nastavljao nesmanjenom žestinom. Preživeli, mnogi od njih u ranama, bili su iscrpljeni, mučeni vrućinom i žeđi. Otežale mačeve koji su nemoćno visili, prebacivali su iz ruke u ruku.
I varvari su bili podjednako iscrpljeni; ali, bez obzira na stravične gubitke, tvrdoglavo su istrajavali u svakom koraku niz padinu ka reci. Pokraj svakog mrtvog legionara moglo je da se izbroji šest njihovih leševa. Trupla plaćenika, izbodena strelama, ličila su na jastučiće za igle.
Divovski nadzornik robova Macer bio je pogođen u koleno i bedro. Ostao je na nogama, ali nije mogao da prati vojsku u pokretu. Uskoro je zaostao i privukao na sebe grupu od dvadeset varvara, koji ga brzo okružiše. On se okretao i vitlao mačem poput krila vetrenjače, te trojicu varvara preseče napola pre nego što se ostali povukoše, oklevajući iz poštovanja prema njegovoj zapanjujućoj snazi. Vikao je i pozivao ih da mu priđu i bore se.
Ali, pošto su upoznali Rimljane na teži način, varvari su izbegavali da budu uvučeni u borbu prsa u prsa. Sa sigurne razdaljine odapinjali su bujice strela ka Maceru. Kroz nekoliko sekundi na njegovom telu bilo je pet rana, iz kojih je šikljala krv dok je on čupao vrhove strela. Jedan varvarin pritrča i baci koplje, pogodivši ga u grlo. On se polako zatetura od gubitka krvi i pade u prašinu. Varvarke se ustremiše na njega poput čopora besnih vukova; kamenovale su ga dok se njegovo telo nije pretvorilo u bezobličnu masu.
Sada je samo visoka peščana dina razdvajala Rimljane od rečne obale. Iza nje, plavo nebo iznenada poprimi narandžastu boju. Zatim se otuda razvi oblak dima, crn i težak, a vetar donese miris zapaljenog drveta.
Užas steže Venatorovo srce, a odmah zatim nastupi očaj.
„Brodovi!“, vikao je. „Varvari napadaju brodove!“ 
Okrvavljeni robovi se uspaničiše i u samoubilačkom poduhvatu jurnuše ka reci. Varvari ih dočekaše sa strane i mučki napadoše. Nekoliko robova baci oružje u znak predaje i oni odmah behu pogubljeni. Ostali pokušaše da se bore skriveni u gaju niskog drveća, ali njihovi progonitelji ih sve do jednog poubijaše. Prašina ove čudne zemlje postala je njihov pokrov, a suvo rastinje njihova grobnica.
Severus i preživeli legionari su se izborili da dopru do vrha dine. Tu iznenada stadoše, ne mareći za stravični pokolj oko sebe. Omamljeni od zapanjenosti, gledali su katastrofu u podnožju. 
Stubovi vatre dizali su se i stapali u vrtlog dima, koji se uvijao i pružao uvis poput zmije. Flotila, njihova jedina nada za beg, gorela je duž rečne obale. Ogromni brodovi koje su rekvirirali u Egiptu bili su zahvaćeni neobuzdanim plamenom.
Venator se progura do prednjih redova i stade uz Severusa. Centurion je ćutao; krv i znoj stopili su se na njegovoj tunici i na oklopu. Besno je posmatrao more vatre i dima. Dok je gledao kako se plamena jedra raspadaju u vrtlog iskri, u očima mu se odslikavala užasna stvarnost poraza.
Brodovi su bili usidreni na obali i sada su tamo ležali goli i izloženi. Čitava sila varvara savladala je malu grupu mornara i zapalila sve što je moglo da gori. Požara je bio pošteđen samo jedan mali trgovački brod, čija je posada nekako uspela da odbije napadače. Četiri mornara su očajnički pokušavala da dignu jedra, dok su ostali naporno veslali trudeći se da dosegnu bezbednost dubokih voda. 
Venator je u ustima osećao ukus gareži i gorčinu nesreće. Čak mu je i nebo izgledalo crveno. Stajao je nemoćan u svom besu. U njegovom srcu zgasla je vera u brižljivo smišljen plan čuvanja neprocenjivog znanja prošlosti.
Neko položi ruku na njegovo rame; on se okrenu i zagleda u čudan izraz hladnog raspoloženja na Severusovom licu. 
„Uvek sam se nadao“, reče centurion, „da ću umreti pijan od dobrog vina i ležeći na dobroj ženi.“
„Samo bog može da izabere smrt za čoveka“, reče Venator neodređeno.
„Ja bih pre rekao da sreća tu igra najvažniju ulogu.“ 
„Šteta, strašna šteta.“
„Bar ti je blago dobro sakriveno“, reče Severus. „A mornari koji su uspeli da pobegnu obavestiće učenjake u Carstvu o onome što smo ovde uradili.“
„Ne“, reče Venator odmahujući glavom. „Niko neće verovati u maštovite priče neobrazovanih mornara.“ Okrenu se i pogleda niska brda u daljini. „Sve će ostati izgubljeno zanavek.“ 
„Umeš li da plivaš?“
Venatorove oči se ponovo okrenuše ka Severusu. „Da plivam?“ 
„Daću ti pet svojih najboljih ljudi da proseku put do vode ukoliko misliš da možeš da doplivaš do broda.“ 
„Ja... nisam siguran.“ Proučavao je reku i sve veću razdaljinu između broda i rečne obale.
„Iskoristi komad drveta kao splav ako moraš“, reče Severus oštro. „Ali požuri, svi ćemo se kroz koji minut sresti sa svojim bogovima.“
„Šta će biti s tobom?“
„Ovo brdo je dovoljno dobro mesto da se zauzme pozicija.“
Venator zagrli centuriona. „Neka je bog s tobom.“
„Bolje da pođe s tobom.“
Severus se okrenu, brzo izabra petoricu vojnika koji nisu bili ranjeni i naredi im da štite Venatora u jurišu ka reci. Zatim se posveti organizovanju osiromašene jedinice za poslednju odbranu.
Žalosno mali broj legionara okupi se oko Venatora. Onda svi jurnuše ka reci, vičući i sekući put kroz neorganizovane skupine iznenađenih varvara. Boli su i klali poput ludaka u krvavom pohodu.
Venator od iscrpljenosti više ništa nije osećao, ali njegov mač nije oklevao, niti mu je korak posustao. Bio je učenjak koji je postao istrebljivač. Odavno je prešao tačku s koje nema povratka. Sada je postojala samo sumorna tvrdoglavost: svaki strah od smrti nestao je.
Probijali su se kroz ludački vihor plamene žege. Venator je osećao smrad nagorelog ljudskog mesa. Pocepao je još jedan komad tunike i pokrio nos i usta, krčeći put kroz dim.
Vojnici su izginuli, štiteći Venatora do poslednjeg daha. Iznenada, njegova stopala bila su u reci, i on se baci napred, zaronivši čim mu je voda bila iznad kolena. Primetio je komad jarbola koji je pao s broda u plamenu, pa grozničavo zapliva ka njemu, ne usuđujući se da pogleda iza sebe.
Vojnici koji su još bili na peščanoj dini, uzvraćali su ravnom merom na svaki napad. Varvari su izbegavali strele Rimljana, pevajući prkosne pesme i tražeći im slabu tačku u odbrani. Četiri puta su se organizovali u velike grupe i krenuli u juriš, i četiri puta je njihov napad bio odbijen, ali bi svaki put oborili još nekoliko iscrpljenih legionara. Kvadrat je postao maleni čvor ljudi kada se nekoliko preživelih zbilo i nastavilo da se bori rame uz rame. Krvave gomile mrtvih i umirućih su poput prostirke prekrivale vrh dine, a krv se u potocima slivala niz padine. Pa ipak, Rimljani su istrajavali.
Bitka je bez prestanka divljala skoro čitava dva časa, ali su varvari i dalje napadali istom jačinom kao u početku. Namirisali su pobedu i okupili se za poslednji juriš. 
Severus je čupao strele koje su mu štrčale iz izloženih delova tela i nastavljao da se bori. Trupla varvara pokrivala su zemlju pred njim. Samo je šačica legionara ostala uz njega. Jedan za drugim i oni su ginuli, s mačem u ruci, zatrpani kišom kamenja, strela i kopalja.
Severus je pao poslednji. Noge pod njim su poklekle, a ruka više nije mogla da drži mač. Njihao se na kolenima, uzalud pokušavao da ustane, a zatim podigao pogled ka nebu i tiho promrmljao:
„Majko, oče, primite me u svoje naručje.“ 
Kao odgovor njegovoj molitvi, varvari jurnuše napred, divljački ga batinajući sve dok ga smrt ne oslobodi patnji. 
U vodi, Venator je mrko stezao jarbol i mlatarao nogama, očajnički pokušavajući da sustigne brod koji se povlačio. Njegov trud bio je uzaludan. Rečna struja i povetarac odvlačili su brodić sve dalje.
Dovikivao je posadi i mahnito mahao slobodnom rukom. Grupa mornara i mlada devojka sa psom stajali su na krmi, posmatrajući ga bez samilosti, ne čineći ništa kako bi mu približili brod. Nastavili su bekstvo niz reku kao da Venator ne postoji.
Napuštaju ga, shvatio je bespomoćno. Nema spasenja. Pesnicom je očajnički udarao o jarbol, nekontrolisano jecajući, ubeđen da ga se njegov bog odrekao. Najzad, on skrenu pogled ka obali i pogleda pokolj i uništenje.
Ekspedicija je bila okončana, nestala u košmaru.