Jun 1035.
Negde u Severnoj Americi

Klizili su kroz jutarnju izmaglicu kao duhovi, jedva eujno i jezivo u svojim sablasnim brodovima. Visoki i kao zmije izvijeni lukovi elegantno su se pružali na pramcu i na krmi, krunisani detaljno izrezbarenim glavama zmajeva koji pokazuju zube u zlokobnoj grimasi, i kao da pogledom seku maglu u potrazi za žrtvama. Mada su služili da uteraju strah u kosti neprijatelju,  isto tako se verovalo da ovi zmajevi štite posadu od zlih duhova koji žive u morima.
Mala grupa doseljenika stigla je preko nepreglednih mora u vitkim i gracioznim brodovima koji su na talasima plovili lako i sigurno, kao pastrmka u mirnom potoku. Kroz otvore na trupu broda duga vesla zaranjala su u tamnu vodu i tako se brod probijao kroz talase. Eetvrtasta jedra s crvenim i belim prugama bila su opuštena jer nije bilo ni daška vetra. Brodovi su za sobom vukli male, za krmu privezane eamce duge šest metara, u kojima se nalazio dodatni tovar. 
Ovi ljudi bili su prethodnica muškarcima, ženama i deci koji ae otud doai mnogo kasnije: muškarci, žene i deca, sa svojom skromnom imovinom i sitnom stokom. Od svih puteva kojima su ljudi sa severa krstarili preko okeana, nijedan nije nosio toliko rizika kao put preko severnog Atlantika. Uprkos opasnostima od nepoznatog, oni su se hrabro otisnuli preko ledenog prostranstva, borili se protiv pobesnelih vetrova, suprotstavljali se zastrašujuaim talasima i prkosili svakom olujnom kovitlacu koji bi se podigao s jugozapada. Veaina ih je preživela, ali je more tražilo svoju cenu. Od osam brodova koji su zaplovili iz Norveške nestala su dva i više ih niko nikada nije video. 
Konaeno, burom izmueeni kolonisti stigli su do zapadne obale Njufaundlenda, ali umesto da se zaustave u mestu Lans-o-Midou, gde je bilo prvobitno naselje koje je osnovao Lajf Erikson, oni su bili odlueni u nameri da istražuju još dalje prema jugu u nadi da ae pronaai topliju klimu za svoju novu koloniju. Pošto su oplovili jedno veae ostrvo, produžili su prema jugozapadu sve dok nisu naišli na dugaeko poluostrvo koje se s kopna pružalo u more prema severu. Nastavili su putovanje pored dva ostrva na jugu i posle dva dana plovidbe naišli su na ogromnu plažu od belog peska. Ona je predstavljala pravo eudo za ljude koji su eitav život proveli po beskrajnim kamenitim fjordovima. Pošto su potpuno zaobišli taj naizgled beskonaeni pešeani predeo, naišli su na prostrani zaliv. Mala flota je bez oklevanja uplovila u mirnije vode i krenula prema zapadu, potpomognuta nadolazeaom plimom. Prekrila ih je magla i izgledalo je da se vlaga kao tepih odmotala preko vode. Kako je dan odmicao, sunce se pretvaralo u narandžastu loptu prigušenog sjaja i polako zalazilo iza zapadnog horizonta koji se i dalje nije video. Predvodnici su se dovikivali s jednog broda na drugi i dogovorili se da bi bilo najbolje da se tu usidre do jutra, nadajuai se da ae se magla do tada podiai. 
Kada je svanulo, maglu je zamenila laka izmaglica i moglo se videti kako se zaliv sužava u fjord. Muškarci su se rasporedili na svoja mesta i zaveslali uzvodno dok su žene i deca tiho zurili u visoke grebene što su se izdizali iz izmaglice koja je nestajala na zapadnoj obali reke i zloslutno se nadvijala nad jarbolima brodova. Preko njih su videli kako neko ogromno drveae prekriva taj brdoviti predeo. Mada nisu uoeili nikakve znakove života, einilo im se kako ih iz šume ipak neko posmatra. Svaki put kada su odlazili na kopno da zahvate vodu, napadali su ih Skrelinzi. Tako su nazivali sve starosedeoce koji su živeli po nepoznatim zemljama za koje su se nadali da ae ih oni naseliti. Skrelinzi nisu bili prijateljski raspoloženi i više puta su na brodove odapinjali prave oblake strela. 
Vo?a ekspedicije, Bjarne Sigvatson, držao je borbeni duh svojih ljudi pod kontrolom i nije im dozvoljavao da uzvrate. Dobro je znao da su Skrelinzi napadali i druge koloniste iz Vinlanda i s Grenlanda zato što su Vikinzi pre toga pobili nekoliko nedužnih domorodaca. Zbog puste želje za ubijanjem. Sigvatson je zahtevao da se na ovom putovanju prema domorocima ophode prijateljski. Nešto mu je govorilo da je od vitalnog znaeaja za opstanak njegove kolonije da trampe razne sitnice za krzna i ostale potrepštine, i to bez prolivanja krvi. Za razliku od pohoda Torfina Karlsefnija i Lajfa Eriksona, eija su naselja Skrelinzi na kraju opustošili, ovo su bili do zuba naoružani norveški veterani koji su se eelieili kroz nebrojene bitke sa svojim najveaim neprijateljima, Sasima. O ramena su okaeili maeeve, u jednoj ruci držali su dugo koplje a u drugoj veliku sekiru. Bili su to najbolji ratnici svog vremena. 
Talas plime koji je veslaeima pomagao da se suprotstave struji još dugo se oseaao, mada ona i nije bila jaka jer je uspon bio blag. Ušae reke bilo je široko svega kilometar, ali se uskoro proširilo u skoro tri kilometra. Strmi obronci na istoenoj obali zeleneli su se obrasli gustim rastinjem. 
Sigvatson je stajao na pramcu glavnog broda ruke obavijene oko zmajevog vrata, zagledan u daljinu kroz izmaglicu koja je polako nestajala. Pokazao je senku strmih kamenitih litica koje su se pomaljale iza reene okuke. „Idemo prema levoj obali“, naredio je veslaeima. „Izgleda da je u steni neki otvor gde aemo moai da prenoaimo.“
Dok su se približavali, taman zlokoban ulaz u potopljenu peainu postajao je sve veai dok nije postao dovoljno širok da ceo brod može da pro?e. Sigvatson se zagledao u mraenu unutrašnjost i video kako se prolaz nastavlja još daleko ispod strmih litica. Drugim brodovima naredio je da eekaju sve dok se jarbol na njegovom brodu ne razmontira i položi na palubu da bi mogli da pro?u kroz nizak otvor. Na ulazu u peainu struje su napravile vir, ali su prekaljeni veslaei lako uplovili unutra s malo uvueenim veslima da ih ne bi polomili o ivice otvora. 
Dok su polako klizili unutra, žene i deca su se nagnuli preko ograde i gledali kroz zapanjujuae bistru vodu u jata riba koja su se jasno mogla videti kako plivaju preko kamenitog dna na skoro petnaest metara dubine. S kakvim su se samo uzbu?enjem kretali ispod visokih svodova peaine koja je bila dovoljno velika da primi flotu tri puta veau od njihove male skupine brodova. Iako su njihovi preci primili hrišaanstvo, bilo je teško napustiti stare paganske obieaje. Vladalo je verovanje da u ovakvim peainama žive bogovi. 
Unutrašnji zidovi peaine, nastali hla?enjem stena pre dve stotine miliona godina, izdizali su se izvajani i glatki od talasa nekog prastarog mora, koji su zapljuskivali slojeve vulkanskog kamena na obroncima okolnih planina. Propinjali su se uvis prema svodu na kojem nije bilo ni mahovine ni puzavica. A za divno eudo, nije bilo ni slepih miševa. Odaja na koju su naišli bila je skoro potpuno suva. Vodu je zaustavljao greben, visok skoro jedan metar, koji se pružao u unutrašnjost peaine skoro šezdeset metara. 
Sigvatson je kroz ulaz doviknuo drugim brodovima da ih prate. Onda je njegova posada prestala da vesla, pa je brod slobodno plutao sve dok nije lako okrznuo dno u sledeaoj prostoriji. Dok su se drugi brodovi približavali mestu za iskrcavanje, spuštene su duge daske i svi su pohrlili na evrsto tlo, sreani što im se prvi put u poslednjih nekoliko dana ukazala prilika da malo protegnu noge. Trebalo je pre svega da spreme prvi kuvani obrok koji nisu pojeli još od kada su poslednji put ovako pristali, ko zna koliko stotina kilometara ranije. Deca su se raštrkala na sve strane po peaini treeai po sprudovima koje su u steni uklesali vekovi erozije i skupljajuai grane što su plutale okolo. Uskoro su žene naložile vatru, pekle hleb i kuvale ovsenu kašu i riblju eorbu u velikim gvozdenim kazanima. Neki muškarci su popravljali opremu i ošteaenja na brodu nastala od dugog puta, dok su drugi raširili mreže i hvatali jata riba kojih je u fjordu bilo u izobilju. Žene su bile veoma sreane što su pronašle tako udobno sklonište od surove klime. S druge strane, krupnim muškarcima razbarušene kose, naviklim da uvek budu napolju i na moru, bilo je neprijatno da žive okruženi kamenom. 
Taman što su završili s veeerom i spremali se da tu prenoae u svojim kožnim vreaama za spavanje, do Sigvatsona je, uzbu?eno vieuai, dotrealo dvoje njegove mla?e dece, jedanaestogodišnji deeak i desetogodišnja devojeica. Uhvatili su ga za ruke i povukli prema najdubljem delu peaine. Upalili su baklje i doveli ga do jednog dugaekog tunela koji je bio jedva dovoljno visok da se u njemu stoji. Bio je to splet zavojitih prolaza koji su nastali pre nego što se voda povukla. 
Pošto su se popeli na kamene gromade, nastavili su uzbrdo još nekih pedeset metara. Tu su se deca zaustavila i pokazala mu malu pukotinu. „Vidi, tata, vidi!“ – povikala je devojeica. „Tu je jedan otvor koji gleda napolje. Mogu da se vide zvezde!“
Sigvatson je video da je otvor toliko mali da se kroz njega ne može provuai ni dete, ali se zato jasno moglo videti noano nebo. Sledeaeg dana naložio je nekolicini svojih ljudi da malo srede prilaz otvoru kako bi se eovek tuda lakše kretao i da sam otvor prošire. Kada je otvor bio dovoljno velik da kroz njega može uspravno da pro?e odrastao eovek, oni su izašli i obreli se na prostranoj poljani oivieenoj velikim drveaem. Ništa nije bilo ni nalik na jalovu i opustelu zemlju kakvu su ostavili na Grenlandu. Zalihe drveta za izgradnju kuaa bile su neiscrpne. Tlo je bilo posuto gustim rastinjem i cveaem – tu ae moai da napasaju stoku. I baš tu, na toj plodnoj zemlji, visoko iznad prelepog plavog fjorda prepunog riba, Sigvatson je izgradio svoju koloniju. 
Bogovi su deci pokazali put a ona su povela odrasle do mesta za koje su se svi zajedno nadali da je pravi raj. 


Ljudi sa severa imali su pravu strast za životom. Naporno su radili, teško živeli i još teže umirali. More je bilo smisao njihovih života. Za njih je eovek bez broda bio zarobljen eovek. Mada su tokom celog srednjeg veka sejali strah i trepet zbog svoje burne prirode, oni su potpuno izmenili Evropu. Ti okoreli pomorci borili su se i naseljavali u Rusiji, Španiji i Francuskoj, bili su trgovci i ratnici, slavni po svojoj hrabrosti i veštini u baratanju maeem i sekirom. Hrolf je osvojio Normandiju, koja je i dobila ime po ljudima sa severa*. Njegov potomak Viljem Osvajae zauzeo je Englesku.
Bjarne Sigvatson je bio pravi pravcati Viking. Imao je plavu kosu i bradu. Nije bio visok, ali je imao široka ramena i bio je jak kao bik. Ro?en je 980. godine na imanju svog oca u Norveškoj. I, kao i veaini mladih Vikinga, odrastanje mu je bilo ispunjeno nesavladivom željom da vidi šta se sve krije iza horizonta. Hrabar i radoznao, a ipak odluean, on je ueestvovao u pohodima na Irsku kada mu je bilo svega petnaest godina. Kada je napunio dvadeset, Bjarne je vea bio prekaljeni ratnik, pomorac i pustolov s dovoljno napljaekanog blaga da od njega sagradi dobar brod i sam organizuje pljaekaške pohode. Oženio se sa Frejdis, krepkom i samouverenom lepoticom duge zlatnožute kose i plavih oeiju. Njih dvoje su bili pravi par. Uklapali su se kao sunce i nebo.
Nakon što je nagomilao ogromno blago iz gradova i sela koje je poharao svud po Engleskoj, sav prekriven ožiljcima iz nebrojenih bitaka, Bjarne se povukao iz pljaekaških pohoda i postao trgovac ailibarom, koji je u njegovo vreme bio cenjen kao dijamant. Ali nakon nekoliko godina ?avo mu ponovo nije dao mira, naroeito pošto je euo sage o eudesnim otkriaima Erika Crvenog i njegovog sina Lajfa Eriksona. Kako su ga samo mamila ta nepoznata prostranstva daleko na zapadu! Stoga je odlueio da organizuje sopstvenu ekspediciju u nepoznato da bi tamo negde osnovao koloniju. Ubrzo je sastavio flotu od deset brodova u kojima je bilo 350 ljudi s porodicama, stokom i poljoprivrednim alatkama. Ceo jedan brod bio je potreban da se u njega smesti pravo bogatstvo koje je Bjarne posedovao u ailibaru. Tu je bilo i opljaekano blago namenjeno nekoj buduaoj trampi s brodovima koji prenose raznu robu od Norveške do Islanda. 
Peaina koju su otkrili poslužila je kao izvanredno sklonište za brodove, kao skladište i kao utvr?enje u slueaju da napadnu Skrelinzi. Uglaeani brodovi prevueeni su na suvo preko balvana i smešteni u žlebove koje je voda izdubila u steni kao postolja. Vikinzi su pravili izuzetne brodove koji su bili pravo eudo za svoje doba. Ne samo što su bili izuzetno efikasna plovila, vea su predstavljali i prava umetnieka dela, sa skulpturama, izvanredno uskla?eni i raskošno ukrašeni bogatim drvorezima na pramcu i krmi. Malo koji brod je i pre i posle tog vremena imao takav sklad i eleganciju. 
Za pohode po Evropi korišaen je drakar, izuzetno brz i okretan, s mestima za pedeset veslaea. Ali knar je bio pravi brod za Vikinge istraživaee. Dug od petnaest do dvadeset i širok pet metara, knar je preko velikih morskih prostranstava mogao da ponese i do petnaest tona tereta. Na otvorenom moru on je uglavnom zavisio od velikog eetvrtastog jedra, ali je bilo mesta i za deset veslaea u slueaju da se plovi uz obalu i kroz plitku vodu. 
Kod pramca, kod krme i po sredini broda paluba je bila poploeana daskama i prostrana, tako da je tu mogla da se smesti stoka ili uskladište razne potrepštine. Posada i putnici bili su na otvorenom i izloženi vetru, zaštiaeni samo volovskim kožama. Nije bilo posebnih odaja za predvodnike kakav je bio Sigvatson – Vikinzi su plovili kao obieni pomorci, svi me?u sobom jednaki, a njihov vo?a je izdavao komande i donosio odluke kada je to bilo potrebno. Knar je po uzburkanom moru bio kao kod kuae. Po olujnim vetrovima i gorostasnim talasima, on je bio u stanju da pregrmi i najveaa iskušenja koja bi mu bogovi pripremili, a da i dalje napreduje brzinom od pet do sedam evorova, prelazeai tako i do 250 kilometara dnevno.
Vikinški majstori brodari izgradili su ga od žilave orahovine. Oni su za svoj posao koristili samo ruke i oštro oko dok su sekirama obra?ivali drvo. Kobilica je bila od jednog komada hrastovine, a glavna konstrukcija palube napravljena u obliku slova T, da po širokim morima održava ravnotežu broda. Onda su na red dolazile izrezbarene daske koje su, tanko izdeljane i graciozno zaobljene, polagane oko palube sve dok se ne bi spojile u korenu lukova na pramcu i krmi. Ovako sagra?en trup broda bio je poznat kao preklopni, jer su se daske na površinskom sloju ukrštale s onima ispod. A onda su premazivane katranom. Osim greda kojima je bio ojaean trup i koje su podupirale palubu, na celom brodu nije postojao više nijedan prav komad drveta. Jedan takav brod delovao je nekako krhko naspram oluja koje su besnele po severnom Atlantiku, ali iza, na prvi pogled, oeiglednog ludila, stajao je dobro osmišljen sistem. Kobilica je bila vrlo savitljiva, a trup gibak, pa je brod mogao lako da se kreae kroz vodu, zbog eega je bio jedan od najpouzdanijih u to vreme. Plitak gaz omoguaavao mu je da poskakuje po talasima kao oblutak. 
I samo kormilo bilo je pravo umetnieko delo. Veliko veslo na krmi bilo je zakaeeno na desnoj strani, a njegovu uspravnu osovinu okretao je kormilar uz pomoa popreeno postavljenog ruda. Kormilo se uvek nalazilo na desnoj strani broda i zvalo se stjornbordi – što znaei na desnom boku. Kormilar je uvek jednim okom gledao prema pueini a drugim prema bronzanom, bogato ukrašenom vetrokazu  postavljenom ili na stubu pramca ili na jarbolu. Proueavajuai audi vetrova, uvek je mogao da kormilari na najbolji moguai naein. 
Veliki komad hrastovine služio je kao pasmo* na mestu gde je bio postavljen jarbol. On je bio visok deset metara i držao je jedro od oko stotinu kvadratnih metara, izrezano u pravougaonik koji je po dužini stranica zamalo mogao da bude i kvadrat. Jedra su bila istkana od grubog sukna u dva sloja da bi bila što jaea. Onda su bila bojena u crveno i belo, obieno u obliku pruga ili rombova. 
Vikinzi nisu bili samo vrhunski brodari i mornari – oni su isto tako bili i izuzetni moreplovci. Imali su uro?enu genijalnost za sve što je imalo veze s morem. Mogli su da tumaee morske struje, oblake, temperaturu vode, vetar i talase. Posmatrali su puteve kojima su se kretala jata riba i ptica. Noau bi se upravljali prema zvezdama, a danju prema suneanoj ploei. To je suneani sat kružnog oblika s centralnom osovinom koja je mogla da se izvuee da bi se pratilo kretanje sunca posmatranjem na koju od linija urezanih na površini sata pada senka. Vikinzi su sa zapanjujuaom taenošau mogli da izraeunaju svoj položaj. Retko se dešavalo da vikinški brod potpuno zaluta. Njihova umešnost u pomorstvu bila je potpuna i nikad nije bila osporavana. 


U mesecima koji su usledili kolonisti su izgradili robustne drvene kuae s masivnim gredama koje su držale krov. Podigli su prostranu salu s velikim ognjištem za spremanje hrane u kojoj su provodili vreme za razonodu, salu su u isto vreme koristili i kao skladište i sklonište za stoku. Željni bogate zemlje, ljudi sa severa nisu trošili vreme na uzgajanje useva. Sakupljali su šumsko voae i hvatali ribu koje je u fjordu bilo u izobilju. Skrelinzi su bili radoznali i dovoljno prijateljski raspoloženi. Razne sitnice, tkanine i kravlje mleko trampili su za krzna i divljae. Sigvatson je mudro postupio kada je naredio svojim ljudima da metalne maeeve, sekire i koplja drže daleko od oeiju domorodaca. Skrelinzi su od oružja imali lukove i strele, ali je njihovo oružje za borbu izbliza bilo od nespretno obra?enog kamena. Bio je u pravu kada je pomislio da ae superiorno oružje ljudi sa severa pre ili kasnije biti ili ukradeno ili zatraženo za trampu. 
Do jeseni su bili potpuno spremni za surovu zimu. Me?utim, te godine zima je bila blaga, s malo snega i hladnih dana. Kolonisti su se divili suneanim danima koji su trajali mnogo duže nego u Norveškoj ili na Islandu. Kada je došlo proleae, Sigvatson se pripremao da pošalje jednu veliku ekspediciju koja bi istražila ovu novu i nepoznatu zemlju. Odlueio je da sam ostane u naselju kako bi se latio poslova i dužnosti upravnika ove male kolonije koja sada brzo napreduje. Za predvodnika ekspedicije izabrao je svog mla?eg brata Magnusa. 
Oeekivao je da ae put biti dug i naporan i izabrao je stotinu ljudi. Posle nekoliko nedelja priprema, šest najmanjih brodova podiglo je jedra dok su muškarci, žene i deca koji su ostali u naselju mahali toj maloj armadi u znak pozdrava kada se uputila uzvodno prema izvorištu reke. Ali, ono što je trebalo da bude dvomeseena istraživaeka ekspedicija, pretvorilo se u epsko putovanje koje je potrajalo eitavih eetrnaest meseci. Plovili su po velikim rekama i nepreglednim jezerima koja su im se einila velika koliko i severno more, naizmenieno koristeai vesla i snagu vetra, osim kada su bili primorani da svoje brodove prevlaee preko kopna do sledeae vodene površine. Jedna od tih reka izgledala im je mnogo veaa od svih ostalih koje su imali prilike da vide u Evropi ili na Mediteranu. Pošto su prešli pet stotina kilometara po tom ogromnom reenom toku, pristali su uz obalu i zanoaili u gustoj šumi pored reke. Tu su sakrili svoje brodove. Onda su krenuli kopnom i godinu dana putovali preko brda i nepreglednih ravnica. 
Ljudi sa severa susretali su se na svom putu sa eudnim životinjama koje nikada ranije nisu videli: bila su to neka mala stvorenja nalik na pse koja su zavijala kroz noa, velike maeke s kratkim repovima i neke ogromne dlakave zveri s rogovima i džinovskim glavama. Ove poslednje ubijali su kopljima i njihovo meso im se einilo prijatno koliko i govedina. 
Pošto se nisu dugo zadržavali na jednom mestu, Skrelinzi nisu u došljacima videli pretnju, te im nisu pravili neprilike. Istraživaei su bili fascinirani i zabavljalo ih je koliko su se plemena Skrelinga me?usobno razlikovala. Neki od njih su se držali uspravno i ponosno, dok su drugi, opet, više lieili na bedne zveri. 
Zaustavili su se mnogo meseci kasnije, kada su pred sobom u daljini ugledali vrhove nekih ogromnih planina. Zapanjeni pred tolikim prostranstvima koja su se pružala dokle god pogled seže, odlueili su da bi možda ipak bilo najbolje da se vrate u koloniju pre no što stignu prvi snegovi i zima. Ali kada su negde sredinom leta umorni putnici najzad stigli do svog naselja nadajuai se toplom doeeku, zatekli su samo pustoš i nesreau. Eitava kolonija bila je spaljena do temelja, a sve što je ostalo od njihovih drugova, žena i dece bile su samo rasute kosti. Šta je to moglo toliko da razbesni Skrelinge da naprave ovakav pokolj Vikinga? Šta je moglo da poremeti njihove mirne odnose? Na to pitanje mrtvi im nisu mogli dati odgovor. 
Magnus i njegovi razbesneli i neutešni Vikinzi otkrili su da je ulaz u tunel koji je vodio u unutrašnjost peaine gde su bili smešteni brodovi zatrpan kamenjem i granama koje su tu postavili sad vea mrtvi kolonisti da bi ga sakrili od Skrelinga. Nekako su uspeli da saeuvaju blago i svete relikvije koje je Sigvatson opljaekao u svojim mla?im danima, zajedno sa svojim najdragocenijim lienim posedom, i sve zajedno su sakrili u brodove za vreme napada Skrelinga. 
Oeajni ratnici mogli su celom tom masakru da okrenu le?a i da otplove dalje, ali to nije bilo u njihovim genima. Žudeli su za osvetom, znajuai da ae tako najverovatnije i sami izginuti. Ali za jednog Vikinga umreti u borbi s neprijateljem bila je uzvišena i slavna smrt. A postojala je i ona strašna moguanost da su Skrelinzi odveli njihove žene i decu u roblje. 
Savladani tugom i besom, sakupili su ostatke svojih prijatelja i porodica i preneli ih kroz tunel u peainu, gde su ih smestili na brodove. Slanje mrtvih u slavnu veenost koja ih oeekuje u Valhali bilo je deo njihove tradicije. Prepoznali su unakažene ostatke Bjarnea Sigvatsona i položili ih u njegov brod zamotane u plašt zajedno s ostacima njegovo dvoje dece, njegovim blagom koje je za života stekao i s posudama punim hrane za put u zagrobni život. Želeli su da s njim sahrane i njegovu ženu, Frejdis, ali nisu mogli da prona?u njeno telo, a nije im ostalo nijedno grlo stoke koje bi mogli da žrtvuju. Skrelinzi su sve odneli sa sobom. 
Tradicija je nalagala da se mrtvi sahranjuju u svojim brodovima, ali ovde to nije bilo moguae. Bojali su se da ae Skrelinzi pronaai i opljaekati grobove. I tako su vikinški ratnici, slomljeni tugom, klesali i drobili jednu ogromnu stenu koja je stajala iznad ulaza u peainu sve dok se nije srušila uz veliki prasak zajedno s gomilom sitnog kamenja. Na taj naein su efikasno i trajno zapeeatili ulaz u peainu sa reke. Kamenje je ležalo nabacano nekoliko metara iznad površine vode i tako ostavljalo veliki ali nevidljiv ulaz ispod njene površine. 
Kada su završili s pogrebnim ceremonijama, ljudi sa severa su se pripremili za borbu. East i hrabrost za njih su bili svetinja. Bili su u stanju euforije jer su znali da ae se uskoro tuai s neprijateljem. Negde duboko u njihovim dušama poeivala je želja za borbom, za sudarom oružja, za mirisom krvi. Bio je to deo njihove kulture, oni su odrasli i vaspitavani da budu ratnici, da se usavrše u veštini ubijanja. Naoštrili su svoje maeeve i borbene sekire koje su od najboljeg eelika iskovali nemaeki kovaei. To oružje bilo im je prava dragocenost, beskrajno cenjena i obožavana. I maeevima i sekirama davali su imena kao da su to bili ljudi. 
Navukli su svoje velieanstvene žieane oklope koji su im štitili gornji deo tela i jednostavne izdužene šlemove od kojih su neki imali štitnike za nos, ali nijedan nije imao rogove. Uzeli su svoje drvene štitove obojene živim bojama, koji su imali veliku metalnu zakovicu s prednje strane i kaiševe za vezivanje štita oko podlaktice prievršaenu za tu zakovicu sa zadnje strane. Svi su bili naoružani kopljima s vrlo dugim i oštrim vrhom. Neki su imali široke dvosekle maeeve duge oko metar, dok je drugima bila draža velika borbena sekira. 
Kada su bili spremni, Magnus Sigvatson je poveo svojih stotinu Vikinga prema velikom selu Skrelinga, oko pet kilometara daleko od mesta tragedije. To selo je u stvari više lieilo na neki primitivni grad u kojem je bilo na stotine koliba i blizu dve hiljade stanovnika. Vikinzi nisu ni pokušali da se prikradu niti da smisle nekakav plan. Jednostavno su izjurili iz okolne šume zavijajuai kao pobesneli psi, pravo kroz nisku drvenu ogradu koja je stajala oko sela i koja je više služila da spreei upad životinja nego napad neprijatelja. 
Ovaj iznenadni juriš sejao je pravu pustoš me?u Skrelinzima koji su stajali kao skamenjeni pre nego što bi ih Vikinzi posekli. Njih skoro dve stotine bilo je pobijeno u mahnitom pokolju na samom poeetku tog neoeekivanog napada pre nego što su uopšte mogli da shvate šta se dešava. Ubrzo zatim, u grupama od pet i deset ljudi, oni su poeeli da uzvraaaju. Iako su znali za koplja i imali grube kamene sekire, njihovo omiljeno oružje za borbu bio je luk i uskoro je preko neba poleteo eitav pljusak strela. I žene su se ukljueile u taj haos bacajuai gomilu kamenja, ali je to bilo dovoljno tek da ulubi šlemove i štitove Vikinga. 
Magnus je jurišao ispred svojih ljudi, boreai se naoružan kopljem koje je držao u jednoj i ogromnom borbenom sekirom koju je stezao u drugoj ruci. I koplje i sekira bili su natopljeni krvlju koja se cedila. On je bio ono što su Vikinzi zvali beserkr – ree koja ae kasnije znaeiti „ratnieko ludilo“ – naizgled pomahnitao eovek koji želi da neprijatelju utera strah u kosti. Urlao je kao lud dok se bacao na Skrelinge i obarao ih svojom sekirom. 
Tolika svirepost isprepadala je Skrelinge na smrt. Oni koji su pokušali da se suprotstave Vikinzima u borbi prsa u prsa bili su odbijeni uz straviene gubitke. Mada su bili desetkovani, njihov broj se nije smanjivao. Neki od njih otreali su u susedna sela odakle su se ubrzo vratili s pojaeanjima. Onda su se povukli da se pregrupišu, jer su im svi gubici bili nadokna?eni. 
Tokom prvog sata bitke osvetnici su se probijali kroz selo u potrazi za svojim ženama, ali ništa nisu pronašli. Ostao je samo pokoji komad sukna od haljina koje su žene koristile kao ukrase i koji su ležali razbacani okolo. Posle gneva sledi pokolj, a posle pokolja sledi histerija. U svom ludilu Vikinzi su pretpostavili da su im žene postale žrtve kanibalizma i tada se njihov gnev pretvorio u eisto ludilo. Nisu znali da onih pet žena koje su preživele masakr u koloniji nisu povre?ene, vea da su poslate poglavicama susednih sela kao pokloni. Njihov bes se razbuktao i zemlja na kojoj je ležalo selo Skrelinga sada je bila natopljena krvlju. Ipak, pojaeanja su neprestano pristizala i na kraju je tok bitke morao da se preokrene. 
Više puta brojno nadjaeani i izuzetno oslabljeni od zadobijenih rana i iscrpljenosti, preživeli Vikinzi, svega desetorica, i dalje su se držali uz Magnusa Sigvatsona. Skrelinzi više nisu frontalno napadali smrtonosne maeeve i sekire. Više se nisu bojali vikinških kopalja koja su bila ili baeena ili polomljena. Armija koja je neprestano rasla sada je bila pedeset puta jaea od Vikinga eiji se broj smanjivao. Ta armija stajala je izvan njihovog dometa i ispaljivala kišu strela u male grupe preživelih koji su se skupljali pod svoje štitove dok su strele padale i probijale se u tolikom broju da su izgledale kao bodlje na le?ima ježa. Pa ipak, Vikinzi su se i dalje borili i napadali, bez prestanka napadali. 
Tada su Skrelinzi krenuli napred složno kao jedan i neustrašivo se obrušili na štitove Vikinga. Kao ogroman talas plime prekrili su malu grupu preživelih, opkolivši one koji više nisu imali kuda da krenu. Ono malo boraca koji su preživeli stajali su le?ima oslonjeni jedni na druge boreai se do samog kraja i istrajavali pod pravom lavinom silovitih udaraca kamenih sekira dokle god su mogli.
Poslednje što im je u tom trenutku palo na pamet bili su njihovi najdraži koje su izgubili i slavna smrt koja ih je eekala. Pali su svi do poslednjeg stežuai u rukama maeeve i sekire. Magnus Sigvatson je pao poslednji i njegova smrt je bila najtragienija. Umro je kao poslednji eovek koji ae u narednih pet vekova pokušati da kolonizuje Ameriku. Ostavio je i zaveštanje koje ae mnogo koštati one koji ae ga u tom pokušaju slediti. Pre nego što je zašlo sunce, svih stotinu hrabrih ljudi sa severa našlo je svoju smrt, zajedno s više od hiljadu muškaraca, žena i dece Skrelinga koje su oni iskasapili. Na najstrašniji moguai naein Skrelinzi su shvatili da su stranci bele kože koji dolaze preko mora ogromna pretnja koja se može zaustaviti samo surovom snagom. 
Skrelinzi su bili užasnuti. Nijedan plemenski rat nije bio ni blizu ove strahote po broju mrtvih, kao ni po broju ranjenih i unakaženih. A ta velika bitka bila je samo drevna uvertira jezivim ratovima koji ae tek uslediti.
Za one Vikinge koji su živeli na Islandu i u Norveškoj, sudbina kolonije Bjarnea Sigvatsona pretvorila se u misteriju. Niko nije preživeo da bi mogao da ispriea njihovu prieu, a za njima nije bilo novih istraživaea-doseljenika koji bi došli preko audljivih mora. Ovi kolonisti su postali samo jedna epizoda u sagama koje su se vekovima prenosile s kolena na koleno.