Protalamijum


Dođite, svi vi što srećni niste bili
Kao gospodari usamljene sobe
Pune lažnog cveća, zanemelih ptica
Gde su samo mrtvi snovi gnezdo svili.

Ulicom k’o nevesta što nosi skut beli
Proći ćemo, počistiti to uvelo lišće
Čekajući Proleće, mladoženju milog
Od čijih hitrih koraka srce zatreperi.

Proći ćemo, isterati pacove iz senki
Počistiti stid svoj – a umesto njega
Pripremiti postelju, topli krevet meki
I cvećem ga posuti, da čeka Proleće.
A kad ono dođe, oživeće snovi,
A kad ono dođe, ptice zapevaće.

				— Aron Kramer
 
 

Grabljivci

Telo joj se kretalo sa spontanošću koja se stiče u samoći. Ali samoća je samo ljudska iluzija. I najtiši korak odzvanja poput groma u svetu sićušnih insekata pod našim nogama; svaka odluka otvara novi svet za odabrane. Nema tajne koju bar neko ne zna.
Da ju je neko u ovoj šumi posmatrao – čovek s puškom, na primer, sakriven u gustišu bukvinog lišća – primetio bi kako se hitro kreće putem koji vodi uz planinu i namršteno zagleda tlo pod svojim nogama. Možda bi pomislio da je to neka mrzovoljna žena na tragu omrznutom stvoru.
Ne bi bio u pravu. Istina, nerviralo ju je što ne može da prepozna tragove koje je sledila po blatu. Navikla je da dobro raspoznaje tragove. Ali da joj je po ovom vlažnom sunčanom jutru bilo do premišljanja o sopstvenom raspoloženju, rekla bi da je srećna. Volela je miris vazduha posle jake kiše i šumni, ravnomerni ritam kapi koje padaju s lišća, rasterujući joj iz glave sve misli. Telo joj je, slobodno, sledilo sopstvene zakone: koraci njenih dugih nogu bili su isuviše hitri za zajedničku šetnju; tamo gde je želela da dodirne iskidano lišće spontano bi čučnula na put, a pletenica debela gotovo kao ruka zaljuljala bi joj se preko ramena, dodirujući zemlju kad god bi nagnula glavu. Njeni udovi radovali su se šetnji, izlasku iz brvnare čiji su drveni zidovi obrasli mahovinom i postali joj tesni tokom dugih prolećnih kiša. Njen namršteni izraz bio je samo znak koncentracije, i ništa više. Posle dve godine života u samoći postala je slepo ravnodušna prema sopstvenom izrazu lica. 
Čitavog jutra uporno je pratila životinjske tragove koji su vodili uzbrdo, krećući se ka vrhu planine, obilazeći glatke listove rododendrona, a sada je zašla u prastaru šumu, toliko strmu da je ostala praktično netaknuta. Ali čak i ovde, na mestu gde je drevni baldahin od hrastovih i orahovih krošnji skrivao vrh grebena, sinoćnja kiša bila je dovoljno jaka da prikrije tragove. Procenjivala je veličinu životinje prema širini tragova koje je ostavila za sobom prolazeći kroz gusto rastinje gloga i osećala kako joj srce kuca sve brže. To bi moglo biti ono za čime je tragala već više od dve godine. Čitav ovaj period svog života. Ali da bi bila sigurna, morala je da vidi detalje, naročito sitni otisak kandže ispod jastučića na šapi, po kome se pseći rod razlikuje od mačjeg. A on je prvi nestajao na ovako jakoj kiši, tako da ga sada nije mogla otkriti, ma koliko se trudila. Sada će joj biti potrebno nešto više od tragova, a ovog mirisnog vlažnog jutra na početku sveta nije se uzbuđivala zbog toga. Bila je vrlo strpljiv tragač. Na kraju će se životinja odati hrpicom izmeta (koji je, takođe, mogao biti ispran na kiši) ili nekim drugim, specifičnim obeležjem svoje vrste. Medved bi ostavio tragove kandži na drveću, a ponekad čak i grizao koru, premda ovo nije bio medved. Ovo je bila životinja veličine nemačkog ovčara, ali ne domaća. Pas koji je ostavio za sobom ovaj trag, ako je to bio pas, svakako je bio divlji i veoma gladan, ako je izlazio iz skrovišta po ovakvoj kiši.
Pronašla je mesto gde je životinja obišla oko kestenovog panja, verovatno da bi ga obeležila svojim mirisom. Proučavala je panj: stari div koji se, truleći, vraćao u zemlju, pokošen sekirom ili metljikom. Pečurke su prekrile tlo oko njegovog korena, sitne, sjajnonarandžaste, njihovi fino naborani klobuci otvorili su se poput suncobrana. Pljusak bi uništio tako nežne biljčice; ove su sigurno iznikle dva-tri sata posle kiše – dakle, nakon što je životinja tuda prošla. Izrasle su iz njenog amonijaka. Dugo je proučavala tlo, nesvesna fine izduženosti svoga nosa i brade iz profila, zamišljeno podižući levu ruku da bi rasterala oblak mušica i sklonila pramen kose s očiju. Čučala je oslanjajući se na vrhove prstiju kojima je dodirivala mahovinu pri dnu panja i naslanjajući obraz na staro drvo koje je mirisalo na mošus. Udahnula je taj miris. 
„Divlja mačka“, reče ona tiho, za sebe. To nije bilo ono čemu se nadala, ali je ipak bila prijatno iznenađena što je pronašla tragove malog riđeg risa koji živi na ovom grebenu. Kombinacija šuma i močvara na ovim planinama mogla je biti izvanredno stanište za divlje mačke, ali je znala da se one radije drže krečnjačkih rečnih litica duž granice Virdžinije i Kentakija. Pa ipak, jedna je bila tu. To je objašnjavalo zvuke koje je čula pretprošle noći, užasne krike na kiši, slične ženskom vrisku. Bila je sigurna da je u pitanju divlja mačka, pa ipak nije mogla da spava zbog njih. Svako ljudsko biće bi se užasnulo zbog tih krikova, toliko nalik ljudskim. Prebacujući težinu na prednji deo stopala i uspravljajući se, naježila se od sećanja na njih.
A on je stajao sasvim blizu, gledajući pravo u nju. Nosio je čizme i maskirno odelo, i ranac veći od njenog. Imao je pravu pravcatu pušku – lovačku pušku dvocevku, kako joj se činilo. Iznenađenje joj se sigurno odrazilo na licu pre nego što je uspela da se sabere i shvati da je neko posmatra. Dešavalo se i ranije da ovde naiđe na ponekog lovca. Ali ih je ona uvek prva otkrivala. Ovaj ju je preduhitrio – ugledao ju je pre nego što je ona videla njega. 
„Edi Bondo“, reče on, dodirujući obod šešira. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati o čemu on to govori.
„Šta?“
„To mi je ime.“
„Blagi bože“, reče ona, konačno počinjući da diše. „Nisam vas pitala kako se zovete.“
„Ali bi ipak trebalo da znate.“
Drzak, pomislila je. Ili, možda, napet. Kao puška spremna da opali. „Zašto treba da znam vaše ime? Nameravate li da mi ispričate neku priču koju kasnije treba da prepričavam?“, tiho je upitala. Bila je to taktika koju je naučila od svog oca, i uopšte, navika ljudi koji žive u planinama – da govore tiho kada su ljuti.
„To ne bih mogao reći. Ali ne ujedam.“ Nasmešio se – kao da se izvinjava. Bio je mnogo mlađi od nje. Levu ruku je podigao do ramena, vrhovima prstiju dodirnuvši cev puške koja mu je visila preko pleća. „I ne pucam u devojke.“
„Pa, to su sjajne vesti.“
Ujedam, rekao je, s kratkim severnjačkim e. Stranac, uljez u ovom kraju poput kineske puzavice. Nije bio mnogo visok, ali je imao snažne mišiće koji se kod muškarca naziru i ispod odeće, na zglobovima ruku, na vratu i u pokretima; stasa tako gipkog da je delovao napeto čak i dok je stajao sasvim mirno. On reče: „Vidim da njušiš panjeve.“
„Njušim.“
„Imaš jake razloge za to?“
„Da.“
„Reći ćeš mi koji su?“
„Ne.“
Još jedna pauza. Posmatrala je njegove ruke, ali ono što joj je zaista privuklo pažnju bio je taman sjaj njegovih zelenih očiju. Posmatrao ju je pažljivo, kao da procenjuje njen brđanski naglasak koji se kao tajna skrivao iza njenih „da“ i „ne“. U uglovima usana njegov osmeh krenuo je naniže umesto naviše, kao da svojom krivinom postavlja uzgredno pitanje iznad njegove četvrtaste brade. Nije mogla da se seti nijednog muškarca tako privlačnih crta lica. 
„Ne pričaš baš mnogo“, reče on. „Devojke koje znam većinom su u stanju da pola dana laju o nečemu što još nisu uradile, a možda nikad i neće.“
„E pa, ja nisam kao većina devojaka koje znaš.“
Pitala se da li mu deluje odbojno. Nije imala pušku, a on jeste, premda je obećao da neće pucati. Ili ujesti, kad smo već kod toga. Stajali su bez reči. Merila je dužinu tog ćutanja putanjom oblaka koji je prešao preko sunca i dvema pesmama šumskog drozda koje su iznenada odjeknule među lišćem u krošnjama i ostale da vise u vazduhu između nje i ovog čoveka, njenog – plena? Ne, njenog uljeza. Grabljivac bi bila prejaka reč.
„Mogu li da krenem s tobom deo puta?“, upitao je uljudno.
„Ne“, odbrusila je. „To mi ne odgovara.“
Muškarac ili dečak, šta je on? Osmeh mu se rasplinuo, i iznenada joj se učini da je povređen njenom neljubaznošću, kao prekoreni sin. Pitala se kakvim tonom bi trebalo da mu se obrati, kako to da učini. Znala je kako da otera lovca koji je zaboravio da je sezona lova na jelene završena – to joj je bio posao. Ali obično bi nakon toga razgovor već bio završen. A ona nikada nije imala preterano lepe manire, čak ni nekada davno, kada je živela u kući od cigala, čvrsto stisnuta između muža i suseda. Zavukla je prste u kosu, dugački smeđi slap prošaran srebrom, i povukla ih naviše od čela da prikupi ispale vlasi natrag u pletenicu na potiljku.
„Pratim tragove“, rekla je tiho. „Dvoje ljudi pravi dvostruko veću buku nego jedan. Ako si lovac, pretpostavljam da to već znaš.“
„Ne vidim da nosiš pušku.“
„Mislim da je i ne nosim. Mislim da se nalazimo na teritoriji Nacionalnog šumskog dobra, u zaštićenoj oblasti u kojoj je lov zabranjen.“ 
„E, pa“, reče Edi Bondo. „Sad je sve jasno.“
„Da, jasno je.“
Stajao je ne uzmičući, posmatrajući je dugo, od glave do pete i nazad. Dovoljno dugo da ona iznenada shvati kako je Edi Bondo – muškarac, ne dečak – skinuo sve slojeve njene odeće, i vratio ih nazad tačno po redu. Tamnozeleni najlon i jakna bili su po pravilima Šumarske službe, pamučni veš je bio njen, kao i svilene termo helanke, a šta bi ispod svega toga jednog muškarca moglo da interesuje, nije imala pojma. Niko se nije time bavio već duže vreme.
Zatim je otišao. Ptice su pevale među drvećem, prostor joj je sada odjednom izgledao prazan i ogroman. Zaronio je u rododendrone, ne ostavljajući za sobom nijedan dokaz da je uopšte bio tu. 
Sve što je ostavio iza sebe bilo je tamno rumenilo koje joj je gorelo na vratu. 


Otišla je u krevet s Edijem Bondom u mislima, a kada je ustala, uzela je pištolj, za koji je imala službenu dozvolu, i stavila ga za pojas. Pištolj je trebalo da nosi radi sigurnosti, u slučaju samoodbrane, i govorila je sebi da je to delimično tačno.
Dva dana viđala ga je svuda – na stazi pred sobom u sumrak; u svojoj kolibi obasjanog sjajem meseca. U snovima. Prve večeri pokušala je da se zavara knjigom, a druge se pažljivo okupala uz pomoć čajnika, peškira i sapuna koji je obično izbegavala, jer je budio čula jelena i drugih životinja jedinim ljudskim mirisom za koji su znali, mirisom lovaca – mirisom grabljivca. Te dve noći budila se u znoju, uznemirena oštrim, prigušenim zvucima slepih miševa koji su se parili u senci strehe na tremu, agresivnim kretnjama koje su podsećale na gušanje dva stranca. 
A sada ovde, glavom i bradom, usred bela dana, pored kestenovog panja. Jer kada se ponovo pojavio, bilo je to na istom onom mestu. Ovoga puta je nosio ruksak, ali ne i pušku. Njen pištolj je bio u jakni, napunjen i zakočen. 
Još jednom je čučnula pored panja tražeći otiske, sigurna da je ovoga puta na pravom tragu. Bez sumnje, ovo su bili tragovi životinje psećega roda: verovatno ženke čiju je jazbinu otkrila pre dve nedelje. Mužjak ili ženka, zastao je pored ovog panja, primetivši tragove divlje mačke, malog riđeg američkog risa, zainteresovan ili uvređen, ili možda potpuno ravnodušan. Ljudsko biće teško je moglo da odgonetne taj um.
A zatim ponovo – kao da je uspravljajući se pored panja prizvala Edija Bonda, kao da je izronio iz plime krvi koja joj je jurnula u glavu – stajao je kraj nje osmehujući se.
„Tu si“, rekao je. „Devojka koja nije kao većina devojaka koje znam.“
Srce joj je kucalo tako snažno da su je udari gotovo zaglušili.
„Biću jedina koju znaš, čini mi se, ako nastaviš da se muvaš po Nacionalnom šumskom dobru Zebulona. A izgleda da upravo to radiš.“
Ovoga puta nije nosio šešir, a crna kosa mu je bila pomalo raščupana, kao perje neke vrane na kišici. Imao je gustu, sjajnu kosu na kojoj mu je pomalo zavidela, jer je bila savršeno prava i meka, i nikada se ne bi mogla zamrsiti. Raširio je ruke. „Pogledajte, gospođo šumar. Nemam pušku. Pogledajte pristojnog momka koji poštuje zakon.“ 
„Vidim.“
„Što se ne može reći za tebe“, dodao je. „Njuškaš tu oko panjeva.“
„Ne, ja ne bih mogla reći da sam pristojna. Ili da sam momak.“
Izraz lica mu se malo uozbilji. „To vidim.“
Imam pištolj. Ne može me povrediti, ali čim je to pomislila, shvatila je da je problem u nečem drugom. Vratio se. Njena žudnja ga je prizvala nazad na ovo mesto. A ovog puta će ga sačekati. Ćutao je čitav minut, ili još duže. Zatim se predao. „Izvini“, rekao je.
„Zašto?“
„Zato što ti dosađujem. Ali imam nameru da danas pratim s tobom ove tragove, makar malo. Ako ti ne smeta.“
„Šta to hoćeš da otkriješ?“
„Zašto fina devojka kao ti njuška po ovoj staroj šumi. Zbog toga noću ne mogu da spavam.“
Mislio je na nju, dakle. I to noću.
„Nisam Crvenkapica, ako te to brine. Dvap’ta sam starija od tebe.“ Dvap’ta starija, rekla je; davno izgubljeni brđanski govor uvukao se u njen zarđali rečnik.
„Čisto sumnjam u to.“
Čekala je da kaže još nešto, i on dodade: „Ići ću iza tebe, ako hoćeš.“
Nije joj se dopala ideja da ide iza nje. „Više bih volela da ideš ispred, i molim te, vodi računa da ne staneš na trag ove životinje koji pratim. Ako si u stanju da ga izbegneš.“ Pokazala je mačje tragove stare tri dana, a ne one svežije u gomilici lišća s donje strane staze.
„Razumem, gospođo, mislim da jesam.“ Blago se naklonio, okrenuo i pošao napred, vešto izbegavajući tragove svojim koracima i gotovo ne remeteći lišće pod stopalima. Bio je dobar. Pustila ga je da zamakne u gustiš, a zatim krenula da prati tragove dvojice mužjaka, jednog mačjeg i jednog ljudskog. Želela je da ga gleda kako se kreće, da posmatra njegovo telo a da on to ne primeti.
Bilo je kasno poslepodne, na severnoj strani planine već se polako spuštalo veče, dok su se rododendroni stiskali u procepu svake šupljine. U njihovoj mračnoj senci zemlja je bila gola i klizava. Za mesec dana rododendroni će biti posuti velikim loptama ružičaste cvasti nalik na nevestinske bukete, gotovo isuviše ljupki u ovoj samotnoj planinskoj divljini. Ali sada su njihovi pupoljci još spavali. Sada je samo vlažna zemlja cvetala u naletima i grčevima: ljiljani, prolećne lepotice, nisko poljsko cveće koje je moralo da žuri kroz čitav svoj životni ciklus između prvih toplih dana maja – dok se sunce još probijalo kroz golo granje – i duboke senke kojom će se šumski tepih prekriti u junu. Dole u podnožju ove planine, na farmama u dolini, proleće je već jenjavalo u prvoj nedelji maja, ali plima divljeg cveća koja se uspinjala planinom tek je stizala ovamo, na visinu od preko hiljadu metara. Na ovom putu, mladi pupoljci bili su tako gusti da su ih usput gazili. Za nekoliko nedelja, drveće će sasvim olistati, senke krošanja se zatvoriti, a ovi cvetovi uvenuti. Proleće će otići dalje ka vrhu planine, da probudi medvede i konačno umine kao plamen, upijeno u tamnu, procvalu šumu na vrhu planine Zebulon. Ali ovde i sad, proleće je bujalo punom snagom. Dokle god se pogled pružao, sve živo se borilo za svetlost, vreme, poljubac polena, spoj sperme i jajašca i još jednu šansu.
Zastao je dva puta na stazi ispred nje, jednom pored rascvetale azaleje tako gusto pokrivene cvetovima da je ličila na razbuktali žbun, drugi put bez nekog očiglednog razloga. Ali se nijednom nije okrenuo. Sigurno osluškuje njene korake, mislila je. Barem to, ili možda i ne. Zapravo nije ni važno.
Stigli su do mesta gde su stari tragovi one divlje mačke išli pravo uz strminu, i ona ga pusti da ode. Čekala je da joj nestane s vidika, a zatim je krenula nizbrdo, idući postrance strmom padinom sve dok joj stopala nisu pronašla poznati oslonac na jednoj od staza Šumarske službe. Održavala je kilometre ovakvih staza, više od stotinu, proteklih meseci, ali ovaj nikada nije zarastao, jer je vodio od njene kolibe do mesta sa koga se pružao vidik koji je volela. Svežiji tragovi odvojili su se od tragova divlje mačke, ponovo su bili tu i vodili su tačno u onom pravcu koji je i očekivala: nizbrdo, ka mestu njenog skorašnjeg otkrića. Danas će zaobići taj trag. Već je naterala sebe da se drži dalje od njih poslednje dve nedelje – četrnaest dugih dana, koje je brojala kao godišnja doba ili godine. Danas je bio osmi maj, dan kada je htela da dopusti sebi da se vrati tamo, prikrade se svojoj tajni kako bi se uverila da ona zaista postoji. Ali sada, ne; naravno, ne sada. Pustiće Edija Bonda da je sustigne na nekom drugom mestu, ako je bude tražio.
Spustila se s grebena u udubljenje u krečnjačkoj steni, odakle su izdanci gospine trave iznicali iz kamena. Vlažni krečnjak bio je prošaran tamnim linijama bujica prolećnih potoka, koji su sada lili sa svih strana iz planine predugo natapane kišama. Stajala je gotovo kraj samog izvora, na ulazu u najstariji gaj kukute na čitavoj planini. Tepisi izbledelih suvih iglica, savršeno okrugli, ležali su kao skutovi božićnih drvaca ispod ogromnih šišarki. Zastala je zagazivši u meke naslage i oslušnula. „Njaa njaa njaa“, pevušile su senice poznatu melodiju. A onda, pucketanje. Žurio je natrag, sada je pratio njen trag. Čekala je sve dok se nije pojavio na ivici guste šume.
„Izgubio si divlju mačku?“, pitala je.
„Ne, nego tebe. Na trenutak.“
„Ne zadugo, kako vidim.“
Ponovo je nosio svoj šešir sa spuštenim obodom. Sada joj je bilo teže da uhvati njegov pogled. „Nisi danas pratila tu mačku“, optuži je on. „Taj trag je star nekoliko dana.“
„Tačno.“
„Hteo bih da znam šta to tražiš.“
„Ti stvarno ne umeš da čekaš, je li tako?“
Nasmešio se. Izazovno. „Šta ti tražiš, gospođo?“
„Kojote.“
Oči mu se raširiše, samo na trenutak. Zaklela bi se da su mu se zenice raširile. Ugrizla se za usnu, jer nije imala nameru da se oda. Izgleda da je zaboravila kako treba da razgovara s ljudima – kako da izbegne odgovor i sakrije ono što ne želi da kaže.
„I divlje mačke, medvede i lisice“, nabrajala je brzo, da bi skrenula pažnju s kojota. „Sve što živi ovde. Ali naročito mesoždere.“
Prebacila je težinu s noge na nogu, čekajući, mrdajući prstima u čizmama. Zar ne treba on da kaže nešto kada ona zaćuti? Pošto je ćutao, ona nastavi: „Pretpostavljam da si onoga dana tražio jelene?“
Slegao je ramenima. Sezona lova na jelene bila je davno završena. Nije dozvoljavao da ga zavara žena-šumar sa službenim bedžom. „Zašto baš mesoždere?“, upita je.
„Onako.“
„Vidim. Jednostavno ti se sviđaju. Neki posmatraju ptice, neki skupljaju leptire, a ima i cura kao ti koje vole mesoždere.“
Mogao je i da zna da će je to navesti da govori: snishodljivost stranca. „Oni su na vrhu lanca ishrane, zbog toga“, reče ona hladno. „Ako su oni dobro, onda je i njihov plen dobro, a i njegova hrana je dobro Ako nisu, onda nešto nedostaje u tom lancu.“
„O, stvarno?“
„Da. Kontrolisanjem grabljivaca saznaćeš sve što treba da znaš o biljojedima, kao što su jeleni, i o vegetaciji, o onima koji se hrane životinjskim otpadom, o insektima, sitnim grabljivcima kao što su rovci i voluharice. O svima.“
Proučavao ju je s očiglednom zbunjenošću. Navikla je da gleda Jenkije kako iz sve snage naprežu mozak pokušavajući da povežu brđanski govor sa očiglednim znacima obrazovanja. Konačno je zapitao: „A šta ti to, u stvari, treba da znaš o rovcima i voluharicama?“
„Voluharice su važnije nego što ti misliš. Bube, crvi. Pretpostavljam da jednom lovcu ova šuma liči na zoološki vrt, ali šta misliš, ko hrani ove životinje i ko im čisti kavez? Da nema crva i termita, našao bi se do grla u nagomilanom otpalom granju i ne bi mogao ni da nanišaniš.“
Skinuo je šešir, zastrašen njenom iznenadnom pričljivošću. „Divim se crvima i termitima.“
Zagledala se u njega. „Da li ti to pokušavaš da me iznerviraš? Ja ne razgovaram s ljudima baš često. Pomalo sam zaboravila da prepoznam takve stvari.“
„U stvari sam bio, što bi se reklo, gnjavator.“ Smotao je svoj lovački šešir od platna i provukao ga kroz omču na ruksaku. „A pre toga bio sam suviše radoznao. Izvinjavam se.“
Ona sleže ramenima. „To nije nikakva tajna, imaš pravo da pitaš. To mi je posao; vlada me plaća da to radim, verovao ili ne. Ne plaćaju me baš mnogo, ali ne žalim se.“
„Da radiš šta, teraš nepoželjne osobe, kao što sam ja?“
Nasmešila se. „Da, to prilično često radim. I održavam staze, a u avgustu, kada je velika suša, moram sa stražarskog tornja da motrim na požare, ali najčešće nadgledam šumu. To mi je najvažnija dužnost.“
On podiže pogled ka krošnji kukute. „Čuvar u raju. Težak posao.“
„Da. Neko i to mora da radi.“
Prikovao ju je očima, nanišanivši osmehom pravo na nju. Svi prethodni osmesi bili su samo priprema za ovaj. „Mora da si neka prilično pametna gospođa. Kada si uspela da dobiješ ovakav posao.“
„Pa, ne znam da li sam pametna. Treba da budeš takva osoba. Moraš da ceniš takvo društvo.“
„Često imaš društvo?“ 
„Ali ne ljudsko. Prošlog februara mi je u kolibi bio medved.“
„Ostao je kod tebe mesec dana?“
Nasmejala se, i zvuk sopstvenog smeha je iznenadi. Koliko je vremena prošlo od kada se poslednji put smejala naglas? „Ne. Ali ostao je dovoljno dugo da mi opljačka kuhinju. Sneg se otopio nešto ranije, i mislim da se probudio strašno gladan. Srećom, tada nisam bila kod kuće.“
„Znači tako, samo ti i medvedi? Čime se hraniš, orasima i kupinama?“
„Šumarska služba jednom mesečno šalje momka s džipom koji mi donosi hranu i kerozin. Uglavnom, čini mi se, da provere da li sam još živa i radim li svoj posao. Ako bih umrla, vidiš, mogli bi da prestanu da mi uplaćuju novac na račun.“ 
„Shvatam. Znači imaš momka koga viđaš jednom mesečno.“
Napravila je grimasu. „O bože, ne. Šalju nekog klinca. Kad on dođe, ja najčešće i nisam kod kuće, već negde napolju. Zaboravim kada treba da se pojavi, i on samo ostavi stvari u kolibi. Da ti pravo kažem, mislim da me se pomalo i plaši.“
„Ja mislim da nisi nimalo strašna“, reče Edi Bondo. „Da ti pravo kažem.“
Uzvraćala mu je pogled onoliko dugo koliko je mogla da izdrži. Posmatrajući ga, mogla je da zamisli dodir njegovog lica, s bradom od dva dana, na svojoj koži. Misleći o tome, osetila je iznenadni bol. Kada su produžili stazom, pustila ga je da ide pet-šest koraka ispred nje. Bio je ćutljiv, nije imao potrebu da ispunjava vreme razgovorom, i to joj se sviđalo. Mogla je da sluša ptice. Nakon nekog vremena zastala je da ih bolje čuje i iznenadila se kada je, istoga trenutka, i on stao, osećajući njene korake iza sebe. Okrenuo se njoj sagnute glave i ćutao, slušajući, kao i ona.
„Šta je to?“, zapita on nakon nekog vremena.
„Ništa, samo ptica.“
„Koja?“
Čekala je, a zatim klimnula glavom na zvuk visokog, treperavog cvrkutanja. „Ona tamo. Američka crnoglavka. To je stvarno divno.“
„Zašto?“
„Pa vidiš, zato što ih nije bilo na ovoj planini još od tridesetih godina, kada su sve ove šume posečene. Sada kada šume opet bujaju, i one se ponovo nastanjuju u njima.“
„Kako znaš da se tu nastanjuju?“
„Pa, ne bih to mogla da dokažem. One grade gnezda tako visoko da samo Bog može da ih nađe. Ali ovo je cvrkut mužjaka, a on peva da bi privukao ženku, tako da ih verovatno ima negde u blizini.“
„Neverovatno“, reče Edi Bondo.
„Oh, nije. Svaki zvuk koji upravo čuješ u šumi nije ništa drugo nego to. Mužjaci koji pokušavaju da privuku ženke.“
„Mislim, to, da možeš sve to da zaključiš na osnovu jedva čujnog cvrkuta.“
„Nije to tako teško.“ Pocrvenela je i bilo joj je drago što se okrenuo i nastavio da hoda ispred nje, tako da je nije gledao. Koliko je vremena prošlo od kada je poslednji put pocrvenela, pitala se. Verovatno godine. A sada dvaput, oba puta u njegovom prisustvu. Crvenela je, smejala se, da li se to dešava samo među ljudima? Da li je to neki vid komunikacije?
„Znači, posmatraš i ptice“, optužio ju je. „Ne samo grabljivce.“
„Misliš da taj momak nije grabljivac? Posmatraj malo svet sa stanovišta gusenice.“
„Pokušaću.“
„Ali ne, on nije na vrhu lanca ishrane. To nije veliki zli vuk.“
„Mislio sam da ti juriš velikog zlog vuka, gospođo šumarko.“
„E pa, to bi stvarno bilo jako dosadno, sad u ovim godinama.“
„Pretpostavljam da bi. Ko je ubio poslednjeg vuka u ovim krajevima, Denijel Bun?“
„Verovatno. To jest, poslednjeg sivog vuka, to bi bilo otprilike u to vreme.“
„Postoji i neka druga vrsta?“
„Da. Svi znaju za velikog sivog vuka, onog iz bajki. Ali ovde je živeo još jedan. Jedan mali, kojeg su zvali riđi vuk. Oni su svi pobijeni još pre onih velikih.“
„Mali vuk? Nikad nisam čuo za tako nešto.“
„Nisi ni mogao. On je nestao s lica Zemlje.“
„Istrebljen?“
Zamislila se. „Pa, kako se uzme. Ima jedno mesto u močvarama Lujzijane gde ljudi povremeno tvrde da su ga videli. Ali svi oni koji su tamo ulovljeni bili su izmešani s kojotima.“
Govorili su tiho. Ona se obraćala njegovom zatiljku, srećna što ide iza njega. Hodao je izuzetno nečujno, što je veoma cenila. I iznenađujuće brzo. U životu je srela vrlo malo muškaraca koji su mogli da drže korak s njom. Ti kao da uvek bežiš s mesta zločina, govorio joj je muž. Zar ne možeš da šetaš kao druge žene? Ali ne, nije mogla, i to je takođe bilo među svim onim što joj je na kraju prebacivao. „Ženstvenost“ je bila kao neki veštičji ispit na kome joj je bilo suđeno da propadne. 
„Ali rekla si da si ovde videla kojote“, opomenu je tiho Edi Bondo.
Kojoti: mali zlaćani duhovi iščezlog riđeg vuka, koji se sada vraćaju. Želela je da ga pogleda u lice. „Jesam li tako rekla?“
„Otprilike, mada ne baš sasvim.“
„Rekla sam da ih tražim“, kazala je. Kao da joj se polako vraćala sposobnost dvosmislenih odgovora. Mnogo pričaš, a malo kažeš. „Da ih ima ovde, bilo bi jako zanimljivo videti kako utiču na ostale stanovnike. Jer bi to bilo nešto novo.“
„Možda za tebe. Ali za mene ne. Ja sam ih video više nego što bih mogao da izbrojim.“
„Stvarno?“ Gledajući ga s leđa, nije mogla da zaključi šta  misli o tome, niti da li je to uopšte istina. „Novo u ovom kraju, mislila sam. Ovde ih nije bilo čak ni u doba Denijela Buna, niti u doba Indijanaca.“
„Stvarno?“
„Ne. Nije zabeleženo da su se ikada ovde pojavili. A onda su iznenada odlučili da se dosele u južnu Apalačiju, pre nekoliko godina. Niko ne zna zašto.“
„Ali pretpostavljam da bi pametna dama kao ti mogla da pogodi.“
Mogla bi, pomisli ona. Ali neće. Posumnjala je da on već zna nešto o onome o čemu mu govori. A to još nije bilo ništa; pravu tajnu čuvala je za sebe.
„I ne samo ovde“, dodala je, zgađena sopstvenim brbljivim tonom kojim je izbegavala da kaže ono najvažnije. Nisam kao većina devojaka koje znaš, ali slušaj sada. „Kojoti su se poslednjih godina pojavili u svim kontinentalnim državama Amerike. Čak i u Njujorku. Neko je snimio jednog kako trči između dva taksija.“
„Šta je taj radio, pokušavao da stigne na voz?“
„Pre će biti da je jurio nekog pacova.“
Od sada će ćutati, odlučila je, i osetila poznato zadovoljstvo zbog te odluke, mali unutrašnji trzaj, kao da povlačenjem uzice zatvara torbu. Zadržaće u njoj svoju tajnu, gledati samo u tragove na tlu, naćuliti uši. Trudiće se, takođe, da skine pogled sa sjajnih, životinjskih preliva njegove tamne kose i kretanja mišića pod pantalonama ispod njegovih leđa. Ali taj čovek je sav bio jedan dugački mišić, odakle god da ga pogledaš. 
Skrenula je pogled ka krošnjama, u kojima se, kako se činilo, pojavio novi roj mrežokrilaca, ispunjavajući prostor između granja. Verovatno su se izlegli posle kiše. Odjednom ih je bilo na sve strane, igrali su u visini obasjani zracima sunca, podrhtavajući pod težinom obaveze kratkog života odraslih insekata: jedan dan sunca i parenja. Nakon što su dugo i strpljivo živeli kao mesožderske larve, poderali su svoje oklope i zbacili ljušture tih grabljivih bića koja pužu po lišću, ostavljajući ih da leže u blatu odbačene i prazne, dok su se njihove nove, krilate senke dizale poput malih pohotnih vila, u grozničavoj potrazi za partnerom, jajašcem i večnim životom.