Prvi deo: Čovek njenih snova
 
 

Najlepša devojka na svetu

Moj sin mi dolazi na venčanje.
Biće mi kum. Tako sam mu rekao. „Ti ćeš mi biti kum, Pate.“ Izgledao je zadovoljno. Nikada ranije nikom nije bio kum. Neće on držati vickaste govore o tome šta sam u mladosti radio s ovcama, niti će pokušati da utekne s nekom deverušom; neće se čak ni postarati za prstenje. On ima samo šest godina.
Prema tome, Patove kumovske dužnosti su uglavnom ceremonijalne. Ali kad mu kažem da nemam nikog bližeg od njega, zaista to i mislim.
On je najbolje što imam, i ovaj naročiti dan bio bi šupalj bez njega.
Nekoliko dana kasnije, kad smo pojeli svadbenu tortu, kad je bračni život započeo i svet se vratio u normalne tokove, neko od učitelja pitao je Pata šta je radio za vikend.
„Bio sam na tatinom venčanju“, odgovorio je.
Iako mi nije rekao ništa više od ovoga, zamislio sam znalački smeh koji je ta neoprezna, nevina rečenica, bezbroj puta ponovljena, izazvala u zbornici. Kikotali su se. Uzdisali su. Kako su samo uzdisali. Znak vremena, pomisliće učitelji mog sina. Deca provode vikende gledajući kako im se jedan od roditelja venčava. Kakav svet, a?
Znam da bi se i moj otac isto osećao, iako mom starom ovo ne bi bilo ni najmanje zabavno.
Znam da čak ni u svojim poslednjim godinama, kad se najzad pomirio s onim što savremeni muškarci i žene rade sa svojim životima, moj tata ne bi želeo da njegov unuk provede subotnje popodne gledajući me kako se ženim. Lepa popodnevna šetnja parkom bila je za njega dovoljno uzbudljiva.
Ali mislim da svi oni greše – učitelji mog sina, moj otac, svako ko misli da prvi put treba smatrati važnijim od poslednjeg.
Niko mi neće biti važniji od Tebe...
Šta ima loše u tome što mi niko neće biti važniji od Tebe? Kako može da ne valja pokušaj da sve bude kako valja? Osim ako niste Elizabet Tejlor.
Kako prolaze godine i kako me moj otac sve češće gleda iz ogledala, sve se više slažem s njegovim stavovima o bednom savremenom svetu.
Ali ovde si pogrešio, tata.
Svi zaslužujemo drugu priliku da nađemo ljubav za kojom žudimo, svi imamo pravo na novi srećan kraj, na poslednji pokušaj da svoje živote pretvorimo u nešto iz onih pesama koje si toliko voleo.
Znaš.
Iz neke od onih starih pesama.
Ovo je mala svadba. Čak majušna. Samo nekoliko bliskih prijatelja, ono što je ostalo od naših porodica – naše majke, naša deca, njene sestre, braća mog tate, mamina braća – i nas dvoje.
Ja i najlepša devojka na svetu.
Ne mogu da skinem oka s nje.
Ne mogu da skrenem pogled s tog predivnog lica.
Ne mogu da dođem sebi koliko je divna danas dok se smeši na zadnjem sedištu crnog taksija na putu do one sobice na Aveniji Rozberi gde ćemo se venčati.
Osećam se kao da vidim Sid prvi put u životu. Da li se svi muškarci tako osećaju? Čak i oni čije su neveste obične? Da li svaki muškarac misli kako je njegova nevesta najlepša devojka na svetu? Verovatno.
Svim srcem joj želim sve najbolje. Želim da današnji dan bude savršen i žderem se jer znam da ne može biti savršen.
Nema oca da stoji pored nje i nema oca da joj poželi dobrodošlicu u novu porodicu.
Naši su očevi bili radni ljudi stare škole, snažni i nežni, nimalo sentimentalni, i pluća i srca tih čvrstih ljudi iz tog čvrstog pokolenja pokazala su se iznenađujuće krhkima.
Naši očevi su otišli pre vremena. Znam da će nam danas nedostajati, više nego ikada.
Ima i drugih razloga što nekoliko oblaka lebdi nad ovim savršenim danom.
Neće nam zvoniti crkvena zvona, neće se pevati himne, neće biti brižnog sveštenika da nas spoji i kaže nam kad smemo da se poljubimo. Nijedna crkva nas ne bi prihvatila. Previše kilometraže na brojčaniku, znate. Previše života je proživljeno.
Mislio sam da će mi i zbog toga biti žao. Zato što nismo posvećeni. Mislio sam da će to svakako srozati postupak.
Ali kad me je uzela za ruku, nekako to više nije bilo važno jer sam osetio nešto sveto u maloj građanskoj prostoriji prepunoj žena sa šeširima, muškaraca u odelima i dece u onome što bi moja majka zvala odećom za nedelju.
Svi se smeše, raduju se zbog nas; njihov miris ispunjava vazduh.
Nema svetijeg mesta od ovog.
I ako je iko blagosloven, onda smo to mi. Malo venčanje. Tako smo želeli. Ozvaničavamo ono što smo znali od samog početka – da ćemo graditi život zajedno.
I celom svetu kažemo – ono najbolje tek dolazi. Ima li u nečemu više nade? Šta je ispravnije? Svetije?
Da budem iskren, veliki deo mene oseća olakšanje što ćemo izbeći tradicionalno venčanje.
Radujem se što preskačemo toliko toga – od milih i bliskih pobožnosti, preko mahovinom obraslog groblja koje nas gleda kroz pljusak konfeta, do višegeneracijskog odlaska u disko gde pijani stričevi i ujaci razmahuju rukama uz Wake Me Up Before You Go-Go.
Zbogom svemu tome.
Samo jednostavni obred koji spaja zamršene živote.
Živote koji nisu na početku, živote koji već sadrže prošlost. A najsrećniji deo tih života, te prošlosti, možete videti u dvoje male dece koja stoje sa svojim bakama u prvom redu onoga što čini zamenu za pastvu.
Ozbiljna devojčica u dugačkoj žutoj haljini koja ponosno steže na grudi buket belih cvetova, dete sa široko razmaknutim očima svoje majke, tamnom kosom i ljupkim lišcem.
I nešto mlađi dečak s leptir-mašnom i nabranom belom košuljom – šta je uradio sa sakoom? Nosio ga je kad sam poslednji put pogledao – koji nije dorastao ozbiljnoj zvaničnosti devojčice, koji joj se nije ni približio, pa se stidljivo osmehuje i premešta s noge na nogu, obuven u nove-novcate cipele, kao da mu je prvi put u životu da nije u patikama.
Pegi i Pat.
Njena kći i moj sin.
Moj prelepi dečak.
Pat drži moju majku za ruku. Dok beležnik pita za prstenje, zapažam kako se lice mog dečaka menja.
Glatko, milo okruglo lice bebe i dečačića koji je nekad bio se rastvara, a zamenjuju ga oštrije, uglastije crte. Vreme teče, šunja se dok ne gledam, a moj dečak više nije sladak; postaje lep. Raste, svaki dan.
Sid mi se smeši kao da smo poslednji živi ljubavnici na svetu. A ja mislim – nema ali. Nemam nikakvih ograda prema ovoj ženi. U tuzi i radosti, od danas zauvek. Ona je ta.
Raspoloženje mi raste jer se danas osećam potpuno nov, kao da dobri stari dani treba najzad da otpočnu. Iako za sobom imamo mnogo lošeg, tužnog i bolnog, mnogo štošta nas očekuje, toliko toga čemu se radujemo, toliko novih doživljaja.
Nema sumnji u vezi s ovom ženom. Želim da provedem ostatak života s njom. U bolesti i zdravlju. U bogatstvu i siromaštvu. Zaboravivši sve druge. Pristajem. Želim da njeno lice bude poslednje što vidim uveče i prvo što ugledam ujutru. Želim da gledam kako se to lice menja s godinama. Želim da upoznam svaki beleg na njenom telu, da upamtim svaku boru. Da je pazim i pomažem. Dok nas smrt ne rastavi. Računajte na mene. Dobro. Odlično. Gde treba da potpišem?
Ima samo jedna sićušna mrvica sumnje...
Teram je iz glave, odbijam da priznam njeno postojanje. Neće da ode. To je mala i udaljena bojazan, čuči u nekom tajnom odeljku mog srca, ali ne mogu da poreknem da je tamo.
Nije baš oblak koji lebdi nad ovim savršenim danom. Više je udaljeni tutanj groma.
Vidite, znam da sam u ovoj odaji iz dva razloga. Zato što je volim, svakako. Volim svoju nevestu. Volim moju Sid. Ali takođe – kako da kažem? – zato što želim da ponovo izgradim svoju porodicu.
Ne želim samo da ovaj drugi put budem bolji muž.
Tu je i očinstvo.
Želim da budem bolji otac njenoj kćeri. Svoj deci koju ćemo možda imati. I mom dečaku. Želim porodicu i za njega, koliko i za sebe. Porodicu za mog dečaka. Za obojicu.
Ponovo porodicu.
Ovde sam zbog ove neverovatne žene. Ali i zbog svog dečaka.
Je li to u redu? Je li oprostivo biti ovde iz dva razloga? Zbog dvoje ljudi? Je li u redu što naša ljubavna priča nije i cela priča?
 Neko nam nešto govori, pa pokušavam da zanemarim tu udaljenu grmljavinu. Beležnik pita nevestu da li obećava da će me voleti i paziti.
„Da“, kaže moja žena.
Duboko udišem vazduh.
I ja takođe.

 
 

Jedan

Moj sin ima novog oca.
On zapravo tog tipa ne zove tata – ma daj, ne bi on to meni učinio – ali ne mogu da se zavaravam. Taj tip – Ričard, prokleti Ričard – zauzeo je moje mesto u svim važnim stvarima.
Ričard je tu kad moj sin doručkuje. (koko pops, zar ne? Vidiš, Pate, još pamtim.) Ričard je tu dok se moj sin tiho igra svojim igračkama iz Ratova zvezda (igra se tiho jer je Ričard tip koji voli Harija Potera i nije baš ljubitelj svetlosnih mačeva, Zvezde Smrti i vitezova Džedaja).
I Ričard je tu noću i deli postelju s majkom mog sina.
Da ne zaboravimo tu pojedinost.


„Pa, kako ide?“
Postavljam svom sinu ovo pitanje svake nedelje dok zauzimamo mesta u restoranu, sa svojim Hepimilovima između nas, među svim drugim tatama i malim dečacima i devojčicama nalik na nas. Znate već. Vikend-porodice.
„Dobro“, kaže on.
To je sve. Dobro? Samo dobro? A to je čudno, i pomalo tužno, jer kad je bio manji nije prestajao da priča, bio je prepun pitanja.
Kako znam kad treba da se probudim? Gde odlazim kad zaspim? Kako rastem? Zašto se nebo ne zaustavi? Ti nećeš da umreš, zar ne? Mi očigledno nećemo umreti, zar ne? I da li je Zvezda Smrti veća od Meseca?
Za starih dana nisi mogao da ga ućutkaš.
„Škola u redu? Dobro se slažeš sa svima u razredu? Dobro ti je, mili?“
Nikad ga ne pitam za Ričarda.
„Dobro“, ponavlja, bez ikakvog izraza, navukavši neprozirni veo preko svog života tom jednom malom rečju. Uzima svoj hamburger obema rukama, kao mala veverica koja voli brzu hranu. A ja ga gledam i shvatam da nosi odeću koju ranije nisam video. Iz koje li porodične kupovine potiče? Zašto je nisam zapazio ranije? Toliko pitanja, a ne mogu sebe da nateram da ih postavim.
„Dopadaju ti se učitelji?“
Klima glavom, odgriza veći zalogaj hamburgera nego što može da sažvaće i onemogućava dalje primedbe. Prolazimo kroz ovaj obred svakog vikenda. Radimo to već dve godine, otkako je otišao da živi sa svojom majkom.
Pitam ga o školi, drugovima i kući.
On mi kaže svoje ime, čin i serijski broj.
On je i dalje očigledno ono dete mile naravi i pepeljastoplave kose koje je nekad vozilo bicikl po imenu Blubel. Isti onaj dečak koji je sa dve godine bio toliko sladak da su ljudi zastajali da zure u njega na ulici, koji je uporno ponavljao da se zove Luk Skajvoker kad je imao tri godine, koji se u četvrtoj trudio da bude veoma hrabar kad me je njegova majka napustila i kad je sve počelo da se raspada.
I dalje moj Pat.
Ali više mi ne otvara srce – šta ga plaši, šta ga usrećuje, o čemu sanja, delovi sveta koji ga zbunjuju – zašto nebo ne stane? – onako kako je činio kad je bio mali.
Toliko se toga promeni kad krenu u školu. Sve, zapravo. Izgubiš ih i nikad ih više ne dobiješ natrag. Ali nije to samo zbog škole.
Među nama je provalija koju ne mogu da premostim koliko god se trudio. Postoje zidovi među nama, a to su zidovi njegovog novog doma. Više ne tako novog. Još nekoliko godina i veći deo svog života provešće bez mene.
„Kakav ti je hamburger, Pate?“
Prevrće očima. „Jesi li ikad jeo hamburger?“
„Uzeo sam jedan sada.“
„Pa, upravo je takav.“
Moj sin ima sedam godina. Ponekad mu idem na nerve. Vidim to.
Još se lepo provodimo. Kad sam digao ruke od svoje nevešte istrage, zabavljali smo se. Kao oduvek. Lepo je družiti se s Patom – dobre je naravi, vedar, uvek spreman na smeh. Ali drugačije je sada, kad nam je vreme ograničeno. Vreme koje provodimo zajedno ima grozničav ukus jer ne mogu da ga podnesem razočaranog ili tužnog. Svaka sitna tuga, koliko god privremena, izjeda me onako kako nikad nije dok smo živeli zajedno.
Nedelje su vrhunac mojih sedmica. Iako mi na poslu sada ide dobro, ništa nije kao ovaj dan, ovaj veličanstveni dan koji mogu da provedem sa svojim dečakom.
Ne radimo ništa posebno, ono isto što smo oduvek radili, skakućemo veselo između hrane i fudbala, parka i bioskopa, igraonica i tržnih centara. Srećni traćimo vreme.
Ali drugačije je nego kad smo živeli zajedno, jer sada na kraju svakog od tih običnih, savršenih dana, moramo da se oprostimo.
Časovnik ne staje.
U našim životima bilo je vreme – onaj kratki period dok sam se sâm brinuo o njemu, dok mu je majka bila u Japanu i pokušavala da povrati život kog se odrekla radi mene – kad sam osećao da smo Pat i ja jedinstveni.
Stajao sam na kapiji njegove osnovne škole, odvojen od svih majki koje čekaju svoju decu, i osećao da nema na svetu nikog poput nas. Ne mogu više tako da se osećam. Svet je pun ljudi kao što smo mi. Čak i Mekdonalds je pun ljudi kao što smo mi.
Nedeljom je Mek uvek krcat jednodnevnim tatama koje ukočeno ćaskaju sa svojom decom, i iscrpljenom decom svih veličina, od slatkih malih dečačića do smrknutih šiparaca s minđušama, svim tim očevima koji se trude iz sve snage, šetajući pogledom od deteta ili dece do sata i natrag, koji pokušavaju da nadoknade pomanjkanje vremena i nikad ne uspevaju u potpunosti.
Izbegavamo da se pogledamo, ja i ostale jednodnevne tate. Ali među nama postoji neka vrsta sramežljivog bratstva. Kad dođe do neprijatnih scena – suza ili povišenih glasova, naglo i ljutito ostavljenih krofni, uzbuđenih zahteva da se mama odmah pozove na mobilni telefon – mi saosećamo jedan s drugim, ja i ostale nedeljne tate.
Dok Pat i ja tonemo u ćutanje, zapažam jednog za stolom pored našeg. Muči ga njegova kći, desetogodišnja devojčica ogromnih očiju, s trakom u kosi kao u Alise.
„Je suis végétarienne“, kaže mala i gura od sebe netaknuti bigmek.
Njenom ocu pada vilica od čuda.
„Otkud si ti vegetarijanka, Luiz? Prošle nedelje nisi bila vegetarijanka. Pojela si onu viršlu pre Kralja lavova, sećaš se?“
„Je ne magne pas de viande“, uporna je devojčica. „Je ne mange pas de boeuf.“
„Ne mogu da verujem“, kaže njen otac. „Zašto mi nisi rekla da si postala vegetarijanka? Zašto mi tvoja majka to nije rekla?“
Jadni kopilan, mislim, a njegov ljubavni život mi proleće pred očima.
Verovatno romansa s posla, sa ženom iz pariske filijale, obavijenom oblacima šarma i šanela i sa naglaskom od kog bi se svaki odrasli muškarac rastopio. Zatim burno udvaranje, obilazak oba grada, vreme mesečine i Interflore, rana trudnoća, verovatno neplanirana, a zatim, kad se seks otrcao, žena kupuje kartu u jednom pravcu za postojbinu.
„Je suis allergique aux Happy Meals“, kaže devojčica.
Pat prestaje da jede. Usta su mu otvorena od čuda. Očigledno je devojčica za susednim stolom ostavila na njega jak utisak. Sve što veća deca kažu ili urade ostavlja utisak na njega. Ali ovo je nešto novo. Ovo je verovatno prvi put da vidi veće dete kako govori stranim jezikom, osim u filmovima ili na televiziji.
„Japanski?“, šapuće mi. Pretpostavlja da su svi strani jezici japanski. Njegova majka ga tečno govori.
„Francuski“, odgovaram mu šapatom.
Smeši se devojčici s trakom kao u Alise. Ona zuri pravo kroz njega.
„Zašto govori francuski?“, pita me on, odjednom razgaljen. Kao nekad – Pat mi donosi jednu od zagonetki sveta da je rešim. Zahvalno hvatam priliku.
„Ta devojčica je Francuskinja“, kažem ja ispod glasa. Gledam onog bednika koji joj je otac. „Napola Francuskinja.“
Pat razrogači oči. „Izdaleka je. Francuzija je daleko.“
„Misliš Francuska. Nije Francuska tako daleko kao što misliš, mili.“
„E baš jeste. Grešiš. Francuska jeste daleko kao što mislim. Možda i dalje.“
„Ne, nije. Francuska je – mislim, Pariz – na svega tri sata vozom od Londona.“
„Kojim vozom?“
„Naročitim vozom. Vrlo brzim vozom koji ide od Londona do Pariza. Zove se Eurostar. On prelazi taj put za samo tri sata. Ide kroz tunel ispod mora.“
Moj sin navlači sumnjičav izraz na lice. „Ispod mora?“
„Tako je.“
„Ne, mislim da nije. Berni Kuper je išao u Francusku letos.“ Berni Kuper – uvek naveden punim imenom i prezimenom – Patov je najbolji drug. Njegov prvi najbolji drug u životu. Najbolji drug kog će doveka pamtiti. Pat uvek navodi Bernijeve reči sa žarom s kojim je Crvena garda citirala predsednika Maoa na vrhuncu Kulturne revolucije. „Berni Kuper je išao na more u Francuziju. Francusku. Leteli su džambom. Znači, ne možeš vozom u Francusku. Tako kaže Berni Kuper.“
„Berni i njegovi su sigurno išli na jug Francuske. Pariz je mnogo bliži. Časna reč, mili. Možeš da stigneš u Pariz iz Londona za samo tri sata. Ići ćemo jednom. Ti i ja. Pariz je predivan grad.“
„Kad ćemo da idemo?“
„Kad budeš veliki.“
Gleda me lukavo. „Ali već sam veliki.“
A ja mislim – tako je. Ti si veliki dečko. Ona beba koju sam držao u naručju je nestala i nikada se neće vratiti.
Gledam na sat. Još je rano. Ovde još služe mekdoručak.
„Hajdemo“, kažem. „Daj da ti pomognem da obučeš kaput. Idemo. Ne zaboravi loptu i rukavice.“
On gleda kroz prozor kišom šibane ulice Londona.
„Idemo u park?“
„Idemo u Pariz.“


Možemo da stignemo. Dobro sam isplanirao. Mislite da ne bih tek tako odjurio s njim u Pariz, zar ne? Pa, stigli smo. Ne baš komotno, ali sasvim u redu. Tri sata Eurostarom do Pariza, popodnevno lutanje gradom i onda – hvuuuššš – natrag kući na vreme za spavanje. Patovo vreme za spavanje, ne moje.
Niko neće znati da smo bili u Parizu – to jest, njegova majka neće znati – sve dok se bezbedno ne vratimo u London. Potrebni su nam samo pasoši.
Sreća nas je pratila. Sid i Pegi nisu bile kod kuće. Kod Pata je jedini znak života bila Uli, dremljiva nemačka kućna pomoćnica. Tako nisam morao da objašnjavam svojoj ženi šta će mi pasoš za šetnju po Primrouz hilu, a ni bivšoj ženi nisam morao da objašnjavam šta će mi Patov pasoš za Sega-reli u Fanlendu.
Brzo smo stigli na stanicu Vaterlo i uskoro je Pat pritiskao lice na prozor i dahom maglio staklo dok je Eurostar polazio iz stanice.
Gledao me je zaverenički.
„Idemo u pustolovinu, zar ne? Ovo je pustolovina, je li?“
„Velika pustolovina.“
„Baš zabavno“, nasmeši se moj sin.
Dve male reči, ali nikad ih neću zaboraviti. Kad ih je izgovorio shvatio sam da je vredelo. Šta god da nam se desi, vredelo je. Pariz tog dana. Samo nas dvojica.
Baš zabavno.


Moj sin živi u jednoj od tih novih porodica. Kako ih ono zovu?
Pomešane porodice.
Kao da ljudi mogu beskrajno da se mešaju i sparuju. Samleveni i bezoblični. Pomešana porodica. Kao zrna kafe. Ali nije to tako lako s muškarcima, ženama i decom.
Oni žive na svega kilometar-dva od nas, ali u njihovom zajedničkom životu štošta je za mene tajna.
Mogu da pretpostavim šta se dešava između Đine i našeg sina – i dalje je vidim kako mu pere kosu, kako mu čita Tamo gde su divlje stvari, kako spušta pred njega činiju zelenih špageta, kako ga grli tako snažno da se ne vidi gde ona završava, a gde on počinje.
Ali nemam predstavu o tome šta se dešava između Pata i Ričarda, tog čoveka srednjih tridesetih godina koga uopšte ne poznajem i sedmogodišnjeg deteta čiju kožu, glas i lice poznajem bolje od sopstvenih.
Da li Ričard ljubi mog sina za laku noć? Nisam pitao, jer zbilja ne znam šta bi me više povredilo. Toplina, bliskost, nežnost koju bi otkrio taj poljubac za laku noć ili hladna udaljenost koju bi pokazalo njegovo odsustvo.
Ričard nije loš tip. Čak i ja to vidim. Moja bivša žena ne bi se udala za njega da je on nekakav mrzitelj dece. Znam, čak i u najmračnijim trenucima, da ima i gorih očuha od Ričarda. Mada više niko ne govori očuh. Prepuno je značenja.
Pat i ja smo naučili da Ričarda zovemo partner – kao da je on umešan u neki uzbudljiv posao s majkom mog sina ili kao da zajedno igraju bridž. 
Ono što me kod Ričarda izluđuje, zbog čega podižem glas kad razgovaram telefonom sa svojom bivšom ženom – što bih najviše voleo da izbegnem – jeste što Ričard izgleda ne shvata da je moj sin jedan od milion, od deset miliona, od milijardu.
Ričard misli kako Pat mora da bude bolji. A moj sin ne mora da bude bolji. On je već poseban.
Ričard želi da moj sin zavoli Harija Potera, drvene igračke i tofu. Ili to beše sočivo? Ali moj sin voli Ratove zvezda, plastične svetlosne mačeve i picu. Moj sin tvrdoglavo ostaje veran besmislenom nasilju i ugljenim hidratima s dodatnim sirom.
U prvo vreme Ričard je bio srećan da mu povlađuje, onih dana kad se još trudio da stekne pristup u Đinine gaćice. Pre nego što mu je najzad odobrena multipla viza za te gaćice, pre nego što se oženio mojom bivšom ženom, mamom moga sina, Ričard je voleo da bude Han Solo pored Luka Skajvokera – mog sina. Obožavao je to. Ili se bar pretvarao.
 A da budem iskren, moj sin bi se zagrejao i za Sadama Huseina kad bi se ovaj pet minuta pravio da je Han Solo.
Sada se Ričard više ne trudi, ili se trudi na neki drugi način. Ne želi više da bude drug mom sinu. Sada želi da bude nešto kao roditelj. Da poboljša mog dečaka.
Kao da je poboljšavanje nekoga nekakva zamena za ljubav.


Daš sva ta obećanja svom bračnom drugu, a onda jednog dana uzmeš nekog advokata da dokaže kako sve to više ništa ne znači. Ali od dece se ne možeš razvesti. Ne možeš pogaziti zavete njima.
Otuda Pariz.
Trudio sam se da održim nema obećanja koja sam dao svom sinu. Da mu i dalje nešto značim. Da mu uvek značim. Pokušavao sam da ga ubedim, a možda i sebe, da se ništa u osnovi nije promenilo. Zato što mi je moj dečak nedostajao.
Kad ga nema shvatao sam koliko ga zaista volim. Volim ga toliko da to telesno boli, volim ga toliko da se plašim kako će ga snaći neko bezimeno zlo, plašim se da će me zaboraviti, da ću da otplutam na samu ivicu njegovog života, i da moja ljubav i to što mi nedostaje neće značiti ništa.
Užasavala me je pomisao da ću se pojaviti u jednoj od svojih odobrenih poseta, a on neće biti siguran ko sam ja. Smešno? Možda. Ali mi veći deo sedmice provodimo razdvojeni. I veći deo vikenda, uprkos zakonski određenim danima. Nisam tu da ga ušuškam, da mu pročitam priču, da mu obrišem oči kad plače, da smirim njegove strahove, da prosto budem čovek koji noću dolazi k njemu. Onako kako je to moj stari bio meni.
Može li se biti dobar tata takvim danima? Možete li biti pravi otac svom detetu ako niste pored njega?
Već sam, posle samo dve godine koje je proživeo sa svojom majkom, veoma brzo postajao udaljena prilika. Uopšte nisam bio pravi tata. Vikend-tata, u najboljem slučaju. Isti onakav kao-tata poput Ričarda. Nisam hteo da budem ta vrsta oca. Potrebno mi je da moj sin bude deo mog života.
Mog novog života.


Sid i ja smo u braku svega nešto više od godine.
Bila je to sjajna godina. Najbolja godina. Sid mi je postala najbolji prijatelj, a nije prestala da mi bude ljubavnica. Bili smo u fazi u kojoj se oseća i bliskost i uzbuđenje, kada sve još postaje bolje a ništa nije izlizano, u onom srećnom periodu kad delite svoje vreme između građenja doma i tucanja do ludila. Kupovina kod Habitata i Hila, a zatim divlji, atletski seks. Ništa bolje od toga.
Sid je najmilija osoba koju poznajem, a i izluđuje me. Jedini razlog zbog kog sam krenuo u teretanu bilo je to što nisam želeo da prestane da mi se udvara. Sve trbušnjake napravio sam zbog nje. Nadam se da će uvek biti tako. Ali kad se jednom gadno opečete, više nikad niste sasvim sigurni. Kad jednom prođete kroz brakorazvodne sudove, večnost se čini veoma dugom. Možda je to dobro. Možda to sprečava ljude da o svojoj ljubavi misle kao o komadu sklopivog nameštaja.
Sa mojim sinom nije tako. Nameravam da ostanem sa Sid dok oboje ne ostarimo i ne osedimo. Ali nikad se ne zna, zar ne? Prema mom iskustvu, veze dolaze i prolaze, ali roditelj se ostaje zauvek. Kako se ono kaže?
Dok nas smrt ne rastavi.


Nameravali smo svašta da radimo u Parizu.
Pat je želeo da se popnemo na Ajfelovu kulu, ali redovi su bili očajno dugi, pa smo odlučili da to ostavimo za neki drugi put. Razmišljao sam da ga povedem u Luvr, ali sam shvatio da je on premali, a muzej prevelik.
I tako smo se provozali brodićem po Seni, a onda pojeli nekoliko croque-monsieur u malom kafeu u Mareu.
„Francuski sir na tostu“, rekao je Pat gutajući. „Stvarno izvrsno.“
Posle toga smo otišli da lunjamo po Luksemburškom parku; šutirali smo njegovu plastičnu fudbalsku loptu pod kestenovima dok su se mladi parovi mazili na klupama, a razmaženi psi šetkali naokolo s nosevima u vazduhu; svi su pušili kao da smo u pedesetim.
Osim vožnje brodićem po reci i neobičnog sira na tostu, ovo se nije mnogo razlikovalo od naših uobičajenih nedelja. Ali bilo je posebno, i mislim da su nam srca bila veselija neko ikada u Londonu. Bio je to jedan od onih dana koje poželite da stavite u bocu kako niko ne bi mogao da vam ih oduzme, i da ih čuvate ceo život.
Sve je išlo kako treba dok se nismo vratili na stanicu Gar di Nor. Čim smo ušli na peron za polaske na prvom spratu stanice, shvatili smo da nešto nije u redu. Ljudi je bilo posvuda. Mladi s rancima, poslovni ljudi, grupe turista. Svi su se muvali naokolo kao da se nešto događa. Putnici ili izbeglice? Niko ne zna.
Ali vozovi nisu ni dolazili ni odlazili.
Tada sam shvatio da smo u nevolji.


Bio sam srećan što moj otac nije više živ da vidi sve ovo. Šok bi ga ubio, kunem se bogom da bi.
Ali u svom srcu sam znao da ni ja nisam provodio beskrajne sate sa svojim tatom. Moj stari mene nikad nije poveo u Pariz na jedan dan.
Možda jesam odrastao pod istim krovom sa svojim tatom, ali on je radio mnogo, šest dana nedeljno, a kući se vraćao onemeo od iscrpljenosti, seo bi i jeo svoju toplu večeru ispred televizora, ćutke posmatrajući najnovije plesne pokrete grupe Pan’s People.
Mog starog su od mene odvajali posao i potreba za novcem. Mene i Pata razdvojili su razvod i odredbe o smeštaju. Da li se to zbilja razlikuje? Da, razlikuje se.
Iako sam retko viđao svog oca – možda se zavaravam, ali čak i danas verujem da pamtim svaku šetnju s mojim starim, svaku fudbalsku utakmicu na koju me je poveo, svaki odlazak u bioskop – moj otac se nikad nije plašio da će me neko ukrasti, da ću početi nekog drugog čoveka da zovem tata.
On je prošao mnogo u životu, od detinjstva u crnom siromaštvu, preko svetskog rata, do raka koji ga je ubio. Ali kroz ovo nije morao da prođe.
Čekaj samo da ti otac dođe kući, govorila je stalno moja mama.
I ja sam čekao. Proveo sam detinjstvo čekajući da mi otac dođe kući. Možda i Pat tako čeka. Ali on u svom srcu zna da njegov otac nikad neće doći kući. Više nikad.
Moj stari je mislio da je najgora stvar na svetu biti loš roditelj svom detetu. Ali ima nešto skoro isto toliko strašno, tata.
Možeš za njega da budeš stranac.
Naravno, želeo sam srećan život svom sinu. Želeo sam da bude dobar dečak svojoj majci, da se dobro slaže s njenim novim mužem, da dobro uči u školi i da shvati koliko je srećan što je našao druga kao što je Berni Kuper.
Ali želeo sam takođe i da me moj sin voli kao što me je ranije voleo.
Da ne zaboravimo tu pojedinost.