Prolog 

   

Toliko smo dugo bile izgubljene jedne za druge. 

Moje ime vam ne znači ništa. Sećanje na mene je prah. 

Nije to vaša krivica, niti moja. Lanac koji je povezivao majku i kćer pokidan je, i reč je prešla na čuvanje muškarcima, koji nikako nisu mogli da znaju. Zato sam postala beleška, a moja priča kratki izlet iz dobro poznate povesti moga oca, Jakova, i slavne hronike Josifa, moga brata. U retkim prilikama kada bi me se setili – bila sam žrtva. Negde na početku vaše svete knjige postoji odeljak koji, izgleda, kaže da sam bila silovana, a zatim pripoveda krvavu priču o tome kako je moja čast osvećena. 

Pravo je čudo da je ijedna majka kasnije nazvala svoju kćer Dina. Ali neke jesu. Možda ste pogodili da sam ja nešto više od bezglasne beleške u tekstu. Možda ste to čuli u muzici mog imena: prvi slog visok i jasan, kao kada majka doziva dete u sumrak; drugi zvuči meko, poput šaputanja tajni na jastuku. Di-na. 

Niko ne pamti moju veštinu babice, ni pesme koje sam pevala, niti hleb koji sam mesila za moju nezasitu braću. Ništa nije ostalo osim nekoliko osakaćenih pojedinosti o tim sedmicama u Šehemu. 

Mnogo više ima da se ispriča. Da je od mene traženo da govorim, započela bih sa pričom o pokoljenju koje me je odgajilo, s čime jedino i može da se počne. Ako želite da shvatite neku ženu, morate prvo da pitate o njenoj majci, a zatim da pažljivo slušate. Priče o hrani pokazuju snažne veze. Setna ćutanja označavaju nedovršene poslove. Što više pojedinosti kćer zna o životu svoje majke – bez trzaja i cviljenja – to je jača. 

Naravno, kod mene je to još složenije pošto sam imala četiri majke. Svaka je grdila, poučavala i negovala nešto drugo u meni, darivala me drugačijim darovima, usađivala mi drugačije strahove. Lia mi je dala život i svoju sjajnu oholost. Rahila mi je pokazala gde se stavljaju babički kamenovi i kako da uredim kosu. Zilpa me je navela da mislim. Bilha je slušala. Svaka moja majka je drugačije spremala jela. Govorile su s mojim ocem sasvim različitim tonovima – i on s njima. A treba da znate da su moje majke bile i sestre, Labanove kćeri od različitih žena, iako moj deda nikada nije priznao Zilpu i Bilhu. To bi ga stajalo još dva miraza, a on je bio škrta svinja. 

Kao i sve sestre koje žive zajedno i dele muža, moja majka i moje tetke isplele su zamršenu mrežu odanosti i zlobe. Menjale su tajne poput narukvica, a zatim ih predavale meni, jedinoj preživeloj kćeri. Govorile su mi stvari za koje sam bila premlada da ih čujem. Držale su moje lice u rukama i tražile od mene da se zakunem da ću upamtiti. 

Moje majke su se ponosile što su mom ocu rodile toliko sinova. Sinovi su ponos i merilo žene. Ipak, rađanje dečaka, jednog za drugim, nije bilo izvor potpuno čiste radosti u ženskim šatorima. Moj otac se hvalisao svojim bučnim plemenom i njegove žene su volele moju braću, ali su žudele i za kćerima i jedna drugoj se žalile na muškost Jakovljevog semena. 

Kćeri olakašavaju majčinsko breme – pomažu u predenju, mlevenju žita i beskrajnim dužnostima čuvanja dečačića, koji su, bez obzira šta bi im se govorilo, uvek piškili u uglove šatora. 

Drugi razlog što su žene želele kćeri bio je da sačuvaju svoje uspomene živim. Kada se odviknu od sise, sinovi više ne slušaju priče svojih majki. Zato sam ja odabrana. Moja majka i moje majke-tetke pričale su mi beskrajne priče o sebi. Bez obzira šta bi im ruke radile – držale bebe, kuvale, prele, tkale – punile bi mi uši. 

U rumenoj senci crvenog šatora, šatora menstruacije, provlačile su prste kroz moje uvojke ponavljajući nestašluke iz mladosti i sage o svojim porođajima. Njihove priče bile su poput žrtvi nade i snage, podastrtih Kraljici Neba, samo što ti darovi nisu bili namenjeni nikakvom bogu ili boginji – nego meni. 

Još osećam koliko su me moje majke volele. Njihova ljubav  uvek mi je mnogo značila. Hranila sam se njome. Održavala me je živom. Čak i kada sam otišla od njih, pa i sada, kada su one već odavno mrtve, teši me uspomena  na njih. 

Prenela sam priče svojih majki sledećem pokoljenju, ali priče o mom životu bile su mi zabranjene, i to ćutanje gotovo je ubilo srce u meni. Nisam umrla, nego sam živela, dovoljno dugo da mi druge priče ispune dane i noći. Gledala sam kako bebe otvaraju oči prema novom svetu. Našla sam povoda za smeh i zahvalnost. Bila sam voljena. 

A sada ste došle k meni – žene ruku i stopala mekih kao u kraljica, sa više lonaca za kuvanje nego što vam je potrebno, tako bezbedne u trudnoći i tako slobodnih jezika. Došle ste gladne izgubljenih priča. ?udite za rečima koje bi ispunile ogromnu tišinu koja me je progutala, i moje majke, i moje bake pre njih. 

Volela bih da imam više da vam kažem o svojim bakama. Strašno je koliko je toga zaboravljeno. Zbog toga je, pretpostavljam, sećanje sveta stvar. 

Toliko sam zahvalna što ste došle. Izliću sve iz sebe, tako da od ovog stola odete zadovoljne i očvrsle. Blagoslovene da su vaše oči. Blagoslovena da su vaša deca. Blagosloveno da je tlo ispod vas. Moje srce je kutlača prepuna slatke vode. 

Selah. 

  

   

  

  

  

Prvi deo 

   

Priče mojih majki 

   

  

Poglavlje jedan 

   

Njihove priče počinju danom kada se pojavio moj otac. Rahila je utrčala u logor, bacakajući kolena i vičući kao tele odvojeno od majke. Pre nego što je iko stigao da je prekori što se ponaša poput divljeg dečaka, otpočela je bez daha zamršenu priču o strancu na izvoru, prosipajući reči kao vodu po pesku. 

Divlji čovek bez sandala. Čupava kosa. Prljavo lice. Poljubio ju je u usta, rođak, sin njihove tetke, koji je umesto nje napojio ovce i koze i oterao razbojnike sa izvora. 

“Šta brbljaš?” upitao je njen otac, Laban. “Ko je došao na izvor? Ko ga je dopratio? Koliko torbi nosi?” 

“Uzeće me za ženu”, saopštila je Rahila kao pouzdanu činjenicu kada je najzad došla do daha. “Kaže da sam stvorena za njega i da će sutra da me oženi. Dolazi da me isprosi od tebe.” 

Lia se na ovu objavu namrštila. “Da se oženi tobom?” upitala je prekrstivši ruke i zabacivši ramena unazad. “Ti nećeš dorasti za brak još godinu dana”, rekla je starija devojka koja se, iako samo godinu-dve starija od Rahile, već ponašala kao glavna žena u malom domaćinstvu svog oca. Četrnaestogodišnja gospodarica Labanove kuće volela je da sa svojim sestrama govori nadmenim, materinskim tonom. “Šta se to događa? I kako je uspeo da te poljubi?” Ovo je bilo strašno kršenje običaja – bez obzira što se radilo o rođaku i što je Rahila bila dovoljno mlada da se smatra detetom. 

Rahila je isturila donju usnu na način koji bi samo nekoliko sati ranije bio detinje pućenje. Nešto se dogodilo otkako je jutros otvorila oči, kada je najvažnija stvar u njenoj glavi bila da nađe mesto na kom Lia krije med. Lia, ta mazga, nije htela da ga podeli s njom, nego ga je čuvala za goste i davala pomalo samo maloj tužnoj Bilhi i nikom drugom. 

Sada je Rahila mogla da misli samo o čupavom strancu, čije su se oči srele s njenima, uz udar prepoznavanja koji ju je protresao do kostiju. 

Rahila je znala šta Lia hoće da kaže, ali činjenica da još nije počela da krvari za nju je bila beznačajna. A obrazi su joj planuli. 

“Šta je?” upita Lia, odjednom sa zabavljajući. “Satrvena je. Pogledajte je”, reče. “Jeste li ikada videli kako devojka rumeni?” 

“Šta ti je uradio?” upita Laban režeći kao pas koji je spazio neznanca pored svog stada. Stisnuo je pesnice, natuštio obrve i svu pažnju okrenuo Rahili, kćeri koju nikada nije udario, kćeri koju je retko gledao pravo u lice. Plašila ga je otkako se rodila; bio je to cepajući, silovit dolazak koji je ubio njenu majku. Kada je beba najzad izašla, žene su se zapanjile da je tako sitna beba – i uz to devojčica – prouzrokovala takve patnje, koštala svoju majku toliko krvi i, na kraju, života. 

Rahilino prisustvo bilo je moćno poput mesečevog i isto toliko lepo. Niko nije mogao da joj ospori lepotu. Čak i kao dete koje je obožavalo lice sopstvene majke, znala sam da Liina lepota bledi pred lepotom njene mlađe sestre, zbog čega sam se uvek osećala kao izdajnik. Ipak, poreći to bilo bi isto što i osporiti suncu toplotu. 

Rahilina lepota bila je retka i opčinjavajuća. Njena smeđa kosa imala je bronzani preliv, a koža joj je bila zlatna, medna, savršena. Oči su joj u svom ćilibarskom optoku bile iznenađujuće tamne, ne prosto tamnosmeđe, nego crne poput uglačanog opsidijana ili dubine izvora. Iako je bila sitnih kostiju i, čak i u trudnoći, malih grudi, imala je mišićave ruke i dubok glas kakav bi pristajao mnogo krupnijoj ženi. 

Jednom sam čula dvojicu pastira kako se spore oko toga šta je na Rahili najbolje, što je inače bila igra u kojoj sam i sama učestvovala. Za mene su najsavršenija pojedinost Rahilinog savršenstva bili obrazi, visoki i čvrsti na njenom licu poput smokava. Dok sam bila beba posezala sam za njima, trudeći se da uzberem voćke koje bi se pojavile kada se nasmeši. Kada sam shvatila da ih ne mogu ubrati, stala bih da ih ližem, očekujući slast. Moja lepa tetka bi se smejala, dubokim, utrobnim smehom. Volela me je više od svih ostalih nećaka zajedno – ili je bar tako govorila dok mi je plela kosu u naročite pletenice za koje je rukama moje rođene majke nedostajalo strpljenja ili vremena. 

Gotovo je nemoguće preterati u veličanju Rahiline lepote. Čak i kao beba bila je dragulj na boku, čiji god bio, koji ju je nosio tamo-amo, ukras, retko zadovoljstvo – crnooko dete zlatne kose. Nadimak joj je bio Tuki, što znači “slast”. 

Sve su žene brinule o Rahili nakon što je Huna, njena majka, umrla. Huna je bila vešta babica poznata po svom grlenom smehu i žene su je mnogo oplakivale. Nijednoj nije bilo teško da pazi na Hunino siroče. Čak bi i muškarci, kojima su bebe bile očaravajuće koliko i kamenovi iz ognjišta, umeli da se sagnu i pređu žuljevitim dlanovima preko njenih prelepih obraza. Zatim bi se uspravili, omirisali svoje prste i zatresli glavom. 

Rahila je mirisala poput vode. Zaista! Kuda god bi prošla moja tetka osećao bi se miris sveže vode. Bio je to neverovatan miris, zelen i radostan, a u tim prašnjavim brdima i miris života i bogatstva. Zaista, mnoge godine je moja porodica preživela samo zahvaljujući Labanovom izvoru. 

Postojala je nada, u ranim godinama, da će Rahila postati vodena veštica, koja ume da pronađe skrivene izvore i podzemne struje. Nije ispunila ta nadanja, ali miris slatke vode se nekako upio u njenu kožu i uselio u njenu odeću. Mala deca bi često nestajala da bi ih pronašli, nevaljalce jedne, kako spavaju na njenim pokrivačima sisajući palac. 

Nije čudo što je Jakov na izvoru bio opčinjen. Drugi muškarci su se privikli na Rahilin izgled, pa čak i na njen zapanjujući miris, ali Jakovu ona mora da je izgledala kao priviđenje. Pogledao ju je pravo u oči – i bio savladan. Kada ju je poljubio, Jakov je kriknuo glasom muškarca koji leže sa svojom ženom. Taj zvuk je probudio Rahilu iz njenog detinjstva. 

Rahila je jedva stigla da opiše taj susret kada se pojavio sâm Jakov. Prišao je Labanu, a Rahila je gledala kako ga njen otac odmerava. 

Prvo što je Laban zapazio bile su njegove prazne ruke, ali je takođe video i da su strančeva tunika i plašt sačinjeni od finog materijala, da je njegov kožni ogrtač dobro napravljen, a drška noža izrezbarena i od uglačane kosti. Jakov je stao tačno ispred Labana i predstavio se: “Ujače, ja sam sin Rebeke, tvoje sestre, kćeri Nahora i Milke, kao što si im ti sin. Majka me je poslala k tebi, brat me je pojurio k tebi, otac me je oterao k tebi. Ispričaću ti celu priču kada budem čist i odmoran. Molim za tvoje gostoprimstvo, koje je slavno u celoj zemlji.” 

Rahila je otvorila usta da progovori, ali Lia je trgla sestrinu ruku i pogledala je upozoravajuće; čak ni Rahilina mladost ne bi bila dovoljan izgovor za devojku koja progovori dok muškarci razgovaraju. Rahila udari nogom o tlo i pomisli otrovne misli o svojoj sestri, nadutoj matoroj vrani, škiljavoj kozi. 

Jakovljeve reči o Labanovoj slavnoj gostoljubivosti bile su učtiva laž, pošto Labana uopšte nije obradovao dolazak njegovog nećaka. Malo šta je starca radovalo, a gladni neznanci bili su neželjeno iznenađenje. Ipak, nije mogao ništa da učini; morao je da ispuni zahtev srodnika, a srodstvo među njima nije se dalo poreći. Jakov je znao imena, a Laban je prepoznao lice svoje sestre u muškarcu koji je stajao pred njim. 

“Dobro mi došao”, reče Laban bez osmeha, ne uzvraćajući pozdrav svome nećaku. Kada se okrenuo da pođe, Laban pokaza prstom na Liu, dodeljujući joj tako zadatak da se pobrine za ovu nevolju. Moja majka klimnu glavom i okrete se da pogleda prvog odraslog muškarca koji nije skrenuo pogled pred njenim očima.