PROLOG

„Još mu samo carstvo treba.“

Prva knjiga Samuilova, 18. 8.


Mnogi kažu da me je David voleo zato što sam ličila na svoga brata Jonatana. To nije tačno. Premda ih je mnoge obljubio, David nije voleo nijednu ženu. Žene su volele njega.
Nekad sam ga čak i ja volela. Kad sam bila mlada, sva sam se topila od ljubavi prema Davidu.
Iako sam bila carska kći, nisam verovala da će me ikada pogledati. David je bio junak. Junak zaslužuje veliku lepotu, a ja nisam bila lepa. Bila sam mršava, lika tavnog kao okolna brda.
Međutim, ja sam se zagledala u njega. Kada su se David i moj brat Jonatan pobedonosno provezli ulicama u svojim ubojnim kolima, mahala sam, bacala cveće i uzvikivala njegovo ime zajedno sa ostalim svetom. Za brata nisam nimalo hajala, upijala sam pogledom samo Davida – koji je sijao žarko kao sunce i bio mi jednako nedostižan.
Danas ceo svet zna Davidovu priču – bio je vešt na rečima i pripovedao tako lepo da ljudi i dalje ponavljaju te priče njemu u slavu. Često bih kao dete sedela uz koleno svom bratu Jonatanu i slušala Davida kako peva svoje pesme. Najviše sam volela da slušam onu o pogibiji filistejskog zatočnika Golijata. Iako smo ga morali nagovarati da je otpeva, David bi se na kraju uvek nasmejao i popustio. „Šta, zar opet tu staru pesmicu? O, pa dobro – da tebi ugodim, Mihala.“
„Pet glatkih kamena“, zapevao bi smešeći mi se. „Pet glatkih kamena Gospod mi je spustio na dlan…“
Uvek je pevao u slavu Gospodu. No, od mene je to bilo sasvim daleko. U to vreme, bog kome sam se ja divila bio je David.


GLAVA PRVA

„Neka David ostane kod mene…“

Prva knjiga Samuilova, 16. 22.


Po rođenju, moj otac Saul nije bio predodređen za cara. Bio je ratar, kao i otac mu pre njega. A ljudi su ga, u to vreme, smatrali valjanim čovekom. 
Bili smo Jehovin narod, a Jehovini sinovi nisu poput ostalih naroda. Umesto careva, nama su vladali sudije i proroci. To nam je bilo sasvim dovoljno. Sveštenici i proroci držali su da će tako uvek i biti.
Međutim, kad nam međe pritiskoše carske vojske, naši ratnici, nemajući vladara, razbežaše se pred njima.
Naposletku narodu dojadiše gubici, te zavapiše za carem koji će ih povesti. Isprva je cara tražio narod, a potom i sudije poverovaše da će nas car ojačati. Najzad su se protivili još samo proroci. A najglasniji među njima beše Samuilo.
Samuilo je bio najveći prorok u zemlji, prorok koji je najjasnije čuo glas božji. Govorio je ljudima da će služiti caru i da će im on zapovedati, oporezivati i nagoniti ih na rad, sinove im uzimati za vojsku, a kćeri za svoj dom. Ipak, na kraju čak i Samuilo uvide da je sve uzalud. Narod je cara iskao.
I tako Samuilo pristade da ljudima cara odredi. Ko bi drugi bolje odabrao cara po milosti božjoj nego prorok koji je Gospodu najviše omileo?
***

Samuilo je bio visok i suvonjav čovek, očiju iz kojih je izbijala moć – a sada bih se usudila da kažem: i prepredenost i lukavost. Delovale su zastrašujuće onoga dana kada je došao da saopšti ocu kako je izbor Gospodnji na njega pao – na Saula sina Kisovog – da bude car svome narodu.
Otac je sedeo u povrtnjaku i cupkao mene na kolenu kada se prorok pojavio. Jedva da sam imala tri godine, ali se još jasno sećam tog vrelog dana, Samuilovih očiju i očevog smeha koji mi je bubnjao u ušima, pošto me je bio čvrsto priljubio uz grudi.
„Ja da budem car Izrailja!“ – uzviknuo je kada se ismejao. „Samuilo, dobri starče, mora da si se ispostio u pustinji. Hajde ovamo u hladovinu da ti postavimo trpezu s voćem i vinom. Mihala, golubice moja, trči i zovi majku da počastimo proroka Samuila.“ Spustio me je, ali kada ugledah Samuilove oči i shvatih da ću morati da prođem pored njega, zgrabih oca za koleno i ne htedoh da mrdnem ni makac.
Samuilo podiže svoj teški drveni štap i snažno lupi njim o zemlju. „Ne ismevaj Gospoda, a ni mene, Saule sine Kisov. Na tebi je carstvo. Takva je volja božja.“
„No, no“, odvrati otac. „Vidi, Samuilo, smatram da je dobro da imamo cara, što sam i rekao kad su nas ono sudije pitale. Potreban nam je čovek koji će donositi odluke na bojnom polju, inače će se koliko sledeće godine Filisteji gostiti u našim domovima. Ali to je trebalo žrebom da se odluči – bar mi moja ženska čeljad kažu da se tako govorka kod izvora.“ Odsutno me je mazio po glavi. „A ti sada kažeš da je Gospod mene odabrao.“
Samuilo klimnu glavom.
„No, no“, ponovi otac. „Ali ja sam samo sin poniznog čoveka iz plemena Venijaminova – a dom moj najmanji je među svim domovima najmanjeg plemena Izrailjeva.* Zašto baš ja, Samuilo? Zato što me je jednom koplje poslužilo?“ Otac je bio odneo jedinu veliku pobedu još od vremena velikih sudija. Lativši se mača i koplja, spasao je grad Javis Galadov od Amonaca one godine kada sam rođena.
„Nije na nama da sporimo božje pute, Saule.“
„Ne osporavam ih ja, dobri čoveče – ali biće onih koji hoće ako se ulje na moju glavu izlije!“
Zavlada muk. Samuilo reče: „Kaži detetu da ide.“
Nasmejavši se ponovo, otac me podiže, a ja mu zarih glavu u grudi pod Samuilovim pogledom. „Šta? Mojoj maloj Mihali? Pa dobro. Silazi, golubice moja, i pođi materi.“ Po njegovom glasu shvatih da tu više nema pogovora, te se dadoh u trk da bezbedno prođem pored proroka.
Nisam marila što neću više ništa čuti. Toga leta sam navršila tek tri godine i reč „car“ mi nije naročito značila, ali mom bratu Jonatanu i te kako jeste. Baš smo se igrali na krovu kada se kasnije toga jutra otac popeo da mu saopšti vest.
Iako nije bio najstariji, rekla bih da je bio očev sin mezimac. Mladić plećat i crmpurast, desetak godina stariji od mene, stamen kao i Saul. Premda nije bio naročito hitrog i bistrog uma, Jonatana su svi voleli zbog njegove blage i plemenite prirode.
Zamišljeno se zagledao u Saula, a potom me podigao i privio uza se, prislonivši obraz uz moj. „Mislio sam da će žreb o tome da odluči“, rekao je.
„I hoće, mladiću. Ali ko određuje na koga će pasti žreb, a? Gospod.“
Jonatan se ponovo zamisli. „Hoćeš da kažeš Samuilo, oče?“
„Hajde, hajde, jesam li to rekao? Nema ništa razumnije nego da Gospod odabere čoveka koji ume s mačem i koji se bolje razume u ratovanje nego u čuvanje ovaca. Ovce neće oterati Filisteje i Amonce, je l’ tako?“
Jonatan se namršti. „Ali, oče…“
Saul me zgrabi iz Jonatanovog naručja i baci uvis. „Car, zaboga! Sada će nešto moći da se uradi s onom sramotom od vojske – da, još je zovu vojskom! A našoj kneginji Mihali će zlato sijati u kosi. Hoće li ti se to svideti, golubice moja?“
„Ne!“ Nisam znala šta je to kneginja, ali bejah naučila da je uvek bezbednije reći „ne“ nego „da“, jer je ovo drugo moglo značiti da pristajem na raznorazne neprijatnosti, kao što je kupanje ili splitanje kose. 
Otac se ponovo grohotom nasmeja, vraćajući me Jonatanu. „Ne, kažeš? Udaraćeš ti u druge žice kad porasteš, je l’ da, Jonatane?“
„Izrael do sada nije imao cara“ – brat samo to reče dok me je primao u naručje.
Ocu se to nije dopalo. „Pa, tako mi boga, sada će ga imati!“ – riknu, pa nas napusti teška koraka.
Jonatan je dugo zurio za njim, te sam se uznemirila i uzvrpoljila, zahtevajući da me spusti. No ubrzo sam se pokajala, jer me je odveo i ostavio kod sluškinje koja je pazila moju stariju sestru Meravu. Nije mi čak ni dovršio lutku od lišća i cveća, a kada sam počela da se bunim zbog toga, devojka me ispraši i naredi mi da ćutim. Upravo tad se s pazara vratiše i druge dve sluškinje, i upustiše se u čavrljanje o tome ko će biti car, tako da za mene niko nije imao vremena. Čak je i Merava, kojoj je tada bilo šest godina, htela da sluša, mada ni ona nije mogla mnogo da razume.
Potpuno zanemarena, sedoh na pod pokraj jednog kreveta dureći se. Car je Mihali, izgleda, donosio samo muke.


Žreb je najzad bio bačen i Saul postade car Izrailja. Moj se život nije većma izmenio, osim što sam oca i braću ređe viđala. I dalje sam živela u rodnoj kući u Gavaji… dve očeve žene i inoča Resfa i dalje su tkale i prele, usput podučavajući Meravu i mene. Jedino što ljudi počeše da me oslovljavaju s „kneginjo Mihala“, zbog čega poverovah da sam veoma važna. 
Mojoj se braći sve promenilo. Saul je imao sedam snažnih sinova, i svih je sedam poveo u vojnu protiv naših neprijatelja. Mislila sam da je baš lepo što su mi braća carevići i junaci. Bila sam ponosna na njih, a na oca dvostruko više. 
Svi su bili ponosni na Saula – cara Saula, koji je sinove Izrailjeve i Judine pod svojim barjakom vodio iz pobede u pobedu. U to vreme svi su ga slavili. Svi osim proroka Samuila. Činilo se da nije važno šta jedan ogorčeni prorok govori – ne dok je Bog čuvao Saula… a car Saul naše međe. 
Jednom kada je Jonatan došao kući da nas poseti, pokušao je da mi objasni kakve su prilike. Rekao mi je da veruje da je Samuilo postavio najboljeg ratnika za cara, a da se sada kaje zbog svog izbora. Nisam shvatala zašto, jer otac je od raštrkanih izrailjskih plemena stvorio pravu vojsku. Protiv koga god da je Saul vojevao, pobeđivao je. Porazio je Filisteje i potisnuo Amonce, odbranivši naše međe. 
Jonatan je, kao i obično, dugo umovao pre nego što mi je odgovorio. „Zato što naš otac, sestrice, smatra svoj put boljim od Samuilovog. Kaže da je Samuilo prorok, a ne vojvoda, i da stoga treba da se bavi božjim pitanjima, a da zapovedanje vojskom ostavi onima koji znaju da pobeđuju i čuvaju mir.“
Smatrala sam da je to sasvim razumno.
„Da, ali Samuilo kaže da upravljanje vojskom i carstvom jeste božje pitanje“, rekao je Jonatan.
„A otac to ne misli?“
„A otac to ne misli“, složi se Jonatan. Pogledavši ga bolje, videh da mu u očima igra osmeh, kao sunčev zrak na vodi, pa se i ja nasmejah, ne znajući ni sama zašto.
„Ne smej se, Mihala“, reče on nakon kraćeg vremena, mada mi nije bilo jasno zašto, kad je samo trenutak ranije i njemu bilo smešno.
Zabacih glavu, a zlatne alke u mojim pletenicama zazvečaše i zazvoniše. „Otac je car. Kako jedan oronuli prorok može da mu naudi?“
Uzdahnuvši, Jonatan me zagrli. „Taj stari prorok ga je zacario, Mihala, a mislim da bi sada da ga rascari.“
„Ne može! Otac je veliki car i narod ga voli!“ Već sam bila zašla u devetu godinu. Nisam mogla da zamislim da otac ne bude car – a ja carska kći.
„Ljudi ga vole, ali više vole da bude po njihovom. A Samuilo ga uopšte ne voli. Sećaš li se prošle godine, kada otac nije hteo da čeka, pa je sam prineo žrtvu?“
Klimnuh potvrdno glavom, jer je priča bila dobro znana. Filisteji su se bili okupili, spremni za napad, a Samuilo i sveštenici nisu stigli na vreme da prinesu žrtve i daju blagoslov. Da mu se vojska ne raziđe, a bojeći se da napadne bez božjeg pristanka, Saul je sam prineo žrtvu. Iako je dobio bitku – što je značilo da je njegov čin naišao na blagonaklonost u božjim očima – Samuilo se strahovito razljutio.
„Pa, mislim da je tada sve počelo. Bio sam sa svojim odredom u pohodu, a kad sam se vratio, Samuilo se već uveliko zaklinjao da će Gospod okrenuti ocu leđa jer je pokušao da bude i sveštenik i car. Otac je pak urlao da se čulo do Askalona, govoreći da je Samuilo…“ Jonatan me pogleda odozgo i zastade, tako da ne čuh kako ga je otac nazvao, niti je hteo da mi kaže, uprkos svem mom navaljivanju.
Iako su ga ljudi veličali, Jonatan nije hteo da priča ni o svom junaštvu, jer je bio skroman čovek. Na svako moje pitanje odgovor je bio isti. Jonatan bi se nasmešio, povukao me za kiku i odmahnuo glavom, govoreći: „Nije to ništa, sestrice. Borili smo se – ja sam preživeo – neki su izginuli. Bio sam srećne ruke.“
„Bio si hrabar!“ – uzviknula bih ja. „Svi kažu da si silan junak, Jonatane, da si ubio dvadeset ljudi jednim udarcem!“
„Pa onda slušaj šta ti ’svi’ govore“, samo bi uzvratio on.
No mnogi su bez ustezanja pričali preda mnom. Kada sam shvatila da ima zanimljivih priča, naučila sam da sedim i ćutim dok žene – a bogami i muškarci – ne zaborave na moje prisustvo i počnu da govore.
Tako sam čula ne samo o očevim pobedama nad našim krvnicima već i o njegovim žestokim prepirkama sa Samuilom. Kako je otac bivao stariji, svađe su postajale sve grđe. Što se više učio carevanju, sve manje je bio spreman da dozvoli sveštenicima ili prorocima da mu šta ospore. 
Kao devojčica, verovala sam da je otac veliki car. Sada mi je štošta jasnije. Saul je bio veliki ratnik, no to nije dovoljno za vladara. Umeo je žestoko da se bori kada ga napadnu i da potera neprijatelje s naših međa.
„Udri jako na čoveka i neće se dići. Udri jako na vojsku i neće napasti, a?“ Saul bi se na to nasmejao, zajedno sa svojim zapovednicima, svim izuzev rođaka Avenira, koji je bio drugi vojvoda po zapovedništvu, odmah do samog Saula. Ali Avenir je bio čovek koji je uvek držao jezik za zubima i koji se retko smejao, tako da niko nije mnogo brinuo. 
U to doba sam smatrala da je to junačna i mudra izjava. Pa, nema sumnje da je otac bio hrabar. Mudar? Rekla bih da je bio i mudar, nekada. Ali to je bilo pre nego što mu je Samuilo izlio sveto ulje na glavu i učinio ga carem Izrailja.
Nakon toga, kada bi bio kod kuće, otac se manje smejao, a više vikao i stalno kleo. Zato smo svi nastojali, kad god smo mogli, da se držimo podalje od njega. Još se sećam kako su i zidovi znali da se tresu a ljudi ukopaju kada bi ga obuzeo bes i kada bi iz petnih žila urlao kako više neće da trpi Samuilovo mešanje.
„Ko je car Izrailja, Saul ili Samuilo? Po volji božjoj – to sam ja, a ako onaj dronjavi, usahli starac smatra da on ovde vlada – da vidimo šta će se desiti u sledećem boju! Kad već hoće carstvo, pa… neka izađe pred Moavce i neka ga zasluži!“
I svagda bi govorio još štošta, a činilo se da je čak i moj povučeni brat Jonatan izgubio veštinu da ga umiri.
Međutim, na kraju bi se uvek sve sleglo i Saul bi ponovo pozdravljao Samuila u miru, a prorok bi ga s osmehom blagosiljao. Šta je drugo Samuilu preostajalo? Ljudi su se i dalje topili od miline na pomen Saulovog imena.
Međutim, Samuilovi osmesi su polako prerastali u ogorčenje, a blagoslovi počeše sve više da liče na kivnju.


Poslednju svađu sam čula svojim ušima. Zapravo, čuli su je svi ukućani i pola grada, budući da se zbila u dvorištu, a otac nikada nije bio od onih koji tiho govore.
Sve je obećavalo da će se tog dana samo gozbovati i slaviti, jer je otac odneo svoju najveću pobedu. Saul je ovoga puta savladao Amalike i cara amaličkog. Amalici su bili bogati žitom i stokom, ali ovoga puta nije bilo pokolja. Umesto toga, trebalo je da uslede razgovori. Amalički car je trebalo da dođe kući s ocem i sedne za njegov sto. Mirovni ugovor, kako je Jonatan rekao. Car Agag je bio spreman da nam dobro plati ako mu vratimo ljude i zemlju. Pristao je da se sprijatelji s carem Saulom i ukaže mu čast.
Bila sam na krovu i češljem sušila tek opranu kosu na podnevnom suncu. Začuvši viku, otrčala sam do ivice i pogledala u dvorište.
Samuilo je stajao tačno ispod mene. Ćutao je, ali zato otac nije.
„Jesi li ti, čoveče, lud? Zar da se tek tako odreknem plena? Ne, to neću tražiti od svojih ljudi! Čuješ li me, proroče?“ Otac je urlikao kao sapeti bik, toliko da je i mrtve mogao da probudi.
Zabacivši glavu, prorok je uperio štap u njega i odvratio: „Podsmevaš se rečima Gospodnjim, Saule. Pripazi se.“ Govorio je tiho, mada se čuo sasvim razgovetno.
„Rečima Gospodnjim ili tvojim?“ Otac istrže Samuilu štap iz ruke i baci ga u stranu. „Ko je porazio Amalike, a? Ti ili ja? Pa, da raščistimo nešto, starče – to je delo moje i mojih ljudi, i neka sam proklet ako sav naš plen predam ognju i maču! Neću to učiniti! I ponavljam ti – car Agag će mi biti kao brat – zar si toliko slep pa ne vidiš da će nam to doneti blagostanje i mir?“
„Vidim samo da isuviše preuzimaš na svoja pleća. Ko ti daje za pravo da misliš da znaš volju Gospodnju? Ponovo te upozoravam, Saule – Gospod zahteva istrebljenje Amalika, i muškinja i ženskinja, volova i magaraca, sve do poslednjeg zrna pšenice i snopa žita. Ako poštediš Agaga i njegovo blago, biće to na tvoju pogibelj.“
„A ja velim tebi da si otišao predaleko! Šta misliš, koga će ljudi da slede, a? Svoga cara koji im donosi pobede i plen, ili tebe, pritvorni licemeru?“ Ove poslednje reči odjeknuše jače od ostalih. 
Zavladala je tišina. Samuilo je dugo gledao u oca. Čula sam prodornu zuku insekata pod senicom na krovu i nešto tiši žamor s obližnjih ulica.
„Hoćemo li da proverimo, o presvetli care?“ – najzad reče prorok otrovnim glasom od koga bi svako namah svenuo.
Te su reči iz nekog razloga naterale oca da proguta bes i ponos. Nisam shvatila zašto, iako se sve dešavalo meni naočigled. Nagnula sam se preko ograde najviše što sam smela, no ipak nisam čula šta je napokon rekao.
Izgleda da su njegove reči zadovoljile Samuila. Dreka je utihnula, i nakon nekoliko trenutaka, obojica se udaljiše.
Saul se pokorio Samuilovoj volji. Prorok je sopstvenom rukom posekao cara Agaga, a sve amaličko blago prineto je na žrtvu Gospodu umesto da bude razdeljeno Saulovim vojnicima.
To je trebalo sve da dovede u red. Ali nije.
Uverivši se svojim očima kako se sprovodi njegova zapovest po milosti božjoj, Samuilo napusti Saula. Kada smo saznali kuda je otišao, bilo je prekasno.
Potpuno ogorčen, otac je hranio svoj gnev, sve dok ga ovaj ne zatrova iznutra.
A onda se, u pravi čas, pojavio David da mu zaleči rane.


Imala sam nepunih deset godina, i rasla sam u visoku devojku, kada sam prvi put čula njegovo ime. 
„Car Saul je našao svirača da mu olakša noćni počinak“, pričali su ljudi. „Sina Jeseja Vitlejemca, Davida, čija umilna pesma umiruje cara.“
Otac je u to vreme retko bivao kod kuće, provodeći skoro sve vreme s vojskom, i ja ga mesecima nisam videla. Ipak, nisam verovala da njegove nastupe besa može da ublaži bilo kakav svirač, koliko god da prijatno svira. Rekla sam to i Jonatanu kada je konačno došao kući da nas poseti.
„Tako sam i ja mislio, sestrice, kada su sluge govorile da će oca pesma opustiti u teškim trenucima. A onda su doveli Davida i… njegovu muziku.“ Jonatan se tako nasmešio da mi je, iz sasvim neznanih razloga, srce poskočilo. Svirači me nisu zanimali. Moji devojački snovi bili su satkani od ljutih junaka, a ne od nekakvih slatkorečivih sviraca. Tada nisam znala da su reči i pesma pogubniji od svakog koplja.
Jonatan mora da je pročitao moje misli, jer se nasmejao. „Ne mogu svi ljudi da budu ratnici, Mihala. Nemoj mi zabacivati tako tom svojom glavicom – imamo i preko glave onih što znaju samo da vitlaju kopljem i smeju se neprijatelju u brk. Caru su potrebni ljudi raznih umeća. A David…“
„Raspolaže mnogima?“ Nije mi se dopadalo što se Jonatanu menja glas kada govori o Davidu. Nije se menjao tako kada je govorio o meni, ili čak o svojoj ženi, iako ju je odista voleo.
Jonatan, međutim, nije bio čovek koga bi razdražile reči, makar i oštre. Samo se ponovo nasmešio i pružio ruku da mi čupne pletenicu. „Reči mu slaze s usana kao med, pesmu toči kao zlato, a zbori mudro i odmereno. Nikada ni najmanje jagnje ne izgubi kada ovce čuva.“ Pogled mu je bio pun nežnosti. „Imaćeš prilike, sestrice, da i sama to vidiš jednoga dana.“
Ovoga puta zbilja zabacih glavu poput prave carske kćeri. „Kako misliš da ću to videti? Hoće li car dovesti tog pastirovog sina iz vojničkog šatora i posaditi ga za svoju trpezu?“
„Kakva oholost, kneginjo Mihala!“
Namrštivši se, lupih nogom o pod. Nezgodnu narav donekle sam nasledila od našega oca, ali gordosti sam se sama naučila. „E, neće ga dovesti!“ – rekoh. „Neće i gotovo!“
„To ćemo tek da vidimo“, reče Jonatan svečano kao tek postavljeni sudija. „Otac uživa u Davidovim pesmama – a carev dvor mora da ima svirača, baš kao što mora da ima i oholu carsku kći!“
Shvativši da me zadirkuje, bacih se na njega tobož ga udarajući kako bih ga nagnala da povuče reč. Međutim, on odbi da to učini, već me nazva gordom i taštom, pa me povija oko stubova po dvorištu, da bi na kraju počeo da me golica, toliko da sam ga preklinjala da prestane.
On mi usliši želju, pa htede da ispriča još štošta o Davidu, no ja nisam imala nameru da slušam. Valjalo je razmišljati o važnijim stvarima nego što je sin nekakvog pastira. „Pa sve i da je stvarno ubio lava i medveda, u šta ne verujem! Pričam ti priču!“ – kazah, misleći da sam bogzna šta pametno rekla.
„Čekaj samo“, odvrati Jonatan. „Čekaj samo, pa ću te onda pitati.“
Toga dana više nismo govorili o Davidu i njegovoj darovitosti.


Međutim, David ne ostade samo očev svirač. Pevao je tako lepo da ga je otac postavio za svog štitonošu. A ako je verovati glasinama, ni to nije bilo sve. Ne samo da je stekao veliku blagonaklonost cara, već i njegovog sina. Govorkalo se da carević Jonatan mnogo voli Davida – i previše, rekli bi neki.
Ostaloj mojoj braći ovo nije bilo naročito milo, ali tu se ništa nije moglo. Priznavali su, doduše, da pastirov sin nije tražio nikakve povlastice. Car Saul je uzdigao Davida, i tu pomoći nije bilo. Krivicu je trebalo tražiti isključivo u carevom raspoloženju, koje je počelo da biva nestalno kao mesec, koji čas raste čas opada.
Ipak, nije bilo toliko nestalno da bi se neprijatelj usudio da priđe na domet njegovog koplja. Jer, uprkos svim Samuilovim pritužbama, Saulova vojska ne samo da je potisnula sve narode sem Filisteja, nego ih je i držala dalje od naših međa. S Filistejima smo se odvajkada sukobljavali, a borbe s njima bile su toliko uobičajene da nisu vredele pomena.
Stoga se nismo mnogo obazirali na vest da su se filistejske čete sabrale u Sokotu. Ljudi će poći u boj, neki će poginuti, a Filisteji će se vratiti svojim domovima na neko vreme. Međutim, ubrzo je prispeo glasnik i zadihano ispričao priču u koju je teško bilo poverovati – priču o bici koja će se zanavek prenositi s oca na sina.
Filisteji su bili zauzeli položaje s jedne strane doline, naspram logora moga oca, no umesto da započnu bitku, poslaše samo jednog junaka – čoveka po imenu Golijat – istinskog diva, višeg za dve glave čak i od Saula. Glasnik se bogom kleo da je to cela istina, a kako se vojska vraćala, zaklinjala se u isto to, osim što bi neki tvrdili da je viši za tri glave. Taj je div pozvao vasceli Izrailj da iznedri junaka koji će mu izići na odlučujući megdan.
Očekivali su, naravno, samoga cara. U stara vremena, Saul bi skočio poput gorskog lava i zario koplje posred Golijatova srca dok se ovaj još šepuri i razmeće. No Saul više nije bio mladić i vojvode mu ne dozvoliše da odmeri snagu s ovim divom. Isprva sam smatrala da su mudro postupili, mada kasnije nisam bila sigurna. Verujem da im otac na kraju nije bio previše zahvalan zbog tog opreza.
Glasnik je slatkorečivo okolišao da ispriča suštinu, ali sam čak i ja mogla da zaključim – iz onoga što je izbegao da kaže – da car Saul nije primio njihovo mešanje s ljubaznošću, i da je pobesneo. Nema toga koji bi zadržao Saula kad zapadne u takvu vatru, i on bi se bio poput munje ustremio na diva – da ne beše Davida.
Dok su drugi kao kakve žene kukali i preklinjali Saula kao neko neposlušno dete, David je preuzeo sve u svoje ruke. Nisu ga ni primetili sve dok nije izišao u dolinu i stao spram Golijata, uzvikujući da je on carev zatočnik.
„A onda ga je filistejski div odmerio i slatko se nasmejao“, pričao nam je glasnik dok smo se gurali oko njega načuljenih ušiju. „Jer David je premlad, a uz to je pošao bez oklopa i mača ili koplja u ruci. Ali, tako mi Boga, div se nije zadugo smejao! David ga je ubio dok mu se ovaj još rugao.“
Na tom je mestu zastao s pričom da otpije poveći gutljaj dobrog vina koje mu je mati lično iznela. Verovatno je bio umislio da je pevač ili pesnik, pa je želeo da nas odgađanjem natera da molimo za kraj kako bi priči dao veću vrednost. Istini za volju, pripovedao je toliko lepo da nisam mogla više ni trena da izdržim da čujem svršetak, i rado bih ga bila prodrmala da izusti ostatak, samo da sam mu bila dovoljno blizu.
I ostali su bili podjednako nestrpljivi, tražeći da im kaže kako neko bez oružja može da ubije čoveka – i to diva u oklopu. Glasnik se zadovoljio tek kada je u dvorištu sve zvrjalo od glasova, kao da je sletelo čitavo jato čvoraka.
„Kamenom“, rekao nam je. „David je ubio diva Golijata kamenom iz pastirske praćke. A kada je div pao, Filisteji su se razbežali prepustivši nam svoj logor. Gonili smo ih sve do kapija Gata, a za njima ostadoše stotine mrtvih. David onda donese divovu glavu i car Saul ga učini vojvodom nad hiljadu ratnika, a carević Jonatan ga izljubi pred celom vojskom, nazvavši ga bratom i darovavši ga svojim plaštom.“
Kao da ovo nije bilo dovoljno da razrogačimo oči, priča je imala i nastavak. Ovoga puta smo Filisteje toliko unizili pred celim svetom da će se zacelo kukavički držati svojih domova za mnoga leta. A otac će se vratiti kući… i povesti sa sobom Davida da pokaže celom Izrailju koliko je caru mio.
Pastirov sin će ipak sesti za carevu trpezu. No careva kći sada nije jogunasto i oholo isturila bradu, jer su joj srce i duša bili uhvaćeni u mrežu ispletenu od Davidovih dela i glasnikovih reči. Kada je očeva vojska ušla na kapije Gavaje i pobedonosnim korakom prošla ulicama, i ja sam klicala i mahala cvećem s krova. Nije mi to bilo prvi put, ali ovoga puta moj pogled nije tražio ni oca ni braću. Kao i ostali, žudela sam da vidim Davida.
Ne sećam se više šta sam zapravo očekivala. Možda da vidim viteza iz junačkih pesama, stasitog kao koplje i jakog kao oklop. Ali on je bio drugačiji.
Pošto niko nije ostavio naročit utisak na mene, pomislih da ga otac nije ni poveo. A onda mi Jonatan mahnu, a čovek do njega podiže glavu i pogleda me. Jonatan se okrenu i reče nešto neznancu, koji mi potom i sam mahnu smešeći se, te tako shvatih da je to David.
A shvatila sam i još nešto. Da ću ga voleti do kraja života. Da, spoznala sam to s Davidovim prvim pogledom i osmehom. Pod njima, srce mi se za tren istopilo, kao vosak na suncu, i nisam više mogla to da krijem.
Stoga ga pozvah po imenu i bacih mu cveće pred noge. No cvetovi ne ostadoše da leže u vreloj prašini, jer David se saže i podiže nekoliko stručaka s vrelog prašnjavog puta, pa mi odmahnu njima, ne skidajući osmeh s lica. Zatim reče nešto Jonatanu, te se obojica nasmejaše i nastaviše putem da ih i drugi vide.
Žene ostadoše da radosnim poklicima pozdrave i druge vojnike, ali ne i ja. Htela sam da budem sama, da čvrsto prigrlim svoju novostečenu radost i čuvam je, jer mi postade silno draga iako potpuno strana.
Stoga otrčah da sednem pod senicu u udaljenom kutu krova, čekajući i na prste brojeći sate koji će proći pre no što ću moći da potražim Jonatana i namolim ga da mi priča o Davidu.


Naravno da mi nisu dozvolili da sedim i uživam u svom sanjarenju. Trebalo je mnogo šta pripremiti za gozbu muškinja i njihovo zadovoljstvo, pa je i careva kćer morala da bude od koristi u kući. Pošto me je sestra pronašla, uzeše da me šalju tamo-amo, po ovom ili onom poslu. Neću reći da sam naročito uživala u tome, mada mi je pomoglo da uposlim ruke, noge i oči, i da vreme brže prođe. Znala sam da neću videti Jonatana još dugo pošto se svetkovina završi, a možda ni tad.
Sreća mi se osmehnula, jer kada sam se najzad iskrala od žena, nađoh Jonatana u njegovom dvorištu, te nisam morala da zahtevam od slugu da ga pronađu. Silno sam se obradovala, i smesta bih mu pritrčala da ne ugledah Davida.
Zastala sam kao ukopana. Davidova lepota me je ščepala i sasvim opčinila, pa sam ga samo zadivljeno gledala izdaleka. Činilo mi se da bih mogla zauvek da mu gledam lice a da mi nikad ne dojadi. Stajala sam u senci stubova kao duh, kada, privučen mojim pogledom, David podiže oči i spusti pehar. 
„Jonatane, sestra hoće da razgovara s tobom“, reče David ugledavši me. Od svih onih devojaka koje su mu toga dana klicale, setio se mene! „S tvojim dopuštenjem, ja ću svratiti kasnije.“
Njegov glas me zapljusnu kao voda u pustinji, kao zlatasti med koji se sliva niz saće, dašak vetra u proletnjoj travi. Bila sam izgubljena za sva vremena. Utroba mi zaigra i ne mogoh da se pomaknem, ni da mislim, ni da progovorim.
„Ne, Davide, nemoj da ideš. To je moja sestrica, Mihala, o kojoj sam ti toliko govorio. Uđi, kneginjo, i upoznaj se s pastirovim sinom, ako ti ponos to dozvoljava.“
Jonatan je imao nameru da se našali, ali pošto sam bila premlada, to me samo duboko pogodi. Ražestivši se, rekoh da neću da ulazim jer su zauzeti muškim razgovorima.
Pošto me je dobro poznavao, Jonatan uvide da me je povredio, pa mi priđe i prebaci mi ruku preko ramena. „Nemoj, nemoj, izvini što sam te zadirkivao. Dođi i pozdravi se s Davidom, mojim pobratimom. Voleo bih da i tebi bude drag kao brat.“
Ponovo odjeknuše reči meni nerazumljive, pa spustih pogled na kameni pločnik. Nisam imala snage da pogledam Davida, pretpostavljajući da me sigurno smatra nekakvim luckastim, dosadnim stvorenjem, i da jedva čeka da odem.
„Ako smo braća, Jonatane, onda će mi Mihala biti sestra. To me usrećuje, jer moj otac ima mnogo sinova, a nijednu kćer u kući da vodi brigu o nama.“ Nije mi delovalo da se David ismeva, niti je izgledalo da misli kako sam luckasta, niti je želeo da odem. Povuče me za ruku da sednem pored njega. „Ostani s nama, pa ćemo pričati i zabavljati se, hoću da te gledam kako mi se smešiš. Hajde, budi poslušna kao svaka sestrica.“
„Slušaću te kao što slušam svoju pravu braću“, svečano rekoh. Zaklela bih se na bilo šta, učinila sve što traži. To što me je te večeri David nazvao sestrom bila je najveća sreća za mene.
Jonatan se zagrcnu vinom i nasmeja se. Ja bih se sigurno nadurila da utom i David ne prsnu u smeh. Za divno čudo, umesto da me zaboli, njegov smeh nekako izazva moj. Smejali smo se sve troje, sve dok se ne pojaviše Jonatanove sluge da vide otkud tolika buka. Mora da smo ličili na šakale s brda.
A kada smeh zamre, ja i tad ostadoh s njima, da slušam šta David i Jonatan pričaju. Otkrila sam da David ne želi da odgovara na pitanja o sebi, upravo kao što ni Jonatan nije želeo da se sam hvali. No svaki je bio rad da veliča onog drugog, pa sam tako podosta čula o njihovim podvizima, iako su ih obojica poricali. Za sve je bio zaslužan onaj drugi. Po Davidovim rečima, ništa što je za života učinio nije zasluživalo ičiju hvalu.
„Šta kažeš, Mihala? Golijat? Ma nije to ništa – div je bio priglup i spor. Nije tu bilo nikakve opasnosti. Smatrao sam da car Saul ne treba da gubi vreme na tako bezvrednog takmaca. Dovoljan sam bio ja.“
„Kako si se pametno setio kamena i praćke!“
„Prosto po navici, ništa više. Praćkom sam ganjao medvede i vukove dok sam čuvao očeve ovce, tako da mi je uvek pri ruci. Div je bio samo još jedna zver koju treba oterati. Svako bi to mogao.“
Nešto kasnije je zapevao, samo za Jonatana i mene. Tada sam prvi put čula njegovu pesmu o pogibiji diva Golijata. „Gospod koji me je sačuvao od lava i medveda, On će me sačuvati i od koplja ovog diva. Vera u Gospoda položi mi pet glatkih kamena na dlan.“
Otpevao nam je zatim i druge pesme. Shvatili smo da se smrklo i da je kasno tek kada su sluge došle da upale baklje.
Jonatan me posla nazad u kuću da žene ne dođu da me traže. Poljubih i njega i Davida, pošto mi je sada i on bio brat. Skupila sam dovoljno hrabrosti da spustim usne na njegov obraz, ali me namah ponovo obuze stid, pa otrčah pre nego što je uspeo da prozbori.