POGLAVLJE JEDAN



Dok sam krstarila beskrajnim kosmosom, moja kao bičem gonjena, duga svilenkasta kosa jurila je za mnom vitlajući tamo-amo. Uz vitko telo pripijala mi se svetlucava crvena haljina, otkrivajući impresivan dekolte naspram kojeg su grudi Pamele Anderson izgledale kao dve ping-pong loptice na terenu za golf. Srebrna zvona su se čula s mesta koje nisam mogla da otkrijem. Promenila sam pravac, tražeći izvor hipnotišućih nota, kad sekira iznenada pade s obližnje planete i rascepi mi glavu na dva jednaka dela.
„Sranje!“ Uspravila sam se pokušavajući da sastavim delove lobanje i pala na nos s kreveta na hladni drveni pod. Lakat mi se susreo i upoznao s noćnim stočićem kad sam jurnula na budilnik koji je zvonio. Oborila sam ga brzo pored sebe na pod, i na tren smo oboje ležali u tišini kao žrtve svakodnevne borbe.
„O, bože. Zašto ja moram da ustajem kad je napolju još mrak? To nije normalno.“ Podigla sam sat. „Pet i trideset. Kladim se da čak i Loren Keli slatko spava u ovo doba dana.“
Inače sam ranoranilac, ustajem kad i mlekadžije, da tako kažem. Ali poslednjih nekoliko dana otkrila sam da me to veoma podseća na rođenje, izbacivanje iz tople čaure na hladni decembarski vazduh. Uopšte me ne bi iznenadilo kad bi moje mušterije ušle i ispljeskale me po guzi dok se ne rasplačem. Osećala sam kako se Božić bliži, a kad su do praznika preostala još dvadeset dva dana, seme manije je konačno proklijalo. Bat su odjedared preplavile najezde lovaca na poklone i turista. Imati kafić u srcu grada u vreme Božića obično je uzbudljivo i podsticajno, ali me ove godine praznično raspoloženje još nije bilo zahvatilo.
Ustala sam polako i oprezno protrljala slepoočnicu. „Sranje!“ – ponovo sam opsovala i trapavo jurnula prema kupatilu. U poslednjem trenutku sam stala pred klozetskom šoljom, gde mi je jako pozlilo.
Pošto sam se onako malaksala jedva oprala, odvukla sam se ponovo u krevet i pozvala Megi.
„Meg, ja sam.“
„Šta je bilo, drugarice? Zvučiš grozno.“
„Osećam se gore nego grozno. Upravo sam povratila sinoćnji kari.“
„Hvala, Holi, baš sam htela da doručkujem.“
„Ozbiljno, osećam se kao pred smrt.“
Oglasila se nekim neodređenim sažaljivim zvukom. „I učinilo mi se da si sinoć izgledala pripita.“ Nasmejala se, pa dodala: „Čekaj malo, jedva da si popila dve čaše vina, da nisi nešto krišom uzela kad nisam pazila?“
Skupila sam stopala, privlačeći kolena grudima, i pogladila stomak koji je bućkao kao mašina za veš. „Ne, zaista, nije mamurluk, gotovo ništa nisam ni pila. Mislim da ću se razboleti.“
„Jesi li sigurna da nije od karija?“
„Pa, kako se ti osećaš?“
„Odlično. Dobro, onda nije to. Mora da je virus.“
„Prva je subota u decembru. Ne mogu da budem bolesna“, zacvilela sam. „Moram da proverim zalihe i napišem božićni raspored. Nameravala sam da jutros okitim kafić, pre nego što sam pomislila na kuvanje za nekoliko stotina gostiju.“ U glavi sam imala osećaj kao da mi svi oni irski igrači skaču po mozgu.
„Gledaj, ne uzbuđuj se. Nisam ja pomoćnik direktora tek tako, znaš. Doći ću i počeću da kuvam. Mogu da pozovem osoblje koje radi subotom da dođe ranije. Raspored i zalihe mogu da sačekaju još neki dan. Ako budeš imala sreće, možda i okačim neki ukras na šank. Svratiću za dva-tri sata da vidim kako ti je.“ Zvučala je žustro i umešno, što je samo pojačalo moju bespomoćnost.
„Stvarno si drugar, jesi li sigurna da ćeš moći da postigneš?“ – uzdahnula sam zahvalno.
„Naravno. A sad, nazad u krevet, pa se vidimo uskoro.“ Spustila je slušalicu pre nego što sam stigla da odgovorim. Duboko sam uzdahnula i zatvorila oči, zahvaljujući gospodu što Megi ima snage i za sebe i za mene.
Megi Mej mi je jedna od najbližih prijateljica još iz nižih razreda osnovne škole. Svađale smo se više nego Kraka i gospođica Gica, ali sam je cenila više nego ikog živog.
Kad je Meg imala deset godina, otac joj je pobegao s nekom daljom rođakom, i nikad ga više nisu videli. Megi često kaže da bi želela da i njena majka sledi njegov primer i, moram da kažem, ponekad je potpuno razumem.
Obožavateljka Roda Stjuarta (po čijoj je pesmi i rođenu ćerku krstila imenom Megi Mej) sve do svojih kubanskih potpetica, Irena je za svoju kćer predstavljala nepresušni izvor velike sramote. Šepurila se naokolo kao Tina Tarner na zabavi popova i bludnica, s ogromnim grudima koje su se prelivale iz crnog kožnog prslučeta kao nekakve ćosave bilderske zadnjice i, nije joj bilo dosta što je izgledala, nego je i pila poput ogromnog morskog sisara. Mnoge nam je večernje izlaske upropastio strah da ćemo morati da se stidimo i crvenimo ako natrčimo na nju u nekom baru ili klubu.
Ni prošlo veče nije bilo izuzetak. Izašla sam na kari s Megi i Alis. Posle smo srele Alisinog dečka Olivera i njegovog druga Noa (živi afrički Adonis) u Hramu, modernom novom klubu u centru grada. Ni pola sata nismo proveli tu, kad stiže Megina majka s jatom sredovečnih kurvi. Suviše pijane da bi zaigrale na stolu, okružile su nas sa svojim natapiranim frizurama i besramno flertovale s Oliverom i Noom. Irena je prešla sve granice kad je pokušala da zavuče ruku u Oliverove vojničke pantalone, zbog čega joj je Megi svašta izgovorila. Posle ovoga su se momci izgubili u masi i više se nisu pojavili, a Alis se borila sa suzama ubeđena da će je Oliver ostaviti.
S obzirom na to kako sam se jutros osećala, žalila sam što sinoć nisam ostala kod kuće, uz džin-tonik i sa maskom na licu.


Petnaest minuta kasnije, odozdo sam čula da je Meg stigla, a sebi sam rekla da sa ulaznih vrata moram da skinem zvono za mušterije. Još malo sam dremala, dok su iz kuhinje dopirali poznati zvuci. Drvene varjače su udarale o šerpe, keramički sudovi klepetali poput udaraljki, vrata se otvarala i zatvarala, najavljujući dolazak kuhinjskog osoblja. Bila je to prijatno prepoznatljiva zvučna pozadina mog života poslednje četiri godine.
U kafić sam uložila veliki deo izdašnog nasledstva koje mi je pokojni deda ostavio kada sam imala samo dvadeset tri godine. Moji roditelji su bili oduševljeni što sam pokazala iznenađujući njuh za posao i zapanjeni što nisam spiskala novac na odeću po većini najboljih prodavnica svih vremena, a zatim povela sve svoje prijatelje na odmor na Kanarskim ostrvima. Da budem iskrena, to i jeste bila druga mogućnost koju sam imala u planu i nije se bilo lako odlučiti. Srećom, razmislila sam o ovome ozbiljno. Znala sam da ako želim da ostvarim san i započnem posao, bolju priliku od ove neću imati. Šanse da još jednom dobijem novac bile su minimalne, a cene nekretnina počinjale su polako da rastu. Instinktivno sam osećala da ne treba da me plaši to što sam mlada i neiskusna. Znala sam da ću, ako ne okušam sreću tu i tada, novac straćiti na gluposti dok ste rekli „kraj sezonske rasprodaje“, i završiti pitajući se zauvek šta je moglo biti. Bila mi je to najbolja odluka u životu i, uprkos podsvesnom strahu od neuspeha i morbidnoj potrebi da uporno tragam za novinskim člancima o propalim poslovima (u kojima su ugostiteljstvo uvek navodili kao primer!), kafić Sova i mačkica još mi je bio najduža i najstrasnija ljubavna veza.
Ponovo sam se trgla iz sna kad je Megi spuštala poslužavnik s hranom i čajnikom pored kreveta.
„Koliko je sati?“ – zakreštala sam. Imala sam osećaj da mi je jezik krznen kao prostirka od medveđe kože na mekom tepihu.
„Tek je jedanaest, mislila sam da bi možda želela nešto da pregrizeš. Je li ti bolje?“ Namestila se na krevet kod mojih nogu dok sam se ja uspravljala i protezala.
„Mmm, ne brini, mislim da neću više povraćati. Samo sam iznurena. Kako ide dole?“
Zakolutala je očima, a onda napravila potpuno nevin izraz na licu. „Zar ne veruješ da brižno pazim na tvoje čedo?“
„Mislim da ti verujem što se tiče posla, ali ne i u pogledu muškaraca.“
„Sva sreća što imaš sve samo žensko osoblje, zar ne? Da znaš, što se tiče onog muškarca što te snabdeva organskim povrćem, pa, recimo da bih gricnula njegov prirodni proizvod u svako doba!“ Oblizala je usne u stilu Hanibala Lektora, a ja ne odoleh da se ne nasmejem.
„Grozna si.“
„Ne, TI si grozna! Kad si poslednji put pogledala u ogledalo? Kosa ti je kao slama!“ Razbarušila mi je kosu s ljubavlju, a onda poslovno pljesnula rukama. „U svakom slučaju, što se tiče kafića, otvorili smo u deset kao i obično. Sva hrana je spremljena. Današnji specijaliteti su....“ – pokazala je na veliku tamnocrvenu fleku na svojoj beloj kecelji, „ratatuj“, onda na žutu na rukavu, „ova je od gratiniranog spanaća i pečurki s indijskim orahom, a ovo ovde je supa koju danas služimo: višisoa začinjen muskatnim oraščićem i majčinom dušicom. Čokoladni kolači idu kao ludi. Za tvoju pitu sa seckanim voćem i alkoholom od jutros su već triput hvalili kuvara, a Šeli je javila da je bolesna, pa je Alis morala da dođe da pomogne, tako da ćeš uštedeti nekoliko šilinga na platama. Sve u svemu, stvari ne mogu biti bolje, da kucnem u drvo“, zaključila je posegnuvši da dodirne fotografiju mog sadašnjeg dečka Toma.
Pljesnuh je jako po ruci.
„Jaoj!“ – kriknula je, povlačeći brzo ruku.
„Upravo sam htela da ti kažem kako si bila fantastična dok nisi ovo uradila“, durila sam se.
„Pa, nema mesta nasilju, gospođo pasivna vegetarijanko, majko zemljo“, rekla je sarkastično.
Sipala sam čaj i zagrizla topli tost sa sirom.
„O, da!“ Obrisala sam sok s brade. „Sad se definitivno bolje osećam. Uzgred, da li se Alis oraspoložila od sinoć?“
Megi frknu negodujući. „Vuče se kao junakinja iz romana Džejn Ostin. Tužno je i videti je. Oliver joj se nije javio, a ja sam joj rekla da o kretenu nije vredno ni misliti, ali znaš kakva je ona; zaklela bih se da uživa da bude mučenica.“
Srkutala sam čaj mršteći se na nju. „Moraš da je razumeš. Stvarno ga voli, a Oliver ume s njom. Ti ne vidiš kakvi su kad su nasamo.“
Uhvatila se za stomak. „E, molim te, nemoj, inače ću i ja da povraćam.“
Pretvarala sam se da je nisam čula. „Možda ću sada ustati i pridružiti vam se dole.“
„Ne dolazi u obzir! Treba da se ceo dan odmaraš, za svaki slučaj. Možemo mi sve da obavimo.“
„Ali grize me savest; hoću da kažem, dobro mi je sad.“
Ustala je i poravnala svoju kratku crnu suknju, a onda mi pripretila prstom. „Tvoj problem je što si previše savesna. Šta kažeš da Alis i ja donesemo čaj kad završimo. Možda će se dozvati pameti ako joj dve osobe pametno zbore.“
Nasmešila sam se i pala nazad na jastuke. „Daću sve od sebe.“
Kad je Megi otišla, nagnula sam se da dohvatim Tomovu fotografiju i nežno je obrisala krajem jorgana. Pomilovala sam čupavu kosu koja mu je uokvirivala lice kao mahovina drvo, i divila se bakarnom tenu stečenom zahvaljujući bezbrojnim odmorima koje je proveo pešačeći s rancem na leđima. U poređenju sa Tomom, Majkl Pelin* izgleda kao agorafobičar koji ne mrda s kauča ispred televizora, a Tom je, prema onome što sam ja znala, sada mogao biti na bilo kom kraju sveta. Jedinu razglednicu poslao mi je iz Njujorka, odakle je započeo putovanje, dan posle polaska; bilo je to pre nešto više od mesec dana. Svakog jutra sam skakala na poštara kao pomahnitali španijel kojem je preko potreban doručak. Megi me zadirkivala da će na vrata okačiti upozorenje: „Čuvaj se glavnog kuvara.“
Nestrpljivo sam pregledala poštu, ali nije mi stiglo ništa osim računa i pisama od dobrotvornih organizacija, koja su počinjala sa „dragi prijatelju“. Izgledalo je da me žele svi osim onoga do koga mi je bilo najviše stalo. Čekati ga godinu dana bilo je teže nego što sam pretpostavljala. Zbacila sam pokrivače i odsečnim korakom otišla u kupatilo. Bila mi je potrebna topla kupka da ublažim bol za njim.


U četvrtak ujutro sam se probudila i oprezno otvorila jedno oko da osmotrim spavaću sobu. Srećom, ostala je mirna dovoljno dugo da jasno osmotrim poster Endija Vorhola koji je visio preko puta mene. Otvorila sam i drugo oko, snažno trepćući. Još ništa. Nameštaj je bio iznenađujuće nepomičan. Ustala sam da napravim čaj i tost, i kad je bilo gotovo, sve odnela do telefona.
„Hej, Meg, ja sam.“
„Molim te, nemoj mi reći, koje god boje da je bilo, ne želim da znam“, zakukala je.
Zacerekala sam se i gladno zagrizla tost. „U redu je, jutros nisam povraćala. Mislim da je konačno prošlo.“
Čulo se „hmmm“ po kojem se videlo da nije baš ubeđena. „Sigurna si? Kako ti se to stalno vraća, možda ti je samo privremeno bolje.“
„Ne, sigurna sam, ovako ljudski se nisam osećala cele nedelje. Silazim i počinjem da radim.“
„Želiš li da opet dođem ranije?“
„Hm, ne, hvala. Verovatno ću danas polako početi. Nema potrebe da dolaziš pre deset.“
„Onda, u redu, drugarice, ako tako hoćeš. Vidimo se kasnije.“
Spustila sam slušalicu i počela da se oblačim, uzbuđena pri pomisli da ću ponovo da radim. Izluđivalo me je što odozdo čujem da kafić tako savršeno funkcioniše bez mene. Potajno sam se nadala da će me pozvati da razrešim neki manji problem koji su u neznanju napravili. Ali ne, s poštovanjem su me ostavili da sama povraćam u kupatilu dok su se mirisi ukusnih jela i radosna graja i žagor mušterija peli do mog stana. Bila sam upotrebljiva kao i rolna toalet-papira kojim sam obrisala lice.
Požurila sam niz stepenice i otključala teška vrata koja vode u deo za ručavanje. Unutra je bilo strašno hladno i tiho, pa sam brzo uključila grejanje i svetla. Sela sam na sto od hrastovine uglačane voskom s eteričnim uljem limuna i upijala atmosferu.
Tomov otac, Markus Delansi, bio je nadareni arhitekta za unutrašnje uređenje. Našla sam njegovo ime u poslovnom imeniku i pozvala ga da dođe, pogleda lokal koji sam kupila i dâ ponudu, naivno i bez ikakvog znanja o cenama takvog posla. Slagali smo se od prvog trenutka. Nisam sasvim sigurna zašto sam mu se dopala. Možda sam ga podsetila na njega samog, jer smo gajili slično uverenje da u profesionalnom životu čovek može da bude srećan jedino ako je dovoljno hrabar, ako izbegava standardnu kancelarijsku karijeru, i ako natera ljude da mu plaćaju za ono što najviše voli da radi. U mom slučaju je to bilo kuvanje, a u njegovom – unutrašnje uređenje. Kombinacija tvrdoglave rešenosti, strasti i slepog straha od preuzimanja takvog rizika morala se osetiti u mom glasu tog jutra koje smo proveli u razgovoru. Na kraju smo se dogovorili za znatno nižu cenu radova koje je trebalo da izvede, s tim da mu dozvolim da koristi kafić kao reklamu za svoj rad. Crteži koje sam napravila da bih prikazala kakav izgled kafića želim uverili su ga da možemo da zainteresujemo lokalne novine da objave prikaz o lokalu kad bude spreman za otvaranje, te bismo tako oboje dobili vrlo korisnu besplatnu reklamu. Da budem iskrena, nisam mislila da mu je motiv bio novac, već pre očinski nagon da mi pomogne.
Dok je premeravao prostor za ručavanje, s divljenjem sam ga posmatrala. Baš je bio zgodan, podsećao je na Džordža Klunija. Već sam se radovala što ću ga svakodnevno gledati kako se, u prostranom kombinezonu, izboranog lica poprskanog bojom, savija u pravilnim razmacima. Tada se okrenuo i pozvao me da uveče dođem kod njega da nacrtamo konačne skice i da upoznam njegovu ženu i decu. U mislima sam se prekorila što sam dozvolila sebi da se tako zanesem.
Kako se pokazalo, oba njegova „deteta“ su imala oko dvadeset pet godina i mogla su da pobede svog oca na takmičenju u lepoti bez ikakvih problema, hvala na pitanju. Tada sam upoznala Tomasa Delansija i naša veza je počela.
Obično sam viđala Toma kada bih izašla na piće sa Alis i Megi. Stajali bismo uz šank i ćaskali nakratko, dok nas neko ne bi prekinuo, ali posle nekoliko meseci dospeli smo u fazu kada smo se poznavali dovoljno da sednemo za sto i razgovaramo dok pab ne utihne. Moje društvo se polako upoznavalo s njegovim, tako da nije prošlo mnogo vremena a već smo svi zajedno odlazili u klubove ili pozivali jedni druge. Na Toma sam uglavnom gledala kao na dobrog prijatelja. Nije bio kao većina muškaraca s kojima sam razgovarala u pabovima, nije flertovao i odvlačio žene u krevet, jednostavno je želeo da se dobro provodi, bez komplikacija.
Nisam se iznenadila kad sam otkrila da Tom voli penjanje po stenama i jahanje na talasima; to se dobro uklapalo u njegov stil. Imao je telo surfera: visok i vitak, s blago ocrtanim mišićima, ne toliko naglašenim da se pomisli da je pravi sportista. Često je subotom dovodio prijatelje na ručak u kafić. Ponekad bih im se pridružila i smejala se njihovim vicevima, ali je bilo trenutaka kad sam imala toliko posla da sam samo uspevala da uhvatim u prolazu njegov pogled i smešak. Tu i tamo bih uveče odlazila kod njega. Sedeli bismo u njegovoj sobi, pili pivo iz flaše i gledali video-trake. Ako nisam radila rano ujutro sledećeg dana, tu bih prespavala. Posle seksa, umesto da kaže da me voli, razbarušio bi mi kosu ili smo se pretvarali da se tučemo. Nikad nismo bili preterano romantični, a oslovljavali smo se sa „druže“.
Prijatelji su nas zadirkivali kad smo iz paba zajedno odlazili kući, namigujući nam i smejući se. Bilo je i komentara tipa „dobro je što su zajedno“ ili „zar nisu divan par“, na šta bismo se svi samo smejali. Ja sam zadirkivala Toma, govoreći da je „previše aljkav, da je kao brat koga nikad nisam imala“ ili bi se on šalio da sam „zastrašujuća poslovna žena koja preko dana nema dovoljno slobodnog vremena da mu dopusti da se bavi svojim omiljenim zabavama“.
Jednom me je Tom nagovorio da pođem s njim do crkve u Bristolu koja je bila preuređena za penjanje. Divila sam se njegovoj gracioznosti dok se verao uz crkvu poput pauka. Kad je na mene došao red, bila sam toliko opsednuta svojim izgledom u opremi za penjanje, napravljenoj od kaiševa koji su najviše isticali moj tur, da sam uspela da napravim samo nekoliko prvih koraka. Tom je odozdo pokušao da me pridrži da ne padnem, ali sam mu iskliznula i tresnula na prostirku. Bila sam uverena da svi pilje u moje kaiševima utegnuto dupe i da mi se zato smeju. Kad sam kasnije otišla da se presvučem, shvatila sam da je Tom na mojoj guzi ostavio dva savršena otiska šaka od krede koju je koristio da mu ruke ne bi klizile sa stene. Bilo mi je tako neprijatno da nikad više nisam pokušala da se penjem, iako je na sve načine nastojao da me nagovori.
Tom i ja smo bili u jednostavnoj šemi. Pre svega smo bili dobri prijatelji. Mislim da nijedno od nas nije htelo da takvo drugarstvo ugrozi ozbiljnijom vezom.
Naglas sam uzdahnula, pokušavajući da odagnam misli o Tomu.
Sedeći na stolu, divila sam se Markusovoj rukotvorini. Uspeo je da moje nevešte skice pretoči u opipljivu stvarnost. Tavanica i zidovi su bili obojeni kao letnje nebo tehnikom trompe l’oeil.* Toplo plavetnilo s paperjastim belim oblacima rasutim među srebrnim zvezdicama. U uglu kafića nalazila se udobna niša s izrezbarenom pločom koja je gostima omogućavala privatnost. Ovde se sunce povlačilo pred sumrakom, a oblaci dobijali zlatan odsjaj među skladnim nijansama rumenila zalazećeg sunca i vatrenoružičaste. Alis je ovaj deo sanjarski nazivala „kutak za zaljubljene“, dok je Megi više volela da kaže „kutak za napaljene“.
Na spoju tavanice i zidova Markus je ispisao reči pesme Sova i mačkica. Reči su oivičavale sobu kao ukrasna bordura od prelepo ispisanog srebrnog kurziva, a sa svake strane šanka, ponosno poput stražara, stajale su dve velike figure od izrezbarenog drveta. Jedna je bila sova izbuljenih očiju uokvirenih naočarima, a druga – senzualna crna mačka koja je repom obgrlila pune šape. Gosti su pomalo ishabali sovin zakrivljeni kljun i mačkin nos dodirujući ih dok su čekali da budu usluženi. Ovo nisam smislila ja; naprotiv, gosti su to sami počeli da rade, gotovo kao izraz sujeverja koji donosi sreću. U svakom uglu su stajale raskošne zelene palme. Ostatak kafića je bio jednostavan, u skandinavskom značenju te reči. Nameštaj i drveni pod su bili ogoljeni i uglačani voskom sa eteričnim uljem limuna, a bele muslinske zavese uokvirivale su velike prozore od stropa do poda. Kafić je bio svež, moderan i ukusno opremljen, i ponekad sam morala da se uštinem, jer je bilo teško poverovati da sve to pripada meni.
Namerno sam izbegavala stereotipne ideje o izgledu i usluzi koje treba da ima vegetarijanski restoran. Nije bilo stolova od borovine, nije bilo panovih frula ni ambijetalne muzike, niti smeđih tanjira, a naročito ne smeđe hrane! Po mom mišljenju, to što nema mesa ne znači i da nema masti, ukusa i provoda. Nisam zagovornik isključivo prirodne hrane bez aditiva, iako sam sigurna da je dobra za probavu ili šta se već priča da radi. Samo želim da služim hranu koja je uzbudljiva i lagana. Jela koja bih mogla da poslužim i ljudima koji jedu meso a da pri tom nemaju osećaj da im nešto nedostaje. I za sada izgleda da sam u tome uspevala. Bila sam iznenađena koliko gostiju mi je reklo da u stvari nisu vegetarijanci, a poruke u kutiji za primedbe su uglavnom bile ljubazne i pohvalne. Uvek se prestravim kad vidim da gost nešto stavlja u kutiju za primedbe. Paranoično se bojim da ću izgubiti naklonost, da će ljudi zaključiti da sam „stara dosada“, a ne „staro omiljeno mesto“. Analiziram svaku opasku tražeći nagoveštaje pravca u kojem razmišlja gost.
Otprilike jednom nedeljno neki pametnjaković bi me pitao da li pravim hamburgere ili „zar mi nije žao jadnih šargarepa?“ – kao da je baš on to smislio. Obično bih obuzdala zevanje i belo ih pogledala. Isto se dešavalo kad bih ćaskala s momcima u pabu ili na zabavama. Kad bi otkrili čime se bavim, uvek bi izgledali iznenađeno ili zaintrigirano i ispitivali me zašto sam se odlučila da ne jedem meso, kao da moram za to da se pravdam. Pre nekoliko godina uživala sam u tome. Uživala sam u pažnji koju su mi poklanjali, i žučno sam se raspravljala, misleći da mogu da promenim svet, ali posle nekog vremena dosadilo mi je da me gledaju kao čudo i da stalno slušam iste priče. Danas smatram da sam ono što sam; nema tu ničeg posebno zanimljivog. Ovakav stav su gosti izgleda lepo prihvatali, jer su znali da nemam nameru da menjam nečije mišljenje niti da i kod koga stvaram osećaj krivice; u kafiću jednostavno svima treba da bude prijatno.
Izlazeće sunce je upravo počelo da se probija kroz zavese. Dotaklo je pod i odbilo se od hromiranih aparata iza šanka. Shvatila sam da je vreme za akciju i počela da uključujem uređaje, počev od najvažnijeg – mašine za kafu.
Megi je stigla sat kasnije, kad je sve bilo u punom zamahu. Pri ulasku je okrenula tablu na vratima na „otvoreno“.
„Mmm, ovo divno miriše“, rekla je, krenuvši pravo ka šoljama i tacnama da sipa sebi veliki espreso.
Promolila sam glavu kroz kuhinjska vrata. „Hej, alava, lakše malo!“
Srkutala je kafu s takvim oduševljenjem kao da je pije Čipendejlu iz pupka. „Uživanje koje mi donosi posao“, odgovorila je. „Bolje reći strast.“
Uzdahnula sam. „Strašno.“
Odmerivši me od glave do pete, rekla je: „Bogami, izgledaš mnogo bolje.“
„Misliš ne puzim na sve četiri moleći te da mi prekratiš muke.“
„Da je tako bilo i danas, zahtevala bih da pozovemo lekara“, rekla je ozbiljno dok je gumicom vezivala dugu kovrdžavu crnu kosu.
„Pa, poštedela sam te muka. Danas se odlično osećam. Jedva čekam da počnem da radim“, rekla sam, trčeći u mestu i udarajući vazduh kao bokser da bih podvukla smisao rečenog.
Megi mi se pridružila u kuhinji, vezala kecelju i počela da pere povrće za supu. „Dakle, misliš li da ćeš se osećati dovoljno dobro da ideš na žurku u subotu uveče?“
„Računaj na mene. Gde je?“
Osmehnula se podrugljivo kao Elvis. „E, u tome i jeste stvar. U Oliverovoj kući. A Alis zaista želi da dođemo. Verovatno da sve tri pazimo na njega. Dobra vest je da moja majka sigurno neće biti tamo, ali svi ostali hoće, uključujući Sajmona i Čarlija; ubeđena sam da se dopadaš obojici, tako da ti je seks zagarantovan.“
„Hej!“ Gađala sam je graškom. „Sajmon je Tomov brat, a Čarli mu je najbolji prijatelj. Zar ne misliš da bi bilo podmuklo s moje strane da spavam s bilo kojim od njih, čak i kad bi oni hteli? U šta sumnjam“, naglasila sam.
„A ti očekuješ da on bude veran?“ – rekla je podižući obrve.
„Pa, čak i ako nije, ne verujem da bi našao nekog od mojih bliskih prijateljica ili rođaka da radi to sa njima po Katmanduu ili već gde je, do đavola“, odbrusila sam. Njena neosetljivost me je pogodila. Megi nikad u životu nije imala emotivnu vezu s muškarcem. Verovala je, izgleda, da je to znak nekakve slabosti. Nisam joj otkrila svoja osećanja prema Tomu, nego sam duboko udahnula, ne želeći da vidi da sam povređena.
Metalni zvuk zvona za goste spasao me je daljeg razgovora, jer je Megi otišla da primi porudžbinu.