O, nevo mira, netaknuta sva,
Što usvoji te vreme i tok tih…
Već misô na te um nam zbuni sam
Kô večnost.

			— Džon Kits, 1819.
 
 
Kornelijus Engelbreht smislio je sam sebe. Dopustite mi da odmah naglasim da njega ne bih mogao nazvati prijateljem, ali ga poznajem dovoljno da mogu da tvrdim da je sebe koncipirao s predumišljajem: neženja, skromno odeven u neuočljive boje, profesor matematike, pokrovitelj šahovskog kluba, više svačiji odmeren poznanik nego ičiji prijatelj, osoba željna da postane nevidljiva. Međutim, ta spoljašnja blagost krila je plamteću srž, a iz razloga koji mi je tek kasnije postao jasan, Kornelijus Engelbreht otkrio mi je opsesiju pritajenu u korenu svoje uredne, kontrolisane naravi.
S Kornelijusovim razotkrivenim srcem počeh da se upoznajem dan po sahrani dekana Merila. Nenadana Merilova smrt sve nas je šokirala i gurnula u privremenu intimnost, neuobičajenu za nastavničku trpezariju naše male privatne akademije za mladiće, ali ni šok ni nekoliko čašica u Penovoj jazbini, gde svratismo posle sahrane, nisu naveli Kornelijusa da se odrekne svoje strategije povučenosti. Neko za stolom pomenu Merilove nerazumljive poslednje reči, „dovoljno ljubavi“, reči koje, iako me sada peku kao kakva optužba za saučesništvo ili podstrek, tada ne zvučahu opasno. Počesmo da pričamo o poslednjim rečima slavnih ljudi i svojih mrtvih rođaka, a Kornelijus utom pognu glavu i prikova pogled za svoje crno pivo. Primetih to samo zato što smo za sto, igrom slučaja, seli jedan do drugog.
Obratio se više pivu nego ikome od nas. „‘Oko poput plavog bisera’, rekao je moj otac. A onda je umro. Za vreme prvog zimskog snega, baš ovakvog.“
Kornelijusovo lice uvek sam vezivao za portret vojvode od Urbina u izvedbi Pjera dela Frančeske. Zbog nosa, uskog ali izuzetno izvijenog, podesno oblikovanog u oslonac za naočari koje nije nosio. Izgledao je kao čovek pometen misterijom ili opterećen nekom intelektualnom ili moralnom dilemom toliko opsežnom da je od nje osećao nadmoć, prevlast nad nama što brinemo o automobilskim gumama ili detinjem gripu. Kad god bi nam razgovor skrenuo k svetovnostima, Kornelijus bi se udaljavao, kao da prebira po nekom daleko bitnijem pitanju, i tada njegovi hladni osmesi postajahu snishodljivi.
„Oko poput plavog bisera? Šta to znači?“, upitah ga.
Netremice me je gledao u oči kao da me premerava nekim sopstvenim aršinom. „Ne mogu da objasnim, Ričarde, ali mogu da ti pokažem.“
Zapravo, insistirao je da te večeri dođem u njegov dom, što je bilo potpuno neprimereno njegovom karakteru. Nikad ga nisam video da insistira ni na čemu. Time bi na sebe privukao previše pažnje. Mislim da ga je Merilovo „dovoljno ljubavi“ nekako uzbudilo, ili je pak pomislio da će reči uzbuditi mene. Kao što rekoh, ne umem da kažem zašto me je odabrao, mada možda prosto bejah jedini umetnik ili profesor umetnosti među njegovim znancima.
Odveo me je niz hodnik do prostranog kabineta pretrpanog knjigama, a vrata su, začudo, bila zaključana, iako je živeo sam. U zatvorenoj sobi beše sveže, te je zapalio vatru. „Obično ne primam goste“, objasnio mi je i ponudio mi da sednem u jedinu naslonjaču, kožnu, bolje šljive, s visokim naslonom, skupu, smeštenu pored kamina naspram jedne slike. Veoma neobične slike, na kojoj je mlada devojka u kratkoj plavoj košulji preko suknje boje rđe iz profila sedela za stolom kraj otvorenog prozora.
„Moj bože“, rekoh. Mora da je upravo to hteo da čuje, jer se namah s lanca odrešiše naređenja, izrečena visokim glasom.
„Pogledaj. Pogledaj joj oko. Kao biser. Biseri behu Vermerov omiljeni motiv. Pogledaj čežnju u njenom izrazu. I tu svetlost Delfta što joj se s prozora razliva čelom.“ Tad izvadi maramicu i, pazeći da ne dotakne sliku, obrisa ram, mada ja nisam uočio ni trun prašine. „Vidi ovde“, reče, „ljupkost njene ruke, dokone, dlana okrenutog naviše. Kako je samo ovekovečio jedan jedini trenutak u toj ruci. Ali povrh toga…“
„Izuzetno“, rekoh. „Svakako urađeno u Vermerovom stilu. Zavodljiva imitacija.“
Kornelijus spusti šake na rukonaslon i nagnu se ka meni toliko da osetih njegov dah na čelu. „To je Vermer“, šapnu.
Frknuh od pomisli, od besmislice njegovog uverenja. „Mnogi su radili u stilu Vermera, a i Rembranta. Rubensova škola, i tako to. Umetnički svet pun je imitatora.“
„To je Vermer“, reče ponovo. Uzvišenost njegovog tona odvuče mi pažnju sa slike. Grizao je, po svoj prilici, unutrašnju stranu obraza. „Misliš da nije?“, upita i šakom pokri srce.
„Ima ih tako malo.“ Beše mi mrsko da čoveku raspršujem iluzije.
„Da, svakako, vrlo malo. Vrlo malo. Naslikao je najviše četrdeset slika. A svega je trideset ili trideset pet locirano. Welk een schat! En waar is dat alles gebleven?“
„Šta je to?“
„Samo tužbalica nekog holandskog istoričara umetnosti. Kud ode sve to blago, ili već tako nešto.“ Obojici nam je nasuo brendi. „Dakle, zašto ne i ova? Isti ovaj prozor, sleva otvoren na unutra, koristio je jako često, i istu bledožutu svetlost. Pogledaj dezen na stolnjaku. Isti kao na devet drugih slika. Ista španska stolica ukrašena lavljim glavama, kakvu je naslikao još jedanaest puta, ista mesingana dugmad u koži. Iste crno-bele pločice, dijagonalno položene po podu.“
„Motiv sam po sebi nije dokaz autentičnosti.“
„Istina, ali tebe smatram čovekom oštrog oka. Ti si umetnik, Ričarde. Sigurno vidiš da pločice na podu pate od iste izvitoperenosti kao i na njegovim ranijim radovima, na primer, na Času muzike, naslikanom, po procenama, između 1662. i 1664, ili na Devojci s vinskom čašom iz 1660.“
Nikad ne bih pomislio da mu je sve ovo poznato. Izdeklamovao je reči kao da ih čita iz knjige. Priključih se, dakle. „To podjednako može da ukaže da je sliku radio slab imitator, ili Van Miris, ili De Hoh. Svi su oni slikali popločane podove. Holandija je cela bila u pločicama.“
„Da, da, znam. Čak je i Džordž III mislio da je Čas muzike Van Mirisov kad ga je kupio, ali i kralj može da pogreši. Ovo je Vermer.“ Ime je prošaputao.
Nisam znao šta da kažem. Sve beše suviše neprihvatljivo.
Raščistio je knjige i papire s ugla svog velikog stola od hrastovine, naslonio se na njega i nagnuo k meni. „Vidim da si i dalje sumnjičav. Prouči, ako želiš, raznolikost dubina na slici. Pogledaj korpu sa šivaćim priborom, smeštenu u prednji plan stola — što je, usput, često radio — skoro kao prepreka između posmatrača i figure. Preplet pruća je zamućen, blago izvan žiže, a ipak je devojčino lice sasvim oštro. Pogledaj čipkani obrub njene kape. Potpuno precizan, do one poslednje očice na njenoj slepoočnici. A sad pogledaj čašu s mlekom. Ublaženih je ivica, a mapa na zidu tek je naznačena. Slažeš li se?“
Klimnuh, više iz obzira prema njegovom navaljivanju nego iz saglasnosti.
„Pa, dakle, isto je uradio na Čipkarici iz 1669. To me navodi na zaključak da je ovo platno naslikao između 1665. i 1668.“
Zagledan u platno, osetih da njegove oči svrdlaju kroz mene. „Prikupio si vrlo mnogo informacija. Ima li potpisa?“
„Ne, nema potpisa. Ali to nije neobično. Često je svoja dela ostavljao nepotpisana. Osim toga, potpisivao se na bar sedam različitih načina. Neopoziv dokaz za Vermera nije potpis. Nego tehnika. Pogledaj pravac poteza četkicom, te sićušne brazde od čekinja. Imaju osvetljenu i zatamnjenu stranu. Pogledaj drugde. Uočićeš preklapanje bojenih slojeva tankih poput svilenog konca, čime se senka prefinjeno nijansira. Zbog toga je ovo Vermer.“
Priđoh slici, skinuh naočari ne bih li video i — Kornelijus beše u pravu. Ako bih glavu pomerao udesno ili ulevo, boja izvesnih poteza četkice se menjala. Kako je to samo teško ostvariti. Drugde površ beše tako glatka da je boja zasigurno lebdela nad platnom. Iznenada počeh ubrzano da dišem. „Zar je već nisi dao na procenu? Poznajem jednog profesora istorije umetnosti koji bi mogao da dođe i pogleda je.“
„Ne, ne. Radije bih da ostane nepoznata. Zarad bezbednosti. Htedoh da je samo ti vidiš, jer ćeš znati koliko je vredna. Nikom ni reči, Ričarde.“
„Ali ako autoriteti dokažu da je prava… čuj, vrednost bi bila astronomska. Novootkriveni Vermer — umetnički svet bi se potresao.“
„Ne želim da potresam umetnički svet.“ Krvni sud u slepoočnici mu je bubnjao, bilo od uverenosti u autentičnost slike, bilo od nečeg drugog, nisam znao.
„Oprosti mi na bezobzirnosti, ali kako si došao do nje?“
Okamenjeno me je pogledao. „Moj otac, koji je uvek imao dobro oko za umetnost, dobio ju je u, nazovimo to tako, podesnom trenutku.“
„Prodaja imovine ili aukcija? Onda bi postojali papiri.“
„Ne. Nijedan Vermer nije se pojavio ni na jednoj aukciji od Prvog svetskog rata. Recimo samo da je slika stigla privatnim kanalom. Do moga oca, koji mi ju je ostavio posle smrti.“ Čeljust mu je otvrdla. „Stoga ne postoje dokumenta, ako si na to mislio. Niti priznanica o prodaji.“ Glas mu zazvuča neobično prkosno.
„Poreklo?“
„Ima više mogućnosti. Većina Vermerovih dela prošla je kroz ruke izvesnog Pitera Klasa van Rojvena, sina imućnog delftskog pivara. Verujem da ova nije. Kad je Vermer umro, ostavio je svojoj ženi jedanaestoro dece i punu fioku dugova. Za namirnice pet stotina guldena. Za vunenu odeću druga suma, namesto koje je trgovac Janetje Stevens oteo dvadeset šest slika. Kasnije je udovica uspela da ih povrati, ali je samo dvadeset jedna data na aukciju za imovinska poravnanja. Ko je dobio ostalih pet? Umetnici i preprodavci Gilde svetog Luke? Susedi? Porodica? Ova je možda jedna od tih. A od te dvadeset jedne, identifikovano je šesnaest. Kuda su ostale otišle? Tu takođe leži moguće objašnjenje. U isto vreme je pekar, Hendrik van Bojten, držao dve kao zalog za račun za hleb od šest stotina sedamnaest guldena. Neki misle da je Van Bojten čak dobio još dve, pre toga.“
Oprezno izbegoh da podlegnem obmani. To što je Kornelijus znao činjenice o Vermeru nije značilo da je i ova slika njegova.
„Kasnije je mogla da bude prodata kao De Hoh, čiji su radovi u to vreme bolje prolazili na tržištu. Ili je mogla da bude ubačena kao puyk, besplatan dodatak pri prodaji kolekcije De Hohovih ili Van der Verfovih radova, ili je mogla da završi u rasprodaji imovine Pitera Tjamensa u Groningenu.“
Sad me je prevazišao. Kakva to osoba zna ovakve detalje?
„Dokumenta izveštavaju samo o ‘aukciji neobičnih slika vrednih majstora, poput J. van der Mera, dosad držanih izvan prestonice’. Mogućnosti ima mnogo.“
Sve se ovo poput bujice izručilo iz njega. Profesor matematike! Neverovatno.
Međutim, Kornelijus je spretno izbegavao pitanje kako je njegov otac došao do slike. Nisam ga poznavao dovoljno da nastavim u tom pravcu a da ne ispadnem nasrtljiv. Bez tog detalja, koji je tako smotreno čuvao za sebe, nisam mogao da poverujem da je slika autentična. Iskapih brendi te odoh, uz dovoljno učtiv izgovor, misleći: pa šta ako nije Vermer? Slika je izvanredna. Nek momak uživa u njoj.
Njegov otac. Verovatno isto prezime. Engelbreht. Nemac.
Zašto je tako važno da se saglasim? Mora da iza svega čuči nešto veliko.
Odvezoh se kući, pokušavajući da sve izbrišem iz uma, ali je lice devojke ostalo.