Poglavlje 27

Unutar Puteva

Tmina Puteva sabila je svetlost Perinovog fenjera okačenog na štap na jedan oštro oivičeni oreol oko njega i Gaula. Škripa njegovog sedla i hrapavi topot kopita o kamen kao da nisu mogli preći granice svetlosti. Vazduh je bio lišen svakog mirisa, nikakav. Aijel je lako pratio Koraka rame uz rame, držeći na oku jedva vidljiv sjaj svetiljki Loijalove družine nešto dalje ispred njih. Perin je odbijao da nazove družinu Failinom. Uprkos lošem glasu koji ih je bio, Putevi očito nisu smetali Gaulu. Perin pak već dva dana, ili onoliko dugo koliko dva dana znače na ovom mestu odsečenom od svetlosti, nije mogao da se uzdrži od osluškivanja. Njegove uši bi prve začule zvuk koji im najavljuje smrt ili još goru sudbu, zvuk daha vetra na mestu gde vetra nikada nije bilo. Nije to običan, već Crni Vetar koji proždire duše, Mahin Šin. Bio je pod snažnim utiskom da je prolazak kroz Puteve čista ludost, ali nužda je menjala pojam ludosti.
Slabašna svetlost ispred njih zastade i on povuče uzde nasred nečega što je po svoj prilici bilo drevni kameni most u luku preko beskrajne tame, prastar sudeći po pukotinama u ogradi i rupama razasutim po okrnjenom podu. Veoma je moguće da je pretrpeo skoro tri hiljade godina, ali sada je izgledao spreman da se uruši. Možda baš u ovom času.
Tovarni konj se privuče uz Koraka: životinje tiho zanjištaše jedna prema drugoj, uplašeno kolutajući očima po mraku koji ih je okruživao. Perin je znao kako im je. Da u društvu ima još nekoliko ljudi, ova večita noć ne bi bila tako teška. Ipak, on ne bi prilazio predvodničkim svetiljkama čak ni da je sam. Ne bi rizikovao da se ponovi ono što se dogodilo na onom prvom Ostrvu, neposredno posle ulaza kroz Kapiju u Tiru. Razdraženo je počešao kovrdžavu bradu. Nije bio siguran šta je trebalo da očekuje, ali ono...
Fenjer se drmao dok je Perin sjahivao i vodio Koraka i tovarnog konja ka Putokazu, visokoj ploči od belog kamena prekrivenoj iskošenim srebrnim gravurama pomalo nalik vinovoj lozi i lišću, izrešetanoj rupicama kao da je poprskana kiselinom. Naravno, nije umeo da pročita ništa, bilo je to Loijalovo zaduženje; pismo je bilo ogijersko, i posle nekoliko trenutaka on napravi krug oko kamena, proučavajući Ostrvo. Bilo je istovetno kao i ostala koja je video – do grudi visoka ograda od belog kamena, gusto išarana jednostavnim zakrivljenim i kružnim linijama. Iz ograde su se, u pravilnim razmacima, izdvajali mostovi, raspeti ka tami, kao i platforme bez balustrada koje su vodile naviše i naniže, bez ikakve vidljive potpore. Svuda su se mogle videti pukotine, krzave rupčage i plitki krateri, kao da je kamen zahvatila trulež. Pri pokretu konja čulo se hrskanje, kao da se kamen kruni pod njihovim kopitima. Gaul je zurio u tamu bez vidne napetosti, ali on nije znao šta ih tamo može sačekati. Perin je, zato, i te kako znao.
Kada su Loijal i ostali pristigli, Faila smesta sjaha sa svoje crne kobile i dojuri do Perina, pogleda uprtog u njegovo lice. Već je zažalio što joj zadaje brige, ali ona uopšte nije izgledala zabrinuto. Nije razabirao ništa osim usredsređenosti u njenom izrazu.
„Jesi li odlučila da pričaš sa mnom, a ne sa zrakom iznad moje gla…?“
Tačke svetlosti zaigraše mu pred očima kada ga je ošamarila svom snagom. „Šta si to umislio“, prasnu ona, „kad jurišaš ovamo kao divlji vepar? Nemaš ni trunku obzira. Nimalo!“
Polako i duboko, on uzdahnu. „Zamolio sam te već da to ne radiš.“ Njene tamne, krupne oči se raširiše, kao da ju je nešto u tim rečima rasrdilo. Trljao je obraz kada ga sustiže i drugi šamar, s druge strane, takav da mu se vilica skoro odvojila od glave. Aijeli su sve ovo posmatrali s mnogo pažnje, kao i Loijal, vidno klonulih ušiju.
„Rekao sam ti da to ne radiš“, zareža on. Pesnica joj nije bila baš velika, ali iznenadan udarac u vita rebra izbio mu je sav vazduh iz pluća, tako da se presavio, dok se ona spremala za još jedan udarac. Stežući zube, on je ščepa za vrat i...
Pa, sama je bila kriva. Jeste. Zamolio ju je da ga ne udara, rekao joj je to. Njena greška. Međutim, iznenadilo ga je što nije izvukla nož; imala ih je nekoliko, baš kao Met.
Naravno, bila je besna. Besna zato što je Loijal pokušao da se umeša; hvala veoma lepo, mogla je sama da se odbrani. Besna zato što se Bain i Čijad nisu umešale; bila je zatečena kada su joj obrazložile kako nisu očekivale da ona želi njihovu pomoć u borbi koju je sama tražila. Kada izabereš borbu, objasnila je Bain, moraš se suočiti s posledicama, bilo u pobedi, bilo u porazu. Ali prema njemu više nije osećala ni trunku besa. Što je njega uznemiravalo. Samo je zurila u njega, a tamne oči joj behu pune neisplakanih suza zbog kojih ga je grizla savest, što mu je dalje raspaljivalo gnev. Zašto bi on osećao krivicu? Zar je trebalo da stane tamo i pusti da ga bije do mile volje? Uzjahala je Lastavicu i čekala, veoma kruto. Nije želela da se opušta, već je zurila u njega sa izrazom koji beše nemoguće pročitati. Bio je zbog toga tako razdražen da je skoro poželeo da je potegla nož. Skoro.
„Ponovo kreću“, reče Gaul.
Perin se prenu i vrati u sadašnjost. Drugi fenjer se maločas kretao, ali sada je mirovao. Neko od njih je primetio da ih njegovo svetlo ne prati. Verovatno Loijal. Faila ne bi žalila kada bi se on izgubio, a dve Aijelke su ga već dva puta nagovarale da prošeta s njima. Nije morao ni da vidi kako Gaul krišom odmahuje glavom da bi odbio ponudu. Poterao je Koraka napred, vukući i tovarnog konja.
Putokaz je ovde bio u znatno lošijem stanju nego drugde, ali je projahao pored njega uz samo letimičan pogled. Svetlost drugih svetiljki već je kretala niz jednu od blago iskošenih platformi i on s uzdahom pođe istim putem. Mrzeo je te strmine ograđene samo tamom, što su vijugale naniže i ukrug; jedino jasno bila je zbijena svetlost fenjera koji mu se njihao nad glavom. Nešto mu je govorilo da bi pad preko ivice bio večan. Korak i tovarni konj držali su se sredine i bez podstreka jahača, a čak je i Gaul izbegavao rub. Najgore je što je staza vodila na još jedno Ostrvo, po neizbežnom zaključku smešteno tačno ispod onog s koga su krenuli. Bilo mu je drago što i Gaul upire pogled naviše, bilo mu je drago što nije jedini koji se pita šta drži Ostrva u vazduhu i da li će takva i ostati.
Loijalova i Failina svetiljka stadoše kraj Putokaza i Perin opet zauzda konja, tek što je prispeo na ostrvo. Ovog puta nisu krenuli dalje. Tren potom, Failin glas pozva: „Perine.“
Razmenio je pogled s Gaulom. Aijel sleže ramenima. Nije progovorila s Perinom otkad je...
„Perine, dođi ovamo.“ Nije zvučalo baš kao naredba, ali ni kao molba.
Bain i Čijad su se odmarale čučeći pokraj Putokaza, a Loijal i Faila su stajali u blizini, pored svojih konja, držeći po jedan fenjer. Ogijer je držao i povodac teretnih konja; čuperci na ušima su mu se trzali dok mu je pogled šetao od Faile do Perina i natrag. Ona se, s druge strane, naizgled potpuno posvetila doterivanju svojih jahačkih rukavica od meke zelene kože, s izvezenim zlatnim jastrebovima na nadlanicama. Takođe, bila je promenila i haljinu. Nova je bila istog kroja, s visokim okovratnikom i uskim, razdeljenim skutima, ali sašivena od tamnozelene vezene svile, koja joj je nekako naglašavala poprsje. Perin ju je prvi put video u ovom ruhu.
„Šta želiš?“, oprezno upita.
Pogledala ga je kao da je iznenađena što ga vidi, zamišljeno nakrivila glavu, da bi se naposletku nasmešila kao da se konačno seća. „Oh, da. @elela sam da proverim mogu li te naučiti da dođeš čim te zovnem.“ Osmeh joj postade još širi; a kako i ne bi, kada je čula škrgut njegovih zuba. Počešao se po nosu; ovde se osećao neki blago neprijatan miris.
Gaul se tiho zakikota. „To ti je isto kao da pokušavaš da razumeš sunce, Perine. Ono jednostavno jeste, i nije nam dato da ga shvatimo. Ne možeš živeti bez njega, ali ono ima svoju cenu. Tako je i sa ženama.“
Bain se nagnula prema Čijad i došapnula joj nešto na šta se obe nasmejaše. Sudeći po tome kako su gledale Gaula i njega, Perin zaključi da mu ne bi prijalo da čuje šta im je toliko zabavno.
„Uopšte se ne radi o tome“, zabrunda Loijal razdraženo podižući uši. Prostrelio je Failu pogledom, s namerom da joj ulije krivicu, što nju uopšte nije doticalo; samo se neodređeno osmehnula i vratila svojim rukavicama, iznova ugodnije podešavajući svaki prst. „Izvini, Perine. Htela je da te po svaku cenu sama pozove. Evo razloga. Stigli smo.“ Pokazao je prema podnožju Putokaza, gde se iz jednog širokog udubljenja izdvajala bela crta usmerena ne prema bilo kakvom mostu ili stazi, već pravo prema tami. „Maneterenska kapija, Perine.“
Perin bez reči klimnu glavom. Ni na kraj mu pameti nije bilo da predloži da slede crtu, jer bi ga Faila smesta optužila da pokušava da preuzme vođstvo. Opet je odsutno protrljao nos; izluđivao ga je taj skoro neosetni vonj. Nije želeo da predloži čak ni nešto najrazumljivije. Ako hoće da bude predvodnica, neka joj bude. Ali ona je mirovala u sedlu i igrala se rukavicama, očigledno čekajući njegovu prvu reč pa da napravi neku vickastu doskočicu. Volela je doskočice, dok je on radije otvoreno govorio šta mu je na umu. Perin razdraženo okrenu Koraka, s namerom da nastavi bez nje i Loijala. Crta je vodila ka Kapiji, a umeo je i sam da opipa list Avendesore koji je otvara.
Iznenada, do uha mu dopre prigušen topot kopita u tami i sećanje na ustajali miris ošinu mu um.
„Troloci!“, povika on.
Gaul se glatko zaokrenu i zari koplje u crnom verižnjačom zaštićena prsa jednog Troloka vučje njuške, koji je utrčao u svetlost s pretećim mačem srpastog sečiva; u istom tečnom pokretu Aijel izvuče vrh koplja i koraknu u stranu, puštajući ogromnu priliku da se sruči. Ali za njom su pristizale i druge, mnoštvo kozjih gubica i veprovskih kljova, nemilosrdnih kljunova i izuvijanih rogova, s krivim mačevima i kukastim kopljima. Konji počeše da se propinju uz divlje njištanje.
Držeći fenjer visoko nad glavom, prestravljen pomišlju na suočavanje sa ovim zverima u tami, Perin rukom potraži oružje i raspali jedno lice nagrđeno oštrozubim čeljustima. Iznenadio se kad vide da je iz poveza na bisagama izvukao čekić; ipak, i bez sekirine oštrice, pet kilograma čelika vođeno kovačkom rukom bilo je dovoljno da odbaci Troloka unazad. Zver je kreštala grabeći svoje smrskano lice.
Loijal obi svoj fenjer o jednu glavu s kozjim rogovima i svetiljka puče; obasut zapaljenim uljem, Trolok uz urlik nestade u tami. Ogijer se razmahao čvrstom drškom fenjera, koja u njegovim silnim rukama beše poput malene palice, ali je drvo ipak uz oštar prasak lomilo kosti. Jedan od Failinih noževa zariven je u oko previše nalik ljudskom iznad neke gubice s kljovama. Aijelke su igrale ples kopalja, budući da su nekako stigle da sakriju lice velom. Perin je udarao, udarao i udarao. Kovitlac smrti koji je trajao... minut? Možda pet? Kao da je prošao čitav sat. Ali Troloci se najednom nađoše na zemlji. Oni koji još ne behu mrtvi trzali su se u samrtnim grčevima.
Perin ugrabi vazduh u pluća; osećao se kao da će mu desna ruka otpasti od težine čekića. Lice mu je gorelo, nešto vlažno je kapalo niz njega, a isto je osećao i na nozi, tamo gde je troločko gvožđe uspelo da prodre. Svako od Aijela imao je bar po jednu tamnu mrlju na svojim mrkim i sivim nošnjama, a sa unutrašnje strane Loijalove butine video se krvavi prorez. Perinove oči odlutaše od njih, tražeći Failu. Ako je ona povređena... Sedela je na svojoj crnoj kobili, s nožem u ruci, spremna da gađa njime. Uspela je čak i da svuče rukavice i uredno ih udene za pojas. Na njoj se ni ogrebotina nije videla. U onolikom mirisu krvi, ljudske, ogijerske i troločke, nije mogao da pogodi da li i ona krvari, ali poznavao je njen miris, i u njemu nije bilo bolnog traga povrede. Jarka svetlost je pržila oči Troloka; nisu bili u stanju da se brzo prilagode. Jedini razlog što su oni sada živi, a Troloci mrtvi verovatno i jeste bio taj nagli prodor iz tmine u svetlost.
To je bilo sve vreme koje su imali, tren odmora, dovoljan tek da se osvrnu i predahnu. Uz urlik nalik zvuku mlevenja tone kostiju, Sen uskoči u svetlost, s bezokim pogledom smrti i crnim mačem što seva poput munje. Konji zanjištaše, pokušavajući da se otrgnu.
Gaul jedva skrete to sečivo svojim malim štitom, koji ostade bez jednog dela, kao da su slojevi štavljene volovske kože ništa do papir. Probode, zatim izbeže oštrici – jedva – i opet nasrnu. Iz Mirdraalovih prsa nikoše strele. Bain i Čijad su vratile koplja u kaiševe na leđima i upotrebile krive lukove od rogova. Stiže još strela, i Polutanova prsa postadoše poput jastučeta za igle. Gaulovo koplje je hitro zadavalo ubode. Jedan od Failinih bodeža se iznenada zari u to lice bledo poput tkiva neke larve. Sen nije pala, nije ustuknula u svojoj želji da ubija. Samo su suludo brzi skokovi u stranu čuvali telo od njegovog mača.
Perin pokaza zube, nesvesno se kezeći. Mrzeo je Troloke kao neprijatelje svoje krvi, ali Nerođene?... Ubijanje Nerođenih vredelo je sopstvene žrtve. Kako bih mu zario zube u vrat...! Ne hajući što zaklanja put Baininim i Čijadinim strelama, povede Koraka bliže leđima Nerođenog, navodeći prestrašenog kulaša kolenima i uzdama. U poslednjem trenutku, čudovište se okrenu od Gaula, očigledno ne mareći za koplje koje ga je probolo ispod pleća da bi izbilo s druge strane, ispod vrata, i pogleda Perina bezokim licem koje je uterivalo užas u dušu svakog čoveka. Prekasno. Perinov čekić se obruši i satre glavu zajedno s bezokim pogledom.
Čak i u padu, čak i obezglavljen, Mirdraal je vitlao oružjem, besciljno šibao mačem skovanim u Takan’Daru. Korak ustuknu, nervozno njišteći, a Perin se najednom oseti kao da ga je polila ledena voda. Taj crni čelik stvarao je rane koje čak i Aes Sedai jedva leče; dojahao je bez imalo opreza. Zariti zube u... Svetlosti, moram se sabrati. Moram!
Još je čuo prigušene zvuke iz tame na daljem kraju Ostrva, buku kopita, trenje čizama, teški dah i grleni žamor. Još Troloka; nije mogao da kaže koliko. Šteta što nisu bili povezani s Mirdraalom, ali će možda ipak oklevati da napadnu bez njegovog vođstva. Troloci su najčešće kukavice, odgovarala im je brojna nadmoć i lako ubijanje. Međutim, čak i bez Mirdraala moglo se desiti da skupe hrabrost i na kraju ponovo navale.
„Kapija“, progovori on. „Moramo otići pre nego što odluče šta im je činiti bez ovoga ovde.“ Uperio je krvavi čekić prema Seni koja se još uvek batrgala. Faila smesta okrenu Lastavicu, što ga je toliko iznenadilo da se izlanuo: „Zar nemaš zamerke?“
„Kad pametno govoriš, nemam“, oštro mu je odgovorila. „Nemam kad pametno govoriš. Loijale?“
Ogijer povede družinu jašući svog velikog pastuva čupavih potkolenica. Perin potera Koraka za Failom i Loijalom, naoružan čekićem, a Aijeli se rasporediše s obe strane; ovog puta svi sa spremnim lukovima i strelama. Kroz tamu ih je pratio topot kopita i čizama, i grubo mumlanje na jeziku pregrubom za ljudska usta. Leđa uz leđa, dok se mumlanje primicalo sve bliže i postajalo sve hrabrije.
Još jedan zvuk doplovi do Perina, kao uzdah između dve svilene marame. Trnci mu prođoše kroz kosti. Sve glasnije, disanje nekog džina u daljini, udisanje, izdisanje, još snažnije udisanje. „Brže!“, povikao je. „Požuri!“
„@urim“, zareža Loijal. „To je taj zvuk, zar ne? Neka nam Svetlost obasja duše, neka nas Tvorčeva ruka zaštiti. Otvara se. Otvara se! Moram proći poslednji. Napolje! Napolje! Ali ne pre – ne, Faila!“
Perin se usudio da se obazre preko ramena. Dve istovetne kapije naizgled živog lišća polako su se raskrilile, otkrivajući planinski predeo kao kroz zadimljeno staklo. Loijal je sjahao da bi skinuo list Avendesore i otključao vrata, a Faila je preuzela uzde tovarnih životinja i njegovog ogromnog pastuva. Užurbano je viknula: „Hitro! Za mnom!“, i mamuznula sapi Lastavici. Tairenska kobila pojuri ka izlazu.
„Krenite za njom“, reče Perin Aijelima. „Brzo! Protiv ovoga se ne možete boriti.“ Mudro, oklevali su samo jedan otkucaj srca da bi pošli. Gaul je prihvatio povodac tovarnog konja. Korak dokaska do Loijala. „Možeš li ikako zatvoriti prolaz? Zaprečiti ga?“ Mumlanje je postalo panično; sada su i Troloci prepoznali zvuk. Mahin Šin je dolazio. Beg iz Puteva značio je život.
„Da“, odgovori Loijal. „Mogu. Ali idi! Kreći!“
Perin potera Koraka prema Kapiji svom brzinom, ali pre nego što je uspeo da dođe sebi zabaci glavu i urliknu, prkosno, izazivački. Glupo, glupo, glupo! Ipak, pogled mu ostade u najdubljem mraku dok je gonio Koraka kroz Kapiju. Prolazio je kao kroz ledenu, namreškanu vodu, osećajući kako mu svaka dlaka ponaosob uranja unutra dok se vreme rastezalo. Izlazak iz Puteva bio je kao udar o nešto čvrsto, kao sumanuti galop zaustavljen u jednom jedinom koraku.
Aijeli se, i dalje zagledani u Kapiju, raštrkaše po padini, u zaklon niskog grmlja i zakržljalog planinskog drveća, vetrom iskrivljenih borova, jela i manjeg zimzelenog bilja. Faila se pridizala sa zemlje, jer je preletela preko Lastavičinog sedla. Crna kobila ju je njuškala. Izgalopirati iz Kapije podjednako je opasno kao i ugalopirati u nju; sva sreća što nije polomila vrat, i svoj i kobilin. Loijalov veliki parip i njeni tovarni konji drhtali su kao da ih je nešto udarilo među oči. Perin otvori usta, ali susrete njen užareni pogled, koji ga je čikao da se samo usudi na bilo kakvu opasku, pa makar i sažaljivu. Namrštio se jetko i mudro ućutao.
Loijal najednom istumara iz Kapije, iskačući iz mutnog srebrnog ogledala, ostavivši za sobom sopstveni odraz, i otkotrlja se preko zemlje. Skoro za njegovim petama, iskrsnuše dva Troloka, jarčevog roga i gubice, orlovog kljuna i perjane kreste, ali pre nego što i pola njihovih tela izađe, drhtava površina postade smrtonosno crna, zapenjena i podnadula, lepeći se za njih.
Glasovi su šaputali u Perinovom umu, hiljadu brbljivih, mahnitih glasova grebli su mu unutrašnjost lobanje. Gorka krv. Tako gorka krv. Popij krv i smrskaj kost. Smrskaj kost i isisaj srž. Gorka srž, slatki krici. Pesma u kricima. Pevaj krike. Sitne duše. Jetke duše. Progutaj ih. Tako sladak bol. I dalje, dalje.
Uz vrisku, uz urlanje, Troloci su udarali o crnilo što je ključalo oko njih, čupali ga da se oslobode dok ih je sve više obuhvatalo, sve dublje, sve dok nije ostala samo jedna čupava ruka, u paničnom grču, i na kraju ništa do tame, ispupčene, podnadule, u potrazi za nečim. Polako se ukazaše vratnice, klizeći jedna ka drugoj, sabijajući tamu dok se nije ulila natrag. Glasovi u Perinovoj glavi najzad zamukoše. Loijal potrča da postavi ne jedan, već dva trostrana lista među nebrojeno lišće i lozice. Kapija opet postade kamen, deo stenovitog zida ukrašenog prefinjenim detaljima, usamljenog na škrto pošumljenom licu planine. Među lišćem i lozama stajala su dva lista Avendesore, ne jedan. Loijal je premestio trostruki list iz unutrašnjosti na spoljašnjost.
Ogijer duboko uzdahnu. „To je sve što sam mogao. Sada se može otvoriti samo s ove strane.“ Pogledao je Perina, u isto vreme nemirnim i hrabrim očima. „Mogao sam zauvek da je zatvorim da nisam vratio listove, ali ne želim da uništim jednu Kapiju, Perine. Od nas su ponikli Putevi, mi smo se brinuli o njima. Možda će jednog dana biti pročišćeni. Ne mogu da uništim Kapiju.“
„Dobro je i ovako“, odvrati Perin. Jesu li Troloci bili na putu ka ovoj Kapiji, ili je susret bio čista slučajnost? U oba slučaja, dobro se završilo.
„Je li to bio...?“, zausti Faila nesigurnim glasom, pa zastade da proguta pljuvačku. Čak su i Aijeli, prvi put, izgledali potreseno.
„Mahin Šin“, reče Loijal. „Crni Vetar. Stvorenje Senke, ili tvar nastala iz same prljavštine Puteva, to niko ne zna. Sažaljevam Troloke. Čak i njih.“
Perin nije bio siguran da se slaže, čak ni ako je o ovakvoj smrti reč. Video je šta ostaje iza Troloka kada im ljudi padnu šaka. Troloci jedu sve, dokle god ima mesa na sebi, a ponekad im je slatko da im meso bude živo dok ga kasape. Neće sebi dozvoliti da sažaljeva Troloke.
Korakova kopita zaškripaše po oštrom šljunku i Perin se okrenu da vidi gde se to oni nalaze.
Svuda oko njih behu oblacima pokrivene planine; po tim večitim oblacima dobile su ime, Maglene planine. Vazduh je bio prohladan na ovoj visini, čak i u leto, naročito u poređenju s podnebljem Tira. Kasno popodnevno sunce oslonilo se na zapadne vrhove, bacajući odsjaj na potoke koji su žurili naniže, prema reci što je vijugala širokom dolinom pod njima. Maneterendrel, tako je zovu dalje od planina, mnogo dalje prema istoku i jugu, ali Perin je odrastao poznajući taj tok uz južnu granicu Dveju Reka kao Belu reku, neprohodni brzak zapenjene vode. Maneterendrel. Vode planinskog doma.
Tamo gde se videlo golo stenje, u dolini ili na obližnjim padinama, kao da je sijalo staklo. Nekada je tu stajao grad, prostrt preko doline i planina. Maneteren, grad kula što deru nebo i raskošnih vodoskoka, prestonica velikog naroda istog imena, možda i najlepši grad na čitavom svetu, po starim ogijerskim pričama. Sada od njega ne beše ni traga, osim neuništive Kapije, nekada dela ogijerskog gaja. Spaljen do golog kamena pre više od dve hiljade godina, dok su Troločki ratovi još besneli, uništen Jednom moći posle smrti poslednjeg kralja, Aemona al’Kaara al’Torina, u njegovom poslednjem krvavom boju protiv Senke. Aemonovo polje, tako ljudi nazvaše to mesto, na kome sada leži selo zvano Emondovo Polje.
Perin se strese. Davno je to bilo. Troloci su ponovo dolazili, na Zimsku noć pre više od godinu dana, noć pre nego što su Rand i Met i on morali s Moirainom da nestanu u tami. Sada je i to izgledalo prilično davno. Ne može se ponoviti, jer je Kapija zaključana. Belih Plaštova se ja plašim, a ne Troloka.
Dva jastreba belih krila kružila su oko udaljenog kraja doline. Perinove oči uhvatiše tračak strele koja je poletela u visine. Jedan jastreb zaokrenu i pade, a Perin se namrgodi. Zašto bi iko gađao jastrebove ovde, u planinama? Možda iznad nekog imanja, ako je živina u opasnosti, ali ovde? Zašto bi iko uopšte dolazio ovamo? Ljudi Dveju Reka izbegavali su planine.
Drugi jastreb skliznu na snežnim krilima prema mestu gde mu je saputnik pao, ali tren potom sunu u očajnički beg naviše. Crni oblak gavranova izlete iz krošnji, obuhvati ga u bespoštednu borbu, a kada se ponovo primiriše, od jastreba ne beše ni traga.
Perin je skoro zaboravio da diše. Viđao je kako gavranovi, pa i neke druge ptice, napadaju jastreba ako im se previše približi gnezdu, ali ovoga puta nije mogao da poveruje u nešto toliko jednostavno. Ptice su izletele odande odakle i strela. Gavranovi. Senka je koristila životinje kao uhode, ponekad. Pacove i ostale koji se hrane na račun smrti, najčešće. Naročito gavranove. Oštra su bila njegova sećanja na trenutke kada je bežao od hitrih jata gavranova, kada su ga progonili kao da imaju razum.
„U šta si se zagledao?“, upita Faila, zaklanjajući oči da bolje vidi dolinu. „Jesu li ono bile ptice?“
„Samo ptice“, odgovori on. Možda i jesu. Ne mogu sve da ih prestravljujem dok ne budem siguran. Ne sad, dok su još u šoku od Mahin Šina.
Shvatio je da i dalje steže svoj krvavi čekić, obliven crnom krvlju Mirdraala. Prstima je napipao sasušenu krv na sopstvenom obrazu, zgrušanu u kratkoj bradi. Kada je sjahao, osetio je bol u boku i nozi. U bisagama je pronašao košulju kojom je obrisao čekić da krv Seni ne bi nagrizla čelik. Uskoro će saznati treba li se još čega bojati u ovim planinama. Ako ima nečeg osim ljudi, vukovi će znati.
Faila poče da mu raskopčava kaput.
„Šta to radiš?“, pitao je.
„Hoću da ti previjem rane“, odseče ona. „Neću da mi iskrvariš na smrt. To bi baš ličilo na tebe, da umreš, pa da moram da te sahranjujem. Nemaš ni trunku obzira. Miruj.“
Na njeno iznenađenje, on tiho reče: „Hvala ti.“ Naterala ga je da skine sve osim veša, kako bi mu oprala rane i utrljala u njih lekovitu mast iz svog tovara. Naravno, on nije mogao da vidi posekotinu na svom licu, ali delovalo mu je da je mala i plitka, mada neprijatno blizu oka. Međutim, posekotina preko leve slabine bila je duža od šake i prelazila je preko rebra, a rana od koplja u desnoj butini bila je duboka. Faila je morala da je ušije, iglom i koncem svog šivaćeg pribora. Stameno je istrpeo bol; zato se ona grčila pri svakom ubodu. Ljutito je mrmljala sve vreme, naročito dok mu je utrljavala tamnu, ljutu pastu u obraz. Izgledala je kao da su povrede nanete njoj, i to njegovom krivicom, ali mu je ipak previla rebra i butinu krajnje nežno. Njen pažljivi dodir i besno gunđanje bili su u zapanjujućem kontrastu. Potpuno zbunjujuće.
Dok je oblačio čistu košulju i druge pantalone iz bisaga, Faila je dodirivala prorez u njegovom kaputu. Da je bio dva palca udesno, on nikada ne bi napustio ono Ostrvo. Navukavši čizme, zatraži od nje kaput i ona mu ga dobaci.
„Nemoj da misliš da ću ti ga ušiti. Dosta sam šila za tebe. Čuješ li me, Perine Ajbara?“
„Nisam to ni tražio.“
„I ne pomišljaj! Toliko!“ Krutim korakom ona ode da pomogne Aijelima da zbrinu sebe i Loijala. Beše to čudna družina, Ogijer bez svojih vrećastih kratkih pantalona, Gaul i Čijad koji zagledaju jedno drugo kao par čudnih mačaka, dok Faila utrljava pomadu i privija zavoje, ali sve vreme ga strelja očima punim optužbe. Šta li joj je sada skrivio?
Perin odmahnu glavom. Poverovao je Gaulovim rečima; kao da se trudiš da razumeš sunce.
Premda je znao šta mu je činiti, bio je neodlučan, naročito posle onoga što se desilo u Putevima, posle susreta sa Seni. Jednom je video čoveka koji je zaboravio svoju ljudskost. Isto se moglo dogoditi i njemu. Budalo. Treba izdržati još samo koji dan. Samo dok ne pronađeš Bele plaštove. Ali morao je da pronađe odgovor. Oni gavranovi.
Poslao je um niz dolinu, u potragu za vukovima. Uvek je bilo vukova tamo gde nema ljudi, a ako su blizu, mogao bi da priča sa njima. Vukovi su izbegavali ljude, ignorisali ih koliko god je moguće, ali su mrzeli Troloke, protivprirodne zveri, a Mirdraale i prezirali uz neizdrživo duboku mržnju. Ako ima Senkinog nakota u Maglenim planinama, vukovi će mu reći.
Ali nije pronašao nijednog vuka. Nijednog. Trebalo je da ih bude tamo, u divljini. Opazio je jelene kako lutaju dolinom. Možda vukovi nisu u blizini. Mogao je da razgovara s njima na određenoj razdaljini, ali nikako dalje od milje. Možda je na planini ta udaljenost još ograničenija. To bi možda bio odgovor.
Prešao je pogledom preko oblačnih vrhova i završio na dalekom kraju dola, tamo odakle su došli gavranovi. Možda će sutra pronaći vukove. Na drugačije mogućnosti nije želeo ni da pomišlja.