Sećanju na moga oca
Koji je za nas uvek bio tu
I uvek će biti

Oskaru Rozenbergu
10. oktobar 1910 - 9. mart 1995.


Najveću kockarsku ustanovu u Sjedinjenim Američkim Državama, a to je berza, organizovani kriminal nije značajnije dotakao. Razlog je taj što berza isuviše dobro posluje.

Tomas Šeling

 
 

Prvi deo


1.

Džefri Blejn je priuštio sebi trenutak razgledanja. Pogledom je brzo prelazio od bara s desne strane, preko stolova koji su se presijavali zlatnom i crvenosmeđom bojom divljeg cveća, pa do podijuma u udaljenom uglu prostorije. Ljudi su još pristizali — muškarci stresajući sneg s ramena, žene pažljivo podižući plastične kapice koje su nosile da ne pokvare frizuru, a devojke veličanstveno vrteći glavama, puštajući da kapljice otopljenog snega poprskaju svakoga ko je bio te sreće da se zatekne dovoljno blizu.
Uskoro će proveriti i napolju, kako bi bio siguran da ulice nisu zakrčene. Sada je želeo samo da posmatra ko je sve tu.
Sudija Borklund i njegova supruga pronađoše Džesiku i poljubiše je čestitajući joj. Ona je sva sijala pod njihovim divljenjem. Njene najbliže prijateljice, Rene, Ejmi i Grejs, motale su joj se oko njenih golih, glatkih ramena, osmehujući se nemirno, dokono zračeći savršenstvom i lepotom, pre nego što će zabava otpočeti u punom jeku. Za koji minut, čestitanja će biti okončana i počasni gost više neće morati da sluša kako blista lepotom, kako je prostor bajan i kako je sasvim neverovatno da neko slavi rođendan u restoranu kao što je Kod Stesnija (kao da uopšte i postoji još neki restoran poput ovog), i Da li ima pojma koliko je srećna? i Gluposti, draga, ona tu sreću potpuno zaslužuje i Kako je tvom ocu uopšte pošlo za rukom da dođe do ovog mesta?
Bend će početi s muzikom kroz nekoliko minuta. Instrumenti su im već bili na podijumu podignutom samo za ovu priliku u uglu najbližem kuhinji. Pa ipak, od muzičara ni traga. Pojavili su se, postavili instrumente, a zatim se povukli u kuhinju.
Džefri je posmatrao svoju kćer kako uživa, sigurna da je, bar u ovom trenutku, ona centar sveta. Napolju, znala je, novinari koje su policijske barikade zadržavale na drugoj strani ulice i koji su mogli samo izdaleka da slikaju goste Džefrija Blejna ili Džesike Blejn dok dolaze na zabavu, ubili bi za sliku blistave Džesike koju ljubi Džejkob Krences, koja se rukuje s Vilardom Botinsom, koja povija svoj dugi botičelijevski vrat da sasluša prošaputanu tajnu Icaka Perlmana.
Konobar skliznu pored Džefrija s ovalom punjenih pečuraka, jednog od Stesnijevih čuvenih predjela. Džefri ga mahanjem ruke otposla dalje i odsečno krenu ka zadnjem delu prostorije. Na putu ga uhvati Ed Vuorinen, ali on zastade tek da se rukuje s njim i poljubi njegovu suprugu Telmu. „Odmah se vraćam“, reče izvinjavajući se. Kada se okrenu da pođe, za mišicu ga steže Vilton Mejzer govoreći: „Neću ti oduzimati vreme, sigurno imaš milion stvari koje moraš da obaviš. Kćerka ti je prelepa, sve je prelepo“, a Džefri uzvrati: „Otkada ti, Viltone, znaš šta je lepo?“ Obojica se nasmejaše.
Džefri se polako probijao do kancelarije kroz kuhinju punu ljudi. Rekao je bendu da će razgovarati s njima pre nego što otpočnu svirku, pa su ga sada čekali, njih četvorica, raskomoćeni u privatnoj kancelariji Erila Stesnija, kao da zamišljaju sebe kao uobičajene aparate koji se mogu naći u svakoj dobro opremljenoj kuhinji. Zvali su se Džoni Bols, Ted Didl, Bo Džob i Džejk Ogast. Ime benda je bilo Zona odrona, a onaj tip koji se zvao Džoni Bols i koji se predstavljao kao glavni vokal, imao je tetovirani penis na nadlaktici. Džefriju se činilo da ni izbliza nisu toliko mladi koliko žele da izgledaju. Pretpostavljao je da Džejk Ogast, koji je rekao da je basista, ima bar trideset godina, ako ne i više, a ni ostali nisu bili mnogo mlađi. Gvožđurija kojom su okitili lica i razmazana crna šminka zbog koje su ličili na zaostale rakune, očigledno je trebalo da ih podmladi.
„Znate šta smo rekli — nema pojačala“, podseti ih Džefri.
„Dobro, dobro“, složi se Džoni Bols.
„Želeo sam da vas pitam nešto o tekstovima pesama.“
„A kao, šta o njima?“
„Pa“, Džefri je oklevao, nesiguran kako da formuliše pitanje. „Šta je s nepristojnim rečima?“
„Ima ih.“
„Ima ih?“
„Je l’ imaš reči koje nećeš da kažemo? Na primer pička? Nećemo reći pička. U redu, momci, nema pičke.“
Ostali se složiše, a svaki je ponavljao reči „nema pičke“ kao molitvu.
„Nisam baš na to mislio“, reče Džefri.
Džoni Bols podiže obrvu, čekajući. S njom se podigoše i dva prstena i lanac.
„Više sam se brinuo oko nasilja“, reče Džefri.
„Za ili protiv istog?“
Sada je na Džefrija došao red da ne odgovori.
„Izvini, čoveče, mala šala“, reče pevač. „Misliš, kao ono, pobijte svinje i zakoljite kučku, takvo sranje. To je rep. Mi ne repujemo.“
„A šta radite?“
„Neće ti se dopasti“, reče Džoni Bols, prvi put pokazujući iskrenost. „Ali klincima hoće. A to je poenta, je li?“
„Deo poente.“
„Dobro. Nećeš da te mnogo ljudi mnogo gnjavi zbog nas.“
„Konačno si shvatio.“
„Ali mora da bude stvarno, je li? Jer, mi možemo da pevamo i svadbene pesme, ako hoćeš. Hava Nagila. Septembarska pesma. Što je truba. Ne želiš ti to.“
„Dobro“, složi se Džefri. „Mora da bude stvarno.“


Filis je razgovarala sa Everetom Lejnom, jedinim živim potomkom i Džejkoba Lejna i Ezre fon Bentlija, odavno pokojnih osnivača kompanije za investicije „Lejn Bentli“, u kojoj je njen suprug sada partner. Džefri joj priđe s leđa i obgrli je oko struka. Everet Lejn mu se osmehnu stisnutih usana i reče nešto ljubazno o zabavi.
Sada već u ranim osamdesetim godinama, sablasni starac je dolazio u kancelariju svega jedanput nedeljno. On nikada ranije nije prisustvovao zabavama partnera firme, pa ipak je večeras bio ovde, a da nije svukao kaput, s kariranim vunenim šalom omotanim oko vrata. Uz rame mu je nemo stajao sluga Gregori, gotovo istih godina kao i njegov gospodar. Gospodin Lejn očigledno nije imao nameru da se zadržava, ali je za Džefrija i ovo bio trijumf svoje vrste — što ga je uopšte udostojio dolaska. Everet Lejn je time potvrđivao Džefrijevu jedinstvenu poziciju u kompaniji.
Istog trena kad je osetila dodir muževljeve ruke, Filis skrenu pogled ka njemu blistavo se osmehujući. Bila je u veličanstvenoj haljini od bledozlatne svile, koja je poput ruku nekog muškarca sledila još uvek savršene obline njenog tela, milujući joj bedra i kukove. Još je, shvati Džefri, veoma lepa, u stvari, najlepša žena koju poznaje. Ona primače svoje telo njegovom, diskretno, ne zavodljivo, dovoljno tek da svako ko gleda može da primeti kako Džefri i Filis Blejn imaju savršen brak. Džefri joj uzvrati osmeh. Bilo je ovakvih trenutaka, ne mnogo ali dovoljno da ga izbace iz ravnoteže, kada bi taj savršeni osmeh koji bi namestila, i dodir njenog savršenog tela učinili da shvati kako je lako mogao još i sad biti zaljubljen u nju.
„Gospodin Lejn mi je upravo govorio kako mu je muzika iznenađujuće prijatna“, reče ona sada.
„Zaista“, potvrdi starac. „Ali zašto moraju tako da izgledaju?“
Džefri se nasmeja. Filis se nasmeja. Gledali su se dok su se smejali, deleći zadovoljstvo što su zajedno u trenutku kada slušaju najsmešniju stvar koju su u životu čuli.
Nedaleko od njih, Džim Tornton ih je posmatrao preko ruba čaše s viskijem, te blagim pokretom glave pokaza na mesto gde su stajali. Holden Martins i Tod Vajnbruk pogledaše. Sva trojica su bili partneri u kompaniji „Lejn Bentli“. Everet Lejn nije prisustvovao Vajnbrukovom venčanju, pa ni Torntonovom, a to je bilo pre skoro deset godina, kada je bio mnogo mlađi i kada je radio u kancelariji čitavu nedelju. Pogledaše se međusobno, pokušavajući da zaključe šta bi trebalo da osete zbog toga što se pojavio na rođendanskoj zabavi Blejnove kćerke.
„Samo napred, Džefri“, reče najzad Vajnbruk podižući čašu.
Tornton, koji zamalo da je dao oduška svojoj zavisti, sada se predomisli. Ne bi valjalo. Džefriju Blejnu niko nije zamerao uspeh. Bilo je nečega u tom čoveku zbog čega su se ljudi radovali njegovom napretku.
Ili je bar tako trebalo da se osećaju.


Klint Boling izađe iz muškog toaleta i pogleda okolo, poput putnika koji je sišao s voza. Uzdahnu. Ova zabava je imala sva obeležja gubljenja vremena, ali bar se on osećao mnogo bolje. Blago zujanje u glavi možda bi i moglo da preokrene prokletu rođendansku zabavu za tinejdžerku koju nikada nije video u prilično pristojno provedeno veče tri hiljade kilometara daleko od kuće.
Bio je ovde od osam sati iako je znao da je glupo da dođe tačno u to vreme samo zato što je Blejn rekao osam. Ali on je tako mrzeo hotelske sobe. Iz nekog razloga se osećao obaveznim da se pojavi, jer ga je Blejn pozvao. Kada bi ga pitali, pretpostavio bi da Blejn ima takav uticaj na većinu ljudi. Poželeli bi da učine ono što on želi od njih. Tip je tako jebeno iskren da se čovek naježi. Suština je da Blejn želi da bude njegov bankar. Po svim pravilima, Džefri Blejn bi trebalo njemu da se ulizuje, a ne da ga vuče po kojekakvim dečjim zabavama.
Pa šta, pomisli Boling. Da nije ovde, gde bi bio? Verovatno bi startovao nekakvu konobaricu, za ime boga. Bolje mu je ovde, gde može da se odupre iskušenju. Ili će bar, ako ga neka i dovede u iskušenje, pripadati višoj klasi.
Prvi sat na zabavi proveo je pokušavajući da ustanovi zašto jednostavno ne bi pronašao Blejna, rukovao se s njim, zahvalio mu na pozivu i otišao. Sada se osećao bolje.
Najmanje desetak klinki projuri kraj njega, žureći nekuda. On se okrenu tražeći pogledom neku filmsku zvezdu ili pevača ili tako nešto.
Sve devojčice su izgledale divno — klinke u onom dobu kada žensko može da izgleda nevino i razuzdano u isti mah — glatke i dramatične kose, svetlucavo plave ili ponoćno crne, ošišane kao kod psića ili sklonjene s lica pod iznenadnim, oštrim naletom vetra, očiju i usana u bojama egzotičnih insekata. Možda će zamoliti koju od njih za ples.
Bezglava jurnjava svih ovih devojčica u večernjim haljinama, otkri Klint Boling, nastala je zbog mlade žene dvadesetih godina, izuzetne pojave, koja uopšte nije bila obučena za ovakvu vrstu zabave. Nosila je kaput od ovčijeg runa i suknju koja je sezala do poda, kakva se nosi na farmi i kakvu je Klintova žena sve vreme nosila kod kuće u Oklahomi. Imala je još i bordo čizmice, i ono magično držanje koje je govorilo da je ona neko, svakako neko koga bi Klint Boling rado upoznao.
„Mislim da je to Mia Hem“, začu on glas neke žene. Ime Klintu ništa nije značilo. Okrenu se da vidi ko je progovorio, a njegove oči i poza postaviše sledeće pitanje. „Fudbalerka“, objasni žena.
Fudbalerka, pomisli Boling. Zašto bi, za boga miloga, gomila tinejdžerki bila uzbuđena oko fudbalerke? Boling se priseti da postoji ženski fudbalski tim koji je pre godinu ili više postigao nekakav uspeh. Tipično, pomisli. Čovek poput Blejna bi podigao slušalicu i nazvao fudbalerku koju čak i ne poznaje jer se verovatno njegova klinka bavi tom igrom. Ili je možda pozvao njenog agenta. Da li fudbaleri imaju agente? Verovatno. Sada svi imaju agente. Ona po svoj prilici i naplaćuje pojavljivanje na ovakvim zabavama.
Pa ipak, ovakvu priliku ne treba propustiti. On je voleo sportski tip žena, čak iako je zbog njih osećao koliko sâm ima godina. Pod tim kaputom od ovčijeg runa sigurno se krije fantastično telo, čvrsto i nepopustljivo.
Ispravi ramena i krenu da se predstavi. Bio je svestan da je impresivan u svojim čizmama od gušterove kože i s pertla-kravatom. Rođen je i odrastao u Oklahomi i još i sad je tamo živeo, te je uživao neku vrstu prirodnog prava na imidž pravog kauboja koji je poprimio. Pa ipak, to je bila gluma. Poput glumca koji u filmu igra sebe, često bi se uhvatio kako ne meri reči i dela po onome što bi trebalo da se kaže ili uradi pod određenim okolnostima, već više po onome što bi Klint Boling rekao ili uradio. Otkad pamti, ova dvostruka svest bila je deo njegovog bića. U osamnaestoj godini poneo ju je sa sobom kada se upisao na Jejl, osam godina pre Džefrija Blejna. Međutim, osim činjenice da su  zajedno studirali, dvojica muškaraca nisu imala mnogo zajedničkog. Boling je došao na istok sa čvrstom i skoro fanatičnom odlukom da ga ništa što nauči neće promeniti — zakletvom koja se, ako ništa drugo, samo još više utvrdila kada se našao okružen stotinama tipova poput Džefrija Blejna, plavokosih i zgodnih, malograđanski ponosnih, koji su se pojavili računajući na prećutno obećanje da će fakultet promeniti sve.
Četiri godine nakon dolaska na Jejl Klint Boling je mogao da se vrati u Oklahomu kao suštinski prepredenija verzija mladića koji je krenuo odatle. Zbog toga je bio razumljivo nevoljan da prizna svom vrhunskom obrazovanju ikakvu značajnu ulogu u izoštravanju sposobnosti koje su mu omogućile da prikupi neverovatno bogatstvo tokom sledeće dve i po decenije. Nije posedovao naftu, ali je njegova kompanija bila vlasnik stotine patenata vezanih za sve i svašta što se s naftom može učiniti. Niko, uključujući i Bolinga, nije tačno znao sve o njima, ali to nije ni bilo bitno. Neki od patenata su imali veze s medicinom, drugi su se odnosili na proizvodnju hrane iz naftnih derivata. Bilo je mnogo interesovanja, što se pretvorilo u eksploziju porasta vrednosti „Petrobola“, kompanije Klinta Bolinga.
Priča o tome kako je Boling došao do vlasništva nad patentima mnogo govori o samom čoveku. On je poharao odeljenja za petrohemiju tri velika univerziteta u Teksasu i Oklahomi ponudivši im značajne donacije u gotovini, koje su srećne institucije rado pretvorile u biblioteke, laboratorije i stipendije. Niko od uključenih naučnika nikada nije svesno radio za Klinta Bolinga ili „Petrobol“. Svi su ostali zaposleni na fakultetima, mada im je niz Bolingovih fondova obezbeđivao plate. Ali sitno otkucani tekst na ugovorima koji su obezbeđivali sredstva davao je fondovima, za koje se ispostavilo da su „Petrobolovi“ pod nizom raznih imena, vlasništvo nad proizvodima korisnika tih sredstava. Kada su darovi ponuđeni i prihvaćeni, niko osim Bolinga nije shvatao da će biti tako. Prirodno, univerziteti su se žestoko pobunili shvativši šta se događa. Sudovi su, međutim, podržali Bolinga, iako su se potrudili da pri svakom zasebnom suđenju iskažu svojim pravničkim jezicima negodovanje zbog oštre prakse s jedne strane i površne advokature s druge, koji su ih primoravali na tako neprijatne ali neizbežne odluke.
Sam Boling ostao je neotesan i simpatičan kakav je uvek i bio, obdaren hvalisavom srdačnošću koja je prenosila dvostruku poruku toplog dočeka i upozorenja — Zdravo, drugar, i Ne zajebavaj se sa mnom — u isti mah. Što se tiče dama, bio je svestan da ima ogromnu prednost nad Njujorčanima. Samim tim što nije jedan od njih.
Došao je u Njujork u potrazi za nečim u što bi mogao da uloži novac, a Blejnovo ime je iskrsavalo kada god bi pitao za dobre bankare koji se bave investicijama. Pre nego što se ukrcao u avion, naložio je svojim istražiteljima da malo pronjuškaju. Počeli su od godišnjaka s Jejla i pratili ga unazad sve dok se moglo. Nije ih interesovalo šta je bankar postigao pošto je napustio Jejl, jer su njegova dostignuća ionako bila poznata. Klint Boling je verovao da se zna šta neki čovek jeste tek kada se zna odakle potiče. Ono što su pronašli bilo je manje ili više ono što je Boling i očekivao. Džefri Blejn je bio „zlatni momak“ iz propalog industrijskog grada u centralnom Masačusetsu — što je isto tako mogao biti i Nju Hempšir ili Misisipi, Džordžija ili Vermont. Priča bi u svakoj državi bila ista. Neizbežno, ovaj zlatni momak bi bio jedino dete porodice koja se protezala u dvanaest zabeleženih generacija, ali porodice koja nikada ništa nije postigla. Takve porodice su svoju beznačajnost posmatrale kao direktan rezultat vrline, pa su im srca bila ispunjena grubim ponosom, ni najmanje umanjenim činjenicom da je svet oko njih odbijao da ga ceni. Naprotiv, ovi ljudi su na neuspeh gledali kao na znak raspoznavanja i različitosti, oslanjajući se na svoju ispravnost onako kako se prostiji ljudi oslanjaju na religiju. Pre ili kasnije, jedan od muških potomaka bi se oženio ženom kojoj je bilo dosta nesposobnosti, koja nije imala veru u moralnu ispravnost, koja je posedovala dovoljno ambicije da podigne svog jedinog sina u veri kako zaslužuje više. I tako bi se on otisnuo prema Jejlu ili Prinstonu, Harvardu ili Dartmutu, siguran samo u dve stvari: da se nikada neće vratiti i da će zaista postati ono što je njegova porodica uvek samo zamišljala da jeste.
Svi Blejnovi ovog sveta, Boling je bio uveren, jesu mladi ljudi s misijom, ambiciozni ali prizemni. A to je značilo, bar što se Bolinga tiče, da su borci, ali da možeš da im veruješ. Imaju da ispune određenu dužnost i poziv na koji treba da odgovore, pa su programirali sebe da umnožavaju novac koji je, po mišljenju njihovih majki, trebalo da zarade njihovi očevi, ali u isto vreme imaju i principe. U svom umu, upoređivao ih je  s ljudima poput sebe, ljudima bez principa ili prizemnosti. Znao je da ne sme da veruje ljudima kao što je on. Otkrio je, tokom godina, da postoje ljudi koji mu se dopadaju i ljudi kojima veruje, a to najčešće nisu bili isti ljudi. Ono što je istraga pokazala o Blejnu stavilo ga je u drugu kategoriju, i to je razlog zbog koga je Klint Boling bio u Njujorku, spreman da iskoristi ono što situacija nudi.
Krenuo je ka devojčicama okupljenim oko fudbalerke. Jedna od njih sigurno je Blejnova kćerka. Ona sa skoro plavom kosom i u plavoj haljini, pretpostavi on idući ka njima, posmatrajući ih sve, iznenada zahvalan što nema dece, pogotovu što nema kćeri. Njihova tela obavijena svim tim zlatom, plavetnilom i crnilom mladih nogu, mladih bedara, mladih grudi, bila su prizor koji iskušava.
„Jedna od vas mora da je Džesika“, razvuče s južnjačkim naglaskom.
„Ja sam“, reče Džesika.
Baš kao što je i mislio. Najlepša od svih. Da li svaka devojčica dobija pravo da bude najlepša na svojoj zabavi, pitao se. Divan je svet u kome ove devojčice žive.
Nemirne oči Blejnove kćerke ne susretoše se s njegovim kada je prihvatila ispruženu ruku. On reče svoje ime i požele joj srećan rođendan. „Eno tate“, reče ona, izvlačeći ruku iz njegove. „Drago mi je što smo se upoznali.“
Posmatrao ju je kako trči kroz restoran kao da je u patikama i farmericama. Postoji nešto čarobno kod bogatih devojaka, pomisli, a zatim je izbaci iz glave.
„Ti si Mia Hem, zar ne?“, reče okrećući se ka fudbalerki.
Izgledala je zadovoljna što je prepoznaju.


S obzirom na vreme, verovatno je dobro što Čet Fjore nikuda ne ide. Utoliko je lakše pratiti ga. Uz upaljen motor koji je glatko i tiho preo, grejanje nije čak moralo ni da se mnogo pojača kako bi dvojici muškaraca u kolima bilo udobno. Toplo, u stvari, toplije nego što bi želeli. Voliju Šlisteru uopšte ne bi smetalo da otvori prozor, ali to se nije smelo jer je za volanom Gogarti, a kada je Gogarti za volanom, onda on kontroliše ono što voli da naziva „promenljive okruženja“.
A Gogarti je uvek za volanom. To je bila jedna od prednosti koja dolazi sa starešinstvom, a Šlister nikako nije imao starešinstva, pa nije bio u poziciji da se pobuni.
Ovo im je bila treća noć kako prate Četa Fjorea, i do sada nisu videli ništa zbog čega bi im se bdenje isplatilo. Slepo, nasumično praćenje uglavnom se smatra najgorim načinom sprovođenja istrage, i to s dobrim razlogom. Ponajviše se radi o traćenju radne snage. Za malo manje od dva meseca, koliko se bave istragom o Četu Fjoreu, nisu došli apsolutno ni do kakvih rezultata. Pribegli su nasumičnom praćenju tek da bi imali nešto da stave u izveštaje.
Šlister se borio da mu oči ostanu otvorene u otupljujućoj toploti u kolima. Bili su parkirani malo niže niz Elizabetinu ulicu od restorana Kod Sepija, na donjem Menhetnu. Mesto je vodio neki Arti, ali ga je posedovao Čet Fjore i dao mu ime po dedi, koristeći ga manje-više kao kancelariju. Nije se mešao u upravljanje restoranom. Prijavljivao je mali prihod za porez, tako da mu se s te strane ništa nije moglo navući na vrat.
Jedina razlika između ove i prethodne dve noći bila je u tome što je noćas oko njih besnela mećava, i to je stvorilo jednu zanimljivu začkoljicu. Ako bi očistili prozore, bilo bi krajnje očigledno da u kolima nekog ima. Ako bi dozvolili da se sneg nagomila, kao što se gomilao na drugim kolima parkiranim uz ulicu, ne bi ništa videli.
Šlister pokrenu ovo pitanje kao temu za razgovor. Korisno je bilo popričati s vremena na vreme. Gogarti mu se suprotstavi rekavši da treba da se prepuste situaciji. Tvrdio je da sasvim dobro vidi pročelje restorana i kroz sneg.
Šlister slegnu ramenima i prestade da se trudi da drži oči otvorene. Ionako mu ni za šta nisu služile.


Kloe Adams Tod zagrli Filis Blejn kao da su sestre. Poljubi je kao da se godinama nisu videle.
„Bila sam u totalnoj panici“, kmečala je Kloe svojim visokim glasom. Imala je trideset osam godina, a govorila je kao tinejdžerka. „Mislim, ako me ne primi, ko će mi srediti kosu? On je jedini muškarac koji mi je uopšte i dodirnuo glavu od moje šesnaeste godine.“
Filis pođe za rukom da se nasmeje. „Pa, fino je uspelo. Izgledaš zapanjujuće. Zaista“, reče pokušavajući da umakne.
Bilo je ljudi s kojima je morala da razgovara. A konobare je još jednom trebalo podsetiti za vino, sada kada je stigla većina Džesikinih prijatelja. Dok je koračala duž trpezarije, prelete pogledom preko hiljada i hiljada cvetova, cvetne parade razbuktalih boja kojom su dominirali dugovrati narcisi, žuti s narandžastim središtima, i čitave duge lala, sve u povlačenju kao po naredbi same Filis Blejn, pred diskretno stišanim bojama nagomilanog divljeg cveća koje je okruživalo baštensko, i davalo atmosferu večeri. Šta bi, pitala se glasno Filis kada je prvi put zamislila cvetne aranžmane, sa savršenijom iskrenošću najavilo rođendan mlade žene od divljeg cveća?
Ali Kloe Tod nije imala nameru da je tek tako pusti. Pomeri se tako da se opet nađe ispred Filis. „Nisam mogla da poverujem kada sam nazvala“, nastavi. „Devojka mi je rekla da nema ništa slobodno. Mislim, nema ništa? Molim te. Ja kažem sebi, ovo ne može biti Adrijana, mora da je neka nova devojka. Ona ne zna ko sam ja. Ali jeste bila Adrijana. Možeš li da veruješ?“
Filis se provlačila između stolova, a Kloe je išla pored nje. Filis zastade da namesti jedan cvetni aranžman.
„Ja kažem: ’Dajte mi njega’, a ona mi kaže: ’Zaista, gospođo Tod’. Kao da ja tu stvaram probleme. I ja joj onda kažem: ’Da. Zaista. I to odmah, ako znaš šta je dobro za tebe.’ Kunem se da sam je čula kako stenje. Pa dobro, nije baš stenjala, ali je napravila onaj zvuk kakav takvi ljudi znaju da proizvedu. A onda mi se javlja on. ’Znaš da te volim, Kloe’, kaže mi, ’znaš da bih učinio sve što je u mojoj moći’, a ja mu kažem: ’Ja ne mogu da idem na zabavu kod Blejnovih s kosom poput pacovskog legla!’ A on mi kaže: ’Pa, vidiš, to je problem, jer sve devojke se sređuju, i nema — znaš da te ne bih lagao — ni minuta, nijednog slobodnog minuta čitavog dana.’ Znaš kako on govori.“
Filis reče konobaru: „Eduardo, obećajte mi da ćete pripaziti na boce s vinom.“
Svakako nije nameravala da dopusti deci da se dokopaju vina. Na proslavi Džesikinog sedamnaestog rođendana uznemiravajući broj dece je uspeo da se napije. To se neće ponoviti.
„U redu, gospođo Blejn“, reče Eduardo pun entuzijazma. Čitavom su osoblju to toliko utuvljivali u glavu da bi se svakako setili i u podne i u ponoć.
Filis krenu dalje. Okusi predjelo od račića i avokada i krajičkom oka primeti Erila Stesnija. Klimnu glavom odobravajući. On joj učtivo uzvrati. Mario je zapravo samo za sopstveno odobravanje.
Za sve to vreme Kloe Adams Tod nije prekidala brbljanje. „I on ti meni ponudi da zakaže za četvrtak. Četvrtak. Kakve bih koristi imala od četvrtka? Šta bi trebalo da radim? Da sedim s glavom u frižideru?“
„Pa, sve je dobro prošlo“, reče Filis.
A prošlo je jer je sama Filis na kraju pozvala Keneta. „Molim te, učini nešto za tu ženu“, rekla mu je, „pre nego što me izludi.“
Filis zastade ispred monsinjora Fenesija, nepodnošljivo naduvenog nadbiskupa koji je bio u odborima nekih dobrovoljnih institucija zajedno sa Filis. „Monsinjore“, reče, „vi poznajete Kloe Tod, zar ne?“
Kliznu dalje dok je monsinjor stezao Kloinu ruku. Možda će saga o kosi Kloe Tod interesovati Kneza crkve.


Prema zvaničnoj verziji priče, Eril Stesni je bio Čeh iz Pariza, gde je pet godina radio kao zamenik šefa kuhinje u restoranu Arhistrat pod Alenom Sanderanom. Stesni svakako jeste bio Čeh, i odlično je poznavao Pariz. Ali Arhistrat? Sanderan? Tri poznata novinara koja prate ugostiteljstvo izašla su s tim u javnost, objavljujući u novinama svoje sumnje. Niko od ljudi koji često posećuju najbolje pariske restorane nije mogao da se seti da ga je tamo video. Niti bilo gde drugde, kad smo već kod toga. On se jednostavno pojavio u Njujorku jednog dana 1994. godine i obznanio svoje prisustvo.
Šest meseci nakon njegovog dolaska, restoran Kod Stesnija otvoren je na dva sprata starinske zgrade između Treće ulice i Avenije Leksington, što je povoljno mesto za restoran koji će, kako se očekivalo, odmah izbiti na vrh. Ni najmanje nije bilo važno što Eril Stesni verovatno nije ono što je tvrdio da jeste. Najznamenitiji vlasnici restorana uvek su delali s većim koeficijentom laži po izgovorenoj reči nego bilo koja druga industrija u svetu. Šarm i genije su jedino što je važno, a čak ni šarm nije toliko bitan. Kada ima dovoljno talenta, za čoveka se pretpostavlja da je šarmantan. Stesni je bio nepristojan skoro prema svakome, bez izuzetka, ali kako se glas širio, čak i pre nego što su se u novinama pojavile prve blistave kritike, njegova osornost počela je da se shvata kao suštinska, kao deo njegove privlačnosti. Tako je shvaćena i atmosfera misterije koja je obavijala sve oko ovog čoveka i njegovog restorana.
A najveća misterija bila je kako doći do stola. Sekretarice nekih od najuticajnijih ljudi Njujorka, uključujući i odabrane zvaničnike, finansijere i vlasnike prvoligaških fudbalskih, košarkaških i hokejaških klubova, zvale su za rezervacije samo da bi dobile informaciju da nema slobodnih stolova u sledećih šest, sedam, osam nedelja. Neki drugi ljudi, pak, telefonirali bi u restoran po podne i večerali istog dana. Niko nikada nije uspeo da otkrije da li postoji lista i kako na nju dospeti. Biranje gostiju činilo se hirovitim, barem onima koji nisu smatrali da je sve to nečuveno.
Džefri Blejn je bio prva osoba koja se ikada obratila Stesniju s predlogom da zakupi čitavu salu restorana za veče. Restoran Le Cirque bio je scena mnogih luksuznih zabava, Lutecija je čak i u danima svoje najveće slave bila dostupna za privatne žureve. Ali restoran Kod Stesnija? Nikada. I zato što to nikada niko nije pokušao, pretpostavljalo se da je i nemoguće.
Sve je započelo kao Džesikina ideja. Zabava povodom njenog sedamnaestog rođendana održana je u klubu Jejl, služeni su suši i pečenje, punjene pečurke i bombone, s tri karnevalske kabine postavljene u tri prostorije u prizemlju, gde su deca mogla da bacaju kolutove oko plastičnih žabica ili da pogađaju loptom činije s mlekom i gađaju balone pikadom. U velikoj prostoriji na spratu svirao je poznati bend Smešing pampkins, puneći zgradu zvucima koje Jejl nikada ranije nije čuo. Časopis Pipl posvetio je zabavi tri stranice fotografija, a našla se i na šestoj stranici Posta, gde je fotografije tinejdžera sa čašama za šampanjac u rukama pratio satirični tekst Noela Garvera koji je tvrdio da su osamdesete u punom zamahu u istočnom Menhetnu.
Zabava je bila više nego uspela. Bio je to trijumf. Deci se dopalo, pa su mesecima pričali o njoj. Zabave od pre dve ili tri godine, proslave šesnaestih i sedamnaestih rođendana starije braće i sestara Džesikinih drugova, koje su se nekada činile tako divnim, iznenada su postale drugorazredne jer je zabava Džesike Blejn postavila nove standarde. Sledećih meseci niko nije uspeo da nadmaši Džesikinu zabavu, uprkos nezamislivim troškovima. Novcem se, naposletku, ipak ne može kupiti originalnost. Kopije su uvek samo kopije.
Ipak, Džefriju bi prijalo manje publiciteta. Osamdesete nisu bile u punom zamahu. Hedonizam nikada nije bio deo njegovog imidža. On se ponosio time što je razuman i društveno odgovoran muškarac. Da, ima novac, i naravno da je spreman da potroši određenu sumu na svoje jedino dete. Koji roditelj ne bi? Ali on nikako nije bio rasipnik. Iako nikad ništa nije prigovorio ni Filis ni Džesiki zbog komentara u novinama, oni su ga pogađali a da nije sasvim umeo da objasni čime. Pored toga, postariji barmen koji je bio u klubu još od korejskog rata izgubio je posao zbog skandala. I tako, dok se jedna sezona okončavala, a druga počinjala i Džesikin osamnaesti rođendan bivao sve bliži, Džefri se brinuo o tome kako bi ga mogao proslaviti a da niti nju razočara niti sebe izloži još većim kritikama.
A onda je prilikom jedne večere u restoranu Kod Stesnija Džesika podigla pogled s deserta i rekla: „Zašto ne bih ovde proslavila rođendan?“
Samo se šalila, rekla je kasnije, ali Džefri je pogledao Filis, koja susrete njegov pogled, i bi odlučeno.
Ideja je bila odlična iz više razloga nego što je Džesika mogla i da zamisli. Reputacija restorana bila je zasnovana isto toliko na njegovoj diskretnosti koliko i na kvalitetu hrane. Jedan senator, poznati operski pevač, ili načelnik policije, mogli su da povedu ljubavnice Kod Stesnija bez brige da će ih po izlasku na pločniku sačekati paparaci.
Već sledećeg jutra, nekoliko sati pre otvaranja restorana, Džefri Blejn se našao pred ulaznim vratima. Konobar koji je navukao uniformu preko majice kako bi mu otvorio vrata rekao mu je da sedne u praznu salu. Doneli su mu kafu. A sam Eril Stesni došao je nekoliko trenutaka kasnije, osmehujući se i mirišući na biljnu kolonjsku vodu. Kada mu je Džefri rekao šta mu je na umu, Stesni je hladno reagovao. Nije želeo nikakav karneval niti Smešing pampkins. Ni za sav novac ovog sveta, rekao je dostojanstveno i nadmeno, ne bi pristao da od svog restorana napravi cirkus.
Ostavio je Džefrija za stolom i vratio se u kuhinju.
Džefri je krenuo za njim. „U redu“, rekao je, „šta vi predlažete?“
Kada je Džefri Blejn želeo da neko nešto učini, uvek je postavljao pitanja. Nikada nije davao naređenja. I dok su mu odgovarali na pitanja, ljudi bi sami sebi govorili šta im je činiti. Stesni ipak nije zagrizao taj mamac. Pogledao je Džefrija kao što bi posmatrao bubašvabu u pirinču. Mušterije ne ulaze u kuhinju Erila Stesnija. Nikada. Ni pod kojim uslovima. Ni uveče kada svi rade, niti ujutru kada u njoj nema nikoga osim dvojice nadurenih mladića koji istovaruju povrće.
„Ja ovo ne mogu da dozvolim“, rekao je Stesni.
Izgledalo je da je to kraj razgovora. Na putu ka kancelariji Džefri je nazvao Filis i rekao joj da restoran Kod Stesnija otpada.
Ali nije otpao. Kasnije u toku popodneva Stesni je lično telefonirao Džefriju u kancelariju. Nije rekao šta ga je nateralo da promeni mišljenje, ali je sada izgledao rad da razmisli. „Imam jedno pitanje za vas, monsieur Blejn“, rekao je svojim čudnim naglaskom, čije poreklo nije bilo moguće utvrditi. „Ta mlada žena“ — a on je to izgovorio žeena — „treba da napuni osamnaest godina. Zašto njen rođendan mora da liči na pagansku proslavu?“
Pregovori su započeti tog popodneva i trajali su čitave jeseni, sve do zime. Trebalo im je tri meseca samo da bi naterali Stesnija da popusti što se tiče muzike, a i tada je to bilo samo pod uslovom da ne bude pojačala niti mikrofona. „Akustično“, rekla je Džesika, klimajući glavom u znak odobravanja, iznenađujući oca svesrdnim prihvatanjem uslova.
„Ne, ne“, rekao je Stesni. „Nema gajtana, nema buke, nema tih mašina.“
„Da, upravo to, baš tako“, rekla je Džesika, govoreći razgovetno kako bi premostila jezičku barijeru. „Akustika. Nema gajtana. Nema mašina.“
Jedva mesec dana pre zabave ostalo je da se razradi još nekoliko pojedinosti oko menija. Večera neće biti služena na uobičajeni način. Džesikini gosti će naručivati iz jelovnika. Ali pošto se meni menjao svakoga dana, zavisno od Stesnijevog hira i od ponude tržnice, Džesika je želela da se osigura da će bar neka od njenih omiljenih jela biti na raspolaganju. Palačinke s jastogom. Pečurke Morelo u goveđoj čorbi. Teleći sote sa mirođijom i limunom. I, najbitnije od svega, poširane trešnje i maline u peni od bele čokolade s lakom glazurom od narandže. Džefri i Filis su zahtevali da Džesika bude prisutna prilikom svih pregovora. Ipak, ona puni osamnaest godina. Vreme je da nauči da prihvata odgovornost.
Filis je rezervisala sto i naterala Džesiku da otkaže planove za vikend na Long Ajlendu s prijateljima, kako bi mogla da prisustvuje. Sam Stesni ih je otpratio do stola kada su ušli, pozivajući prstom konobara dok se naginjao ka Džefrijevom uhu. „Uskoro će stići vaša pića, monsieur Blejn.“
Njihov konobar, tamne kose, očiju i odela, odmah se stvori s pićem koje nisu ni naručili — viskijem s ledom za Džefrija, rashlađenim šardoneom za Filis i dijetalnom kolom za Džesiku. Nisu im dali meni. Stesni je rekao: „Stesni bira“, dodajući tome i pokret obrvama kojom je izjavu pretvorio u pitanje.
„Da, molim vas“, rekao je Džefri.
Stesni se poklonio i povukao. Džesika je rekla: „Je l’ on gej ili šta?“
„On je veoma fin“, ispravila ju je majka. „I veoma je voljan da sarađuje.“
„Sigurna sam da mu tata plaća pravo bogatstvo“, rekla je Džesika.
„Onda bi mogla da pokažeš malo zahvalnosti.“
„Gospodinu Stesniju?“
„I svom ocu.“
Džefri je, iznerviran, gledao u stranu. Činilo mu se da se Filis u poslednje vreme sve više breca na kćerku, uglavnom bez nekog vidljivog razloga. Džesika se zaista nije pretrzala da pokaže zahvalnost, ali je svakako cenila stvari u kojima je uživala. Većina devojaka u sličnom položaju nije zaista imala pojma o tome koliko su privilegovane, ali Džesika ni najmanje nije bila takva. Znala je da ima sreće, i čak je to i govorila s vremena na vreme. „Izrazila je zahvalnost“, rekao je on tada hladno, ne gledajući u suprugu.
Filis je posegnula za čašom i počela da posmatra prostoriju preko njenog ruba. Nije volela da je ispravljaju, pogotovu u onome što se tiče Džesike. Ona je uvek verovala da se Džefri suviše zauzima za devojku i da je ona zato toliko razmažena. Ponekad joj se činilo da njih dvoje imaju dve različite kćerke.
Stesni im se pridružio kada su poslužene salate. Džesika je pustila majku da priča i izbor jela za meni okončan je do trenutka kada je stigla supa.


Džesika, Ejmi, Grejs i Rene jurcale su tamo-amo preko sale restorana silinom plime i s hirovitošću talasa na jezercetu, pokrenute potrebom da porazgovaraju s ovim dečkom, onom devojkom, da podele šalu ili prošapuću neku pričicu. Džefrijev pogled pratio je svaki pokret njegove kćerke. Čuo ju je kako govori nekoj starijoj ženi, jednoj od Filisinih gošći, da je sve tako predivno, zaista, jednostavno predivno, i toplina njenog osmeha doplovi do mesta na kome je stajao, i on požele jedino, kao prvo i poslednje, da učini svoju devojčicu srećnom.
Pa, i bila je srećna. Zračila je srećom. Nije mogao da traži više od toga.
Ipak, dok ju je posmatrao, jasan i uznemirujući drhtaj prođe mu kičmom. Pojavi se u čoveku koji ima sve osećaj da je to „sve“ sigurno dovoljno, i za trenutak Džefri Blejn to oseti. Ali ovakvo osećanje uvek brzo mine. Uvek nešto zasmeta. Bilo je trenutaka kada je mogao da opsuje sebe zbog svoje nervozne nesposobnosti da uživa u onome što ima.
Otresajući ovo neočekivano i neobjašnjivo osećanje nelagodnosti, reče sebi da je vreme da proveri kakva je situacija napolju. Kada je stigao do prednjih vrata, Džesika pritrča i obavi mu ruke oko vrata. „Oh, tata“, promuca viseći mu o vratu, „sve je tako kompletno savršeno.“
On je snažno zagrli. Osećao je njenu toplinu kao i nekada kada je bila beba, pa je morao da je nosa po stanu kako bi je uspavao. Više se nisu često grlili, zbog njenih godina, i njemu je to nedostajalo. Ovo prija. Pa ipak, otkri da nije u stanju, neobjašnjivo, da natera sebe na nešto više od usiljenog i kratkotrajnog smeška ili da se otrese tog osećaja iznenadne jeze koji je delovao još jače i strašnije jer nije bilo nikakvog razloga da ga oseti. Činilo mu se da se sve to događa tek odskora. Dešava se manje od godinu dana. Klimnu glavom prema Filis dok je išao ka izlazu, podižući prst kako bi pokazao da će se vratiti za minut.
S druge strane unutrašnjih vrata zastade da lagano i duboko udahne. Nije imao pojma šta nije u redu. U stvari, verovatno ni nema ničeg što ne valja. Samo što...
Ne, reče skoro naglas, nema šta samo. Sve je upravo onako kako treba da bude. Skoro svi gosti su stigli, oluja nikoga nije sprečila. Džesikini gosti, njegovi gosti, Filisini. A Filis, naravno, ništa nije previdela. U ormaru u kancelariji kraj kuhinje u ovom trenutku je visilo šest haljina različitih veličina — kreacije Bedžlija Miške, Done Karan, Karoline Herere i Vere Vong, sa šljokicama i bez njih, crne, ružičaste i tirkizne, vredne hiljade dolara — čekajući na vešalicama samo za slučaj da neko nešto prospe. Sve je bilo pod kontrolom. Sve je predviđeno i obezbeđeno. Džefri je to znao, kao što je znao da nema potrebe da bude nervozan. Ili nemiran. Ili bilo šta drugo osim savršeno zadovoljan.
Problem je jednostavno u tome, reče sebi otvarajući vrata prema ulici, što je on tip čoveka koji nikad ne dozvoljava sebi da se uljuljka u zadovoljstvo. U njegovoj je prirodi da bude nemiran. Nema tu ništa loše. Čovek je srećan itd., itd., i kako već ide ta izreka. Ako i jeste nemiran, reče sebi, što je uvek i govorio u ovakvim trenucima, to je samo stoga što, čak i sa svim ovim uspehom, čak i sa svim značkama i podsetnicima na uspeh svuda oko njega, još ima toliko toga što sa svojim životom može da učini. Dalje nije sledio ovu misao, jer je znao da neće umeti da kaže šta je to tačno ostalo da se uradi, osim još beskonačno mnogo onoga što je već uveliko radio.
Ponekad, ne često, ali češće nego što je želeo da prizna, od takvih izgleda za budućnost bi pretrnuo.
Napolju je sneg vitlao oko njega kao da je čitav svet dečja snežna kugla koju je neko protresao. Četiri komunalna radnika pod opremom za loše vreme sklanjala su sneg širokim lopatama. Van male površine na kojoj su radili, s njihove leve i desne strane, s druge strane ulice i na njoj, sneg se neprestano nagomilavao, dubok već preko osam centimetara. Ali bataljon komunalaca nije dozvoljavao da se niti jedna pahulja spusti ispred restorana. Dva kamiona za čišćenje snega pojaviše se iz Avenije Leksington, jedan za drugim, s lopatama postavljenim u suprotnim smerovima. Dok je Džefri duboko udisao koračajući prema ivičnjaku, uživajući u spuštanju pahuljica na lice i kosu, jedan konobar, očigledno postupajući prema hitnim naređenjima iznutra, istrča iz restorana stežući kišobran koji pruži iznad Džefrijeve glave i raširi ga pritiskom na dugme uz pravu eksploziju polugica i žica. Uplašen, Džefri se okrenu ka mladiću. Nije tražio kišobran i prva reakcija mu je bila da ga pošalje nazad. Ali to je bilo nemoguće. Konobara bi ponovo poslali na nevreme. 
„Hvala vam“, reče Džefri, pomiren sa činjenicom da će ta osoba visiti kraj njega kao da mu treba nega. Pređe ulicu da iz ljubaznosti obiđe reportere i fotografe koji su se skupili iza policijskih barikada, podaleko od ulaza u restoran.
„Vidite“, reče, prelazeći pogledom preko lica, kao da su mu svi ti ljudi prijatelji. „Ne želimo da izazovemo nikakav nered. Policija mi kaže da ne žele zakrčenja ispred ulaza, pogotovu pošto je nevreme. Videću šta mogu kasnije da učinim kako biste dobili koju fotografiju.“
Niko mu nije sasvim verovao, što je bilo u redu, jer on to i nije rekao da bi mu se verovalo. Reporteri su bili svesni da su s druge strane ulice zato što tako želi Džefri Blejn. Ali to je bio njegov stil. Dobijao je šta želi, ali je pri tom izglađivao stvari.
„Aha“, imao je jedan od reportera smelosti da promrmlja dovoljno glasno da bi ga čuli.
Džefri mu priđe. „Razvedrite se“, reče. „To je samo još jedna rođendanska zabava.“
Svi reporteri se nasmejaše.
„A, da“, preo je Noel Garver. „Ali ne bilo kakva zabava. Zabava nad zabavama. Zar nije to suština?“
Noel Garver je bio egzotično homoseksualan i očajno alkoholisan bivši glumac, bivši romanopisac i bivši novinar, čije su mnogobrojne karijere potpuno zamrle do trenutka kada je pre nekoliko godina na čudesan način iskoristio svoj dar za infiltriranje u društva kako bi postao kolumnista za društvene događaje u Postu. Kada je bio suviše pijan da bi pisao, što je uglavnom bio slučaj, njegovu kolumnu je tajno, iz novinskih izveštaja, pisao dvadesetdvogodišnji diplomac sa Prinstona koji je sačinjavao čitavo Garverovo osoblje. Ali kad god je bio u stanju, Garver je štancovao komično zajedljive komentare društvenih događanja na koja je ipak i dalje bio pozivan. Njegova tajna, ukoliko ju je uopšte i imao, bila je u tome što je čuvao satiru za muževe koji plaćaju žureve, ali nije propuštao da bude ljubazan, čak velikodušan, u laskanju domaćicama. Nikada se na zabavi nije toliko opio da ne zapamti ko je šta nosio i ko je i na koliko dugo nestao sa čijim mužem. Noel Garver je napisao kritiku proslave Džesikinog sedamnaestog rođendana u kojoj je njenog oca uporedio sa Ajvanom Boeskim.
Što je Džefri, naravno, znao. I ignorisao. „Samo zabava, Noele“, odgovori ljubazno.
Čak ni pogledom nije odao odbojnost koju je osećao prema tom čoveku.


Samo na trenutak Džesika je poželela da bude sama. Stajala je uza zid, šetajući nasumice pogledom i ne gledajući nikoga, sve vreme udubljena u prijatne i zadovoljavajuće misli o Ediju Vinćencu. On je imao najlepše crne oči koje je ikada videla.
Bila je zaljubljena u Edija Vinćenca, a njeni roditelji nisu znali ni da on postoji. Ali će saznati večeras. Na tu pomisao slastan drhtaj prođe joj niz leđa.