PROLOG


Vetar je brisao i zavijao, zamalo da otrgne šatorsko krilo. Ledeni vazduh nahrupi unutra, od čega svima pođe jeza niz kičmu, i stade gutati tanke plave plamenove vatre. Žena koja je ležala na tankom pamučnom dušeku u jednom uglu zacvokota. Rukama obgrli istureni trbuh i zaječa: „Aja…“
Babica polagano ustade, pri čemu joj stari zglobovi krcnuše, i otetura se do ulaza. Učvrsti krilo, vrati se do žene, podiže ćebe i zaviri između njenih nogu. Žena uzmače kad su se žuljeviti i od blata skoreli prsti probili u nju.
Ajino bucmasto lice preplavi zadovoljstvo. „Neće još dugo.“
Kad je babica prodžarala žeravicu od kamilje balege, mangal u uglu zaplamsa. Žena ponovo leže dok joj se znoj slivao niz čelo a lice se krivilo od bola. Nekoliko minuta kasnije nova kontrakcija izvi joj krsta. Ona se ugrize za donju usnu da ne bi povikala, ne želeći da oni izvan šatora brinu, ne primećujući da hučni vihor nadjačava i najglasnije zapomaganje.
Napolju, na tabor se spustio rani mrak. Ljudi su se tiskali oko vatre koja je pucketala i rasplamsavala se, dok im je vetar zviždao oko ušiju nanoseći im pesak u oči i pod odeću, ujedajući ih za lica.
Nekoliko šatora, starih i dronjavih, behu zbijeni u uskom krugu na rubu pustinje u okolini Kandahara. Kamile, konji i ovce gurali su se oko tabora tražeći toplotu i zaklon od oluje.
Gijas-beg se naglo odvoji od ljudi okupljenih oko vatre i, probijajući se kroz stoku, s naporom stiže do šatora u kom je ležala njegova žena. Jedva vidljiva u uskovitlanome pesku, tri deteta čučala su uz zalepršano crno platno, šćućurena, žmureći zbog vihora. „Muhamede“, povika on da nadjača vetar. „Da li je tvojoj majci dobro?“
Dete podiže glavu i suznim očima pogleda oca. „Ne znam, bapa.“ Glasić mu beše tanak, jedva čujan; Gijas je morao da se nagne da ga čuje. Muhamed dograbi ruku koja mu se spustila na rame. „Oh, bapa, šta će biti s nama?“
Gijas kleče, privuče Muhameda u naručje i blago ga poljubi u čelo, otirući bradom pesak sa Muhamedove kose. Beše to prvi put svih ovih dana da je dečak pokazao strah.
Gijas pogleda svoju ćerku preko dečakove glave. „Saliha, idi i vidi kako je madži.“
Devojčica ćutke ustade i otpuza u šator.
Kad je ušla, žena je pogleda. Ispruži ruku Salihi, i ova joj smesta priđe.
„Bapa želi da zna da li je sve u redu, madži.“
Asmat-begam pokuša da se osmehne. „Jeste, beta. Idi i reci bapi da više neće dugo trajati. Reci mu da ne brine. A ni ti nemoj da brineš. Važi, beta?“
Saliha klimnu glavom i ustade da iziđe. Nešto je natera da se ponovo sagne i čvrsto zagrli majku, zarivši glavu u Asmatino rame.
U svom uglu, babica coknu s negodovanjem i diže se govoreći: „Ne, ne, ne dodiruj majku dok se beba ne rodi. Sad će to biti žensko dete, zato što si i ti žensko. Trči sad. Odnesi sobom urok.“
„Pusti je da ostane, aja“, reče Asmat slabim glasom dok je babica gurala njenu ćerku napolje. Babica više ne progovori, ne želeći da se prepire sa ženom.
Videvši Salihu, Gijas upitno podiže obrve.
„Brzo će, bapa.“
On klimnu glavom i okrete se. Navukavši tkaninu svog turbana preko lica, ukrstivši ruke preko grudi, oborivši glavu zbog hučnog vetra, udalji se od tabora. Stigavši u zaklon jedne velike stene, s naporom sede i zari lice u šake. Kako je mogao dopustiti da stvari doteraju ovako daleko?
Gijasov otac, Muhamed Šarif, bio je dvoranin persijskoga šaha Tahmaspa Sefevija, te su kao deca i Gijas i njegov stariji brat Muhamed Tahir stekli dobro obrazovanje. Odgajana u sve imućnijoj kući, deca su odrastala srećno, seleći se s ocem kako je on dobijao premeštaje: najpre u Horasan, potom Jazd, i na kraju u Isfahan, gde je Muhamed Šarif umro prošle, 1576. godine, kao vezir Isfahana. Da se prilike nisu promenile, Gijas bi nastavio život kao bezbrižan plemić, dugove krojačima i trgovcima vina lako bi plaćao na svaka dva-tri meseca, a prema onima manje srećnima bio bi široke ruke. Ali, nije bilo tako suđeno.
Šah Tahmasp je umro; na persijski presto popeo se šah Ismail II; novi režim nije bio blagonaklon prema sinovima Muhameda Šarifa. A ni poverioci, pomisli Gijas, crveneći ispod šaka kojima je pokrio lice. Kao psi lutalice koji njuškaju po hrpi smeća, tako su se poverioci sručili na kuću njegovog oca prelazeći iskusnim pogledom preko nameštaja i tepiha. Na Gijasovom stolu počeli su se gomilati računi, zbunjujući i njega i Asmat. Većili – očevi činovnici – oduvek su se starali za račune. Ali, većili su otišli. A nije bilo novca da se isplate poverioci zato što je očeva imovina – Gijasovo nasledstvo – posle očeve smrti vraćena državi.
Jedan šahov dvoranin, dugogodišnji očev prijatelj, javio je Gijasu kakva ga sudbina čeka: smrt ili bacanje u dužnički zatvor. Gijas je tad shvatio da on u Persiji više ne može časno da živi. Glava mu klonu još dublje u šake dok se sećao njihovog noćnog bekstva na brzinu, pre nego što vojnici dođu da ga uhapse. Popakovali su u zavežljaje Asmatine dragulje, njeno zlatno i srebrno posuđe, i sve druge dragocenosti koje su mogli da ponesu kako bi ih usput prodali.
U početku Gijas nije imao pojma gde da potraži utočište. Pridružili su se jednom trgovačkom karavanu koji je putovao na jug, a tokom puta neko mu je predložio Indiju. Što da ne, pomislio je Gijas. Indijom je vladao mogulski car Akbar, poznat po pravičnosti, dobroti, a pre svega po otvorenosti za obrazovane i učene ljude. Možda bi mogao naći mesto na dvoru, otpočeti novi život.
Kad se zavijanje vetra na tren stišalo, Gijas podiže glavu i ču kako slabašni plač novorođenčeta narušava iznenadno zatišje. On se smesta okrete na zapad, prema Meki, kleče na tvrdu zemlju i podiže ruke. Alahu, nek dete bude zdravo i majka bezbedna, molio se u tišini. Kad je završio s molitvom, ruke mu padoše. Još jedno dete, sad kad mu je bogatstvo iščezlo. Okrete se i pogleda put tabora, jedva razaznajući crne šatore u peščanoj oluji. Treba da ode do Asmat, ali noge nisu htele da ga ponesu dragoj supruzi.
Gijas se ponovo nasloni na stenu i sklopi oči. Ko bi pomislio da će snaha isfahanskoga vezira rađati svoje četvrto dete u takvim okolnostima? Ili da će njegov sin morati da beži iz domovine kao begunac od pravde? Već je dovoljno rđavo i to što je navukao sramotu na porodicu, ali ono što će uslediti na njihovom putovanju biće još i gore. 
Putujući na jug u Kandahar, karavan je prolazio kroz Dašt-i-Lut, veliku pustinju Persije. Pusta suva zemlja beše na svoj način lepa: milje i milje zemlje bez biljnog pokrivača, veličanstvene tamnoružičaste litice što su se izdizale, činilo se, ni iz čega. Ali te su litice bile i lažljive: iza njih se banda pustinjskih razbojnika skrivala sve dok za zlosrećni karavan nije bilo suviše kasno.
Gijas se strese, pritegavši grubi vuneni šal oko ramena. Lopovi su se sručili na njih dižući kreštavu larmu, nasilno, izazivajući opštu pometnju. Za njima nije ostalo gotovo ništa: dragulji su nestali, zlatno i srebrno posuđe je nestalo, žene su bile silovane gde se koja zatekla. Asmat nisu ni takli samo zato što je bila u poodmakloj trudnoći. Posle pljačke karavan se rasturio jer su se ljudi razbežali tražeći zaklon. Tako je Gijas posle pokolja pronašao dve mazge, na kojima su se on i članovi porodice smenjivali jašući prema Kandaharu, moljakajući za gostoprimstvo u mnogobrojnim usputnim karavanserajima.
Iscrpljena, prljava i promočena, porodica je dolutala u Kandahar, gde im je grupa avganistanskih kučija – nomada – ponudila sklonište i nešto hrane, koliko je mogla da odvoji. Ali, novca su imali malo, te se čak i put u Indiju činio nemoguć. A sad su dobili još jedno dete.
Nekoliko minuta kasnije Gijas se strese i polako pođe u šator.
Asmat ga pogleda sa postelje. Dok mu se smešila, Gijas primeti tamne senke ispod njenih očiju. Lice joj je bilo gotovo nestvarno mršavo, koža preko jagodica zategnuta do pucanja. On ispruži ruku i zagladi s njenog čela kosu još vlažnu od znoja. Ušuškano u Asmatinom naručju, umotano u neku staru krpu, ležalo je savršeno detešce.
„Naša ćerka.“ Asmat pruži bebu Gijasu.
Dok je držao dete, Gijas oseti kako ga ponovo preplavljuje osećaj bespomoćnosti. Leži u njegovom naručju, oprana i odevena, sićušna novorođena devojčica, a od njega zavisi njen život i opstanak. Bila je prelepa, s lepo oblikovanim rukama i nogama, s gustom sjajnom crnom kosom, s izvijenim crnim trepavicama spuštenim na predivne obraze.
„Da li si smislila ime za nju?“ – upita suprugu.
„Jesam…“ – odgovori Asmat uz malo oklevanje. „Mehrunisa…“
„Meh-ru-nisa“, ponovi Gijas polako. „Sunce ženâ. Prikladno ime za ovo prelepo dete.“ On dotače malenu bebinu pesnicu zgrčenu ispod brade usnule devojčice. Zatim predade Mehrunisu Asmati. Bilo je skoro sigurno da Asmat neće moći sama da doji bebu. Imaće malo mleka. Posle više meseci gladovanja to je izvesno. Gde da nađu novac za dojilju?
Neko ga munu u rebra. Gijas se okrete i vide aju s ispruženim dlanom. On odmahnu glavom.
„Žao mi je. Nemam ništa da ti dam.“
Ona se natmuri i ispljunu mrku baricu od sažvakanog duvana na pod. „Ništa.“ Čuo ju je kako gunđa pri izlasku iz šatora. „Čak bi i žensko dete trebalo da vredi nešto.“
Gijas se povuče u ugao umorno trljajući čelo i gledajući kako se njihova deca – Muhamed Šarif, Abul Hasan i Saliha – tiskaju oko majke i nove bebe.
Oni ne mogu dopustiti sebi da zadrže dete. Moraće ga dati nekome.


Tokom noći, vetar se stišao isto onako brzo kao što je počeo da duva, i za sobom ostavio vedro nebo na kom su zvezde svetlucale poput dragulja. Sutradan ujutru Gijas ustade rano, dok je još bio mrak, i sede ispred šatora. Šolja vrućeg čaja, u kom je bilo više vodnjikavog mleka nego čajnih listića, grejala mu je ruke i prozeblo telo. Nekoliko minuta kasnije, nebo na istoku obojilo se čudesno crveno, zlatno i ćilibarasto – to je minula oluja podarila prirodi novu odeždu od boja.
On zavuče ruku u šal i izvadi četiri dragocena zlatna mohura koji su se gnezdili u njegovom ćemeru. Jutarnje sunce zali mohure tečnom vatrom koja se razgore na njegovoj prljavoj ruci. To beše sve što im je ostalo na svetu. Lopovi su prevideli mohure koje je Asmat krila u svom čoliju, i Gijas je odlučio da put do Indije plate tim novcem. Ali, to je bilo sve za šta je dostajalo zlata; za preživljavanje im beše potrebno više.
Gijas se okrete i pogleda tirkizna kubeta i minareta kako se uzdižu u daljini, uokvirena purpurnim jutarnjim nebom. Možda bi mogao naći neki posao u Kandaharu. Za svoje dvadeset tri godine Gijas nije radio ni jedan jedini dan. Ali, Asmat su potrebni jagnjetina i mleko da povrati snagu, deci je potrebno više odeće pred zimu, a beba… Gijas nije hteo ni da misli na nju, čak ni po imenu. Čemu, kad će se o njoj starati neko drugi? Kad je sunce odskočilo na horizontu i počelo se peti nebom šaljući zlatne zrake da obaviju tabor, on ustade. Vilice mu behu stegnute, a u očima sjaktao čelični odblesak novonađene rešenosti.


Tog popodneva Gijas je, pogrbljen, stajao pred pekarom u uskoj uličici mesnog bazara. Dugi peševi njegovog kabaša vukli su se po kaldrmi. Ljudi su se muvali naokolo, gurali ga, dovikivali se s prijateljima, glasno se pozdravljali s poznanicima.
Gijas podiže glavu i rasejano se zagleda u daljinu. U početku, pokušavao je da nađe posao kao kućni učitelj dece bogatih plemića u gradu. Ali, videvši njegovu pocepanu odeću i musavo lice, svi su ga terali sa svog praga. Onda je potražio posao kao nadničar, ali njegov negovani naglasak i govor odavali su da je plemić.
Gijasu se u nos odjednom uvuče primamljivi miris sveže pečenog nana, lokalnog hleba. Creva su mu uporno krčala i podsećala ga na to da posle jutarnjeg čaja nije ništa jeo. Okrete se da posmatra kako pekar tapka šakama debelo belo testo, odvaja ga drvenom lopaticom i kroz rupu u podu pažljivo lepi za zidove usijane podzemne pećnice. Posle petnaestak minuta, pekar dohvati gvozdene mašice da skine tek ispečenu lepinju sa zidova pećnice. Žućkastu i rumenozlatnu lepinju položi na gomilu kraj prednjeg dela radnje.
Miris se poput iskušenja obmota oko Gijasa. On izvuče jedan zlatni mohur i pogleda ga. Pre nego što je stigao da se predomisli, kupio je deset nanova, a s kusurom, u obližnjoj radnji, nekoliko na ražnjiće nanizanih tek ispečenih jagnjećih ćevapa, svetlucavih od preliva s limetom i belim lukom.
Dragocene zalihe tutnu pod kabaš tako da su mu vrući nanovi grejali grudi a od mirisa tekla voda na usta, i krete kući probijajući se kroz bazar. Asmat i deca će nekoliko dana imati šta da jedu. Hladno je, meso će moći da stoji, a možda će im se i sreća nasmešiti…
„Ej, seljačino! Pazi kuda ideš.“
Gijas oseti udarac, i paketi mesa i hleba padoše na zemlju. On se, ispruženih ruku, užurbano saže, pre nego što svetina izgazi hranu.
„Molim da mi oprostite, sahibe“, reče preko ramena.
Iza njega, muk. Ali Gijas, čvrsto rešen da pokupi svoje pakete s hranom, nije primetio da je trgovac zastao da ga gleda. Okrenuo se čoveku i zagledao se u blage oči na suncem opaljenom, izbrazdanom licu. „Oprostite“, reče Gijas ponovo. „Nadam se da vas nisam povredio.“
„Ma kakvi“, odgovori trgovac odmeravajući pogledom Gijasa. „Ko si ti?“
„Gijas-beg, sin Muhameda Šarifa, vezira Isfahana“, odvrati Gijas. A tad, videvši iznenađenje na čovekovom licu, on žalosno pokaza na svoj dronjavi kabaš i blatnjave platnene pantalone. „Nekad je ova odeća bila otmena i čista. Ali sad…“
„Šta se dogodilo, sahibe?“ Trgovčev glas bio je pun poštovanja.
Gijas ga pogleda i spazi njegove zdepaste spretne šake, mač zataknut za ćemer, teške iznošene kožne čizme. „Bili smo na putu za Kandahar kad su nas opljačkali do gole kože“, odgovori gutajući slogove od gladi.
„Daleko ste od kuće.“
Gijas klimnu glavom. „Dugačka priča. Preokret sudbine, te sam morao da bežim. Mogu li znati kome imam zadovoljstvo da se obraćam?“
„Malik Masud“, reče trgovac. „Pričajte mi o sebi, sahibe. Ja imam vremena. Da svratimo u čajdžinicu?“
Gijas pogleda prema čajdžinici preko puta, gde se pušio kotao s vrelim mlekom i začinima. „Ljubazni ste, mirza-Masude, ali ne mogu da prihvatim vaš poziv. Čeka me porodica.“
Masud prebaci ruku preko Gijasovih ramena i povede ga prema čajdžinici. „Oprostite, sahibe. Želim da čujem vašu priču, ako hoćete da budete tako ljubazni.“
I dalje oklevajući, Gijas dopusti da ga čovek odvede u čajdžinicu. Tamo, s dragocenom paketom jagnjećih ćevapa i nanova sigurnim u krilu, sedeći rame uz rame s ostalim gazdama, on ispriča Masudu sve što se dogodilo, čak i za Mehrunisino rođenje.
„Alah vas je blagoslovio, sahibe“, reče Masud spuštajući praznu šolju.
„Da“, odgovori Gijas. A i jeste bio blagosloven iako su sad prilike teške. Asmat, deca – oni su istinski blagoslov i sreća. Beba takođe…
Gijas ustade s klupe. „Sad treba da idem. Deca su sigurno gladna. Hvala vam na čaju.“
Dok je Gijas odlazio, Masud reče: „Na putu sam za Indiju. Da li biste pošli s mojim karavanom, mirza-beže? Ne mogu vam mnogo ponuditi, samo šator i kamilu da nosi vaše stvari. Ali, karavan je pod jakom stražom, i mogu vas uveriti da ćete biti bezbedni tokom puta.“
Gijas se naglo okrete i sede, a na licu mu se ogledala zaprepašćenost. „Zašto?“
Masud odmahnu rukom na pitanje. „Ići ću da izrazim svoje poštovanje caru Akbaru u Fatehpur Sikriju. Ako pođete sa mnom čak donde, moći ću da vas predstavim na dvoru.“
Gijas se upilji u njega, ne verujući sopstvenim ušima. Posle onolikih muka, kad se činilo da jedna teškoća sustiže drugu, eto poklona od Alaha. Ali, nije mogao tek tako da prihvati ponudu. Nije imao šta da ponudi zauzvrat. A kao sin plemića, plemić i sam, nikad ne bi smeo dugovati drugome za njegovu ljubaznost. Zašto to Masud radi?
„Ja…“ – promucao je. „Ne znam šta da kažem. Ne mogu…“
Masud se naže preko izbrazdanog drvenog stola. „Recite da, sahibe. Ako mi u budućnosti naiđu crni dani, možda ćete vi meni moći da pomognete.“
„To bih učinio bez oklevanja, mirza-Masude, čak i kad vi meni ne biste. Ali, ovo je previše. Zahvaljujem na predlogu, ali ne mogu da prihvatim.“
Masud se ozari. „Za mene ovo nije nešto veliko, mirza-beže. Molim vas, pristanite. Pričinićete mi zadovoljstvo svojim društvom tokom puta. Usamljen sam otkako su moji sinovi prestali da putuju sa mnom.“
„Naravno da hoću“, odgovori Gijas. A onda, smešeći se na trgovčevo navaljivanje, dodade: „Svaka zahvalnost koju bih mogao da iskažem bila bi nedovoljna.“
Masud objasni Gijasu kako da nađe njegov karavan, i dva čoveka se rastadoše na bazaru. Tokom narednih nekoliko sati, dok su Asmat i deca pakovali njihovu oskudnu imovinu, Gijas je sedeo van šatora, razmišljajući o svom sastanku s Masudom. Jednom davno, otac mu je rekao da je za plemića podjednako uljudno da prihvati pomoć kao i da je pruži. Sećajući se očevih reči – ovog trenutka jedini njegov spomen na Muhameda Šarifa – Gijas odluči da prihvati Masudovu pomoć i kasnije mu se oduži.
Gijas i njegova porodica oprostiše se s kučijima koji su im pružili utočište. U nastupu nepromišljene velikodušnosti, poslednja tri zlatna mohura Gijas dade dobrim ali siromašnim nomadima. Oni su pružili utočište njegovoj porodici kad niko drugi nije. Zahvalnost najpre duguje njima, a Masudu dokle god je živ. Čuvao je novac da plati put do Indije; sad mu više nije bio neophodan za to. Odoše do Masudovog taborišta. Tamo dobiše dobar šator, a hranili su se iz zajedničke kuhinje sve dok se Asmat nije oporavila toliko da može da kuva za njih.
Karavan, dugačak gotovo kilometar, pošao je prema Kabulu. Kako su sedmice prolazile, tako se Asmat polako vraćala snaga, obrazi su joj se ponovo zarumeneli, kosa povratila sjaj. Starija deca, sita i zadovoljna, ponekad su išla pešice uz karavan, ponekad se penjala na kamile da se odmore. Ali, nije sve bilo dobro. Gijas i dalje nije imao novca da plati dojilju, i Mehrunisa je, premda je pila pomalo kozjeg mleka, slabila iz dana u dan. S teskobom je pomišljao na ona tri zlatna mohura; sad bi dobro došla. Ali kuči su, i onako siromašni, pomogli njegovoj porodici… ne, ono je bila ispravna odluka. Kad je Asmat pitala za novac, Gijas joj je to i rekao, čvrsto, ne gledajući svoju ćerku.
Mesec dana nakon Mehrunisinog rođenja, odmičući na istok od Kabula, karavan se utaborio nedaleko od Džamruda, južno od planina Hindukuš u gorju Hiber. Dan je bio na izmaku, vedro nebo kao obojeno okerom. Na zemlji, boje behu prigušene: sneg neveselo beo, stene i litice maglovito crnoplave, sparušena trava suva i mrka. Slab, ledeno oštar vetar uvlačio se pod vunene i pamučne šalove. Nedaleko od tabora, na padini brega, iskrile su se svetlosti poslednjeg sela na koje će karavan naići u narednih nekoliko sedmica. A još dalje pružala se prva putanja koja je vodila uzbrdo, u planine preko prevoja Hiber. 
Gijas pomože Asmat da pokupi grančice i suve grane za vatru. Tad sede pored nje, posmatrajući je kako secka sveli kupus i nekoliko šargarepa koje će skuvati s jagnjećom kolenicom za kurmu. Ruke su joj ogrubele na hladnoći, zglavci prstiju pobeleli. Mehrunisa je ležala umotana odmah tu, u šatoru. Muhamed, Abul i Saliha igrali su se u sumraku s drugom decom. S mesta na kom je sedeo, Gijas je mogao da ih čuje kako ciče od radosti dok se grudvaju.
„Prozepšće i skvasiće se“, reče Asmat, digavši pogled s posla. Pristavi tučanu tavu na sklepanu čulu: tri ravna kamena zatvarala su trougao u kom je gorela vatra od granja.
„Neka ih“, reče Gijas blago, posmatrajući je. Asmat usu malo ulja iz zemljanog ćupa u tavu, sačeka da se zagreje, pa dodade seme kardamona u ljusci, nekoliko karanfilića i list lovora. Potom je išla jagnjetina, koju ona spretno proprži okrećući je varjačom.
„Kad si naučila da kuvaš?“ – upita Gijas.
Asmat se nasmeši, zatakavši nemirni uvojak kose za uho. Napeto je motrila na meso u tavi, a lice joj se rumenelo i blistalo na jari. „Nikad nisam naučila, Gijase, znaš već... Uvek su mi donosili obroke. Pojavljivali su se kao čarolijom, niotkud. Ali žena iz susednog šatora naučila me je da kuvam ovu kurmu.“ Ona se zabrinuto okrete prema njemu. „Da li ti je dodijala? Mogu da naučim nešto drugo.“
Gijas odmahnu glavom. „Ne, nije mi dodijala. Iako smo je“ – on se nestašno osmehnu – „jeli svako veče čitavih mesec dana.“
„Dvadeset dva dana“, odvrati Asmat dok je dodavala povrće u meso i sipala vodu u tavu. Nekoliko grudvica soli iz jutane vreće, masala od izmrvljenih karanfilića, mlevenog kajenskog bibera i kardamona, i Asmat poklopi tavu i nasloni se. Diže pogled prema Gijasu. „Barem mi kurma više ne zagoreva.“
„Asmat, moramo da razgovaramo.“
Asmat se okrete od njega, uzimajući jednu bakarnu posudu. Zavuče ruku u drugu vreću, presu pet šaka pšeničnog brašna u posudu, i s malo vode i ulja poče mesiti testo za čapatis. „Moram da spravim večeru, Gijase.“
„Asmat…“ – reče on blago, ali ona ne htede ni da ga pogleda. Leđa joj behu ukrućena, pokreti trzavi.
U šatoru, Mehrunisa zaplaka. Oboje se okrenuše prema šatoru i počekaše. Mehrunisa zaplaka ponovo, slabašno, bez snage. A onda, kao da je iscrpljena od napora, zaneme. Asmat se ponovo naže nad brašno i stade mesiti testo kao da mu se sveti. Kosa joj je pala na lice i zaklonila se od supruga. Jedna, pa još jedna suza kanu u testo, ona ih umesi. Gijas ustade i priđe joj. Zagrli je, i ona zari lice u njega. Sedeli su tako nekoliko minuta – Asmat naslonjena na Gijasa, s rukama i dalje u testu.
„Asmat“, reče Gijas tiho, „ne možemo zadržati Mehrunisu.“
„Gijase, molim te“ – Asmat diže lice do njegovog. „Nastojaću da je hranim. Ili će piti kozje mleko, ili ćemo pokušati da joj nađemo dojilju. Pre neki dan žene su pričale o jednoj seljanki koja se nedavno porodila. Mogli bismo nju da zamolimo.“
Gijas skrete pogled. „Čime bismo je platili? Ne mogu tražiti novac od Malika.“ On pokaza naokolo. „Već nam je previše pružio. Ne“ – srce mu se stezalo dok je govorio – „bolje je za nas da je ostavimo ukraj puta pa da je nađe neko drugi, neko ko ima sredstava da se stara o njoj. Mi više ne možemo.“
„Trebalo je da sačuvaš…“ Asmat se izmače i zajeca. Ali, Gijas je bio u pravu. On je uvek bio u pravu. Kučima je bio potreban novac. Sad oni nikako ne mogu da se staraju o detetu, i Asmatine suze nisu htele da stanu.
Gijas ustade i, ostavivši ženu pored vatre, uđe u šator. Dugo je razmišljao o ovome. Asmat ne može da doji dete jer joj je mleko presahlo, i na svaki plač kidalo joj se srce, jer njeno je dete plakalo za mlekom a ona ga nije imala. Mehrunisu su hranili zašećerenom vodom u koju bi zamočili čistu krpu i davali joj da je sisa, ali to nije bilo dovoljno. Devojčica je gubila na težini zabrinjavajućom brzinom, i sad je bila mnogo sitnija nego po rođenju. Gijas se strahovito stideo što ne može da se stara o svojoj porodici, što ju je doveo do ovoga. A sopstvena odluka ga je užasavala. Ali, po njegovom mišljenju, moralo se tako. Nije mogao da gleda kako Mehrunisa slabi iz dana u dan. Ako je ostavi da je neko nađe, taj neko će je odgojiti i brinuti se za nju. Gijas je znao da i drugi to rade. Ljudi nađu decu ukraj puta i odnesu ih kući kao svoju rođenu. On uze bebu i ponese uljanicu. Mehrunisa je ponovo zapala u san zlovoljan od gladi. Izišavši iz šatora, reče Asmat: „Učiniću to sad, kad spava.“
Ostavivši Asmat, kojoj su se suze nemo slivale niz lice, on ode iz tabora. Kad je stigao do oboda sela, obavi svojim šalom usnulo detešce i ostavi ga ispod jednog drveta pored glavnog druma. Potom visoko izvuče fitilj uljanice i stavi svetiljku pored deteta. Neko će sigurno uskoro natrapati na bebu, jer još se nije smrklo, a ovo je prometan drum. S molitvom na usnama Gijas se okrete selu rasutom po planinskoj padini. Oštar nalet vetra zapahnu ga dimom od drva iz seoskih dimnjaka. Možda neko iz sela, molim ti se, Alahu, neko dobrog srca. Ponovo pogleda bebu. Tako je majušna, tako krhka; šal se jedva pomerao od njenog disanja.
Gijas se okrete da pođe. Utom se iz zavežljaja ukraj puta začu tiho kmečanje. On se vrati do bebe i pomilova je prstom po obrazu. „Spavaj, zlato“, prošapta na persijskom. Beba uzdahnu, umirena njegovim glasom i dodirom, i ponovo zaspa.
Gijas nakratko pogleda Mehrunisu pa se brzo udalji. Jednom, samo jednom, sad cvokoćući od zime, na krivini puta osvrnuo se da je pogleda. Svetlost iz uljanice treperila je u sve gušćem mraku; drvo se preteći uzdizalo, čvornovate grane pružale su se u zimskoj golotinji. Mehrunisu, umotanu u zavežljaj, jedva je razaznao.


Kad se uhvatio suton, planine poprimiše purpurne odsjaje koji su najavljivali noć. Belina snega nakratko zablista pa se ugasi, a tišina se u blagom talasu spusti na tabor. Glasovi ljudi behu utišani od umora. Iz vatri u taboru iskakali su komadići drveta i vrcale varnice. Severac ojača, zviždeći kroz ogolelo drveće. Prasak iz muskete odjeknu u planinama i razbi se u meke odjeke. U trenutku kad je zamro i poslednji zvuk, vazduh ispuni oštar krik.
Lovačka družina iznenađeno zastade a Malik Masud ispruži ruku, naredivši ljudima da umuknu. Behu nedaleko od tabora, i na tren je jedini zvuk koji su čuli bilo pucketanje vatri u taboru. Onda ponovo začuše krik.
Masud se okrete jednom od svojih ljudi. „Idi i vidi šta je to.“
Sluga podbode konja i odjaha prema kricima. Ubrzo se vratio držeći Mehrunisu u naručju. „Našao sam neku bebu, sahibe.“
Masud spusti pogled na uplakano detinje lice. Učini mu se da ga je prepoznao; potom bi siguran da jeste. Šal u koji beše umotano pripadao je Gijas-begu; taj šal je on dao mladom čoveku na poklon.
Namršti se. Kako je Gijas mogao da napusti ovako lepo dete? Dok se lovačka družina vraćala u tabor, izraz njegovog lica postajao je zamišljen. U mislima se vratio na svoj prvi susret s Gijasom. Mladoga čoveka procenio je brzo, kao i sve ostale ljude koje je sretao u životu, ali, kao i obično, ispravno. Gledajući dalje od dronjave odeće i musavog lica mladoga čoveka, Masud je video pamet i obrazovanje – dva svojstva za koja je znao da će ih car Akbar ceniti. A ima i nečeg dragog u njemu, mislio je Masud. Poslednjih mesec dana, dva čoveka su gotovo svake noći provodila po nekoliko sati zajedno; za Masuda je to bilo kao da je njegov najstariji sin, sad nastanjen u Horasanu, ponovo s njim. Kad se lovačka družina vratila u tabor, Masud sjaha i naredi slugi da mu dovede Gijasa.
Nekoliko minuta kasnije, Gijas uđe u Masudov šator.
„Sedi, dragi prijatelju.“ Kad se Gijas smestio, Masud nastavi. „Imao sam sreću da nađem neko napušteno dete tu blizu. Reci mi, nije li tvoja žena nedavno dobila bebu?“
„Jeste, Masude.“
„Onda, da li bi je zamolio da za moj račun doji to dete?“ Masud iznese Mehrunisu. Gijas iznenađeno pogleda najpre svoju ćerku, pa Masuda. Starac mu se nasmeši.
„Ona mi sad dođe kao ćerka“, reče Masud dok je vadio raskošno izvezenu kesu i iz nje uzimao nekoliko zlatnih mohura. „Molim te, primi ove mohure za izdržavanje.“
„Ali…“ – zausti Gijas prihvatajući Mehrunisu. Na njegov dodir, ona okrete oči prema njemu.
Masud odmahivanjem ruke odbaci njegove prigovore. „Zahtevam. Ne mogu opteretiti vašu porodicu još jednim detetom a da ne obezbedim njegovo izdržavanje.“
Gijas obori glavu. Evo još jednog duga koji neće moći da vrati.
Kad je Gijas ušao s Mehrunisom, Asmat se nalazila u šatoru. Ona se upilji u zavežljaj u njegovom naručju znajući da je to njena ćerka, nagonski pruži ruke. „Doneo si je natrag?“
„Masud ju je doneo.“
Asmat prigrli Mehrunisu. „Alah želi da zadržimo ovo dete, Gijase. Zaista smo blagosloveni.“ Ona se s ljubavlju osmehnu na detetovo gukanje. „Ali kako…“
Gijas ćutke izvadi zlatne mohure. Zlatnici su se mutno presijavali pri svetlosti svetiljke. „Alah zaista želi da zadržimo ovo dete, Asmat“, reče Gijas blago.
Sutradan, Dai Dilaram, koja je putovala s karavanom, pristade da doji bebu zajedno sa sopstvenom. Karavan bezbedno pređe preko prevoja Hiber, pa ode u Lahore. Iz Lahorea, Malik Masud povede karavan prema Fatehpur Sikriju, gde je bio Akbarov dvor. Takoreći ravno šest meseci po Mehrunisinom rođenju, godine 1578, karavan je ušao u Fatehpur Sikri.
Nekoliko sedmica kasnije, kad je Masud otišao da izrazi poštovanje caru Akbaru tokom dnevnoga darbara, poveo je i Gijasa. U Masudovom domu, dok su se druga deca igrala na ulici, Asmat je čekala muža u unutrašnjem dvorištu, držeći šestomesečnu Mehrunisu u naručju. Mehrunisa je brbljala, trudeći se da izmami osmeh na majčinom ozbiljnom licu. Asmat, udubljena u misli, nije to ni primetila. Pitala se da li su stigli do kraja svog dugog, zamornog puta, da li sad mogu da puste korene i opstanu u stranoj zemlji, da li će sad Indija biti njihov dom.