Čovek je umro sam, u „eldoradu“ nežnoplave boje, na drumu A1A, dok je čekao da se spusti pokretni most. Kada ga je steglo u grudima, stopalo mu je odskočilo sa kočnice; automobil je polako krenuo napred i udario u branik kamiona servisa za održavanje travnjaka. Vozač kamiona je radio-vezom pozvao svoju kancelariju i sačekao da se pojave kola hitne pomoći. Dok su kola stigla, čovek je već umro.
Živeo je sam, na Bulevaru Largo u nameštenom stanu, sa osunčanom terasom i pogledom na okean; tokom pet meseci, koliko je stanovao tamo, niko iz zgrade nije video da mu dolaze kakvi posetioci. Policija u stanu nije pronašla ni knjige, ni fotografije, ni ličnu prepisku, tek skorašnje novine i primerke Vodiča za nekretnine okruga Brovord, besplatnog izdanja koje se delilo na kioscima po plaži. U kupatilu je bilo nekoliko teglica s pilulama, bez natpisa na njima; po istražiteljevom mišljenju, bili su to lekovi za snižavanje krvnog pritiska i holesterola, te za usporavanje ubrzanog rada srca. Čovek je posedovao desetak dobrih odela i tri para skupih patika. Jedan sused reče da je ovaj svakodnevno ustajao u zoru i trčao plažom. Na stolu pored kreveta stajala je zlatna burma. 
Viđali su ga kako doručkuje svakog jutra u kafeu u toj ulici – uvek isto: crnu kafu i tost. Sedeo je sam za šankom i čitao novine: mesnu dnevnu štampu, Majami herald i Vašington post.
Kako je provodio ostatak dana, niko nije znao. Videli su ga dvaput kako kupuje vitamine u obližnjoj apoteci. Stanarinu je plaćao ličnim čekom; pre pet meseci bio je otvorio račun u Prvoj banci Floride. Jedan od zaposlenih u mesnom salonu „kadilaka“ setio se da mu je prodao automobil. Sećaće se toga dok je živ. Čovek mu je izručio šezdeset hiljada dolara u gotovini.
Umro je u petak uveče, početkom prazničnog vikenda Dana sećanja na pale borce. Odeljenje za motorna vozila trebalo je da bude zatvoreno do utorka; dobijanje nečije vozačke dokumentacije moglo je da potraje danima, ali šerif je poznavao nekoga u tom odeljenju. Čovekova dozvola izdata u Floridi bila je sasvim nova; nisu imali pribeleženu adresu iz virdžinijske dozvole koju je bio predao. Virdžinijsko Odeljenje za motorna vozila imalo je nekakvu adresu u svojoj dokumentaciji, ali ne i broj telefona.
Telo je ležalo u okružnoj mrtvačnici. Ugrušci u arterijama i uvećano srce, žedno krvi. Ukoliko se ne nađe rodbina, telo će biti sahranjeno na opštinskom groblju o trošku samog pokojnika. Na njegovom računu u Prvoj banci Floride bilo je pola miliona dolara.
Policija je nastavila da traga.
 

Berdi* 



Virdžinija 
1969.
 
 

Čarlijeva majka je sedela prekrštenih nogu na podu dnevne sobe, sa spavaćicom zadignutom poviše kolena, među fotografijama rasutim po izbledelom tepihu. Godinama će se on sećati zvuka makaza koje seku sjajni papir, kmečanja sestrice Džodi iz pozadine, odlučnog izraza lica njihove majke.
Pila je; zubi su joj bili crni od vina. Radila je sistematično, vrška jezika isturenog u uglu usana. Slike bez lica sakupila je na urednu gomilu: Božići, porodični izleti, Četvrti juli, svaka sa po ovalnom reckastom rupom tamo gde je do maločas bilo lice njegovog oca. Vraćala je jednu po jednu sliku u njihove ramove. Nesigurno se podigla na noge i postavila ramove natrag na ispust iznad kamina, na stočić, na prazne kukice raštrkane po napuklom malterisanom zidu.
„Ovako je bolje“, rekla je tiho. Uzela je Džodi za ruku i povela je u kuhinju. Čarli se spustio na kolena i pokupio gomilu otpadaka s poda. Napravio je skup očevih glava, nekih nasmejanih, nekih s kapom ili naočarima. Napunio je džepove malim glavama i istrčao na zadnja vrata.
Otac je bio tu, a onda ga više nije bilo. Jednom davno vodio ih je u crkvu. Čarli se sećao da ga je podigao na tvrdu klupu i zakrilio mu čitava leđa krupnom rukom s pegama. Sećao se i da se igrao zlatnom narukvicom časovnika koja je virila ispod očevog rukava i ostavljala crven trag na koži.
Njegov otac je jeo na poseban način. Zavrnuo bi rukave košulje, namazao buterom dve kriške hleba i postavio ih na ivicu tanjira. Potom bi pomešao svu hranu u veliku hrpu – grašak, pečenje, krompir-pire – i glasno pojeo čitav obrok za nekoliko minuta. Čarli je probao da i sam pomeša hranu, ali je uvideo da ne može da je jede; različita jela su mu se gadila čim bi se međusobno dotakla, a majka se ljutila zbog nereda u njegovom tanjiru.
Njegov otac je pravio palačinke, sisao pepermint bombone i zviždukao dok vozi auto. Na dnu svog plakara držao je konzervu od kafe punu sitniša. Čarli bi svake večeri, ležeći u krevetu, čekao na zvuk sitnine koju otac vadi iz džepova i ubacuje u konzervu. Novčići od pet i deset centi padali su uz prepoznatljiv zvuk, čas limen, čas suv i prašnjav. To je uvek bilo ono što se poslednje dešavalo. Kada bi čuo da su novčići popadali, Čarli bi zaspao.
 

Berdi se osećala loše. Bila je već sredina prepodneva i sunce je ispunjavalo sobu kada je otvorila oči. Okrenula se i osetila oštar bol iznad desnog oka. Druga polovina kreveta bila je sređena, s jastukom uredno podvučenim pod plišani prekrivač. I dalje je spavala puna obzira, kao da njeno uspavano ja još ne shvata da joj je čitav krevet na raspolaganju.
Ležala je tako i treptala. Upravo beše sanjala o svom detinjstvu. U snu je bila mala, mlađa od Čarlija; ona i Kertis Mabri, sin kućne pomoćnice, sakrili su se u korpe za veš. „Umalo da dobijem srčku zbog vas“, rekla je kućna pomoćnica kada ih je otkrila. „Imaš sreće što neću kažem tvojoj majki.“
Kroz tanke zidove čulo se kretanje i vedra, zvonka muzika prepodnevnih crtaća. Ustala je iz kreveta, s najlonskom spavaćicom prilepljenom za leđa. Kada uđe u dnevnu sobu, deca odvratiše poglede od televizije.
„Mamice!“ ciknu Džodi, skoči s divana i pritrča da joj zagrli noge. Imala je na sebi bebi-dol s plavim margaretama. Berdi se zapita ko je obukao ovo dete za krevet. Ne pamti da je ona to učinila.
„Mogu li da idem napolje?“ upita Čarli. Bio se prućio po krpari, preblizu televizora.
„Smem li da idem napolje, molim te“, ispravi ga ona. „Da, smeš.“
On se hitro diže na noge, već obuven u čarape i patike. Za njim glasno lupiše spoljna vrata s komarnikom. Berdi oslobodi nogu Džodinih ručica. „Da ti donesem nešto za doručak“, reče. Deca kao da su je čekala u zasedi i zaskakala je onog časa kada ispuzi iz kreveta, deca puna snage i gorućih potreba. U takvim trenucima – tada bi joj se i zgrčio želudac, znak da se sprema jedno teško prepodne – to je, sve zajedno, bilo i previše za jednu osobu.
Povela je Džodi u kuhinju. Berdi se njome veoma ponosila: kuhinja joj je uvek bila u besprekornom stanju. A u stvari, ta se prostorija nije ni koristila. Nedeljama već nije kuvala, nije išla ni u nabavke, osim što bi trknula do Bekvitove prodavnice na uglu da kupi vino i preskupe vekne hleba.
U ormariću pronađe kutiju sa žitaricama i usu ih u Džodinu plastičnu zdelu ukrašenu slikama mačke iz crtanog filma. Potom otvori frižider, a kuhinjom se raširi nakiseo smrad. Pokvarilo se mleko.
„Uh!“ uzviknu i vedro se osmehnu. Trebalo bi da ga prospe u slivnik, ali stomak joj se prevrnu i na samu pomisao na prokislo mleko; ostavi ga zato gde ga je i našla. Zagleda se u vinsku bocu koju beše zapušila papirnom salvetom. Pored nje je stajala neotvorena boca, ona do koje nije stigla sinoć. Zatvorila je vrata.
„Izgleda da ćemo jesti tost.“ Na to stavi dve kriške hleba u toster. Nije dokrajčila ni prvu bocu. Pa zašto se onda oseća tako jadno? U nedelju uveče je popila pune dve boce, a samo ju je glava bolela kada se sutradan probudila.
Tost iskoči, a od tog zvuka je štrecnu srce. Možda i nije preterala, možda je samo pila nerazumno. Već je odavno primetila da je crno vino najjače hvata, a da joj neko meze – tost ili krekeri – lepo oblaže želudac i omogućuje joj da popije više. Mimo ovoga, dejstvo alkohola je za nju i dalje bilo zagonetno. Kao da ju je jače pogađalo u izvesnim periodima njenog mesečnog ciklusa; nije, međutim, imala predstave zašto. Zanimalo ju je da li je tako i kod ostalih žena. Nije imala koga da pita. Majka joj je umrla, a ionako nikada nije liznula ništa jače od limunade. Nova žena njenog oca verovatno pije, ali Berdi nije mogla ni da pomisli da s Helenom razgovara o tome ili o bilo čemu drugom.
„Buter?“ upita je Džodi.
„Žao mi je, dugmence.“ Berdi po hlebu razmaza sulc od grožđa, ali misli su joj letele vinu.
Tog utorka bi joj bilo osam godina braka.


Kuća im je stajala leđa u leđa s kućom Raskinovih; dvorišta su bila razmeđena visokom živicom. Čarli se provuče kroz rupu u živici i preseče preko zadnjeg dvorišta Raskinovih; zatim pređe ulicu do Hoganovih. Gospodin Hogan već beše otišao na posao. Samo je u kuhinjskom prozoru gorelo svetlo. Sa zadnje strane, u svojoj kućici, hrkala je Kvini, keruša Hoganovih. U komšijskom dvorištu divlje zalaja nemački ovčar Flerijevih – i inače je lajao na sve što mrda – ali Kvini se ni ni pomeri. Bila je stara i debela, mešanac kolija i još nečeg. S ogrlice joj je visio težak lanac. Čarli se zapita zbog čega uopšte Hoganovi brinu. Nije mogao ni da zamisli da Kvini nekud ode.
Došunjao se do kuaice, ispred koje je stajala Kvinina aasa puna hrane za pse. Keksiai su još bili hrskavi. Tokom dana omekšaju od dugog stajanja na vruaini. On napuni džepove. Oseaao se ružno zato što potkrada Hoganove, ali Kvini je debela i lenja. Svako bi se složio da ima i previše hrane.
Od Hoganovih pođe kroz dvorište Arnetovih, pa u šumu. Staza je vodila uz plitak potočić. Nešto ranije tog proleća, družina starijih dečaka napravila je na njemu branu. Nedeljama ju je proveravao kako bi utvrdio da li je dodavano još blata, granja i kamenja. Potom se jedan iz družine, pokvareni, pegavi Džefri, odselio; Čarli je video kada je kamion stigao do Džefrijeve kuće u dnu brda. Otad su dečaci zapustili branu. Čarli se nadao da će, ukoliko dovoljno dugo bude nadgledao i čekao, oni sasvim zaboraviti na nju i da će ona postati njegova.
Selidbe su mu bile dobro znane. Još dok je bio mali, iz Misurija su se doselili u Ričmond. Pamtio je kuhinju punu kutija, majku kako uvija sudove u novinsku hartiju. Otac je vozio kamion. Čarli je sedeo pored njega na kutiji s knjigama.
Nije video kamion kada je otac otišao, ni kutije sa sudovima i novinskom hartijom. Nije ni bio prisutan kada je otac otišao. Išao je autobusom u posetu deki, zajedno s mamom i Džodi. Kada su se vratili, oca nije bilo. Čarliju je tada bilo šest godina, u međuvremenu je napunio sedam. Otac se nije vratio ni za njegov rođendan. Uopšte se nije vratio.
Išao je uz potok, sve do mesta na kojem ga preprečuje šest velikih kamenova, nalik na kakav most. Kad malo bolje pazi, može da pređe a da ne ukvasi patike. Oduvek ga je zanimalo da li je neko napravio taj most tako što je preneo teško kamenje do sredine potoka, ili je ono oduvek bilo tu.
Kada je prešao na drugu stranu, potrčao je nizvodno, sve do močvarnog tla. Prešao je močvarište i stigao do prazne kuće – stare, ruševne, s daskama preko prozora. Pod prednjim tremom živela je kuja sa četiri šteneta. Tek što su bili oštenjeni kada ih je otkrio, svilenkasti i nalik na miševe, s ružičastim očima i malim, sjajnim glavama, šćućureni uz majčin trbuh. Obilazio ih je svakodnevno.
Otrčao je do prednjeg dela kuće. „Evo, mali!“ nežno ih pozva. Crno štene, najdruželjubivije među braćom i njegovo ljubimče, pomoli se prvo.
On izvadi iz džepa jedan keks. Štene priđe i smota ga, prešavši vlažnim jezikom preko Čarlijevog dlana.

Valjalo je napraviti spisak. Nekada je Berdi sve zapisivala: mleko, meso za hamburgere, krompir. Muž bi je odvezao do supermarketa, pa bi išao s njom između gondola, pa bi razgovarali o cenama namirnica; kao dečak živeo je na farmi i stoga je znao šta kada dozreva. Posle bi uneo kese u kuću i poređao konzerve i kutije po policama; ona bi razdvojila zelene kupone što ih je dobila na kasi i zalepila ih u knjižice. Godinama je štedela zelene kupone, pa ih je zamenila za usisivač, i još štopericu za kuvanje jaja, koju je držala uz šporet.
Tada je bila stalno u poslu. Spremala mu je doručak. Jaja, zapisivala je pažljivo. Slanina. Čitala bi deci i spremala im ručak. Sir u listićima. Paradajz-čorba. Dok beba spava, ona bi brisala prašinu, čistila ili prala veš. Sidol. Izbeljivač. Na svakih nekoliko dana oprala bi dva tuceta pelena; one nove, za jednokratnu upotrebu, preskupe su, rekao joj je muž. Posle pranja veša, spremala bi večeru. Sada joj je izgledalo nemoguće da je toliko stvari radila za jedan dan.
Berdi pogleda u spisak, ispisan talasastim slovima na poleđini koverta. Mastilo stade da joj se razliva po znojavim prstima. Složenost plana je uplaši: vožnja do drugog kraja grada, traženje namirnica po blistavim gondolama, nošenje teških kesa od parkiranog automobila do kuhinje. Sedela je neko vreme glave zarivene među šake, a iz očiju su joj se slivale suze.
Na vratima se ukaza Džodi. „Šta ti je, mamice?“
Berdi protrlja oči. „Ništa, dugmence.“
„Šta ti je to na licu?“
Berdi pogleda u svoj odraz na površini tostera. Oči su joj izgledale previše razmaknute, lice okruglo i pljosnato kao tanjir. Oko očiju i usta imala je svetloplave mrlje. Ona protrlja lice znojavim prstima. I dlanovi su joj bili prekriveni plavim mrljama, kao da ima neku retku bolest.
„Mora da je od ove hemijske.“ Ustade i baci hemijsku olovku u smeće. Tad primeti da Džodi na sebi nema ništa osim pelene, i odjednom se zastide. Kakva je ona to majka kad pušta da joj dete polugolo trčkara po kući? Šta bi bilo da neko bane na vrata? Šta bi bilo – pokuša da ne misli dalje, ali ne pođe joj za rukom – da se on vrati?
„Hajde da te obučem.“ Potom iskapi čašu i prođe kroz dnevnu sobu. Čarli se beše vratio i ponovo prućio ispred televizora. Dečja soba je bila u očajnom stanju: po podu razbacane igračke, čarapice i gaćice, sitni blatnjavi otisci stopala na izlizanom žutom tepihu. Ona pronađe čistu haljinicu za Džodi i prođe joj češljem kroz meku, loknastu kosu. Povešće decu u prodavnicu i pronaći namirnice sa spiska. Svi to svakodnevno rade.
Berdi ode do toaletnog stočića u svojoj spavaćoj sobi i izvuče jedan koverat iz donje fioke. Unutra su bile četiri dvadesetice, poslednje od onoga što joj je muž ostavio. Ona presavi jednu novčanicu i ćušnu je u džep.
„Čarli“, doviknu. „Isključi televizor. Idemo u prodavnicu.“

Automobil je iznutra bio usijan. Džodi jeknu kada je Berdi spusti na crni skaj sedišta.
„Peče!“ pisnu.
„Znam, dugmence“, kaza Berdi. Znoj joj je izbijao po glavi i počinjao da se sliva niz čelo; ona ga obrisa nadlanicom. Uto oseti pomamnu žeđ. Ne pamti kada je poslednji put vozila auto. Pre koliko nedelja? Ili meseci? Pred njom se u nedogled prostirala hauba. Osećala se kao kapetan ogromnog broda. A-hoj! pomisli i okrete ključ za motor.
Ništa se ne dogodi.
„To je samo zato što nije paljen neko vreme“, obrati se Čarlijevim zabrinutim očima u retrovizoru, očima njegovog oca koje je posmatraju. Pritisnula je papučicu za gas nekoliko puta, pa ponovo okrenu ključ. Motor zapucketa, ali se ne upali.
„Gospode bože!“ izusti Berdi.
„Zašto ne radi?“ upita Čarli.
„Otkud znam, dete.“ Paljenje motora i nije neka komplikovana operacija. Nije joj bilo jasno šta je mogla da uradi naopako. Opet je okrenula ključ i pritisnula gas. Odnekud iz potiljka začu glas svoga muža: Motor ne sme da presisa. Ali bilo je kasno; auto nije hteo da upali.
Izađoše. Berdi primeti da dve kese sa đubretom stoje uz ivičnjak. Već drugu nedelju zaredom đubretari zaboravljaju njenu kuću.
„Prošetaćemo do Bekvitove radnje“, reče. „Idem po kolica.“
Ostavila je decu da sede na stepeniku pred kućom. Kada uđe, uze iz frižidera polupopijenu bocu s vinom i iskapi je u nekoliko gutljaja. Pronađe zatim kolica u kuhinjskom plakaru i izgura ih na trem.

Bekvitova radnja tog popodneva beše prazna. Prednja vrata su stajala otvorena, poduprta nečim. Ventilator na tavanici pravio je lagani povetarac, prožet slatkastim, neprijatnim mirisom pečenja i dima cigara.
„Gospođo Kimbl.“ Za tezgom, Bekvit klimnu glavom. Beše to poguren, zatvoren čovek, s kožom, kosom i očima iste sive nijanse, kao da ga je neko umočio u pepeo.
„Dobro jutro“, reče Berdi. U mislima se već beše preslišala kako će otići pravo do u dno radnje, gde boce s vinom stoje poređane duž prašnjave police. Načini se kao da pažljivo razmišlja, čitav jedan trenutak, pa spusti četiri boce u kolica.
„Priređujete zabavu, gospođo?“ kaza Bekvit.
Berdi se ne okrete ka njemu.
„O, da“, neodređeno odgovori. Mrzela je ovog čoveka: njegovu prljavu radnjicu, sićušne oči koje svakoga prate po prostoriji. Bio je tračara, i on i njegova žena, ona debela, priglupa, što u crkvi sedi u prvoj klupi, ruku oslonjenih na stomak kao na policu, kako bi što bolje pokazala svoja vlažna pazuha svekolikoj pastvi. Berdi pogura kolica duž rafa, u pokušaju da se priseti šta još da kupi. Uzela je čaj u kesicama, tubu kreme za ruke, teglicu zelenih maslina. Šta još? pomisli. Tada se seti spiska i uze da pretura po tašni. Kada ga je pronašla, vide da je neupotrebljiv, jer se mastilo beše razlilo; uspela je da razazna tek nekoliko reči.
Pileći bataci, pročita. Meso za hamburgere.
E pa, ovo je bio potpuni promašaj. Bekvitovi hamburgeri koštali su dolar po kilogramu i bili su prošarani masnoćom i potamneli po ivicama. Jadnije hamburgere teško biste našli u čitavom Ričmondu.
„Imate li pileće batake?“ upita.
„Samo celo pile.“ Bekvit pokaza na rashladnu vitrinu, u kojoj su ležala dva mala bledunjava pileta uvijena u plastični omot pun inja.
Berdi ih zagleda, ostavljajuai zamagljen trag na staklu. Oseti blagu vrtoglavicu, kao da joj nije dobro. Nikad nije volela da sprema cele piliae, piliae koji toliko liee na ono što jesu. Preplavi je talas muenine. Morade da prisloni eelo uz hladno staklo.
„’Ste dobro, gospođo?“
„Dobro mi je“, promrmlja. „Ova vrućina.“
„Ama baš vrelo“, kaza Bekvit. Ona požele da Bekvit nestane u stražnju sobu i zadrži se tamo u kakvom god već prodavačkom poslu. Namesto toga, gledao ju je kao da je kakav kriminalac, kao da je u ovoj nesrećnoj radnjici bilo ičega vrednog krađe. Berdi uze pile iz vitrine i stavi ga u kolica. Kao kroz maglu, postade svesna da joj se deca svađaju, tamo negde u pozadini.
„Ne!“ začu se glasić. Okrenula se taman na vreme da vidi kako Čarli otima teglu turšije iz Džodinih ruku. Džodi besno vrisnu. Tegla se uz tresak razbi o betonski pod. 
„Deco“, prošaputa. Kao da je niko nije čuo. U tri velika koraka prešla je preko radnje i zgrabila Džodi za ruku. Dok je to radila, spade joj cipela, i ona polete licem ka podu i povuče i ćerku za sobom. Džodi jauknu.
„Mamice! Boli me to!“

Teglica kao da je čitavu večnost lebdela u vazduhu. Sad, pomislio je Čarli, a tegla je poslušala i sletela uz zadovoljavajuću buku. Turšija je delovala meko i živo, onako na podu. Na trenutak je pomislio da će se razmiliti, poput onih divljih stvorenja koja ljudi drže kao ljubimce.
Kriknuo je kada mu je majka poletela preko prostorije i zgrabila Džodi za ruku. Bilo mu je drago što nije zgrabila njega. Plašio je se kada bi ga ščepala i noktima mu ostavila na koži tragove u obliku polumeseca. Jednom, dok je još bio mali, jurnuo je na ulicu, pravo pred kamionet. Majka je to primetila i ščepala ga za košulju na vreme. Gleda se i levo i desno, grdila ga je posle. Čarliju se činilo da mu uvek zariva nokte s istom tom žustrinom.
Povukao se kada se saplela o gumeni otirač i pala, a haljina joj se zadigla toliko da joj se ukazao zadnji deo butina, prošaran venama. Pomislio je da se sagne i spusti joj donji deo haljine. Ali je samo stajao i otirao dlanove o šorts.
Ona kao da se zabezeknula zbog pada. Ležala je nepomično sve dok se starac nije pojavio i pomogao joj da se podigne.
 „’Ste dobro, gospođo Kimbl?“ 
Stala je na noge. Niz obraze su joj lile suze. Kraj usta je imala plavu mrlju od mastila.
„Izvinite“, reče tiho. „Platiću vam, naravno.“ Potom začeprka po tašnici, pa mu pruži svoj novčanik. „Uzmite koliko je potrebno.“
Starac odbroja novčanice i sitninu i vrati joj novčanik. „Možete li bezbedno da stignete kući? Hoćete li da vas ja odvezem?“
Čarli zamisli starčev automobil. Možda će mu dozvoliti da sedne napred i izabere stanicu na radio-aparatu. Da, pomisli dok je posmatrao majku. Samo kaži da. Ali ona već beše na pola puta do vrata, tegleći Džodi za ruku.
„Snaći ćemo se“, reče. Nije se osvrtala. Kolica su joj stajala u prednjem delu radnje, kao neka napuštena životinja.
„Mama“, viknu Čarli. Dohvatio je dršku kolica. „Zaboravila si.“
Majka se posrćući vrati u radnju i uze kolica. „Snaći ćemo se“, ponovi.
Ulica je bila zakrčena u to doba. Pred crvenim svetlom semafora stajala je kolona automobila. Majka je hodala nesigurno, oslonjena o kolica. Džodi se gegala za njom, cimajući joj rub haljine. Ulicu su prešli sporo do bola. Čarli zadrža dah kada se jedan auto uz škripu zaustavi upravo pred njima, veliki žuti auto nalik autu njegovog oca. Začu se sirena. Na drugoj strani ulice, neka starica izađe iz kuće i zagleda se u njih.
„Bože“, reče majka, trepćući kao da ju je neko trgao iza sna. „Tako mi je vruće.“ A zatim je učinila nešto neobično. Sela je nasred trotoara. „Samo jedan minut“, reče.
Čarli požele da zaplače. Majka je pokvarila auto. Bili su u prodavnici, a nisu kupili ni jednu jedinu stvar za jelo. Sada je sela nasred trotoara, kao da namerava tu i da ostane neko vreme.
„Mama“, kaza. „Hoću da idem kući.“

Sledeće čega se sećala jeste da su hodali duž puta. Čarli je predvodio, njen mali čovek; beba se vukla za njom, držeći se za rub njene haljine. Sunce je počivalo nisko na nebu, kao savršen krug ružičastonarandžaste boje. Dnevna svetlost je iznenadi. Trebalo bi da je mnogo, mnogo kasnije. Bila je veoma umorna.
Oslonila se svom težinom na kolica puna nekih paketića koje nije umela da razazna. Ne seća se kako je izašla iz prodavnice. Priseti se da je preturala po tašni i da je Bekvitu dala novčanik ne obraćajući pažnju na to koliko je novca uzeo.
„Deco, hajde da zastanemo i malo predahnemo.“ Pružila je ruku da se pridrži i spustila se na ivičnjak.
„Skoro smo stigli kući“, kaza Čarli.
„Znam, dugmence. Mama je samo mnogo umorna.“ Ona sklopi oči i steže usne. Prekini, pomisli, ali nije vredelo: želudac je hteo da joj iskoči kroz usta, pa na ulicu. Na vratu, ispod potiljka, osetila je dodir lepljive ručice.
„Jadna mamice“, reče Džodi, milujući je po kosi. Užareni vazduh ispuni kiseli miris turšije . Berdi zahvati novi talas, moćna mešavina mučnine i stida. Naže se i tiho povrati na ulicu.