PARIZ, 1961.

Šta je sve bilo bačeno na pozornicu tokom njegove prve sezone u Parizu:

Deset novčanica od sto franaka privezanih zajedno gumenom trakom;
Kutija ruskog čaja;
Manifest Fronta nacionalnog oslobođenja koji predstavlja Alžirski nacionalistički pokret, u kom se protestuje protiv policijskog časa uvedenog za muslimane nakon niza eksplozija automobila-bombi u Parizu;
Narcisi ukradeni iz vrtova Luvra; vrtlari su morali da rade prekovremeno od pet do sedam uveče kako bi se pobrinuli da leje ne budu dalje pljačkane;
Beli krinovi sa santimima zalepljenim trakom za krajeve drški i time savršeno opterećeni da dosegnu pozornicu;
Toliko drugog cveća da je jedan scenski radnik, Anri Long, koji je posle predstave meo latice, došao na zamisao da pravi potpurije koje je sledećih večeri prodavao obožavaocima na službenom ulazu;
Bunda od kanadske kune koja je plovila kroz vazduh dvanaeste večeri, pa su gledaoci iz prvog reda za tren pomislili da to neka životinja leti iznad njih;
Osamnaest pari ženskog donjeg rublja, pojava do tada nezabeležena u pozorištu, većinom diskretno umotanog trakama, ali najmanje dva para bila su skinuta u oduševljenju, od kojih je on nakon poslednje zavese podigao jedan i oduševio scenske radnike razmetljivo ga omirisavši;
Fotografija Jurija Gagarina, kosmonauta, s porukom u dnu Lebdi, Rudi, lebdi;
Mnogobrojne papirne bombice punjene biberom;
Dragoceni predrevolucionarni novčić; bacio ga je emigrant, umotanog u poruku koja kaže da će, ako sačuva svoju nehajnost, biti dobar koliko Nižinski, ako ne i bolji;
Desetine erotskih fotografija s imenima i adresama žena nažvrljanim na poleđini;
Poruke s tekstom Vouz ętes un traître de la Révolution;
Razbijena čaša; bacili su je komunistički nezadovoljnici, pa je predstava prekinuta na dvadeset minuta da se krhotine pometu; izazvali su takav bes da je održan hitan sastanak pariske partijske ćelije zbog negativnog publiciteta;
Pretnje smrću;
Ključevi hotelskih soba;
Ljubavna pisma;
I, petnaeste večeri, jedna jedina ruža duge drške, pozlaćena. 



KNJIGA PRVA

 
 

1

SOVJETSKI SAVEZ, 1941–56.

Četiri zime. S konjima su gradili puteve kroz smetove, terajući životinje napred dok ne pocrkaju, a onda su tužno jeli konjetinu. Bolničari su po snegom prekrivenim poljima nosili ampule morfijuma zalepljene ispod pazuha kako se lek ne bi smrznuo, a kako je rat odmicao, bilo im je sve teže da vojnicima nađu vene – kopneli su, umirali dugo pre nego što zaista umru. Vojnici u rovovima čvrsto su vezivali štitnike za uši na svojim kapama-ušankama, krali šinjele, spavali zbijeni u gomilama, s ranjenima u sredini, gde je bilo najtoplije. Nosili su postavljene pantalone, mnogo slojeva donjeg rublja, a ponekad su u šali govorili kako će umesto šalova omotati konje oko vrata. Posle nekog vremena nisu se često ni izuvali. Videli su druge vojnike – smrznuti prsti bi im iznenada otpali sa stopala – i izveštili se da svakome proreknu budućnost po načinu na koji hoda.
Radi maskiranja navlačili su preko šinjela po dve seljačke košulje svezane zajedno, vezane vrpcama napravljenim od vezica za obuću, i duboko nabijali kapuljače na glave. Tako su mogli satima da leže neprimećeni u snegu. Ulje u topovima im se smrzavalo. Udarne igle u automatima lomile su se kao da su od stakla. Kad bi dotakli gô metal, s ruku im se kidalo meso. Ložili su vatre ugljem, ubacivali šljunak u žeravicu i kasnije ga vadili da ugreju ruke. Otkrili su da, ako hoće da seru, što nije bilo često, moraju da seru u pantalone. Ostavljali su izmet tamo dok se ne smrzne i uklanjali ga kad pronađu skrovište, pa ipak ništa nije smrdelo, čak ni rukavice, dok se ne otopi. Za pišanje su u pantalone vezivali kese od nepromočivog platna kako se ne bi izlagali hladnoći i naučili da toplotu tih kesa za pišanje drže među nogama i ponekad bi im ta toplota pomogla da misle na žene; onda bi se kese smrzle i oni bi se ponovo našli nigde, na ledini prekrivenoj snegom i osvetljenoj požarom iz rafinerije nafte.
Gledali su preko stepa i videli leševe svojih smrznutih drugova, ruka u vazduhu, pruženo koleno, brade bele od mraza, i naučili su da kradu odeću s mrtvih pre nego što se mrtvi zauvek ukoče u njoj; saginjali su se i šaputali Oprosti mi, druže, i hvala ti za duvan.
Čuli su da neprijatelj koristi leševe za izgradnju puteva, da polaže tela po tlu pošto više nema drveća, i trudili su se da ne slušaju zvuke koji su stizali preko leda, automobilska guma zakačinje kost, nastavlja dalje. Tišine nikad nije bilo, vazduh je prenosio svaki zvuk: grupa izviđača na skijama, zujanje električnih stubova, zvižduk minobacača, drug koji kuka za svojom nogom, svojim prstom, svojom puškom, svojom majkom. Ujutru su zagrevali puške municijom sa slabijim nabojem kako im, kada krenu prvi jutarnji rafali, cevi ne bi eksplodirale u lice. Uvijali su kravljom kožom ručke protivavionskih topova, a otvore na mašinkama zatvarali starim košuljama da ne uđe sneg. Vojnici na skijama naučili su da se voze i ciljaju istovremeno tako što bi klekli i bacali granate postrance. Pronalazili su ostatke tenkova T-34, ambulantnih kola, čak i neprijateljskih panzera, pa su cedili antifriz kroz ugljene filtere svojih gas-maski i napijali se njime. Ponekad bi se toliko napili da bi posle dan-dva oslepeli. Topove su podmazivali suncokretovim uljem, ne previše po udarnim iglama, samo poneku kap na opruge, a višak ulja mazali su po čizmama da koža ne popuca i noge im se ne smrznu. Pregledali su sanduke s municijom da vide jesu li radnice iz Kijeva, Ufe ili Vladivostoka nacrtale na njima srca, a jesu i kad nisu, a zatim su punili tom municijom svoje „kaćuše“, „maksime“ i „degtjarjove“.
Kad su napredovali ili se povlačili, gađali su rovove nabojem od 100 grama kako bi sačuvali živote ukoliko su osećali da su im životi vredni spasavanja. Delili su cigarete; kad im je nestalo duvana, pušili su piljevinu, čaj, zelenu salatu, a kad nije bilo ničeg drugog, pušili su konjsku balegu, ali konji su već bili toliko gladni da jedva da su i srali. U bunkerima su slušali Žukova preko radija, Jeremenka, Vasiljevskog, Hruščova, i Staljina, glasova punih crnog hleba i zaslađenog čaja. Po rovovima su bili raspoređeni zvučnici, a najveći su postavljani po prvoj liniji fronta, okrenuti na zapad, kako bi držali Nemce budnima tangom, snimcima, socijalizmom. Vojnici su slušali o izdajnicima, dezerterima, kukavicama i dobijali uputstva da ih streljaju. Kidali su crvene ordene s grudi tih mrtvih i kačili ih s unutrašnje strane svojih bluza. Noću su, da bi se prikrili, stavljali lepljivu traku preko farova vozila, ambulantnih kola, tenkova. Krali su komade trake i umotavali u nju šake i stopala, neki su je čak lepili preko ušiju, ali traka im je kidala komade mesa, pa su zavijali dok su im uši mrznule, zavijali su još jače od bolova, a neki su prosto prislanjali puške uz glave i opraštali se.
Pisali su kući, Galini, Jeleni, Nađi, Veri, Tanji, Nataliji, Daši, Pavleni, Olgi, Svetlani i Valji takođe, pažljivo napisana pisma savijena u uredne trouglove. Nisu mnogo očekivali za uzvrat, možda samo jedan list s kog se parfem otro o cenzorov prst. Pisma koja su primali bila su numerisana i, ako bi neki od brojeva nedostajao, znali su da je poštonoša odleteo u vazduh. Vojnici su sedeli u rovovima, zurili pred sebe i u mašti sastavljali pisma samima sebi, a onda su ponovo odlazili u rat. Geleri su ih pogađali među oči. Meci su im prolazili pravo kroz mišiće listova. Palile su ih fosforne bombe. Mrtve su tovarili na konjska kola i sahranjivali u masovne grobnice iskopane dinamitom. Žene iz obližnjih sela, umotane u šalove, dolazile su do jama da jecaju i potajno se mole. Grobari – dovedeni iz gulaga – sklanjali su se u stranu i puštali žene da obave svoje obrede. A još mrtvih je istovarano preko mrtvih, čulo se kako pucaju smrznute kosti, a tela su ležala odvratno izobličena. Grobari su lopatama zatrpavali jame, ponekad su u očaju i sami skakali u njih, još živi, i preko njih se bacalo još zemlje, pa se posle pričalo kako zemlja podrhtava. Uveče su često iz šume dolazili vukovi, visoko podižući noge kroz sneg.
Ranjenici su stavljani u ambulantna kola, na konje ili saonice. U poljskim bolnicama čuli bi čitav jedan novi jezik: tifus promrzline rovovsko stopalo ishemija pneumonija cijanoza tromboza srčana mana, a ako bi se oporavili od ovoga, ponovo su ih slali da se bore.
U seoskim oblastima vojnici su tražili nedavno spaljena sela, jer je tu zemlja meka za kopanje. Sneg je otkrivao istoriju, lokva krvi ovde, konjska kost tamo, lešina bombardera PO-2, ostaci inženjerca iz Spaske ulice kog su poznavali. Skrivali su se među ruševinama Harkova i sklanjali se iza gomila cigala u Smolensku. Viđali su sante leda na Volgi i palili barice ulja na ledu tako da se činilo da reka gori. U ribarskim selima na Azovskom moru umesto ribe lovili su pilote koji su se srušili i klizali trista metara po ledu. Zgrade razorenih utroba okruživale su predgrađa, a u njima još mrtvih u krvavom neredu. Nalazili su svoje drugove kako vise na uličnim svetiljkama, izopačeni ukrasi, jezika pocrnelih od hladnoće. Kad su ih skidali, stubovi su ječali, savijali se i menjali polje svetla koje bacaju. Trudili su se da friceve hvataju žive, slali su ih NKVD-u, a tamo su im bušili rupe u zubima ili ih vezivali za kolac u snegu ili ih, prosto, puštali da pocrkaju od gladi u logorima, kao što su oni izgladnjivali njihove. Ponekad su zadržavali zarobljenika, davali mu alatke za kopanje, gledali ga kako pokušava da sebi iskopa grob u smrznutoj zemlji, a kad ne bi mogao, pucali bi mu u potiljak i ostavljali ga tamo. Pronalazili su neprijateljske vojnike kako leže ranjeni u izgorelim zgradama, pa su ih bacali kroz prozore da leže do vrata u snegu i govorili im Auf Wiedersehen, Fritzie, ali ponekad bi se sažalili i na neprijatelja – sažaljenje kakvo samo vojnik može da oseti – kad bi u novčaniku pronašli da je mrtvac imao oca, ženu, majku, možda i decu.
Pevali su pesme svojoj odsutnoj deci, a trenutak kasnije zabadali su kundak puške u usta neprijateljskim dečacima, a još kasnije pevali su druge pesme. Gavrane, o, crni gavrane, zašto kružiš oko mene?
Prepoznavali su pokrete aviona, poluokrete, obrušavanja, iznenadne trzaje, paralelna poniranja, blesak svastike, sjaj crvene zvezde, i klicali su kad su njihove žene-piloti uzletale da obaraju „luftvafe“, gledali su žene kako se uzdižu u nebo i zatim padaju u plamenu. Učili su pse da nose mine i oštrim zvižducima navodili ih da zađu ispod neprijateljskih tenkova. Vrane su kružile iznad ostataka bitke, gojile se na mrtvacima, a onda su i same bile ubijene i pojedene. Priroda se izokrenula – jutra su bila mračna od dima i prašine bombi, a noću su vatre bacale svetlost kilometrima daleko. Dani više nisu imali imena, mada su ponekad nedeljom čuli kako fricevi, tamo preko leda, slave svog Boga. Prvi put za desetine godina bili su im dopušteni njihovi sopstveni bogovi – na bojnom polju izvlačili su raspeća, brojanice, molitvene tkanine. Svi su simboli bili potrebni, od Boga preko Pavlika do Lenjina. Vojnici bi se iznenadili videvši pravoslavne sveštenike, čak i rabine, kako blagosiljaju tenkove, ali ni blagoslovi im nisu omogućavali da zadrže položaje.
Tokom povlačenja vojnici su, kako ih ne bi ostavili neprijatelju, dizali u vazduh mostove koje su izgradila njihova braća, razarali štavionice svojih očeva, acetilenskim plamenicima uništavali kablove, terali stada preko ivica urvina, uništavali mlekare, sipali benzin na krovove silosa, obarali telegrafske stubove, trovali bunare, lomili ograde i rušili sopstvene ambare radi drveta za ogrev.
A kad su krenuli da napreduju – četvrte zime, kad se tok rata preokrenuo – vojnici su marširali napred i čudili se kako je neko mogao to da učini njihovoj zemlji.
Živi su išli na zapad, a ranjeni na istok, natrpani u stočne vagone, vukle su ih parne lokomotive što su milele po smrznutim stepama. Zbijali su se jedni uz druge, privlačilo ih je ono malo svetla što se probijalo kroz letve. U sredini svakog vagona stajala je gvozdena kanta u kojoj je gorela vatra. Ljudi su se mašali ispod pazuha ili među noge, vadili pune šake vašiju i bacali ih u vatru. Privijali su hleb na rane da zaustave krv. Neke vojnike su iznosili, stavljali na kola, vozili u bolnice, u škole, na klinike. Oni koji su ostajali u vagonima slušali bi kako im drugovi odlaze, puni votke i pobede. Pa ipak, u njihovim putovanjima nije bilo logike – ponekad su vozovi bez zaustavljanja prolazili pravo kroz njihova rodna mesta, oni što su imali noge pokušavali su da izbiju letve, pa su ih stražari ubijali rafalima zbog neposlušnosti, a kasnije, tokom noći, porodice su prtile kroz sneg noseći sveće, jer su čule da su im sinovi izgubili živote na samo kilometar-dva od kuće, osramoćeni, ostavljeni da leže smrznuti pored šina.
Ležali su budni u šinjelima krutim od krvi dok su se vagoni njihali tamo-amo. Pušili su ukrug poslednju cigaretu i čekali da neka žena ili dete ubace koju kutiju kroz daske vagona i možda čak i šapnu neku toplu reč. Dobijali su hranu i vodu, ali to im je kidalo utrobu, pa su samo bili još bolesniji. Kružile su glasine da se na zapadu i jugu podižu novi logori, a vojnici su sebi govorili kako su ih njihovi bogovi voleli do sada, ali da ih neće voleti još dugo, pa su kradomice bacali amajlije i ikone kroz daske poda na prugu, da tamo leže i da ih sutra pronađu drugi. Podizali su ćebad do brada i bacali još vaški u vatru. Vozovi su i dalje ispuštali paru u vazduh i nosili ljude kroz šume, preko mostova, iza planina. Nisu imali predstavu gde će završiti, a kad bi se voz pokvario, čekali su drugi da ih pogura i zakotrlja ih prema Permu, Bulgakovu, Čeljabinsku – gde su iz daljina pozivali visovi Urala.
I tako, kasno u zimu hiljadu devetsto četrdeset četvrte, vozovi su svakodnevno jurili kroz krajolike Baškirije, izbijali iz guste šume duž reke Bele da preko širokog pojasa leda uđu u grad Ufu. Vozovi su sporo prelazili rešetkasti most dugačak četvrt kilometra, čelik je tutnjao i piskavo cvileo pod pritiskom točkova, kao da unapred oplakuje. Vozovi su se vukli na drugu stranu zaleđene reke pored drvenih kuća, kula, fabrika, džamija, nepopločanih puteva, skladišta, betonskih bunkera, dok ne stignu na železničku stanicu gde je šef stanice duvao u svoju pištaljku, a gradski limeni orkestar u svoje olupane trube. Muslimanske majke čekale su na gornjoj platformi stežući fotografije. Stari Tatari naprezali su se da nađu svoje sinove. Babuške su se grbile nad korpama suncokretovih semenki. Prodavci su svečano preuređivali prazninu svojih kioska. Bolničarke u smeđim uniformama, tvrdih lica, spremale su se za prenos ranjenika. Mesni stražari umorno su se naslanjali na stubove sa crvenim metalnim natpisima o seoskoj elektrifikaciji što su se njihali na povetarcu – Naš veliki vođa vam donosi struju! – i miris se probijao u vazduh, najavljujući vojnike, sladak i truo, a svakog zimskog popodneva šestogodišnji dečak, uzak, gladan i usredsređen, sedeo je na steni iznad reke, gledao vozove, pitao se hoće li njegov otac doći kući i hoće li biti polomljen kao oni koje su podizali iz pare i buke truba.