Komo, 14. februar 2040.
	

Njegovoj ekselenciji
Mons. Alesiju Tanariju
Sekretaru Kongregacije za pitanja svetaca
Rim – Vatikan

In nomine Domini
Ego, Lorenzo Dell’Agio, Episcopus Comi, in processu canonizationis beati Innocentii Papae XI, iuro me fideliter diligenterque impleturum munus mihi commissum, atque secretum servaturum in iis ex quorum revelatione preiudicium causae vel infamiam beato afferre posset. Sic me Deus adiuvet.

Dragi Alesio, 
Oprostite mi, molim Vas, što ovo pismo započinjem formulom iz obredne zakletve: prećuti ono sramno što si saznao o nekoj uzvišenoj duši. 
Znam da ćete svom nekadašnjem profesoru iz semeništa oprostiti što u pismu koristi stil u manjoj meri ortodoksan od onog na koji ste navikli. 

Prošle su tri godine otkako ste mi pisali na zahtev Svetog oca da biste me pozvali da rasvetlim navodno čudesno izlečenje koje je pre više od četrdeset godina u mojoj dijecezi izveo blaženi papa Inokentije XI – onaj Benedeto Odeskalki iz Koma, za koga ste možda prvi put čuli od mene dok ste bili mali.
Kao što se sigurno sećate, taj slučaj mira sanatio odnosio se na jedno dete – siroče sa sela kome je pas odgrizao prstić. Detetova baka, pobožna žena privržena papi Inokentiju, odmah je uzela okrvavljeni patrljak, umotala ga u papinu svetačku sliku i tako predala lekarima hitne pomoći. Posle operacije prišivanja, dete je odmah moglo normalno da koristi prstić, koji je povratio osetljivost, što je izazvalo čuđenje kako hirurga, tako i njegovih pomoćnika.
U skladu s Vašim uputstvima i željom Njegove svetosti, pokrenuo sam proces super mira sanatione, koji po mišljenju mog prethodnika nije trebalo započinjati. Neću se dalje zadržavati na tom procesu, koji sam upravo okončao, uprkos tome što su već pomrli gotovo svi svedoci tog događaja, a bolnički kartoni uništeni kad je prošlo deset godina, dok je dete sada pedesetogodišnjak stalno nastanjen u Sjedinjenim Državama. Dokumentaciju ću vam poslati naknadno. Znam da ćete je, u skladu s procedurom, podneti na razmatranje Kongregaciji i da ćete zatim sastaviti izveštaj za Svetog oca. Znam, naime, koliko je našem voljenom papi stalo do toga da sada, gotovo vek posle beatifikacije pape Inokentija XI, ponovo pokrene proces njegove kanonizacije da bi ga konačno proglasio za sveca. I upravo zato što namera Njegove svetosti i meni leži na srcu, prelazim pravo na stvar.

Sigurno ste primetili oveći svežanj priložen uz ovo moje pismo – to je rukopis knjige koja nikada nije objavljena. 
Biće mi teško da vam detaljno objasnim kako je on nastao, pošto je dvoje autora nestalo bez traga nakon što su mi poslali jedan primerak. Siguran sam da će Svetog oca i Vas, kad pročitate ovo delo, Gospod navesti na najpravičnije rešenje dileme: secretum servare aut non? Ćutati ili objaviti ovaj tekst? Ono što bude odlučeno za mene će biti svetinja.

Pošto se moj duh tek sada oslobodio trogodišnjeg mukotrpnog istraživanja, unapred se izvinjavam ako moje pero ponekad bude letelo po papiru previše slobodno.
Dvoje autora, mladi verenički par, upoznao sam pre četrdeset tri godine. Upravo sam bio izabran za župnika u Rimu, gde sam došao iz svog Koma, u koji sam se, božjom milošću, kasnije vratio kao biskup. Dvoje mladih, Rita i Frančesko, bili su oboje novinari; stanovali su nedaleko od moje crkve i meni su se, dakle, obratili za pomoć u vezi s pripremama za venčanje.
Razgovor s mladim parom veoma je brzo izašao iz okvira običnog odnosa učitelj–učenici i vremenom je postao srdačniji i poverljiviji. Slučaj je hteo da se, samo petnaest dana pre datuma za koji je bilo zakazano venčanje, sveštenik određen za tu svečanost razboli. Bilo je sasvim prirodno da Rita i Frančesko zamole mene da obavim obred.
Venčao sam ih jednog sunčanog popodneva sredinom juna, u čistoj i uzvišenoj svetlosti crkve San Đorđo in Velabro, na nekoliko koraka od čuvenih ruševina rimskog Foruma i Kapitola. Bila je to veličanstvena i dirljiva ceremonija. Svim srcem sam molio Svevišnjeg da mladom paru podari dug i spokojan život.
Posle venčanja smo nastavili da se viđamo još nekoliko godina. Tako sam saznao da Rita i Frančesko nisu prekidali studije, mada im je posao ostavljao malo slobodnog vremena. Iako su se posle sticanja diplome iz književnosti oboje usmerili ka dinamičnijem i ciničnijem svetu štampe, stara interesovanja nikada nisu u potpunosti zaboravili. Naprotiv, i dalje su, kad god su mogli, čitali knjige, išli u muzeje i obilazili biblioteke.
Jednom mesečno bi me pozvali na večeru ili popodnevnu kafu. Često bi, da bih mogao da sednem, u poslednjem trenutku morali da oslobode stolicu zatrpanu fotokopijama, mikrofilmovima, reprodukcijama starih gravira i knjigama. Ta hrpa papira je pri svakoj mojoj narednoj poseti postajala sve veća. Zaintrigiran, pitao sam ih čime se to bave s tolikim zanosom.
Ispričali su mi onda da su u privatnoj kolekciji jednog rimskog aristokrate bibliofila naišli na osam svezaka rukopisa s početka XVIII veka. Zahvaljujući nekim zajedničkim prijateljima, vlasnik kolekcije, markiz *** ***, dozvolio im je da prouče te stare spise.
To je bio pravi pravcati dragulj za ljubitelje istorije. Tih osam tomova sadržalo je prepisku opata Ata Melanija, člana stare plemićke toskanske porodice muzičara i diplomata.
Ali pravo otkriće je tek sledilo – u jednom od osam tomova pronašli su obimne, rukom pisane memoare. Datirali su iz 1699. i ispisala ih je sitnim krasnopisom ruka koja očigledno nije bila ista ona što je napisala ostatak dela. 
Anonimni autor memoara tvrdio je da je bio sluga u jednoj rimskoj gostionici i pričao je u prvom licu o neverovatnim događajima koji su se 1683. odigrali u Parizu, Rimu i Beču. Memoarima je prethodilo kratko uvodno pismo prilično nejasnog sadržaja, bez datuma i imena pošiljaoca i primaoca. 
Tada mi nije pružena prilika da saznam sve. Mladi par je bio krajnje suzdržan u pogledu onoga što su pronašli. Naslutio sam jedino da su upravo posle otkrića tih memoara usledila istraživanja kojima su pristupili s najvećim žarom. 
Međutim, pošto su oboje zauvek napustili univerzitetske krugove, tako da njihova istraživanja ne bi mogla da dobiju naučni značaj, dvoje mladih su kovali plan da napišu roman. 
Pričali su mi u šali, ili gotovo u šali, kako će slugine memoare pretočiti u roman. U prvi mah sam bio pomalo razočaran, pošto sam ja – koji sam sebe zamišljao kao strastvenog istraživača – tu ideju smatrao neprimerenom i površnom. 
Kasnije, posle jedne posete, shvatio sam da stvar postaje ozbiljna. Ni godinu dana nisu bili u braku, a već su tome posvećivali sve svoje slobodno vreme. Posle su mi priznali da su gotovo ceo medeni mesec proveli po bečkim arhivima i bibliotekama. Nikada nisam postavljao pitanja, zadovoljavao sam se time da budem nemi i diskretni svedok njihovih napora.
U to vreme, nažalost, nisam pažljivo pratio izveštaje koje su mi dvoje mladih podnosili o napredovanju svog rada. U međuvremenu, podstaknuti rođenjem lepe ćerkice i umorni od građenja kula u pesku u našoj siromašnoj zemlji, iznenada su na početku novog veka odlučili da se presele u Beč, grad koji im je možda prirastao za srce i zbog lepih uspomena koje su iz njega poneli kao mladenci.
Pre nego što su definitivno napustili Rim, pozvali su me da se oprostimo. Obećali su mi da će mi pisati i da će me posećivati kad budu dolazili u Italiju.
Ništa od svega toga nisu uradili i ja sam izgubio vezu s njima. Sve dok jednoga dana, pre nekoliko meseci, nisam dobio koverat iz Beča. U njemu je bio rukopis koji Vam šaljem. Bio je to onaj toliko iščekivani roman.
Srećan što sam barem saznao da su uspeli da ga dovrše, želeo sam da im zahvalim. Ali iznenadio sam se utvrdivši da mi nisu poslali svoju adresu, pa čak ni nekoliko propratnih rečenica. Na naslovnoj strani je stajala štura posveta: „Pobeđenima“. Na poleđini koverte flomasterom je bilo napisano samo „Frančesko & Rita“.

***
Pročitao sam roman. Ili bi možda trebalo da kažem „memoare“? Da li su to zaista memoari iz perioda baroka prilagođeni današnjem čitaocu? Ili je to ipak moderan roman čija je radnja smeštena u XVII vek? Ili i jedno i drugo? Ta me pitanja još i sad muče. Na nekim mestima čoveku se čini da zaista čita stranice koje su netaknute stigle do nas iz XVII veka – kad raspravljaju, svi likovi koriste vokabular koji se sreće u spisima iz XVII veka.
Ali kad rasprave ustupe mesto akciji, lingvistički registar se naglo menja, isti ti likovi se izražavaju jezikom moderne proze, a njihovi postupci upadljivo liče na topos detektivskih romana (čak ga i kopiraju), recimo onih o Šerloku Holmsu i Votsonu. Kao da su u tim odlomcima autori želeli da ostave trag svoje intervencije. 
A šta ako su me slagali? To pitanje mi je iznenada sinula u glavi. Šta ako je priča o sluginom rukopisu koji su pronašli obična izmišljotina? Zar ne podseća malo previše na način na koji Manconi i Dima počinju svoja dva remek-dela, Verenike i Tri musketara? A to su, čudne li podudarnosti, takođe istorijski romani čija je radnja smeštena u XVII vek...

Nažalost, na ovo pitanje nisam uspeo da pronađem odgovor, kome je verovatno suđeno da ostane tajna. Nisam, naime, uspeo da se domognem osam tomova pisama opata Melanija iz kojih je proistekla čitava ova priča. Biblioteku markiza *** *** podelili su pre desetak godina njegovi naslednici, koji su je kasnije prodali. Pošto sam potegao neke veze, aukcijska kuća kojoj je bila poverena prodaja obavestila me je nezvanično o imenima kupaca.
Mislio sam da sam došao do rešenja i da mi se Bog smilovao sve dok nisam pročitao imena novih vlasnika – biblioteku su kupili Rita i Frančesko, čiju je adresu nemoguće saznati.

S ono malo sredstava koja imam na raspolaganju, obavio sam u protekle tri godine niz provera u vezi sa sadržajem teksta. Rezultat mojih istraživanja naći ćete na stranicama koje prilažem na samom kraju i koje Vas molim da pročitate s najvećom pažnjom. Iz njih ćete saznati koliko dugo sam pokušavao da potisnem u zaborav delo svojih prijatelja i koliko sam patio zbog toga. Naći ćete, zatim, podrobnu analizu istorijskih događaja o kojima se govori u tekstu i kratak izveštaj o mukotrpnim istraživanjima koja sam sproveo u arhivima i bibliotekama velikog dela Evrope ne bih li shvatio odgovaraju li istini.
Kao što ćete i sami moći da se uverite, događaji o kojima se pripoveda bili su tako značajni da su mogli da izvrše snažan uticaj na tok istorije i zauvek ga promene. 
Ipak, pošto sam sada okončao istraživanja, sa sigurnošću mogu da tvrdim da su događaji i ličnosti u tekstu koji ćete pročitati autentični. Čak i onda kad nije bilo moguće pronaći dokaze o istinitosti onoga što sam pročitao, mogao sam barem da ustanovim da su događaji o kojima se govori sasvim verovatni.

Iako se priča dvoje mojih nekadašnjih župljana ne vrti samo oko pape Inokentija XI (koji čak i nije među likovima romana), ona ipak iznosi na videlo okolnosti koje bacaju nove, tamne senke na čistotu papine duše i časnost njegovih namera. Kažem „nove“ pošto je proces beatifikacije pape Odeskalkija, koji je 3. septembra 1714. započeo Klement XI, gotovo na samom početku prekinut zbog primedaba super virtutibus zagovornika vere, iznetih u okviru pripremne kongregacije. Trebalo je da prođe trideset godina pa da Benedeto XIV Lambertini dekretom naredi da se više ne pominju sumnje zastupnika i savetnika u vezi s kreposnim vrlinama Inokentija XI. Ali proces je ubrzo ponovo prekinut, ovoga puta na gotovo dvesta godina. Naime, tek 1943, u vreme pape Pija XII, izabran je novi izvestilac. Na beatifikaciju je trebalo sačekati još trinaest godina, to jest do 7. oktobra 1956. Od tog dana papa Odeskalki je obavijen velom ćutanja. O njegovom proglašenju za sveca nije se govorilo sve do danas.

Zahvaljujući propisima koje je pre više od pedeset godina odobrio Jovan Pavle II, mogao sam da podstaknem sprovođenje dodatne istrage. Ali u tom slučaju ne bih mogao secretum servare in iis ex quorum revelatione preiudicium causae vel infamiam beato afferre posset. To jest, u tom slučaju morao bih nekome da otkrijem sadržaj Ritinog i Frančeskovog teksta, ako nikom drugom, ono barem promoteru pravde i postulatoru („advokatima odbrane i optužbe svetaca“, kako ih danas grubo nazivaju u štampi).
Na taj način bih, međutim, probudio teške i nepopravljive sumnje u vrline blaženog, a ta odluka svakako nije u mojoj nadležnosti, već u papinoj.
Međutim, da je delo u međuvremenu objavljeno, bio bih oslobođen obaveze čuvanja tajne. Nadao sam se stoga da je knjiga mojih župljana našla izdavača. Poverio sam istragu o tome nekolicini svojih najmlađih i najneiskusnijih saradnika. Ali u katalozima knjiga u prodaji nisam pronašao nikakav dokaz za to, kao ni imena svojih prijatelja. 
Pokušao sam da pronađem dvoje mladih (koji sada sigurno to više nisu): matične knjige pokazuju da su se zaista preselili u Beč, u Aueršpergštrase br. 7. Pisao sam na tu adresu, ali sam dobio odgovor od direktora studentskog internata, koji nije mogao da mi pruži nikakve informacije. Pitao sam gradske vlasti Beča, ali od njih nisam saznao ništa što bi mi koristilo. Obraćao sam se ambasadama, konzulatima, dijecezama u inostranstvu, ali bez rezultata. 
Bojao sam se najgoreg. Pisao sam i župniku italijanske minoritske crkve u Beču. Ali niko, uključujući srećom i upravu groblja, nije čuo za Ritu i Frančeska.
Odlučio sam najzad da lično odem u Beč, u nadi da ću pronaći barem njihovu ćerku, iako se posle četrdeset godina nisam više sećao ni njenog imena. Kao što se moglo i predvideti, i taj poslednji pokušaj je ostao bez rezultata.
Od dvoje mojih nekadašnjih prijatelja ostali su mi samo spisi i stara fotografija koju sam od njih dobio na poklon. Zajedno sa svim ostalim stvarima, poslao sam vam i nju.
 
Već tri godine ih svuda tražim. Ponekad hvatam sebe kako zurim u riđokose devojke kakva je bila Rita, zaboravljajući da bi njena kosa sada bila seda, isto kao moja. Danas bi imala sedamdeset četiri godine, a Frančesko sedamdeset šest.
Opraštam se zasada od Vas i Njegove svetosti. Neka Vas Bog čuva u čitanju koje Vam predstoji.

Mons. Lorenco del’Ađo
biskup dijeceze Koma