Ja verujem u zakon. Verujem u svetinju sudnice i u veličanstvo pravde. Takođe verujem da stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, da činjenicama može da se manipuliše onako kako mađioničar manipuliše publikom. On vam skreće pažnju jednom rukom dok drugom izvodi trik. To se zove zavođenje s puta. Tužilac u ovom slučaju je mađioničar. Skreće vašu pažnju s činjenica ovog slučaja sjajnim trikovima i informacijama koje zapravo imaju veoma malo veze s krivicom ili nevinošću mog branjenika. On je izneo skup nečega što je nazvao dokazima – i svi do jednog su posredni. On kaže da je moj branjenik imao motiv, priliku i želju, ali ne iznosi čvrste dokaze koji ga neposredno povezuju sa zločinom. On kaže da je moj branjenik nemoralan, da je lažov, da je uhvaćen kako vara žrtvu, da je očajnik. Moj branjenik ne opovrgava te navode – ali, čine li ga motiv ili želja zločincem?
Da li mu se sudi zato što je nemoralan? Ili zato što je lagao? Ili zbog varanja? Hoćete li poslati ovog čoveka na električnu stolicu zato što je očajan? Kažem vam da u interesu pravde morate da zanemarite čarobnjakove trikove s kartama i pogledate mu drugu ruku – ruku u kojoj bi trebalo da su pravi dokazi, jer, ako to učinite, videćete da je prazna. Ovo je sudnica, a ne mađioničarska predstava. Mom branjeniku preti smrtna kazna.
Možete li vas dvanaestoro, dame i gospodo, iskreno da kažete da je moj protivnik dokazao krivicu ovog čoveka bez ikakve sumnje? Sistem pravi greške bez obzira koliko je fino podešen, njegova slabost je ljudska sklonost ka grešci. Moj branjenik je čovek i on je grešan – ali takav je i mađioničar koji zahteva njegovu smrt. Zato od vas tražim da ne dozvolite da vas obmane zavođenje s puta. Proučite pažljivo dokaze i kada to učinite, nećete imati drugog izbora do da objavite kako moj branjenik nije kriv za ovaj zločin.

Martin Vejl
Završna reč poroti
Država protiv Nikolasa Lume
3. septembar 1979.
 
 

JEDAN

26. februar 1983.
Kada je nadbiskup Ričard Rašman, po velikom milosrđu jednako poznat među katolicima, protestantima i Jevrejima kao „Svetac s Lejkvju Drajva“, izašao ispod tuša, ostalo mu je manje od deset minuta života. Smrt je stajala na pragu.
Nadbiskup se opustio pod vrelim tušem, pa je počeo da pevuši uz muziku sa stereo-uređaja iz spavaće sobe. Betovenova Oda radosti – verovatno njegov omiljeni muzički komad. Veličanstveni hor uvek ga je uzbuđivao. Muzika je bila toliko glasna da nadbiskup nije čuo otvaranje kuhinjskih vrata.
Kuhinjska vrata nisu zaključana. Dobro. Prostorija je tako čista, tako sterilna, sva u nerđajućem čeliku i pločicama, da liči na bolničku salu za obdukcije. Muzika. Baš se uklapa. Divno. Moćno. Pojačana do daske kao i uvek, ništa neće čuti. On je u spavaćoj sobi, diriguje orkestrom, zatvorenih očiju, sa zamišljenom palicom u ruci, pevušeći. Tako prokleto predvidivo.
Nadbiskup je stajao na vratima spavaće sobe i brisao se debelim frotirskim peškirom. Bio je to visok, privlačan muškarac, mišićav i čvrst, kože potamnele od sunca ispod linije ruba majice. Tamna, gusta kosa padala mu je na čelo. Napeo je mišicu, diveći se kvrgi dok se brisao ispod pazuha. Kad je završio, bacio je peškir na pod kupatila i stao da se njiše uz muziku onako nag nasred sobe.
Čokolada za energiju. Mogu skoro da osetim kako me prožima poput električnog naboja, i dole takođe, kako rastem, spremam se za veliki O. Tako on to zove, veliki O. Nemoj da zajebeš, pridrži rukom frižider od metar i po kako se ne bi čuo zvuk otvaranja vrata. Tako, savršeno. Tu su, sve te bočice čokoladnog mleka. Vojnici u pregradi na vratima.
Uljez je okrenuo bočicu naglavačke, desna strana gore, dno gore, desna strana gore, gledajući kako se napitak pretvara u gusto čokoladnosmeđe pre nego što je odvrnuo poklopac i ispio. Onda je, umesto da zgazi pedalu kante za smeće, rukom podigao poklopac i nečujno spustio malenu bocu unutra.
Tako uredno, tako čisto. Tako posrano sterilno.
Nadbiskup je posuo presavijenu krpu talkom i, zatvorivši oči, stao da se trlja. Bio je izgubljen u muzici, glasom je oponašao kontrabas kad su ušli limeni duvači. Bum bum bum bum bumbumbum buuum...
Gospode, kako volim osećaj noža u ruci. Lak, uravnotežen, hladan. Tako gladak, ravan, uljast, poput nje kad želi ono, kad je spremna.
Uljez je otvorio skrivenu kutiju ispod police u kojoj su ležali kuhinjski noževi, prešao lako vrhovima prstiju preko drški, tako pažljivo istrljanih lanenim uljem nakon pranja. Stao je kod najvećeg, noža za pečenje. Široko, dugo sečivo od nerđajućeg čelika bilo je tako naoštreno da je oštrica bila gotovo nevidljiva. Prigušena svetlost noćne svetiljke ispod police treperila je na oštrici. Izvukao je nož i prešao srednjim prstom po oštrici, ostavivši na njoj krvav trag iz posekotine. Uljez oliza svoju krv.
Hor se pojačava. A ja sam sve napetiji, u stomaku mi treperi, krv mi udara u slepoočnicama, imam grčeve. Ostalo je još malo vremena pre nego što eksplodiram.
Krenuo je kroz dnevnu sobu noseći nož niz bedro. Vrata spavaće sobe bila su otvorena.
Najsvetije svetilište. Skerletne zavese i prekrivači, Očeva krv. Beli tepih, čistota duše. Sjaj sveća pročišćava vazduh. Mirisi...
I prsten; leži na noćnom stočiću gde ga uvek spušta kad se tušira, posle.
Evo ga. Sušta čistota i svetlost. Njegova eminencija, Njegova svetost... Njegova Glupost. Blagosloveni svetac grada? Sveče, gde je tvoj oreol? Pored kreveta? Negde u fioci? Zao on stoji i nag, dirigujući zamišljenu simfoniju anđela, pomazan sopstvenom umišljenom vrlinom.
Muzika se pojačavala. Uljez je prišao stolu, uzeo prsten i navukao ga na prst. Njegova ekselencija se izgubila u muzici, sklopljenih očiju, nesvesna bilo čega. Uljez se približio, podigao nož i kucnuo nadbiskupa sečivom pljoštimice po ramenu. Preneražen, nadbiskup se okrenuo. Oči su mu se raširile od iznenađenja. Nadbiskup je počeo da se osmehuje, a onda video nož.
Uljez ispruži ruku s prstenom i okrenu nož ka podu. Nadbiskup je bio zapanjen, lako se osmehivao. Uljez oštro pokaza nožem pod i Njegova svetost se polako spusti na kolena. Strah je zamenio radoznalost. Nadbiskup se polako nagnu napred da poljubi prsten na ruci ispruženoj ka njemu.
Mora da bude savršeno usklađeno kako bismo svršili zajedno. Velika smrt, sićušna smrt... Oprosti mi, Oče, grešio sam, oprosti mi, Oče, grešio sam, oprosti mi, Oče, grešio...
„Oprosti mi, Oče!“, vrisnu uljez.
Nadbiskup Rašman podiže pogled i vide oštricu u zamahu delić sekunde pre nego što ga je pogodila. Okrenuo se, osetio kako ga sečivo ubada u rame, duboko zaseca mišiće i tetive i preseca mu ramenu kost. Njegov vrisak bio je zastrašujuća mešavina užasa, straha i bola, poput očajničkog zavijanja sablasti iz pakla. Nož se ponovo podiže; kad je krenuo ka njemu pokušao je da odbije udarac rukom; druga mu je mlitavo visila. Oštrica mu zaseče dlan, povuče se i ponovo zaseče, opet i opet. Nadbiskup zatetura unazad, pokušavajući uzaludno da odbije smrtonosno oružje. Osetio je vatru ispod uha kad mu je oštrica zasekla grlo, dušnik, vratnu žilu i jednjak pre nego što je izbila napolje ispod drugog uha. Udarac je bio tako snažan i čist da je samo kičma držala njegovu glavu i telo zajedno.
Krv je kuljala iz užasne rane...
Nož je ponovo zasekao, ovog puta njegov obnaženi stomak. Onda još jednom, od kuka do kuka. Smrtonosna oštrica sekla je i sekla, blistajući na svetlosti dok je nadbiskup padao unazad, oborivši stočić i lampu, hvatajući se za rane, osećajući kako mu se ruka zariva u meku kašu arterija i izranavljenog mesa. Glava mu se klatila napred-nazad kao plutani čep u vodi. Bol ga je savladavao...


U malom parku preko puta rezidencije, gradski poštar je odvezao svoju jazavičarku Grethen i gledao je kako trčkara duž živice koja odvaja travnjak od pločnika. Čuo je zvuke klasične muzike iza žaluzina na prozorima nadbiskupovog apartmana na drugom spratu i počeo da pevuši melodiju iz svoje prošlosti.
Stajao je na trotoaru, a misli su mu se vraćale u prošlost i lutale kroz vreme dok je mumlao melodiju.
Odjednom muziku nadjača jedan glas.
„Oprosti mi, Oče!“
Pogledao je prozore. Čuo se snažan tresak.
Svetlost iza žaluzina se pomeri, a sekundu kasnije poštar začu jeziv krik užasa, tako prožet stravom da je pas spustio uši i stao da zavija.
Udar straha, stvaran poput munje, prođe mu niz leđa. Dlačice na rukama mu se naježiše. Kujica mu cvileći pritrča i on je uze u naručje; usledio je novi krik, isto onako užasan, prekinut prigušenim uzvikom.
Kroz proreze žaluzina poštar je video priliku kako se kreće tamo-amo po svetlosti. Istrčao je na ulicu, stao da maše jednom rukom kolima u prolazu i da zapomaže.



DVA

Poručnik Abel Stener bio je prvi detektiv koji je stigao na mesto zločina. Prav kao šipka i besprekorno odeven, bio je to pedantan i promišljen čovek čije kameno lice nije pokazivalo ni traga osećanja. Njegovo ledeno držanje i potpuni nedostatak strasti doneli su mu nadimak Glečer, iako su ga tako zvali samo iza leđa. Dvojica uniformisanih policajaca koji su stajali na ulazu u rezidenciju posmatrali su ga kako izlazi iz kola i prilazi im bez ikakve žurbe. Jedan od njih podiže žutu traku i poručnik prođe ispod nje.
„Hvala“, reče ne gledajući ih i uđe u dvospratnicu od cigala, deo visoke gotske crkve.
„Gospode, zar on nikada ne nosi kaput? Mora da je deset ispod nule.“
„Šta će mu kaput?“, odgovori drugi. „U njemu nema krvi.“
Sedokosi veteran s nosom pijanice, popucalih kapilara, stajao je leđima okrenut vratima spavaće sobe. Delovao je bledo i uzdrhtalo dok se Stener penjao uz stepenice do apartmana na drugom spratu. Ruku skrštenih na leđima, poručnik stade tačno ispred pozornika.
„Šta se desilo ovde?“, upita ga.
Pozornik je mucajući čitao pojedinosti iz svoje beležnice.
„Čovek po imenu, a... Hariman... Rejmond Hariman... šetao je, ovaj, svog psa preko puta, a, ulice i... to je bilo oko deset i deset... i čuo je, a, znate, krike koji...“
„Ko je ulazio u sobu?“
„Samo ja, gospodine. Pogledao sam, znate, da se uverim je li mrtav, iako... zaista nije bilo neophodno s obzirom...“
„Niko drugi?“
„Niko, gospodine. Postavio sam čoveka na vrata, a, kuhinje, ali ja sam jedini bio u, na samom mestu. Isključio sam kasetofon olovkom, bilo je strašno glasno.“
„Vrlo dobro. Šta ste... kako se zovete? Vi ste Travers, zar ne?“
„Travers, da, gospodine.“
„Jeste li dobro, Traverse?“
„Jesam, nego šta. Ali, svemogući Bože, nisam video ništa slično ovome, a u policiji sam već dvadeset dve godine.“
„Šta se do sada dogodilo?“, upita Stener.
„Ovaj, trake oko dvorišta. Pozornici su potpuno okružili... znate, zgradu. Niko ne može da uđe ni izađe, ali nismo pretražili... crkvu ni ništa još, jer nisam znao...“
„Jeste li sigurni da ste dobro, pozorniče?“
Travers nesigurno klimnu glavom.
„Izađite, udahnite malo vazduha. Niko... niko... ne sme da uđe ako nije službeno lice, jasno? Nikakvi novinari. I nikakvih... nikakvih izjava. Ako bilo ko prozbori jednu reč o ovome, lično ću ga obesiti da se suši. Jasno?“
„Jasno. Razumem, gospodine.“
Travers, srećan što može da umakne odatle, potrča niz stepenice i usput prođe pored Stenerovog pomoćnika, tridesetogodišnjeg crnog detektiva po imenu Lu Tarner, koji se hitro peo uz stepenice, a onda ustuknuo kad je stigao do vrata spavaće sobe.
„Gospode Bože!“, uzviknuo je i naglo okrenuo leđa prizoru. Izvukao je maramicu i nakašljao se u nju. Na tepihu u delu hodnika prema kuhinji bilo je nekoliko krvavih mrlja.
„Možeš li, Luise?“
„Ma mogu. Ovo je samo šok.“
„Tako je, samo šok“, reče poručnik.
Stener je stajao na vratima spavaće sobe nadbiskupa Rašmana i zurio kroz naočari s tankim čeličnim okvirom u prizor koji kao da je tu dospeo pravo iz Le Gran Ginjola. Vilica mu se nekoliko puta stegla dok je bez žurbe procenjivao krvavi nered, ali drugih promena na njegovom licu nije bilo. Hladne, efikasne oči razgledale su sobu. Nekoliko centimetara od njegove glave na okviru vrata bio je gotovo savršen krvavi otisak ruke.
„Luise, vrati se dole. Želim ljude oko celog perimetra. Četvoročlanu ekipu u crkvi, još jednu dole...“ Zastao je za trenutak, pa dodao: „... i jednu na krovu. Odmah počnite s pretragom.“ Glas mu je bio ravan i jednoličan.
„Misliš da je još unutra?“
„Sumnjam da smo te sreće.“
„Tako je.“
Tarner pohita niz stepenice. Stener se naglo okrenu i, pažljivo stupajući, krenu po krvavom tragu otisaka stopala u kuhinju; tu su se otisci naglo završavali ispred zadnjih vrata. Mladi pozornik stajao je pored vrata; izgledao je kao preplašeni jelen. Na kuhinjskom pultu bio je još jedan skerletni otisak šake.
„Kako se zoveš, sinko?“, upita Stener.
„Rot, gospodine.“
„U redu, Rot“, reče Stener ravno. „Idi napolje pred vrata i ne daj nikome da uđe. Zaključaću za tobom. Ne miči se dok ne stigne laboratorijska ekipa, jasno?“
„Jasno, gospodine.“
Mladi policajac izađe, stade na drveni prag zguren od hladnoće i zagleda se u strme drvene stepenice koje su vodile do sprata niže gde su se ljudi kretali tamo-amo probadajući noć baterijskim lampama.
Stener je za njim zaključao vrata i spustio ključ u džep. Našao je rolnu papirnih ubrusa i poneo je sa sobom u spavaću sobu.
Stao je na vrata, bezizražajnim očima procenjujući prostranu sobu uređenu s izuzetnim ukusom. Vrata su se nalazila na jednom kraju sobe.
Preko puta Stenera, po sredini zida bio je smešten veliki hrastov krevet na četiri stuba; s odgovarajućim hrastovim stočićima s obe strane.
S leve strane naspram kreveta, u polici načinjenoj po meri i gotovo istovetnoj s krevetom i masivnom komodom u uglu, nalazili su se stereo-uređaj i televizor. Sav nameštaj osim te police bio je očigledno antikvaran.
Crna kožna sofa i stočić za kafu stajali su uza zid s desne strane, a iza njih su se videla vrata kupatila.
U suprotnom uglu, pored velikog prozora, nalazili su se fotelja i stoličica za noge presvučeni istom kožom kao sofa.
Prozor je s obe strane bio oivičen debelim zavesama, a spolja su ga zaklanjale fine žaluzine. Zavese, prekrivač na krevetu, prostirke i pokrivači bili su jarke skerletne boje, a tepih je bio – nekada bar – beo. Iznad sofe visilo je veliko raspeće s delom palminog lista iza, kao i fotografija skulpture Oplakivanje Hrista veličine četrdeset sa pedeset centimetara.
Između vrata i sofe nalazio se ulaz u veliki plakar.
Čovek koji je uživao u udobnosti, pomisli Stener.
Stener izvadi beležnicu iz džepa i na brzinu nacrta skicu sobe. Onda položi rolnu ubrusa na pod kod vrata, stade na jedan kraj i zakotrlja je po sobi kao kad se crveni tepih razvije u čast nekog dostojanstvenika. Najzad uđe na mesto zločina, gazeći pažljivo po papirnoj stazi.
Zidovi, krevet, fotelja i pod bili su poprskani krvlju, kao da je sobu dekorisao duh Džeksona Poloka. Dok se primicao krevetu spazio je prvo stopalo, zatim nogu, i na kraju celo telo čoveka kog su smatrali jednim od zaista velikih ljudi grada.
Nagi leš ležao je između kreveta i prozora, glave naslonjene na zid i ludački iskrenute u stranu, iskopanih očiju, otečenih obraza i nabreklih usana, nabreklog jezika koji je virio iz ugla usta, s jednom rukom zarivenom u ravnu, zjapeću ranu što se protezala od uha do uha odmah ispod brade. Trup, noge i ruke, čak i nožni prsti bili su prekriveni desetinama dubokih i užasnih rana i višestruko izbodeni. Broj 666 bio je s umetničkom preciznošću izrovašen na stomaku. Krv je poput potoka tekla iz rana i vlažila postelju za ostatke nadbiskupa Ričarda Bernarda Rašmana.
Dok je posmatrao telo, Stenera prože iznenadna jeza. Polni organi bili su uklonjeni. Gotovo sa strahom Stener polako pređe pogledom uz telo do razjapljenih usta u koja su, shvatio je, bili strpani nadbiskupovi intimni delovi. Takođe je shvatio da ono što je smatrao jezikom uopšte nije jezik.
Stener, kog obično nisu potresali ovakvi prizori, proguta iznenadni talas žuči koja mu je zapekla grlo i nekoliko puta duboko udahnu.
Iza njega glas glavnog okružnog istražnog sudije reče s južnjačkim otezanjem: „Gospode, kakav haos.“
Stener se okrenu ka njemu.
„Pazi kako se ponašaš, Harvi, ovo je deo crkve.“
„Očigledno nije nepovrediv.“
Harvi Vudsajd se preznojio od penjanja uz stepenice. Vudsajd je bio poluloptast, ogroman, astmatičan čovek kome glava kao da je rasla pravo iz širokih okruglih ramena. Disao je kroz debele usne u kratkim uzdasima koji bi uskoro svakoga počeli da nerviraju, sitne sjajne okice ispod teških kapaka letele su mu tamo-amo u neprestanoj potrazi za dokazima. Preko havajske košulje u svim duginim bojama nosio je crni pulover i oboje je uvukao u sive pantalone koje su vapile za peglom a pridržavali su ih crveno-belo-plavi tregeri. Ali njegove velike šake izgledale su gotovo prefinjeno i bile su predivno manikirane. Sve u svemu, bio je to zapušten i često neprijatan čovek, ali u prikupljanju dokaza ovaj istražni sudija nije imao premca.
Njegova tročlana ekipa popela se uz stepenice noseći nekoliko aluminijumskih sanduka koje spustiše na vrh.
Jedan od njih reče gledajući u spavaću sobu: „Ostaćemo ovde do Dana rada.“
Vudsajd sačeka da Stener izađe iz sobe, a onda se dovalja do početka razvijene papirne rolne i virnu u ostatke nadbiskupa Rašmana.
„Vidi, vidi, vidi“, reče, a onda, nakon nekoliko trenutaka posmatranja, okrenu glavu i pogleda Stenera preko ramena. „Imaš ovde prvorazrednog ludaka, Abele.“
„Tako izgleda.“
„Imaš li predstavu kad se ovo dogodilo?“
„Verovatno oko deset i deset; mislim da imamo svedoka, makar slušnog“, reče Stener gledajući na sat. „Znači, pre manje od pola sata.“
„To je dobro. Lepo je stići rano. U redu, momci, idemo na posao. Potpuno pranje, od poda do tavanice. Kupatilo, hodnik – kuda vode ona vrata?“
„U kuhinju.“
„I kuhinju. Slikajte, uzmite otiske, naprašite, usisajte, pokupite uzorke, nemojte ništa da propustite. Ovo će prodrmati okrug.“
Stenerov voki-toki odjednom ožive. Zvao je Tarner.
„Dođite dole što brže možete, poručniče“, rekao je. „U crkvu.“
Stener ode do predvorja u dnu stepenica. Policajac mu otvori zadnja vrata i on prođe kroz veliko prednje predvorje i niz dugački hodnik do male čekaonice pored oltara. Ispod visoke kupole, naspram dugačkih redova sedišta, Tarner i četvorica policajaca stajali su s pištoljima u rukama ispred ispovedaonice.
Stener pohita kroz crkvu, pa između redova, odgurnu policajce i zagleda se u ispovedaonicu.
Čovek-dečak, gotovo anđeoskog izgleda, star najviše dvadeset godina, suznih očiju prepunih straha, skutrio se na podu. Kosa mu je bila ulepljena sasušenom krvlju. Lice, odeća i ruke bili su mu prekriveni crvenim mrljama. Ruke je prekrstio preko grudi, a u desnoj šaci je stezao dugački, krvlju umrljani mesarski nož.
Užasnutim očima zurio je u svetlosne snopove triju baterijskih lampi.
„Nisam ja“, mrmljao je jadnim, jedva čujnim glasom, klateći glavom napred-nazad. „Nisam to ja, mama. Mama, nisam to ja učinio.“